Mahlat

fb

Mahlat — Wed, 30 Nov -0001 00:00:00 +0000

http://www.facebook.com/pages/Pamet-u-glavu-dupe-uza-zid-D/188529684537?ref=mf

Mahlat — Wed, 30 Nov -0001 00:00:00 +0000

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=12655

Proterana za Najboljeg Blogera

Mahlat — Fri, 25 Jan 2008 18:35:18 +0000

Ko razume shvatiće.

Pripadnik nebeskog naroda. Naučno nije dokazano da li je pao direktno sa neba, da li ga je stvorio Bog, svakako jeste delo nečijeg kreacionizma. Postoje teorije koje govore u prilog tome da je Najbolji Bloger stvorio sam sebe. Darvinova teorija se nikada nije odnosila na blogere, uostalom, blogeri nikada nisu živeli na područjima gde uspevaju majmuni bez posebne nege, to jest svakodnevnog zalivanja i nađubrivanja što bi, eventualno, dovelo do toga da verujemo u pomenutu teoriju. Dakle Najbolji bloger je, odakle god da potiče, i od svog postanka idealno biće. Drugu teoriju je nemoguće dokazati. Blogerima.

Najbolji Bloger ne živi u skladu s prirodom već u skladu sa svojim unutrašnjim osećanjem nedodirljive veličine. Nespojivo sa istim je to što Najbolji Bloger vrlo često koristi jednu životinjsku osobinu a to je da se popiški, tamo gde misli da treba, i tako obeleži svoju teritoriju. Svi ostali pripadnici istog naroda nemaju pristupa obeleženoj teritoriji. Najbolji Bloger voli da se zna ''ko kosi a ko vodu nosi''. Ako neko pokuša da uđe na teritoriju za koju je Najbolji Bloger umislio da je samo njegova naići će na uvređenu osobu koja ima izgled čoveka koga boli žuč. U najmanju ruku. Najbolji Bloger će početi da skuplja istomišljenike tako da ovde imamo mali milion zatvorenih grupa kojima tek treba postaviti dijagnozu.

Najbolji Bloger će vas kritikovati što volite da budete voljeni, proglasiće to vašom širfom u neuropsihijatriji, pri tom uvek ima obrazloženje u vezi toga što voli isto. Ali isto Najboljeg Blogera nije isto što i isto svih ostalih blogera. Koliko god da prethodna rečenica deluje šašavo-tako je.

Najbolji Bloger voli svoju decu da vaspitava na narodnim poslovicama od kojih je najpoznatija ''Pametniji popušta''. Pri tom svojoj deci neće reći da će, ako se budu pridržavali iste dozvoliti da svetom vladaju budale. I tako generacijama.

Najbolji Bloger nikada neće shvatiti otkud pravo nekom drugom blogeru da živi, misli, bude uspešan, a iznad svega neće shvatiti kako se usudio da nešto kaže pre njega. To jest da misli brže. Kad god Najbolji Bloger sretne dobrog blogera osećaće se direktno ugroženim.

Prosečan Najbolji Bloger nikada nema opravdanje za tuđa htenja i voljenja, tuđe strahove, usamljenosti i tuđu pruženu ruku. Sve ovo kad je sam u pitanju smatra normalnim.

Najbolji Bloger nikada nikome neće reći šta misli o njemu. Smeškaće mu se u lice i govoriti ''da'' kad misli ''ne'' a ono što misli podeliće sa nekim drugim.

Gde god da postaviš Najboljeg Blogera on će umisliti da je postavljen tu, ne da ima sopstvenu ulogu koju će neko ceniti koliko god da je mala već, da bi se takmičio i bio najbolji. Neuspeh dovodi do gore pomenutog izgleda ''boli me žuč''.

Dakle, Najbolji Bloger misli da postoji na ovom svetu samo da bi se suprotstavljao Bogu lično, Darvinovoj teoriji, zemljinoj gravitaciji, plimi i oseki – stanjima i pojavama na koje inače ne može da utiče.

Za prosečnom trpezom Najboljeg Blogera naći će se prase skinuto sa ražnja kome su u čeljusti tutnuli crvenu jabuku. To, kako prase nije progledalo, bez obzira što su mu ugurali simbol greha i ''u jebo te, progledah'', je neshvatljivo ali se ponavlja. I podvodi se pod običaj.

Najbolji Bloger misli da je sve što je uspelo na ovom svetu njegovog porekla. To potkrepljuje prekookeanskim plovidbama, grešnim prababama i pradedama švalerima. Iz istog razloga Najbolji Bloger Srbin ne može da shvati kako je mogao Rocky da dobije spomenik u Babušnici a on čak ni u Donjem Mudojevcu, a Srbin je.

Najbolji Bloger je ljubomoran na drugog dobrog blogera zato što se ovaj razvija u visinu, širinu, dubinu, zapreminu, pamet, inostranstvo...

Najbolji Bloger umire s pitanjem kako je to nekome upala sekira u med a njemu u govono.

Inače... kad god Najboljem Blogeru ponudiš kašiku meda on će je odbiti jer nije siguran šta se u tome krije. On će radije ostati sa svojim govnima – bar zna da su njegova..

Na žalost.

Pobiću ih, majke mi!

Mahlat — Mon, 28 Jan 2008 22:20:51 +0000

Povečerje u vojsci znači svi u krevet. Jeli ste, piškili, kakili, odgledali nešto pošto nema više crtaća i spavanje. Kod normalnih. Kod nas naopakih počinje žurka. Otimanje oko kompjutera, ko je seo - seo je, ni puškom ne možeš da ga oteraš. Ja, onako iz prikrajka, ko lovac na čeki, kroz snajper posmatram mog muža ljubimca, dođe mi da ga zavalim odpozadi pa šta bude. Il' da ga bacim kroz prozor i kažem - ma nag'o se pa pao sam. U carstvo mog Čede (mamino čedo interno avanzovalo u Čedu), ne mož' ni da prigviriš. Pretpostavljam da se noću, na njenom monitoru rešavaju visoko diplomatska pitanja. Ja mu tu dođem kao državni neprijatelj No 1, zareži čim me vidi i zapreti streljačim vodom. Sto posto sam ubeđena da taj mali agesor ne bi dao ni poslednju cigaru da ispušim. Ja - k'o dvoprocesorski kompjuter bez montora. Vučem rep po kući al' da ga priključim nemam gde. Povremeno se pretvorim mom mužu u francusku sobaricu a ćerki u sobaricu sa Titanika, kod nje je vrisak ama baš uvek kao da tone. Dupe ne dižu ni jedno ni drugo, može biti uvaliću se ja. To što je u ovoj kući jedino meni kompjuter osnovno sredstvo za rad, što 'leba time zaradjujem nema veze. Ćutim i trpim. Sve dok trenutka preko ramena ljubimca, koji me ne čuje jer na ušima ima slušalice za primanje signala sa udaljenih planeta, ne ugledam jedo oko u dnu ekrana. Tek onda dobijem stolicu i to pošto zapretim da odlazim u rodni mi grad sa sve pameću i karakterima - ''pa ti gledaj šta ćeš''. A oko je od Zaboravi, moje prijateljice sa jednog drugog bloga. I onda nas dve krenemo u msn-ovsko ljubavisanje i pretresanje bloga i života i nas dve - ko nas sastavi. I ja umem toliko da se zasmejem, da smem da padnem sa stolice pala bih, nego ne smem odma' će je neko zauzeti. Kad malo dođem sebi pošaljem joj nešto od muzike, tri noći smo se bavile nekim instrumentalima i možete misliti kad ona otkuca ''đe me nađe'' ko da smo u obližnjem kafančetu, ja se odma' setim Muje kako ispušta Hasu u provaliju i opet se pridržavam za stoilcu. Noćas me zvala da idem sa njom jutros u Sarajevo. I bi ja, nego mi za to trebaju brdsko visinske pripreme sa preskakanjem prepona pa ako još neko bude hteo da me negde pozove neka me upozori bar tri dana ranije. I tako...taman smo se nocas raspevale i stigle do jadne ženske sudbine jebemtiženskodatijebemženskoikadserodi, što nisam jača i viša pa da 'vatam za gušu po kući i ja moradoh da ustanem. Pretila je ozbiljana opasnost da moj muž ostane il' bez noktiju il' bez... hm...onoga - jeo je i jedno i drugo. I ustanem. Evo ti, jebemtiistolcuikompjuteriinternetkogaizmislicrkodabogda. Ja odo' da kupim sebi jedan. Jes' da ga nemam gde al' držaću ga u krilu ako treba. I spavaću sa njim. I zvaću ga ljubavi... i pušiću pored njega... Jerbo mi pored našeg kompjutera ne pušimo. Njegova pluća ne mogu da izdrže ono što moja mogu - bar tako kaže ljubimac. I skuplji je od mene. Njega smo platili ko bolji auto a mene smo dobili na mufte. Odo'.

Evoluiraću ja!

Mahlat — Wed, 30 Jan 2008 20:07:10 +0000

Moram da lanem o ovome il’ ću da umrem! Smučilo mi se od ovog drugog kruga, što se više ne izaberu pa da ’da’nem dušom! Kad god mi neko atakuje na pamet ja pobrljavim i penušam danima. Ljubimac me juri po kući i pokušava da me ubedi da je to normalno! E vala nije, ne mogu više normalnim da smatram nenormalne stvari. Neću, bre!

Gledam pre neki dan, okupile se žene da slušaju No1 i njegova obećanja, k’o gomila prestarelih udavača koje čekaju za koga će ih udati. A miraz nemaju. Da poludiš. I, aj’ ti objasni tim ženama da se ne završava svako udvaranje odvodjenjem pred oltar.

Ja žešće zainteresovana za priču, kad god me neko pravi blesavom ja otvorim sve uši koje imam.

Navalio No1 – vi rađate decu... pa vi rađate decu... pa vi rađate decu, jebem ti, k’o da ne znam ko mi je rodio dete. One žene se ubiše aplaudirajući. I meni došlo da aplaudiram iz sasvim drugog razloga al’ mi bi glupo da tapšem televizoru.

Zaluđivao ih tamo što treba da se rađaju deca i ja slušah, što bre, daj pobratime otkrij mi tu veliku tajnu pa da umrem. Kad on kaže: ’’Trebaju Srbiji deca, kome ćemo mi da ostavimo u nasleđe našu borbu za slobodu!’’ Ja odma’ počela da cvilim. Kakvu, bre, borbu za slobodu? Ja sam skroz druge planove imala šta ću ćerki da ostavim kad sam je rađala. Ako nemam šta drugo da joj ostavim e, vala, neću ni borbu za slobodu.

Od kako sam se rodila uče me o borbi za slobodu, da l’ ćemo se više osloboditi? Ja sam, bre, dovoljno istraumirana, čim neko pomene borbu za slobodu zamislim kako splićem ruse kose, besim pušku o rame i puštam obrve, morske pijavice, da rastu. Strah me od same sebe, majke mi.

Davnih godina u vrtu jedne prelepe vile jedan čika je objašnjavao kako je tamo na nekoj planinčini, ono tipa ’’Konjuh stenje, ruši se kamenjeeee...’’ ostavio svoje zdravlje i mladost. Ja mlada i glupa kažem – Vidim dobro ste naplatili i mladost i zdravlje. ’Teo otac da me udavi. I dandanas ume da pomene, kako sam ga obrukala i začini sa ’’Što li te jeba đavo da me onako obrukaš!’’ K’o da ja znam koji me đavoli jebu i zašto. A da me jebu – jebu me. Samo što ne osetim. Ovo, bre, osećam! I stalno se osećam nedorečeno i nedojebano. Ne mogu više!

Ovaj drugi No2 me udavi – Aj’ u Evropu pa aj’ u Evropu! Neću bre! Sto godina mi ne daju nigde da odem sad me motkom teraju da idem u Evropu!

I posle svega ovoga ja se setim kako su u anonimnoj anketi, jelte kod nas su sve ankete anonimne, divne žene zemlje Srbije prošle godine, njih 20 000 (!), izabrale ministra za kapitalne investicije za najseksipilnijeg političara. Tri dana sam šaputala kad sam to pročitala. I još ih kunem u stilu – Dabogda vam seksualni život bio k’o vaš najseksipilniji ministar!

I tako... sedim jadna i slušam kako svi nešto hoće da budu predsednici ponosne Srbije, majko mila, čime da se ponosim! Ja umreh od sramote.

A vrhunac, idem jutros na pijacu i zaustaviše me da mi daju poster No1. Neću kažem ja. Klinac, nema da nećeš, ima da uzmeš. Neću, bre, opet ja! Pita onaj što neću. Ja kažem – zato, pobratime, što ja ne držim na zidu ni poster Breda Pita pa neću ni njegov, ne sviđa mi se! Raspravljali smo se još pola sata. A onda se setim kako je skoro umrla ona majmunica iz roda šimpanzi što je znala 250 reči. Sve svetske novine objavile tu vest. I počnem da šmrčem. Ona je, bre, znala samo 250 reči i pomoću njih je komunicirala sa vrhunskim naučnicima. Ja raspolažem neviđenim fondom što književnih, što šatrovačkih izraza, što psovki i niko me živi ne razume! I dođem kući ridajući.

I rešim da sedim, ćutim i jedem banane.

Ako da Bog da evoluiram naopako pa da mi ne bude žao.

Osmi putnik

Mahlat — Fri, 01 Feb 2008 20:54:19 +0000

Mog dragog muža ljubimca ujeo pauk. Krišom, na spavanju, osetili nismo. Odakle nam pauk pojma nemamo.To da je pauk je moja slobodna procena jer nema komaraca, nema pčela i osica, krpelja i ostalih buba na koje smo mogli da sumnjamo.

Prvog dana mesto gde ga je ujeo agresor je bilo samo crveno. I drugog dana je bilo samo crveno. Trećeg je to mesto počelo da raste kao da je u ljubimcu, u najmanju ruku, Osmi putnik. Ja stručnim okom majke koja je sve ujede i infekcije već prošla sa ćerkom ljubimicom zaključim da se u ljubimcu dešava nešto što ne treba da se dešava i da tu, eventualno, može doći do manje hiruške intervencije.

Ljubimac kategorično odbije odlazak kod lekara jer to podrazumeva onaj krug – lekar opšte prakse koji uvek uputi kod pogrešnog specijaliste koji bi u ovom slučaju bio, najverovatnije, dermatovenerolog, ovaj bi zaključio da slučaj nije za njega i tek onda bi smo se dočepali uputa za hirurga. Trajalo bi bar tri dana. Za ta tri dana bi Osmi putnik najverovatnije zaključio da se u ljubimcu ne dešava ništa specijalno i rešio bi da izađe napolje. Pošto ja nemam pojma šta bih radila sa obeznanjenim ljubimcem i Osmim putnikom rešimo da odemo u privatnu kliniku.

Veće staraca u sastavu ljubimac i ja održi sastanak, odaberemo kliniku i zakažemo.

To je bilo preksinoć.

Juče, sat vremena pre zakazanog termina, ljubimac, klinika i ja smo se nalazili na tri različita dela grada. Ja sam bila zaglavljena među radikalima, ljubimac među demokratama a klinika Bogu iza nogu.

Pošto nije imalo šansi da se nadjemo tamo gde smo se dogovorili veće staraca donese odluku da svako od nas ’vata prvi taksi i da se nađemo ispred klinike. Kad sam ja stigla ljubimac već bio na ivici histerije pošto se moja sreća i ovog puta pokazala kao vrlo darežljiva prema meni pa mi poslala taksistu koji ne može ništa da pronađe dok ne zaluta i to lutanje i naplati.

Tad sam, kad smo sabrali koliko smo platili vožnju već postala blago histerična.

Na klinici nas dočeka Dr sc koji čita Cosmopoliten i tu je moja histerija bila na višem nivou pošto ja ne podnosim ni žene koje čitaju pomenuti časopis.

Pregled trajao cca 5,5 minuta, Dr sc Cosmo postavio istu dijagnozu kao ja, u reč! Čak i koji je akrep izvršio invaziju na mog ljubimca. Prepisao terapiju i zakazao intervenciju.

Tih 5,5 minuta plaćeno – ne smem da vam kažem.

Tu već nisam bila histerična al’ nisam više govorila ni sa Dr ni sa ljubimcem.

Povratak koštao malo manje jer smo se vozili u istom taksiju.

Prepisana terapija u apoteci koštala kao prosečna večera za dvoje.

Sve ukupno je koštalo da te Bog mili sačuva. O zakazanoj intervenciji da ne pričam.

I, tako histerična i besna ja dođem na ideju da ja operišem ljubimca. Kad sam umela da postavim dijagnozu valjda ću umeti i da ga operišem.

Sad samo treba da vidim da l’ će on na to pristati.

Da mu naplatim - neću, majke mi.

A kad malo bolje razmislim ,trebala sam, brate, da ga pustim da se pretvori u Spiderman-a, šta bi mi falilo!

mahlat — Mon, 04 Feb 2008 16:02:11 +0000

Neće me oprati ni Dunav ni Sava...

Mahlat — Mon, 04 Feb 2008 16:02:28 +0000

Da sam k....e sreće odavno znam. Ono što se meni desi neće nikome. Ili će se desiti retkima.Meni je nekako u opisu života da se nađem tamo gde ne treba u najneverovatnijem mogućem trenutku. Moja baba je imala obicaj da kaže: ''Što li te j...o đavo da guraš nos gde mu nije mesto...'' I tako... danas ga gurnem sa prijateljicom u seksi šop. K'o da ni jedan ranije nisam videla, i k'o da ne znam šta tamo ima, i k'o da ću da popunjavam neku ličnu kolekciju. Tamo, seksi šop k'o seksi šop, mali milion stvari za koje nemam pojma čemu služe. Ono što me oduševilo je da je prodavačica obučena, zna, bre, sve. Bolje je obučena od svake prodavačice mikrotalasnih pećnica, majke mi. I taman se mi raspričale, ja počela da filosofiram u stilu - ok je veštački penis, on nekako izgleda odvojivo od tela pa ga lako prihvatam kao veštačku stvar, al' vagina!!! Sve sam imala asocijaciju da je neko ubio neku jadnicu i oprkrojio joj stidni deo, idealna stvar za nekrofile. Prodavačica me odmah razuverila statistikom o prodaji. I u trenutku dok je objašnjavala koliko se to prodaje i kako ima svakakvih (obrijanih, neobrijanih, nevinih, iskusnih(!!!)), uđe moj bivši sa nekom...nekom... ma nije ni važno šta mu je, da l' devojka, da l' tetka. Važno je da će sad misliti kako sam, od kako njega nema u mom emotivnom i seksualnom životu, skroz ugrožena. Čitav dan sam se sekirala. I taman kad sam se pre jedno pola sata primirila sve u fazonu -ma-boli-me-uvo-nek'-misli-šta-'oće, ja se setim kako on mene uopšte nije video kako zevam u veštačke penise nego u vagine. Neće me oprati ni Dunav ni Sava.

Osmi putnik – druga epizoda

Mahlat — Wed, 06 Feb 2008 00:11:03 +0000

Na prepisanu terapiju protiv infekcije od ujeda pauka, organizam mog muža ljubimca uopšte nije reagovao. Infekcija se širila i širila tako da sam došla do zaključka da je pauk koji je probao mog ljubimca pre toga najverovatnije jeo govna. Osmi putnik se nije pojavljivao a ljubimac je sve više ličio na Kvazimoda. Ja se živa isprepadala da ću ever morati da volim njegovu dušu jerbo telo više nisam mogla da mu pogledam.

Seksa nije bilo svih ovih dana. Ljubimca je bolelo na nagle, ritmičke i ubrzane pokrete. Na predog – samo ti sedi ja ću tebe nije reagovao. Spavali smo sa ogledalom između na kome je ljubimac pratio svoj preobražaj u Kvazimoda i direktno me obaveštavao o promenama u po’ noći. Posledica – kod mene došlo do inverzije sna, podočnjaci mi se malo razvukli a oči postale zelenije k’o u svih vampira.

Na današnju zakazanu kontrolu smo stigli na vreme. Kako je video telo milog mi ljubimca Dr je počeo da cokće – ccc ovo ne valja – ccc nije odragovalo – ccc – moraćemo malo da recnemo... Ljubimac odma’ dobio izgled trudnice koju su usred opere iznenada spopali porođajni bolovi a ne sme da pisne.

Ja počela da se svlačim odma’ me spopala neka vrućina.

Dok je Dr precizno ljubimca obaveštavao da će ga boleti, koliko će ga boleti i koliko dugo će ga boleti i da će morati da stavi jedan mali, malecki, dren vidim ja, pobeći će ljubimac, bog te mazo, pronaći ga nećemo nikada. Nit’ bi ja imala ideju gde da ga tražimo.

Sledila je intervencija u kojoj sam ja imala ulogu trpnog predmeta.

Dr je seckao ljubimca, ljubimac je meni zavrtao ruku, pa je Dr prskao ljubimca jer je malo pobeleo, pa je ljubimac pitao na šta to liči, pa sam ja pogledala, pa je Dr mene prskao ’ladnom vodom jer sam ja pobelela, pa je onda Dr stavljao dren na šta je ljubimac reagovao k’o da mu oduzima nevinost i meni ponovo uvrtao ruku, pa sam ja počela da bogoradam – jebemtisuncekilavopolomimiruke!

Epilog – ljubimac previjen, boja jorgovana u proleće;

Dr-a zabolela glava, boja osušene visibabe;

ja nemam pojma koje sam boje bila.

Svi – živi. S tendencijom da crknemo svako od svoje muke.

Previjanje zakazano za ujutru u koje vreme ću ja da imam proliv jerbo bi me ljubimac sa svakom drugom bolešću poteg’o da idem sa njim.

Moja ineverzija sna još na snazi.

Ljubimac lala.

Mahlat — Wed, 06 Feb 2008 17:34:23 +0000

Aj dont spik ingliš

Mahlat — Wed, 06 Feb 2008 17:34:48 +0000

Pročitah sad kod Zmaja nešto na engleskom. U stvari nisam pročitala ništa sem prva dva reda i to onako kako je napisano. Niša nisam razumela, da je neko čitao po nešto bih i ukapirala. Eto kakav mi je engleski. Vidim posle po komentarima da treba da se smejem al’ kako kad ne znam čemu.

I ja, prevodilac jednog jezika na kome me svi razumeju za razliku od onoga kad govorim maternji kad nikome ništa nije jasno ostadoh uskraćena da dam bilo kakav komentar pa sam tražila kafu. Da je pijem na srpskom.

Da učim engleski, matora sam jebo te, ne mogu. I što da učim kad umem da pevam na engleskom šta ’oćeš. Sad, jes’ da ne znam da l’ treba da se ponašam dok pevam kao Stoja dok peva kako je on naš’o stariju ili euforično k’o ona Dara što priča sa zidovima al’ pevam. Možda zvučim k’o Karleuša kad peva na srpskom pa me niko ne razume, pojma nemam. Otprilike nabadam kako da se ponašam da ne ispadnem kompletan kreten.

I hetela sam da zamolim ako ikako može da uz engleski ide i prevod.

Jer, kao što rekoh moj je nikakav. Znam taman toliko da se ne izgubim ako se nadjem medju Englezima.

’Oću reći znam:

fak ju što u mom prevodu znači, odjebi, ne prilazi, ič mi se ne sviđaš i

aj lav ju – prevedeno – mož’ me vodiš ’de ’oćeš.

Ako bi me neko pitao Ver ar ju going rekla bih – Ajm going in bed. Uvek. Pa vi vidite kako bih se provela.

Kako mi je promaklo da naučim engleski a znam gde djavo sere, ne znam.

Pojma nemam...

Mahlat — Thu, 07 Feb 2008 18:08:08 +0000

Pitao me Konstantin što se kaže da su muškarci pičke. Ja kontala, kontala al’ prekontala nisam pa odgovor glasi:

Pojma nemam!

Isto tako ne znam zašto se kaže:

- glup kao pička

- glup kao kurac

- ne jebe ga za suvu šljivu

- udariću te po sred pičke

- razbiću ti pičku

- razume se k’o pile u sise

- razume se k’o Marica u kriv kurac

- najeb’o sam ko žuti

- propao k’o muda kroz iscepane gaće

- k’o da je piš’o u trnje

- jeb’o čvorka u letu

- sjeb’o sam se

- mrsi muda u čvor

- stavlja muda na oči

- prodaje muda za bubrege

- jebe se k’o štuka...

Da ne bude zabune, nemam pojma zašto se ovako kaže al’ savršeno dobro razumem šta se kaže. Iskreno, najviše me interesuje ovo za suvu šljivu i Maricu pa ako neko zna neka bude ljubazan da me obavesti.

Eeee, al’ zato znam zašto se kaže OK iako ne znam američki.

I da, imam još jedno pitanje – zašto se kaže da su kurac, pička, muda i ostalo ružne reči kad su stvari tako lepe....

Menjam temu…

Mahlat — Tue, 12 Feb 2008 13:29:10 +0000

... što mi u životu teško polazi i za rukom i za jezikom a i za bezobrazlukom. Ne mož’ doakati ludacima pa to ti je.

Ponekad se napravim luda, gluva to jest, al’ nema šanse, cimaće me za rukav sve dok ne odgovorim na neko dubokoumno pitanje koje obično sa pričom koja se vodi nema nikakve veze.

Koliko imam godina svima je jasno čim me vide. Mislim, izgledam baš onako kako treba u odnosu na godine, ni mladja ni starija. E, problem je što mnogi misle da ne mislim u skladu sa svojim godinama pa to izazove pometnju i onda sledi pitanje koliko imam godina.

Ženama ne odgovaram iz inata. Davno sam zaključila da su one koliko god biološki bile mladje od mene uglavnom starije po životu, mišljenju, stavovima, ama baš svemu. I da me uglavnom mrze zato što ja imam muda a one nemaju. Amputirana su im u mozgu onim stalnim zvocanjem kako treba, šta treba i gde treba da bi sačuvale svoj dobar glas a i glas svojih bližnjih da ne bi morali u ista ta muda, koja nemaju, da gledaju celog života.

Al’ kad me pitaju muškarci tu potpuno pobesnim jer mi nikako nije jasno kakve veze imaju moje godine sa onim što oni od mene hoće i sa onim kako me vide koliko god godina da imam. I onda ja udahnem vazduh i najumilnije što umem odgovorim:

Imam sise kao da imam devetnaest....

osećam se kao da imam dvadeset tri... a...

one stvari (one znate, neću reč jebanje da pomenem i u ovom postu) radim kao da imam četrdeset četiri... pa ti izaberi!

Oni bi obično kombinaciju al’ ne dam!

Ovi koji krenu od mojih godina moraju da izaberu, baksuz sam po prirodi, a pošto nemaju ni mašte, ni duha, ničega, ničega, ničega, obično ne bude ništa.

P.S. Obično ih boli uvo kako se osećam. Uglavnom kombinuju 19 i 44 što čini da se pored njih osećam matorijom nego što se inače osećam zbog gorepomenute nemaštovitosti pa se čuvam da ne ostarim pre vremena, više nego što moram. A ne moram uopšte!

mahlat — Thu, 14 Feb 2008 11:29:58 +0000

Da cveta ljubav i da rode vinogradi...

Mahlat — Thu, 14 Feb 2008 11:30:26 +0000

Posvećujem ovo pisanje svima onima koji misle da na nebu ne postoji njihova srećna zvezda, da ih je Bog zaboravio, koji u srcu nose maleno zrnce ljubomore zbog svih onih za koje misle da su srećniji od njih i koji se bezuspešno, godinama, svadjaju sa onima za koje misle da treba da ih učine srećnima. Posvećujem ovo pisanje onima koji čekaju. Dragi moji, razmislite da li ste ikada pozvali sreću da vam dodje u goste. Ako je došla, kako ste je dočekali? Ako je nema još uvek, da li ste je pozvali iskreno, onako od srca? I da li ste nekada pokušali, u potpunom mraku, da popričate sa svojom srećom koja, verujte mi, nije ni na nebu, ni u tudjim rukama već sedi skrivena u vama i čeka. Ona vas isto kao i vi nju. Uđite u sebe, prošetajte i sapletite se o svoju sreću. Opsujte je sočno, onako kako psujete svoje najmilije, što vam je stala na put a onda je pustite da vas uhvati za ruku i da zaigra sa vama. Verujte mi, nesreća nije hronična bolest i od nje se možete izlečiti. Potebna je samo volja. I mali plesni podijum u vašem srcu. Pokušajte da pevate zbog svega onoga zbog čega plačete. Ako nemate para zapamtite - najvrednije i najvažnije stvari se ne mogu kupiti. Ne zato što nemate dovoljno novca već zato što nemaju cenu. Ako patite zbog neke neostvarene ljubavi onda ste zasigurno bogata osoba. Jer, samo bogati mogu čuvati svoje ljubavi nostvarenima. Ne znam zašto bi to neko radio, čuvao svoju ljubav nostvarenom i patio zbog toga. Krenite joj u susret. Ljubav će krenuti prema vama. Možda neće, ali ostvarite je kako bilo i budite srećni što ste uopšte bili sposobni da osetite tu ljubav. Mnogi to više ne umeju. Ako mislite da vas neko mrzi znajte da nije tako. Zašto bi vas neko mrzeo? Mnogi, za koje mislite da ste im centar sveta, vas uopšte ne primećuju. A ako vas i mrze mnogo su nesrećniji od vas. Mržnja je jedno tako nesrećno i tužno osećanje. I... obično se sveti onima koji je neguju a ne onima koji su predmet mržnje. Ako ste tužni što vam niko, za sav vaš trud i muku (šta god to podrazumevalo), nije rekao hvala, odmah prestanite da radite sve ono zbog čega očekujete zahvalnost. Ako vaše dete ima loše ocene ne brinite. Mnogo je važnije šta je naučilo nego koju je ocenu dobilo. Setite se kako ste zbog tih istih, loših, ocena išli ka kući sa grčem u stomaku i znojavim dlanovima. Nemojte nikada to raditi svojoj deci. Volite ih još više jer njima je mnogo teže što tog trenutka pokazuju kako nisu uspešni onoliko koliko vi očekujete od njih. Ako je otišao neko ko vam je bio drag, neko koga ste voleli, isplačite se i zahvalite Bogu što vas je blagoslovio tom osobom. Moglo je da ne bude tako. Ako imate utisak da je vaš život u rukama neke druge osobe zamolite je da raširi ruke. Padnite na zemlju i razbijte se na hiljade komada. Može biti da se jednog dana sastavite. Koliko god se činilo bolno, boleće ali će i proći. Ako živite sa nekim pored koga se osećate usamljeno, prekinite to i naučite da živite sami. Nema ništa gore od takve usamljenosti. Ako se plašite odgovora ne postavljajte pitanja. Ako ne znate šta ćete sa odgovorima koje ste već dobili, vratite ih onima koji su vam ih dali i zahvalite se. Umete vi da živite i bez toga. Ako vas još niko nije zaprosio, zaaprosite sami sebe. Svečano recite “da”, obećajte da ćete voleti sebe šta god da vam se dešava i da ćete biti dobri prema sebi. Ako vam se sad plače, plačite najglasnije što možete. Isplačite sve svoje nesreće i tuge. Februar je, leta 2008. Ovaj dan se neće ponoviti. Pustite da u vama procveta sve ono što tako dugo pupi.

Muškarci piške stojeći

Mahlat — Sat, 16 Feb 2008 18:53:51 +0000

Juče sam bila prepuštena na milost i nemilost jednom muškarcu. Poremetio mi je i ritam i bioritam, skroz sam zakazala.

Ništa mu nije odgovaralo i ništa mu se nije svidelo. Na kraju sam počela da nudim i ono što ne bih ponudila nikada. Pa da molim. Bezuspešno.

Moje menstrualno ludilo je pokazivalo sve manje i manje tolerancije i bila sam spremna da se žestoko posvađam i do kraja dana ne progovorim ni reč.

Sam nije hteo da ode a nisu hteli da dođu po njega tako da sam izvukla zadnji adut iz rukava i seli smo ispred kompjutera.

Nezadovoljni muškarac je izjavio:

Ovaj miš nema konopac.

Nema ni ova testera.

Onda je rekao da mu se piški.

A onda je skočio sa WC šolje i rekao:

Debilčino, muškarci piške stojeći.

Kad su na kraju kočije došle po princa ja nisam znala ’de sam a on je obećao:

Kad budeš došla kod mene pustiću ti diiiii-viii-diiii da vidiš’ tatu dok još nije imao napumpanu pupu i kad su on i mama bili mladunci.

Još mi nije dobro.

Rečnik manje poznatih reči i izraza:

miš bez konopca – bežični miš

testera – tastatura

debilčina – ja

tata bez napumpane pupe – tata bez 70 kg

mladunci – mladenci.

Muškarac koji me je naučio kako piške muškarci ima četiri godine.

mahlat — Wed, 20 Feb 2008 09:41:39 +0000

KAP U MORU BUDALAŠTINA

Mahlat — Wed, 20 Feb 2008 09:41:56 +0000

Primećena je neverovatna pojava - u zemlji Srbiji čim neko počne materijalno da slabi počinje duhovno da bude bogatiji. Ili se, bar, trudi. Većina se posvećuje tome da kod Boga kupi kartu za raj pa tako odjednom počinju da slave po kafanama, kite badnjacima kola i konjske zaprege, osveštavaju svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, okrenuše naopako ono malo običaja koje smo imali. Nadam se da Bog odozgo to vidi i da im neće ostati dužan. Drugi se okreću nacionalizmu - preteranom patriotizmu koji obavezo podrazumeva da ako voliš svoje nečije tuđe moraš da mrziš i moraš da budeš anatemisan, tj nacionalista je ubeđen da ga svi ostali Srbi mrze zato što je on jedini uspeo da dokaže da je nacionalista. Pa u vezi toga navešću vam ša je jedan glumac izjavio, novine prenele a ja čitala sinoć uz kaficu i čudom se čudila. Neću vam reći koji je glumac u pitanju jer neću da ga reklamiram i jer se kod nas negativna reklama očas posla okrene i postane pozitivna. ''Nacionalizam jeste afirmativna kategorija. Ne može mene niko da osudi ako u Žanjicama, sa ženom i četvoro naše dece, sedim na obali mora, čitam naglas besede Matije Bećkovića i - svi zajedno plačemo. Kome bi takav nacionalizam mogao da smeta?'' Je l' vidite vi šta vam je nacionalista. Istovremeno je sedeo, čitao, plakao i primetio da u toj pomrčini stoji neko ko ga posmatra i kome to smeta. Prvo sam se čudila pa smejala. Zamislih sebe kako sedim na obali mora i čitam ćerki besede dok se u daljini čuje huk talasa, neko društvo koje svira na gitari, a ona plače, plače... a plače samo zato što je lisicama prikačena za mene il’ vezana za obliznje drvo - drugačije ne bi moglo da bude. Mladje dete nemam pa nisam mogla da zamislim kako je glumac ovo svoje dvoje mladje dece koja su predškolskog uzrasa odvojio od lopatice i peska i naterao da plaču. Valjda time što im je oteo lopaticu. Pa eto ja sam vam od onih zlih koji nemaju druga posla nego da im smeta tuđ nacionalizam. A smeta mi i to preterano busanje i pozivanje na velikosrpstvo a i ovo što je rekao jer... kako ja sad drugačije da se izrazim na jeziku nebeskog naroda Srbije nego da kažem - sere, bre! Nego... samo mi žao one njegove dece. Mrzeće Bećkovića. A mrzeće i Žanjice, garantovano. Oduze ima tata dve moguće ljubavi samo zato što se oseća progonjenim srpskim nacionalistom a u stvari je samo glumac bez angažmana. Jebi ga! Ovaj ovde je trebalo da treska glavom u tastaturu, sto ne treska ne znam, ja samo htela da docaram kolko poludim kad procitam ovako nesto.

I šta je bilo??!!

Mahlat — Thu, 21 Feb 2008 05:42:15 +0000

Tekst koji ćete pročitati objavila sam u julu prošle godine. Prosto sam želela da ga pročitate, već je 6:3o ujutru, budna san već dva sata... Na današnji miting neću otići zbog svojih ličnih ubedjenja i zato što mi je dosadilo da od strane vlasti budem silovana. Peosto ne mogu da budem Kosovka devojka. Ne mogu. Kad god u ovoj eri političkog prepucavanja i političke pameti čujem da je nešto istoirijska istina, a čujem, počesto, ja se bukvalno prenerazim pošto je opšte poznato da je istorija najveća laž na svetu a da je uglavnom pišu pobednici. Sad , kako su oni došli do pobede ostaje misterija. U svim vekovima, svim ratovima, svim zemljama... Neka je velika prevara u pitanju al' koja još niko ne zna. Inače bi smo svi bili pobednici. Mislim, mi koji smo gubitnici u svim mogućim kombinacijama. Neću da tupim o Kosovu... potrošeni su svi argumenti. Ko god ne zna o čemu će on o Kosovu i svetoj glavi cara Lazara. Da bi se rešilo ''pitanje Kosova'' treba prvo da se reši zagonetka kako i kad to Kosovo postade albansko. Ako se to otkrije mož' biti i da se nađe rešenje... ovako ništa. Je l' znate po čemu ja pamtim Kosovo, ono Kosovo kroz koje sam godinama prolazila na putu za Grčku? Na Kosovu je, s obzirom da je uvek bilo dvojezično područje, na ulazu u svako mesto, a i na izlazu, stajala tabla na kojoj je na srpskom i na albanskom jeziku (tad smo bili ubeđeni da je to šiptarski jezik) pisalo u koje mesto ulazite ili iz njega izlazite. Taman što bi postavili te table, Šiptari su iz pakosti, obesti a nadasve iz ubeđenja da je Kosovo njihovo precrtavali onaj naziv na srpskom. Srbi su, da im se osvete, isto to radili sa nazivom na albanskom tj. šiptarskom. I tako smo mi putovali kroz Kosovo a pojma nismo imali ni gde ulazimo ni odakle izlazimo. Vraćajući se iz Grčke, moja majka je, godinama, molila mog oca da uspori da bi nas decu odveli da vidimo Muratovo tulbe. Na sve to, on bi joj odgovarao: ''Jebalo te Muratovo tulbe, daj da za videla izađemo sa Kosova.'' Eto, još u to vreme, polovinom osamdesetih, dok je drug Tito, onaj Tito što je kumovao svakom Albancu koji je napravio fudbalski tim nije bilo pametno zanoćiti na Kosovu. Predsednik Socijalističke omladine Jugoslavije bio je Azem Vlasi. Bio i meni mada ja sa socijalističkom omladinom nisam imala ništa. Da je bio Albanac, pojma nisam imala. Za mene je, kako god da se zvao, bio čovek, omladinac 'oću reći, koji živi na Kosovu. Posle je ispalo nešto drugo i eto, imam u biografiji da mi je jedan Albanac bio predsednik samo zato što sam u to vreme imala osamnaest godina. Niko me ništa pitao nije. Posle je taj onaj isti drug Tito umro, malo drugačije nego Murat na Kosovu, a oni fudbalski timovi kojima je kumovao su se odrekli fudbala i postali neke formacije, što vojne, što paravojne. Bar se tako govorilo. Odmah po njegovoj smrti odjednom više u prodavnicama nije mogla da se kupi ni kafa, ni deterdžent, ni pomorandže, ni mnogo štošta drugo, k'o da ih je on proizvodio. Al' svega toga je na Kosovu bilo koliko vam duša ište. Šuškalo se da se čuva mir. Od kad je mir, bilo gde u svetu, zavisio od kafe, deterdženta i južnog voća meni ni do dan-danas niko nije objasnio. Onda su nekio rudari (Albanci) uleteli u jedan rudnik i zabarikadirali se a njihova braća Slovenci su održavali skupove podrške na kojima je kao simbol saučesništva i ''bratstva'' dominirala Davidova zvezda. Tako su Albanci, odjednom preko noći postali Jevreji a mi Srbi smo, ne preko noći – to je ipak period od nekoliko sati, nego dok su (Slovenci) izgovorili ''keks'' postali budale. Onako prećutno. Nekako u to vreme desio se i čuveni ''Slučaj Martinović''. I sad mi je muka kad se setim čitave ujdurme oko tog slučaja. Oni koji se sećaju - sećaju se. Oni koji nemaju pojma o čemu se radi neka prime moje izvinjenje u ime svih onih koji su se tim slučajem bavili, od advokata do psihijatara, ali mene je sramota da pišem o čemu se radilo. Ako je gospodin Martinović još živ, odavno ništa nije napisano ni o njemu ni o njegovom ''slučaju'', iskreno se nadam da je ostao ''pametan u glavu''. Ako nije, iskreno se nadam da je preminuo pametan. Ako nije, neka mu na onom svetu ne bude žao. Biti pametan u ovoj zemlji i nije neki uspeh. Eto, po tome pamtim sveto Kosovo. A večeras čuh kako Albanci ne mogu referendumom da se izjasne o Kosovu, velikoj albanskoj državi, ili šta već to treba da bude. Jel? Pa, koliko se sećam tako se pričalo i za Crnogorce, podsmevasmo im se, smejasmo, pričasmo viceve, pa šta bi? Dobiše Crnogorci i državu i more, i Lovćen, i Njegoša a i jezik. Sa'će i rečnike da napišu. I crnogorskog jezika, i manje poznatih reči i izraza. Tim rečnicima će nam valjda objasniti šta im znači ono ''Da jebe oca!'' Mislim, jel im to neka zakletva, šta je? Al' šta god da je, uspelo je. Mi, Srbi ćemo o tome pričati viceve. K'o i do sad. Al' slabo se nešto smejemo. Što se Kosova tiče... Da je sveto – sveto je. Da je srpsko – srpsko je. Bar ja verujem u to. Da su Srbi 1389. na Kosovu poštedeli zapad (onaj zapad preko Dunava) od nabijanja na kolac, poturčivanja, turcizama i ostalog – trebalo bi da je istorijska istina. Da zapad treba Srbima da se zahvali zbog toga trebalo bi da bude istorijska posledica. Al' od svega toga nema ništa. To što me na televiziji, svake večeri, ubeđuju da ću se sutra stideti pred svojim detetom zbog Kosova ja ne mogu da prihvatim. Prvo, niko me ništa ne pita. Drugo, svaki političar (zanimanja li???!!!) zna šta je rekao Polt i kako se zove ono albansko selo gde je Bušu ukraden sat a malo njih uopšte zna o čemu pričaju a još manje kako da sprovedu ono o čemu pričaju. Oni samo vole da pametuju i da se slikaju. A ja ne volim takvima da budem Kosovka devojka. Ako pristanem, ''sutra'' ću, ako nešto krene po zlu a krenulo je, morati da čupam kose, da se stidim i prihvatim na sebe krvicu samo zato što sam deo ovog naroda. Gospoda političari će kao i uvek izvući dupe. Biće šokirani, uslovljeni, nemoćni i prevareni od opozicije to jest pozicije. Kao i do sad. Kome ja da se žalim što sam nemoćna i prevarena? Što nikad nisam videla Muratovo tulbe? Što nikada nisam videla Prištinu? Ili možda jesam a nisam imala pojma da je to –to? I mislim... koga ja, u stvari, od svih ovih što su mnogo pametni da napojim vodom kad budu tresnuli dupetom o ledinu? Samo jednog neka se paze – neka strogo vode računa da to bude baš ledina. U suprotnom će teško dokazati da nisu sami sebe namestili. Ovde su montirani procesi u modi.

mahlat — Fri, 22 Feb 2008 11:20:02 +0000

Ponešena pa ispuštena

Mahlat — Fri, 22 Feb 2008 11:20:21 +0000

U ovoj zemlji je sve moguće i mnogo toga je nemoguće.

Nemoguće je:

- biti apolitičan tj praviti se da ona ne postoji i pokušati da nemaš kakav-takav stav, bar juče, bar sutra, bar prekosutra, bar ko zna dokle;

- ne znati za ortodoksne narodnjake tj. čak i kad ne slušaš moraš da čuješ, ako ni na jednom drugom mestu a ono na semaforu dok pored tebe stoji parkiran besan auto;

- ne znati koje su boje gaćice najaktuelnije pevačice, takodje ortodoksne, ili bar znati da li ih nosi ili ne pošto se njeno međunožje smeši sa svih naslovnih strana, sa svih kioska;

- spavati mirno;

- verovati da se završio II svetski rat s obzirom na terminologiju koja se svakodnevno koristi;

- pronaći jedan časopis u kome niko nikoga ne pljuje i proglašava lopovom i prevarantom;

- naučiti ljude da budu pristojni;

- naučiti ljude da se pristojno izražavaju;

- naći još nekoga ko psuje kao kočijaš a pri tom nikome ne jebe majku;

- imati drugačije mišljenje;

- imati svoje mišljenje;

- doživeti da drugi poštuju tvoje mišljenje čak i kada se ne slažu;

- ne izgovoriti bar jednom sam sebi u bradu: E, poserem ti se na diplomu!;

- doživeti da ono od juče košta isto kao danas, itd, itd...

Sve ostalo je moguće.

Između ostalog moguće je i preporučljivo biti optimista.

A čim optimizam stupi na snagu red je i da se zapeva. Svako ono što najviše voli. Ako je ikako moguće da ne bude neki težak narodnjaki da ne pobesnim.

Ako sam nešto propustila slobodno pravite svoju listu.

P.S. Sve navedeno kao nemoguće ponekad čini da se osećam k’o ponešena pa ispuštena.

I to sa velike visine.

mahlat — Tue, 26 Feb 2008 21:13:21 +0000

Male kućne čarolije

Mahlat — Tue, 26 Feb 2008 21:15:34 +0000

Prestaću sa kupovinom ženskih časopisa. U svakom piše isto. Intervju sa pevačicom u trendu, pa intervju sa pevačem u trendu, recepti i sex, sex, sex, sex... Što se tiče ovih intervjua svaki je u fazonu ''preko trnja do zvezda'', u prevodu - trnje im je Ibarske magistrala a zvezda - Pink. Svaki dan se pitam šta li ću ja u zemlji u kojoj je najvažnije da l' je neki pevač pokvasio šiške ili nije.Recepte sam počela da preskačem. Poludim kad naletim na recept u fazonu ''Jarebica u sosu od muda sibirskog jarca'' -gde, bre,da nađem jarebice ako nisam lovac. Što se muda sibirskog jarca tiče ''neophodne sastojke možete pronaći u svim bolje snabdevenim prodavnicama''. A još više poludim kad naletim na kombinaciju -intervju sa pevačicom protkan receptima. One obožavaju da spremaju paste. Nekad su jele makarone a sad jedu paste, kao što rekoh preko trnja do zvezda. A da, one vole da jedu i morske plodove, da ih pitaš šta spada u te plodove ni jedna nema pojma al' voli i da jede i da sprema. O jastozima da ne pričam, to ide uz vrhunac karijere - svako kome viri praziluk iz dupeta smatra da će to poništiti jedući jastoga. E a sad njegovo veličanstvo SEX. Neću da pominjem pevačice one to ne rade, niti su, niti će, za njih uglavnom rode obave posao. One čedno pevaju, čedno izgledaju i čedne su. Dakle, za nas obične nema više onoga ''vodite ljubav a ne rat''. Svi ratuju, niko više ne vodi ljubav i seksa ima na sve strane - on mu dođe kao izum ovog veka. Kad sam ja imala inicijaciju u seksualni život niko mi nije davao uputstva, morala sam da ''kradem zanat'', sad ispade da nemam pojma i da posle ovoliko godina seksualnog staža moram ponovo da učim. To ti je ko kad šalterskoj službenici koja je pred penzijom turiš kompjuter na sto i kažeš: Samo pritisni ENTER. Nema novina bez članka ''Kako da poboljšate svoj seksualni život'', ostaje mi nedokučivo što svi misle da nam je seksulani život na nivou lignji u doba parenja. Novine ti ne daju opciju da imaš zadovoljavajući seksualni život, a kad pročitaš sva ona uputstva ispadne i da ga nemaš. Najgluplja uputstva za poboljšanje seksualnog života: -zagrejte ulje (po izboru) i izmasirajte svog partnera s posebnim osvrtom na njegovo međunožje od čega će on biti na devetom nebu. Nisam probala, on bi možda bio na devetom nebu al' ja bi sve vreme bila u frci da l' će fleke od ulja da se skinu pranjem i šta ono beše Marija koristi za fleke i da l' će sivo ponovo biti belo; -napravite atmosferu, zapalite sveće, opustite se uz jagode i šampanjac i imaćete lud seks. Probala sam, jagode ko jagode, šampanjac ko šampanjac, atmosfera pod tenzijom da se neka od sveća ne prevrne i da ne izgorimo, seks ispod proseka zbog gubitka koncentracije. -kupite seksi crn veš, preko obucite samo bundu, idite do njegove kancelarije, pustite da rastrgne to sa vas i vodite ljubav na njegovom radnom stolu. Htela sam da probam al' kad sam videla da seksi crni veš košta skoro ko moja bunda zaključila sam da bih ga ubila da pokuša da ga pipne a kamoli da ga rastrgne sa mene tako da od seksa ne bi bilo ništa; -biseri se ne nise samo oko vrata, prelazite niskom bisera između njegovih nogu, lagano dodirujući (biserima, ne rukom) njegove testise, obmotajte bisere oko penisa a zatim pustite da lagano klize sa njega, vaš partner će se ponovo zaljubiti u vas. Ovo sam prepisala, majke mi, a probala nisam. Bisere nemam, imam samo lažne al' ne znam kako bi oni išli uz jedan original penis i uopšte sebe ne bih mogla da zamislim da radim tako nešto. -vežite ga i prekrijte poljupcima. Aha! To, bre, ima da se ljubi! A kad bi ga jednom vezala čisto sumnjam da bih ga ikad više odvezala. -bildujte mu ego govoreći mu da je najbolji, najveći, najpotentniji i slično. Da l' je lepo da lažete čoveka ne znam. Od svega ovoga MOJ seksualni život treba da bude bolji. I nikako ne treba da glumim orgazam jer su muškarci hipersenzibilni i uvek to osete a to ne prija njihovom egu. Naravno da neću da glumim jer ga neće biti ni u najavi, dok ja njega vežem, izmasiram, prekrijem poljubcima i na kraju počnem, kad se setim da odmah posle toga moram da perem, da ga davim onim biserima, gde imam vremena da glumim. Ako uzmete bilo koji specijalizovan časopis za muškarce ovoga nema. Šta oni nas ima da zadovoljavaju, podrazumeva se da smo zadovoljne. U svakom, ali baš svakom piše ovako: Kako da pokažete partnerki da vam je stalo do nje: Dozvolite joj da, posle ludo provedene noći, obuče vašu košulju i da vam donese kafu u krevet. Ne probajte nikako. Garant ćete umočiti one predugačke rukave u kafu tako da vam ni u ovom slučaju ne gine pranje. Eto, kad bolje razmislim, ne treba da radim ništa. Treba samo da obučem njegovu košulju i ima da budem i emotivno, i seksualno, i životno zadovoljna i zadovoljena. Tako bar piše.

mahlat — Sun, 02 Mar 2008 22:04:20 +0000

Imam drugaricu

Mahlat — Sun, 02 Mar 2008 22:04:34 +0000

Kao što rekoh ja imam drugaricu.

Drugarica ima 77 godina, petoro dece, bogtepita koliko unučića i jedno deset, dvanaest praunučića ne mogu više da popamtim. Drugarica nema ni mali odmor od škole.

Drugarica je životno pametna.

Godinama je živela u Australiji i vratila se ovde pre jedno dva’es godina. Zadnjih deset čeka da umre al’ nikako.

Govori mešavinom sprskog i australijskog i to izgleda otprilike ovako:

- Idem u buš da bacim rabiš.

- ’Oćeš ti spremim fraj rajs da jedeš?

- Što imam dobre sosiđ!

Ja sedim i čekam da pijemo kafu i rakijicu.

I da je slušam.

I da umirem od smeha.

Priča 1 – Kad smo se doselili u Australiju moj F se učlanio u Jehovine svedoke. Svaki dan dolazile po dve, je l’ tu brat F, je l’ tu brat F, on samo ode s njima, mene ne gleda, para nigde nema, jednog dana on nije bio tu evo ti njih dve opet, je l’ tu brat F, more jeb’oooo li vas brat F i oteram govna. Jes’ me ubio k’o pičku al’ više nisu dolazile!

Priča 2 - Ja sam samo jedno dete rodila u bolnici i ’tela da umrem, sve ostale sam radjala kući, čim počnu bolovi ja nategnem rakijicu, što više boli ja više pijem, čučnem izmedju dva kreveta i porodim se očas posla tako pijana!

Priča 3 – Ajde, bre, ala ste kilave, ja sam tri’es abortirala što s vreteno što s pero od gusku!

Priča 4 – Rekla sam mojoj S (unuka) da mi više ne dolazi, nabila one mindjuše u nos, jedva sam je odbranila od ovi seljaci, ona misli ovo su joj oni australijski kenguri, lepo joj kažem S ćero, ovde su ti sve ludaci, čim za micu oni i za picu!

Prića 5 – Taman se udala moja D, mene počelo da svrbi dole, ja kažem ćero D, da me vodiš kod doktora, mnogo me svrbi dole, izgleda da imam šećer. Ona kaže, nije majko nego nam moj G doneo picajzle. Kukuuuuuu, kažem ja, trči u apoteku kupuj prašak, ako dobije F ima nas sve pobije k’o govna.

Aj’ šta kukaš, sto puta sam ti rekla, muškarac ti je odavde na dole (pokazuje rukom od struka na dole) najveći prijatelja a odavde na gore (isti pokret samo od struka na gore) ti je najveći neprijatelj.

Odem od nje oporavljena i skroz normalna.

Majke mi.

Nit' smrde, nit mirišu

Mahlat — Tue, 04 Mar 2008 10:59:37 +0000

Koje god novine da otvoriš (a obećala sam da neću da ih otvaram) naidješ na poneki mali oglas lične prirode.Profil muskarca: od 35 do 65 godina, visok-crnomanjast, zakleti antialkoholičar i antipušač, devizna penzija, stambeno situiran, jedno dete ne smeta, šifra - "Dodji da ostarimo zajedno". Rezime: sa ovoliko godina jos nisam ukapirala ovo "visok-crnomanjast" tako da mi nije jasno sta bi se pojavilo, visk ili manjast; devizna penzija = cistio g...a desetak godina u Austriji ili Nemackoj i ni reč deviznog jezika nije naučio. Stambeno situiran 100% znaci da ima zamak posto lovu nije trošio na pijančenje i cigarete koje su u devizama mnogo skupe. Jedno dete ne smeta znači da ne podnosi decu al' će da istrpi, izmedju redova znači da traži mladju ženu koja eventualno ima dete jer one starije imaju stariju decu a takva ne smetaju. Šifrom se totalno zeznuo pošto žene ne traže muškarce uz koje će stariti (ne vole da stare) nego uz koga će živeti i raditi sve ono što vole mladi. Sa ovakvim se sedi kod kuće, gleda u njegovu deviznu penziju i čeka starost. Precrtati. Profil žene: od 35 do 55 godina, visoka, šlang, radna i poštena, razočarana u ljubav, čiste prošlosti, šifra: "Jesen u maju". Rezime: visoka, šlang = visoka i mršava, samu sebe pojela od muke, mrzi ceo svet pa je postala radna, tri puta dnevno pere prozore, poštena je jer ne trazi pozajmicu al' i ne daje, nema nikog živog da joj zakuca na vrata. U ljubav se razočarala pošto je niko nije voleo kako ona 'oće. Glupa k'o noć jer se čitav zivot brinula da nema prošlost pa joj je sad čista. Jebeš ženu bez prošlosti, k'o da je nije ni bilo. Šifra znači da je malo pobrkala i lončiće i godišnja doba. Precrtati. Šta se dobije kad se ukrste muškarac koji nikad ne pije i žena čiste prošlosti sem dosade tek će se utvrditi. Biće, u stvari da je on pijandura pošto se samo takvi zaklinju da ne piju a da je njoj prošlost takva da je u rodjenom selu niko nece. To bi bila kombinacija!

Besnilo

Mahlat — Thu, 06 Mar 2008 10:55:05 +0000

Povremeno pobesnim tek toliko da ne poludim

(Vidosav Stevanović)

Ovo sam trebala ranije da napišem al’ evo, valjda nikad nije kasno.

Ja povremeno pobesnim tek da razbijem monotoniju svog svakodnevnog ludila u koje sam ubačena onako po srpski, nepravedno i da ničim nisam izazivala.

Mrzim opravdanja, ona najčešće slede posle nekog sranja ili trenutka istine i ne prihvatam opravdanja. I ekstra mrzim kad neko traži da se pravdam. Nikad neću ukapirati zašto ljudi ne stoje iza svojih sranja i gotovo. Mrzim da se izvinjavam zato što sam u trenutku svog gorepomenutog besnila nešto rekla, mrzim kad me neko davi da povučem reč, da dokažem da ne mislim tako jer mislim, jebo te, baš tako kako kažem u nekom trenutku i gotovo. Neću da povlačim. Čak i ako naknadno ne mislim isto u tom trenutku sam mislila. Ende.

Dakle, stalno, uvek i na svakom mestu od mene se traži da se opravdavam i to obično traže oni koje moj život i sve u njemu ne ugrožava nikako. Otkud ta nasušna potreba da im objasniš sebe me fascinira. Shvati me kako hoćeš, boli me uvo.

I još jednom... dakle, od onih najglupljih opravdanja što se jebem mu mater plašim kokošaka pa ja moram da objašnjavam od Kosovskog boja kako je jedan pevac hteo da mi iskopa oko i kako sad ne bih dodirnula ni Tvitija dodjemo uvek do toga – A što jebo te! Eto tako! Tak’a tura. U nekom sledećem život ja možda budem po meri, dotle ćemo morati svi da sačekamo.

I tako... ako ne pružim objašnjenje budem proglašena za baksuza i asocijalnu ličnost, ciciju nevidjenu koja ne da hleb nasušni dok svi oko nje cvile ’’nahrani nas, nahrani nas...’’ .

Neću da hranim, još više neću da objašnjavam, mogu, recimo da saopštim činjenice pa od njih svako neka pravi šta god hoće. Ono sa čim moje okruženje ne može da se pomiri je:

- Rodila vanbračno. Uuuu jebo te! Svrstala sebe u grupu osramoćenu najvećom srpskom sramotom – Napump’o je pa je ostavio! Navukla na sebe gnev svake moguće glupače što je dovelo do toga da budem izopštena, trinaesto prase, velikodušno ponudjena svakoj budali koja je za istim stolom nesrećnim slučajem sama, da mi pravi društvo i vodi računa o meni da slučajno muž neke od njih ne bi bio taj. Izgubila drugarice-glupače i ostala da patim - s kim, bre, provedoh tolike godine!

- Dala otkaz. U ovo ludo vreme, ostavila državnu službu! Crći ću gladna!

- Otvorila firmu! Budala, ko je još uspeo da doaka državi!

- Bila ljubavnica. I nije me bilo sramota da kažem! Nije ni sad! Zaje’bo me nije. Svi oni koji ne pričaju o svojim vanbračnim vezama misle da jeste.

- Posle višemesečnog nadjebavanja u kome je onaj kome sam bila ljubavnica hteo da ostanem sa njim a njegova žena pokušavala da me ostavi umesto njega, kad njih dvoje nisu uspeli da se dogovore oko istog, sela i Velikoj Supruzi napisala pismo u kojoj sam joj na najbolji, najljubazniji i najironičniji način rekla da mi se skine s kurca i da svoje bračne probleme rešava sa onim sa kim je u braku a ne sa mnom. Umal’ nisam bila posuta katranom i perjem zbog hrabrosti ’ gde, bre, to ima, kako sam se usudila i ko mi je dao za pravo! I bez obzira što mrzim objašnjavanja evo malog – ko god me čačne mora da računa na to da ču creva da mu izvadim po istom pravu po kom je mene čačnuo. Zabole me za status!

- Udala se. Za budalu! Kažu. Budala je jer je pored toliko mladjih, lepših i glupljih izabrao mene. Upozorena da ne srljam i da razmislim šta će biti ako bude a može da se desi. Ovu kombinaciju iz budućnosti još nisam obradila u svojoj glavi al’ ako se desi to što može da bude, biće šta će biti. Otkud ja znam.

- Lajem. Obično gde ne treba inače ne bi rekli da lajem. Zbog toga me proglašavaju seksualno frustriranom, zlom, bezobraznom i golubom preletačem po sistemu ’ kad nis sa nama ti si protiv nas.

Zbog svega ovoga što je samo deo sam dozvolila sebi luksuz da iz svog života i svakodnevice amputiram većinu onih koji pokušavaju da me kroje i da kafu, kad već nemam sa kim da pijem, ne pijem na silu već da je pijuckam sama. Sa uživanjem.To jest sa blogom i monitorom.

To što blogujem je izgleda ipak šifra za neku bolest koja može da bude akutna, hronična, bilo koje vrste, izlečiva ili neizlečiva, u najboljem slučaju to je šifra za neku neuropsihijatrijsku bolest. Što blogujem - volim! Eto!

I opet, bez obzira što mrzim evo objašnjenja:

Imam 44 godine.

Jednu godinu bračnog staža.

Ćerku od dvadeset.

Muža od 33.

Sve od pokretnih i nepokretnih stvari.

Kolekciju salveta i Piatnik karata.

Lepe oči.

Par kilograma bračnog viška.

Nos do neba.

Čvrsto dupe.

Redovan seks.

Ist broj orgazama kao moj muž.

Povremeno grip, upalu grla i proliv.

Biblioteku koju manijakalno dopunjavam.

Čitam.

Pišem.

Kuvam, šijem, perem, peglam, pletem.

Kad ekrsta poludim slikam.

Plačem k’o da me plaćaju.

Pušim, pijem.

Budim se nadrndana.

Ne javljam se na nepoznate brojeve.

Nenajavljenima ne otvaram vrata.

Kad neko sere kažem mu da ne sere, kad lepo zbori to isto kažem - sve po mojoj slobodnoj proceni.

Nemam pojma koliki mi je IQ.

I blogujem.

Jer mi sve ovo gore nije dosta.

E to što blogujem meni nije strašno koliko mi je strašno što malo-malo pa neko navede vodu na vodenicu Nisi-ti-baš-normalna-čim-bloguješ.

A najgore mi je to što podsvesno ne pišem onako kako bih pisala da me neko ne potkači što mi se često dešava a sve zato što ne znam zašto blogujem. Za ostala svoja pisanja imam objašnjenje.

E, da, zaboravih – i dobra sam riba. I spolja i iznutra. Lično više volim ovo unutra, ovo spolja mi je slučajno.

Ko mi ne veruje moraće da sačeka ono kafanče.

A ja ću razmislim što blogujem. Stvarno. I da l’ će od toga da se smanji ozonska rupa, Kosovo da ostane srce Srbije, da se umnože bengalski tigrovi, pande imaju dovoljno bambusa, Bušmani najzad ostanu ravnopravni članovi zajednice, Savi ostane isti nivo, Beograd dobije metro, videću... Ko zna. Može da bude a ne mora da znači.

Ako to zavisi od mog seksualnoisfrustriranog blogovanja ću krenem na neku terapiju.

Ani Mahlat Četiri Pištolja.

mahlat — Sun, 09 Mar 2008 20:01:49 +0000

I da hoću ne mogu

Mahlat — Sun, 09 Mar 2008 20:02:30 +0000

Galaksije se u svemiru okreću brzinom od 112 km u sekundi.Zemlja na svojoj putanji oko Sunca pređe više od 2 413 950 km dnevno. Zemlja se okrene oko svoje ose svakih 23 časa, 56 minuta i 4,0996 sekundi a oko Sunca za 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 46 sekundi. Na zemlju svake godine padne oko 20 000 tona svemirske prašine. Svetlost koja sada stiže do nas iz magline Rak ''krenula je na put'' u vreme kad je drevni Egipat bio na vrhuncu svoje moći. Kad pod uticajem Mesečeve gravitacije okeani porastu za tri metra, kontinetni se podignu za oko 15 cm a nebo, tj. ono što vidimo kao nebo se pomeri nekoliko kilometara od zemlje. Svake godine aparati u seizmološkim stanicama zabeleže oko 500 000 potresa od kojih mi osetimo oko 100 000. Istovremeno ''radi'' 1 343 poznata vulkana... Neprekidno se kreće, menja, podiže, spušta, trese i kulja... A ja treba čvrsto da stojim na zemlji. Mislimmmm........... bolje da ne mislim.....

Mahlat — Tue, 11 Mar 2008 17:42:48 +0000

Kulturo, eve me...

Mahlat — Tue, 11 Mar 2008 17:43:07 +0000

...što bi rekla jedna moja drugarica. Ili, nije teško biti fin. Gde da bude teško...Ako od nečega poludim to je kad mi neko dođe i počne da se izuva čim uđe. Onda ja kažem: Nemojte, molim Vas; taj neko kaže: Ju! Šta vam pada na pamet!; onda opet ja: Ne, nikako; pa taj neko: Ma, 'ajte molim Vas, znam ja šta znači non stop ribati i prati - i tako - posle dužeg ubeđivanja i rvanja taj neko se izuje i uparadira mi unutra sa sve tašnom i mašnom al' bez cipela. Od tog trenutka ja više nisam ni za šta, to jest ni za kakvu priču, pogled mi samo pada na ona stopala. Mogu da doktoriram na temu: Ispoljavanje nervoze nožnim prstima i njen uticaj na domaćina. Prva priča kulturnog gosta, ili gošće sve jedno, obavezno bude o tome kako kod njega mora da se izuva naročito od trenutka od kad imaju bebu u kući, k'o da mu, ne daj Bože, gaze po bebi a ne po tepisima. Onda ja kažem: Dobro, nema veze...; onda on: Kako nema veze... pa bakterije, pa virusi... Kod nas ti prosečan čovek zna sve o virusima i bakterijama a to se uglavnom svodi na to da postoje. Na šta utiču i do kojih bolesti mogu da dovedu niko živi ne zna. Ono što svi pouzdano znaju je da ta sićušna, nevidljiva, stvorenja jedu tepihe. Tako mene, većina onih koji dođu čuvaju od ribanja, bolesti i kupovine novog tepiha. Posle svega ovoga dođe ispraćanje kad pružim ruku i ne uhvatim ništa jer se gost već savio da obuje cipele i odozdo me mutirajućim glasom jer mu se kaiš useko u višak kilograma pita je l' imam kašiku a ja je nemam nikada i stalno tako stojim dok se ovaj guzi dole pet minuta da obuje cipele. i nikad mi neće biti jasno što ljudi kupuju manje cipele, što ne kupe neke koje su im taman. Posle toga treba da mu pružim ruku kojom je dobro ispipao i svoja stopala i onu cipelu sa bakterijama i virusima koje nije hteo da mi ostavi. Ne možeš ti sa kulturnima da izađeš na kraj. Problem je što ja nisam toliko kulturna i što mi ne pada na pamet da se izujem gde god da idem. I onda se, kad me na vratima diskretno pogledaju u noge, napravim luda u fazonu -aha-imam-super-noge- i uđem. Ako krenu: Molim Vas... - ja odmah upozorim il' ulazim obuvena il' ne ulazim uopšte. Nije zato što imam problem, majke mi, nego zamislite me uparađenu, cela k'o sa reklame i onda se izujem. Em to više nije to, em izgubim desetak santimetara visine koji mi nedostaju čitav život. A kad uđem... pa ima svašta da se vidi u tim kućama gde moraš da se izuješ. Od daljinskog za televizor koji stoji u najlon kesi, da se ne ošteti, do domaće rakije u flaši od viskija. Al' to je za neku drugu priču...

Mahlat — Mon, 17 Mar 2008 00:31:42 +0000

Pamet u ovnu

Mahlat — Mon, 17 Mar 2008 00:31:56 +0000

Znam da se neprekidno vodi polemika da li je astrologija nauka ili zabava i ne bih da polemišem o tome. Ja samo ne mogu čudom da se načudim kome su namenjeni horoskopi u dnevnim, nedeljnim i ostalim novinama. Kad god mi padne na pamet da pročitam jedan od njih ja se prenerazim. Evo današnji: Posao - završiću obavezu koja me muči već godinu dana - ovo mogu da prihvatim jedino da sam počela da kopam tunel pa mi nije išlo, mislim koja je to obaveza sa kojom godinu dana ne možeš da izađeš na kraj; Ljubav - okončaću vezu kojom nisam zadovoljna - debelo se zamislih da l' sam zadovoljna u braku pošto nemam ni jednu drugu vezu, znači mož' biti da ću se razvesti ali odmah iza ide i uteha - odmah ću se zaljubiti, samo što mi ne rekoše da l' ponovo u muža il' u nekog drugog; Zdravlje - problemi sa disanjem - pa jes' čim pročitam neku glupost ja se osećam kao da me neko tresnuo pesnicom u grudi i više ne dišem kako treba nego sve nešto sa prekidima. Oni ''ozbiljniji'' horoskopi imaju i obrazloženje za gorepomenuta dešavanja, ili je u neku kuću ušetao Mars, il' je Uran u tranzitu, il je Venera pogrešila kuću, kako god, kad ti objasne kako sve one u stvari prolaze i menjaju svoj položaj nema da se sekiraš. Šta god da ti se dešava nisi kriv. Krive su planete koje se ne kockaju na nebu kako ti hoćeš nego kako njima padne na pamet. I kad malo bolje razmislim, Venera je baš neka glupa planeta. Još se nikome nije uselila tamo gde treba, sve nešto ludija po nekim kućama gde joj nije mesto i pravi karambole u ljubavi, sram je bilo! Kako god okreneš, svima nam je horoskop, to jest lično nebo u totalnom haosu. U onih dvanaest kuća koje postoje vlada ko hoće a ne kome ''je rečeno''. Kad pogledam svoju natalnu kartu prosto me strava uhvati. Rođena u znaku bika a tu se nagurali i Sunce, i mlad Mesec, i Venera, i Mars. Ne smem ni da pitam šta sve to znači znam i sama, kad je gužva ne valja. Gledam, ako ikako mogu, da otvorim još jednu, trinaestu kuću, samo za mene. Ove ostale kuće u mom ličnom horoskopu me ne primaju. Nikako se ne slažem sa svojim planetama. Mora biti da sam mnogo retrogradna. A možda nisam retrogradna, možda sam samo baksuz. Kad pomislim koliko je njih htelo da mi promeni horoskop, ma biće da sam baksuz. Imala sam nekol’ko onih što mnogo vole da te isprobavaju, opipavaju i na muke stavljaju sa onim ’’Meni za ljubav ti ćeš...’’ Kad god mi je ovo neko rekao znala sam da će tražiti od mene da ne budem ono što jesam. Kad me upoznaje i kad treba da me smuva super sam i sve mi je na mestu. Čim mi se useli u život nešto bi da menja. Odjednom mi suknja postane prekratka, nokti predugački, nešto bi da skrati, nešto da produži, od plavuše da postanem crnka - valjda pametno da mu delujem. I ja kao treba da mu dokažem ljubav time što ću se menjati a on mene ne može da voli ovakvu kakva jesam. I ni jedan nije uspeo da mi objasni što lepo ne ode i ne nađe neku koja ima kraće nokte, dužu suknju i drugačiju tj. bolju pamet od moje. Iskreno, mene ni otac nije uspeo da napravi onako kako je planirao, otkud nekome ideja da će me modelirati po sebi nije mi jasno. Tu ljubav stvarno ne pomaže. Jer nekako uvek ispadne da od bika moram da postanem ovan tj od krave ovca. A što ja ne volim da budem ovcaaaa… Ja onda kažem: Znaš šta, ja sam se, izgleda, nešto zajebala. Ti nisi princ nego žabac. Al’ to nema u horoskopu pa mi ne veruju.

Nek mi neko objasni

Mahlat — Thu, 20 Mar 2008 17:13:19 +0000

Nikada nisam ukapirala zašto se većina žena udaje, mislim ooonaaa većina. Ono malo što sam skapirala je da se udaju da bi: - imale decu sa pokrićem; - mogle da pričaju kako su neeekad bile glupe; - se zanosile da su se opametile; - imale šta da mrze (njegovog brata-pijanduru, sestru-kurvetinu, majku-vešticu, oca-švalera, itd, itd...); - imale sa kim da idu na godišnji odmor o kome će narednih 11 meseci pričati da im je preseo; - imale nekoga ko je gori od njih; - mogle da budu zarozane (nemaju vremena da se srede jer neprekidno traže oči i pamet - ''Gde su mi bile oči?'', ''Gde mi je bila pamet?''); -mogle da zagorčavaju život onoj deci s pokrićem govoreći im: '' Da nije bilo vas...'' (Ih! Gde bi joj kraj bio...)... Ako dođe do razvoda, do kog ovakve žene vrlo teško dolaze jer posle ne znaju šta će sa sobom, nikako ne mogu da shvatim što, bre, dele ono što je inače nedeljivo - decu, kumove, rodbinu, prijatelje... Kakva je to životna matematika, je l' to deljenje sa ostatkom ili bez ostatka?

Tandara broć priča

Mahlat — Sun, 23 Mar 2008 20:58:19 +0000

Jutros sam se probudila sa glavoboljom koja je prošla tek posle druge kafe. Tako je uvek kad se vreme predomišlja. Boli me po malo. I onda sam otišla u crkvu. Volim tako rano da odem kod Boga kući dok ostali još spavaju. Ne ispovedam se, ne molim, ne tražim oproštaj, odem samo tako da malo ćutimo Bog i ja zajedno. Inače je teško naći onoga sa kim ćeš ćutati. Ranije sam odlazila, tražila neki znak od njega, molila da mi pokaže da sam u pravu ili nisam. Bog je ćutao. To sam shvatila kao znak da mogu sve sama. A tako sam naučila i da sama sebi praštam. To je, valjda, znak da sam porasla i odrasla. Ćutimo tako Bog i ja i čudimo se. Ja njemu šta mi je sve smestio, on meni što ne shvatam da je tako za mene bolje. Pa dobro, Bog je, on, valjda, bolje zna. Umela sam tako lepo sve da dovedem u red, i taman pomislim kako je sve na svom mestu a Bog me pogleda, lupi malenu čvrgu jednom od tanjirića na onoj njegovoj vagi tek da me podseti da je tu i da nije sve baš onako kako ja mislim. Jutros je crkva bila zaključana, bilo je baš rano, mora da je i Bog još spavao. Jutros nismo mogli da ćutimo zajedno. Nisam mogla da mu naslonim glavu na rame i da mu kažem: ''Samo nemoj ništa da me pitaš.'' I, evo, vratila sam se. Nisam mogla da čekam jer navaliće oni koji su se setili zadnjih godina da Bog postoji, uleteće unutra da ga mole da učini nemoguće, sve ono za šta su sami nesposobni i tako im dokaže svoje postojanje. Aj' ti Bože, imaćeš danas puno posla. Imam ja i svoje rame. I za razmišljanje i za plakanje. Zadnjih godina imam problem sa spavanjem. Ne mogu da spavam kad je pun Mesec, mlad Mesec, kad se menja vreme, kad treba da dobijem, uopšte imam mali milion glupavih razloga za nespavanje.Pokušavala sam da brojim ovce, da se prisetim kojim sam sve kretenima davala šansu, da se prisećam lepih trenutaka pa se odmah izbezumim što su prošli, da maštam što me takođe izbezumi jer mnogo lepo maštam a znam da od svega toga neće biti ništa, ma svašta. I tako mi u tom nespavanju svašta pada na pamet. Noćas sam razmišljala, žensko sam, bre, što toliko raspaljujem po ženama, valjda treba da se solidarišem, al' jok! Kako god obrneš žene su mi mnogo više zagorčavale život nego muškarci i uspele su da sruše većinu mojih snova. Kad sumiram sve ženske kafanske priče, prvo - sve se svode na seks, drugo- koliko god da se napiju alkohol ne uspe da im razveže usta pa kad već pričaju da, za promenu, budu malo iskrene. Prosečna žena će za 30 sekundi da kaže kako joj seks ne pada na pamet i odmah potom kako je muž nije dodirnuo mesecima pa će morati da nađe nešto muško pošto se pomenuti kao takav nije pokazao. Ne podnosim žene koje su imale samo dva muškarca i seks onoliko puta koliko su dece rodile. Ne podnosim ni žene koje nikako (ali nikako!!!) neće ''oralno da zadovolje'' svog muža. Gadi im se. Al' im se nikako ne gadi da to urade svom ljubavniku. Ne podnosim one koje pričaju o razvodu kao da je to neizvodljivo. Da je neizvodljivo ne bi ni postojalo. Uglavnom se ne razvode jer '' šta ću sa decom''. Prodaj, mislim se, ako ne znaš šta ćeš. Ne podnosim žene koje ne podnose one žene koje otvoreno govore da vole seks. Malo sam alergična na to. Svima je čudno što neko ''voli '' seks a nikome nije čudno što ''voli'' da pije vodu. I tako... uzdržaću se da ovo ne bi postao roman al' moram da kažem - ne da ne podnosim žene koje izgovaraju ''Eh, što jedan dan nisam muško...'' - nego bi im ekspresno promenila pol. Definitivno - kako da spavam kad sam odma' počela i ovo da kombinujem po glavi. Da budem muško? Zamisli! Morala bih da znam sve o fudbalu. Morala bih da idem dva puta nedeljno u teretanu, da se brijem, seckam dlačice koje proviruju iz nosa, da se udvaram, da slušam mali milion glupavih razloga zbog kojih me neka žena odbija i na kraju, kad me istraumira, da se tako istraumiran/a sekiram da l' će da mi se digne ili neće. I ako mi se ne digne da posle lažem ortake kako mi se dig'o - i to četiri puta za redom. I, strašno da strašnije ne može biti, morao/la bih da pristanem da ne nosim sve ono što volim nego da oblačim ono što moja ''lepša polovina'' misli da mi dobro stoji. Ne bih mogao/la da pijem pivo jer goji ni da raspalim po ''deset u pola s lukom'' - smrdi iz usta... ni da pričam masne viceve jer je ''polovini'' muka od njih, ni da se okrenem za nekom ribom a imam oči... morao/la bih svakih 14 sekundi da mislim na seks, da maštam o dve ribe u krevetu, da moljakam za gore pomenuti oralni seks, da ne hrčem... I ovo će postati roman... Ma ne bi bila muško, ne jedan dan nego, ni pet minuta. Mnogo naporan pos'o. Odavno imam dijagnozu - Neurovegetabilna distonija! To vam je - kad god ne znam šta ću sa onima oko sebe tresu mi se ruke, boli me ili glava, ili želudac, ma i kosa je umela da me boli. Vrlo uporna i dosadna bolest. Do dijagnoze se došlo posle sistematičnog ispitivanja, eliminacije i utvrđivanja da ne leži svaki problem u seksu, da može da se boluje i od loše komunikacije i od tuđe gluposti. Ovakve dijagnoze postavljaju neuropsihijatri, veliki čarobnjaci smešteni po malim ambulantama. Utvrđivanje dijagnoze, to jest sistem eliminacije se vrši pitanjima tipa: Šta ti je? (da znam ne bih bila ovde), Kako ti s čovekom? (razmišljam s kojim čovekom), Sa mužem, bre? (aaaa!!!), A sex? (sex ok...), Sigurno? (pretpostavljam da jeste sem ako nije pronađeno nešto novo a ja nisam upoznata)... Daljim sistemom eliminacije dolazimo do toga da ja, kao pametna žena (potvrda po koju uopšte nisam došla), ne smem da obraćam pažnju na raznorazne gluposti. I tako sam prestajala da obraćam pažnju i postala asocijalna. Lj. mi je posle dve hiljade puta ispričane priče o svom ljubavniku, koji bi je mnogo i lepo voleo samo da nije oženio pogrešnu ženu, zbog koje je nisam tešila rekla: ''Boli tebe uvo!'' V. je, kad je osmi put ostavio dečko, pričala i pričala, ubeđena da će biti i deveti i deseti put a ja na sve to rekla samo - ''Znam'' - rekla: ''Boli tebe dupe'' Ostali su me pitali kako za sve može da me boli briga. Trenutno sam u potrazi, ne mogu da utvrdim gde mi se briga nalazi. Kad je budem našla moraću ponovo kod lekara. Nadam se da za ova tri, uši, dupe i brigu postoji neki adekvatan lek posto se ovaj za Neurovegetabilnu distoniju nije pokazao kao najbolje rešenje. Bolje da sam onom prvom rekla da mi je seksualni život nikakav. Za to bi lek bio vrlo prost.

lampiono

Mahlat — Wed, 26 Mar 2008 22:32:04 +0000

Sama sa detetom

Mahlat — Wed, 26 Mar 2008 22:32:26 +0000

Kad žena u ovoj zemlji reši da rodi dete i ne uda se, to jest reši da živi bez one neophodne statusne polovine - muža koji joj daje kartu upola cene za društvo ''poštenih'' žena, automatski sebe osuđuje na dve stvari: da bude meta i budala.Meta - startuju je i Kurta i Murta, i ortaci mlađeg brata, svi - bez izuzetka. Obično im je nemoguće objasniti što neće kad već nema nikoga ko joj steže lanac oko vrata. Logičan zaključak - žena neće samo kad ne sme. U svim ostalim slučajevima hoće. Oni kojima nije dala pokušavaju do besvesti ne verujući da može da drži stisnute noge. Budala - ako je i uspela da noge drži i održi stisnutim (kad neće) nije uspela da izbegne silovanje svojih udatih ''prijateljica'' koje to silovanje rade svakodnevno, uživo, telefonom, svim mogućim sredstvima koja su im dostupna. Siluju jednom, jedinom rečenicom: ''Ti si najpametnija na svetu! Živiš sama sa detetom, boli te dupe!'' Samoj sa detetom je nejasno kako to živi sama a sa detetom i kako je to boli dupe. Jer, same sa detetom nemaju vremena da ih boli dupe. One samo malo više moraju da ga stisnu da bi obezbedile sve što treba, nisu ni svesne da li ih boli ili ne. Ako (Sama sa detetom) pokuša da objasni (udatim ''prijateljicama'') što sa nekim nije htela reći će joj da je glupa, budala i šta, bre, nije mogla, što nije popila nešto. Logičan zaključak je da ni udate žene ne mogu uvek ali da onda piju. Još logičniji zaključak je da posle toga piju da bi zaboravile a još logičniji zaključak je da su udate žene alkoholičarke. Stalno zbog nečega moraju da piju. Zaključak koji Sama sa detetom donese a koji nije logičan nego je zaključak donesen pod pritiskom je: - ili mora da se uda, udate žene ne siluje niko ( u glavu najmanje) - ili mora da se odrekne prijateljica - ili je krajnje vreme da razmisli o svom dupetu - ili da počne da pije. Logičan zaključak - ako se uda postaće glupa, ako se odrekne bilo koje prijateljice pomisliće (prijateljica) da se kreše sa njenim mužem, o dupetu obično misle oni koji hodaju iza nje pa bi to bilo mnogo misli usmerenih na samo jedno dupe, ako počne da pije moraće i da se trezni. A otrežnjenja su bolna, praćena mukom i povraćanjem.

Ko si ti

Mahlat — Fri, 28 Mar 2008 13:26:51 +0000

Ko si ti, često me pitaju. Oh, da bi ste mogli da mi postavite tako drsko pitanje morali bi ste da se predstavite, ali ne imenom i pezimenom nego nečim što bih mogla da razumem. Jer, iskreno rečeno, ja ne umem da se predstavim onima koje ne razumem. Možda da probam, da nahranim vašu glad... Recimo, ja sam jedna žila kucavica - živim. Recimo, ja sam kap krvi zgrušana na površini rane i ako samo zagrebete noktom ponovo ću postati reka. Recimo, ja sam misao koju osuđuju što se množi. Recimo, ja sam stara, prašnjava, polica puna bespotrebnih uspomena. Recimo, moja kičica je uvek spremna da nacrta masku. Recimo... ako vam kažem ko sam da li ćete me i dalje voleti?

zena-pravi-tortu

Mahlat — Sun, 30 Mar 2008 01:41:00 +0000

Nekom cveta cveće a nekom mesečina

Mahlat — Sun, 30 Mar 2008 01:43:46 +0000

Noćas sam mesečarila (taman k’o sad), u društvu, doduše, što mi se retko dešava, i to mi je pomoglo da shvatim da je nesanica uzrokovana Mesecom kome je dosadno pa traži moje društvo ipak bolest sa kojom mogu da živim. Mesec ionako ne mogu da oteram ili izbrišem sa neba tako da bi proces izlečenja bio dug, iscrpljujući i bolan. Ili za Mesec ili za mene. A i za vas, bogu mi. Bez mene bi ste i mogli. Nestanak Meseca bi vam, već, poremetio živote i planove s obzirom da ga svi imate u natalnim kartama.

Stoga, elem i daklemmm, po završenom noćašnjem mesečarenju, taman kad sam se spremala da uletim u krevet i prespavam jutarnji program, iznenada, i nepozvana, uleti mi u uho pesma ''Brushalter''. To vam je usud kad živite u zgradi, ima da slušate i što vam se ne sluša i što vam na pamet ne bi palo, kroz zatvorena vrata i prozore kad god se neko porodi, proslavlja neki rodjendan il udaje ćerka, nema veze, ima da uleti pesma. Šta ćeš drugo nego da se praviš da uživaš. I tako uživajući, padne mi na pamet kako bih mogla da obučem svoj ljubičasti brushalter (crveni nemam, ljubičasti je krajnji domet mog ulaganja u moj seksi izgled), skočim na krevet i priredim mužu jutarnje iznenađenje sa sve skidanjem brushaltera. Odustala sam iz samo jednog razloga, moj muž po buđenju (ujutru,u podne, u po noći) ima pogled kita ubice i amneziju praćenu dezorijentacijom u vremenu, prostoru i našem braku. Imala bi dva sata da mu objašnjavam šta ‘oću.

Ne skinem brushalter jer ga nisam ni obukla i tako golosisa odustanem od uletanja u krevet, skuvam kafu i duboko se zamislim nad svojim životnim, egzistencijalnim, društvenim i seksualnim dilemama.

Stoga, elem i daklemmm, imam nekoliko pitanja na koja bih volela da dobijem odgovore. Il' od Frojda il' od vas. U slučaju da mi Frojd ne odgovori smatraću da sam beznadežan slučaj a u slučaju da mi vi ne razjasnite šta mi je, smatraću da sam izgubljen slučaj.

Stoga, elem i daklemmm:

da li to što meni pada na pamet skidanje u vreme kad moj muž spava znači da nismo seksualno kompatibilni

da li to što nemam crveni brushalter znači da nisam seksualno motivisana

da li to što moj muž meni nije kupio crveni brushalter znači da ima neku drugu kojoj je kupio

da li to što se ja zanosim da imam ''grudi, lepe čvrste'' znači da sam duhom mlada

da li to što se u mojoj natalnoj krati u istoj kući, to jest prvoj, nalaze Sunce, mlad Mesec i Venera ima veze sa mojim seksualnim dilemama

da li to što tražim društvo u doba nevinog mesečarenja nešto znači

da li to što moj muž nevino spava a ja mesečarim ima uticaja na društveno-političku situaciju

da li sam ja na ovom blogu zbog svoje primarne ili sekundarne neuroze

da li to što se moje želje u meni a realnost izvan mene utiče na rajski san davnopočivšeg Frojda

da li je to što sam dala saglasnost da se nadamnom vrši izlečenje ''zaboravimo nerealno - živelo realno'' spada u nadrilekarstvo, alternativno lečenje ili blogoterapiju

da li će nekada da mi izraste penis

????

Zahvalna do neba i realnog

neurozno-nesvesna-afektivno-agresivna-histerično-otporna-večeras-malo-blogovski-zalutala

mahlat blogovski iliti alter ego realno konkretne.

P.S. Inače, ljubimac spava. Oooodavnoooo! Snom pravednika napadnutog alergijom. Pečatiran po celom telu. Ja mu postavila dijagnozu odma’ – Dušo, na mene si alergičan, zasitio ti se organizam. Kad ono jok! Duša mi alergična na cvetanje tako da ćemo kolektivno sedeti u kući dok ne precveta svako moguće drvce. To znači da ću ja malo više piti zbog povećane koncentracije ludila po metru kvadratnom. To samo da znate ako budem bulaznila ovde.

maja-i-pava

Mahlat — Tue, 01 Apr 2008 17:42:55 +0000

Rojim se, rojim se

Mahlat — Tue, 01 Apr 2008 17:43:18 +0000

Ili... čija li sam, čija li sam...To će zakon tek da utvrdi. 'Oću reći uskoro će se usvojiti Zakon o svojini da se zna ko kome pripada u ovoj zemlji. Naročito treba da se zna kome ja pripadam i koji status imam jer u Članu 15 piše: ''Životinja koja obitava u kući i ne uzgaja se radi prehrane, rada, ekonomskih razloga odnosno otuđenja je kućni ljubimac.'' Znači status - kućni ljubimac. Mislim, ne tove me i nemaju nameru da me otuđe ni prodajom, ni poklonom a ni ustupanjem. Kukuuuuuuuuuuuuuu! E, a pošto meni stalno drže predavanje kako ''nisam sama'' to jest kako u meni živi i preživljava mnogo mojih JA - ja sam znači roj mojih JA. Rojim se i zujim, meračim koga da ubodem. Sva sam živčana, počelo proleće, sve procvetalo, ne mož' da izabereš cvetak na koji da prilegneš dušu da odmoriš. Članovi 158-161 (skraćena verzija) ''Roj pčela koji je napustio košnicu, ako ga vlasnik ne pronađe u roku od 24 h od rojenja, postaje ničija stvar, Ako vlasnik pronađe roj, a nema mogućnosti da ga odmah uhvati, može ga obeležiti kao svoj stavljanjem određenog znaka ili na drugi uobičajen način. Vlasnik roja koji se nastani u tuđoj praznoj košnici može da je otvori radi hvatanja roja, a ako to ne učini u roku od 24 h od rojenja, odbegli roj postaje svojina vlasnika košnice. Vlasnik odbeglog roja duguje naknadu štete prouzrokovanu otvaranjem tuđe košnice. Ako se odbegli roj nastani u tuđoj košnici nastanjenoj pčelama, prava svojine koja su postojala na toj košnici proširuju se na taj roj, a prestaju prava njegovog ranijeg vlasnika.'' Je l' jasno ovo? Uzmuvao se roj mojih ja. Ko ima košnicu il' nek otvara il' nek zauvek ćuti. Ako naiđe ljubimac ima da provali košnicu sam, utera roj unutra, lupi pečat na dupe svakom od mojih ja i ostado' njegova za vjek i vjekova. Posle samo može parnica. Pa dok se dokaže čija košnica, čiji roj, po kom članu, pa rupe u zakonu, pa svedoci...

Idi, bre, to može godinama da traje!

zarastao

Mahlat — Thu, 03 Apr 2008 19:55:04 +0000

Od kombajna preko PC do Romea i Julije

Mahlat — Thu, 03 Apr 2008 19:56:01 +0000

Nemam pojma koliko godina ima kad sam videla sliku kompjutera u ’’Politikinom zabavniku’’, izgledao je onako ogromno, u najmanju ruku k’o kombajn, oko njega se muvao neki u belom mantilu, da ga ne isprlja i sledilo je objašnjenje kako ce to jednog dana funkiconisati, šta sve može brže i bolje od čoveka i koje će matematičke operacije moći da radi u nezamislivom delu sekunde. Odma’ sam odbacila k’o nepotrebno pošto je matematika nauka koju nikad nisam razumela i svodi mi se na četiri osnovne matematičke operacije, ostalo nit’ razumem, nit mi treba. Što se mene lično tiče ja ukapirala da će to biti malo savremeniji digitron.

Šta se u medjuvremenu dešavalo sa tim kombajn kompjuterom i kako je on evoluirao u današnji PC pojma nemam. Kad se u mom gradu pojavio prvi, pojavio se u mojoj zgradi. Supruga vlasnika je pokušavala da objasni koje je to čudo stiglo u njihovu kuću al’ joj nije uspevalo. Vlasnik je ekspresno proglašen za ludaka a supruga je dobila novo zanimanje, postala je švercerka čipova. Vlasnik je bivao sve širi, supruga sve tanja i tako je nekako u to vreme počela da piše pesme. Od tuge i žalosti.

ČOVEK I MAŠINA

Čim ustane sa njom razgovara,

on joj piše, ona odgovara,

lete pisma sa svih strana,

al’ ne reče da ga voli

ta čudesna sprava mala.

Lete pisma preko interneta

sa diskova i disketa,

ljubi čovek mašinu ko ženu,

brine se za zdravlje i lepotu njenu.

Kada se virusom zarazi mašina

čak iz Beča stiže joj vakcina.

Plaču žene, nema više provoda ni slavlja,

nema više nežnih milovanja.

Plaču žene a plaču i majke

što sinovi ne dovode snajke.

Došla je jesen, oni se ne žene,

ostaće im kuće zatvorene.

Ta mašina uništi čoveka,

postadoše Romeo i Julija dvadesetog veka.

Šta će biti sledećega veka

reći će vam pesnik ako to dočeka.

Ž. Marković

KO ZNA ŠTA JE MISLIO ZLI VUK

Mahlat — Mon, 07 Apr 2008 19:50:01 +0000

Ko god ovo bude čitao da zna: 1. Nemam ništa protiv homoseksualnih osoba ni jednog ni drugog pola; 2. Ne poznajem ni jednu homoseksulanu osobu tj. možda poznajem ali ja ne razgovaram sa ljudima o njihovom (a ni svom) seksualnom opedeljenju i o tome sa kim ''spavaju''; 3. Ne mislim da je homoseksualnost bolest između ostalog i zato što to nije izmišljotina prošlog veka; 4. Ne mislim da su homoseksualci manjinska grupa i da mogu da imaju isti status kao, na primer, Romi, za mene je to potpuno suludo; 5. Ovo pišem potaknuta time da je Džoana Rouling izjavila da je Albus Dambldor gay. Jedno od objašnjenja je da će ovo nadoknaditi nedostatak gay likova u književnosti za decu! Pa, ubuduće će, kad budete detetu čitali bajke, biti vrlo bitno kog su seksualnog opredeljenja Trnova Ružica, Tri praseta, Mačak u čizmama i ostali. Kad stignu do Harija Potera da im bude sve jasno. Pred donošenje najnovijeg Ustava koji imamo ( ne i poslednjeg ) vodila se strahovita polemika da li on treba da sadrži članove kojima će biti regulisano pravo homoseksualcima da se venčavaju i usvajaju decu. Objašnjenje je bilo da naš Ustav treba da bude (uprošćeno) ''evropski i moderan'', budibogsnamaisvianđelisveti, kao da je Ustav haljina. I tih dana sam za jednim kafanskim stolom, znate kako se najpametnije priče prosipaju za kafanskim stolom čula svoju školsku drugaricu kako izjavljuje da je to, jebote, ''potpuno Ok'' posle čega je došlo do podugačkog objašnjenja kako svako ima prava da voli koga hoće (voljenje NIJE voljna radnja iliti hoću-neću), da se venčava sa kim hoće, da svoju imovinu ostavlja kome hoće ( ovo može da se reguliše i drugim pravnim radnjama a ne samo brakom) i, naravno, svako ima prava na decu! Malo pojašnjenje - drugarica je po profesiji advokat, napisala jednu knjigu i silnu želju ima da ne bude obična spisateljica pa je ubrzano hodala ka šeširu, belim rukavicama i naravno izjavama tipa ''niko nikoga ne tuca samo ja imam orgazam''. Pogledala sam je k'o Staljin Tita kad muj je ovaj rekao istorijsko NE. Zbog toga što u ovoj zemlji sve mora preko reda i naopako. Dakle, treba omogućiti homoseksualcima da mogu da zasnivaju bračne zajednice a napuštenoj deci koja su njima (evenutalno) data na usvajanje da imaju dvojicu očeva ili dve mame. I sve to u ovoj zemlji, kao što rekoh, u kojoj: 1. Vanbračnu decu nazivaju kopiladima a za žene koje su ih rodile govore da su se ''okopilile; 2. Na razvedene žene tj. raspuštenice ženski deo populacije gleda kao na kurve a muški kao na žene bez kriterijuma; 3. Decu ometenu u razvoju posmatraju kao da su nosioci zaraznih bolesti te su ta ista deca osuđena na getoiziran život; 4. Imati dete ometeno u razvoju je još uvek ''sramota'' pa ima mnogo roditelja koji ovu decu kriju zbog druge dece koju imaju; 5. Za osobe sa invaliditetom se smatra da su nesposobni da se sami staraju o najbanalnijim stvarima tipa - izvaditi ličnu kartu ili bilo kakvu potvrdu jer im nije omogućen ulazak u institucije (svaka ima bar tri stepenika) pa za njih ovo moraju da obavljaju drugi; 6. Usvojiti dete je proces bez početka i kraja. Opet pojašnjenje. Fertilna granica je pomerena, kako stvari stoje može se rađati i u 50 godina, što prirodno što uz pomoć hormonskih terapija, što, svakako, daje ženi za pravo da se nada. Ako, ipak, ispadne da ne može da rodi, može da usvoji dete od koga je starija najviše 45 godina. Da usvoji bebu, koju je silno želela, neće moći jer, rekoh, to je proces, pa dokazivanje, pa testovi i ostalo, mislim da poludiš kad ovo uporediš sa gorepomenutim. Da ne nabrajam više, kad se reše ovakve stvari možda mogu da se reše i pitanja homoseksualnih brakova. A ono čemu čitav dan ne mogu da se načudim je čemu to toliko propagiranje homoseksualnosti ako već žele da to postane normalno i prihvatljivo? Čemu parade ponosa, to busanje u grudi ''ja sam gay'' i ostalo. Ja sam hetero pa ne pravim parade, ne objašnjavam svoju seksualnu opredeljenost, ne tražim neka specijalna prava u odnosu na tu opredeljenost a ne mislim ni da sam ugrožena. Ne mislim ni da sam normalnija od gay ljudi. Al' eto stiže homoseksualnost i u književnost za decu. Da se zna. Valjda su one stare, dobre, bajke demode. Sad je moderno da se zna ko koga. Dambldor je fiktivan lik al' mu je seksualno opredeljenje vrlo konkretno. Da li će on od dečijeg junaka postati gay ikona ne znam. I da ponovim - boli me uvo ko sa kim, u kojoj pozi, zbod čega, da li to ima medicinsko, ustavno, naučno, hormonsko, seksualno, transseksuano, homoseksualno objašnjenje ili bilo koje durgo. Stvarno me boli uvo. A i želudac. Čitav dan. Ne mogu ovo da svarim.

Bosanski lonac

Mahlat — Thu, 10 Apr 2008 11:04:55 +0000

... ma nema ovo nikakve veze sa Bosancima, prosto se to tako zove. Mogla sam da kažem i Leskovačka mućkalica ili... Djuveč... sve vam je to isto – sve po malo a ništa konkretno...al’ ukusno je... mada, o ukusima ne vredi raspravljati.

Odlazak u rodni grad je baš... ma... prilika Kurti i Murti da ti se lažno obraduju, prilika bivšoj hmmmm... pa, recimo, ljubavi da ti kaže kako te nije zaboravio kao da ja ne znam da je mene nemoguće zaboraviti, prilika starim prijateljima da štrpnu po malo od tvog ramena, onoliko koliko im je potrebno za plakanje. Svaki put se vratim raskomadana al’ puna k’o ovaj Bosanski lonac ako to uopšte može.

Ne volim susrete sa ’’hmmm bivšim ljubavima’’, potezanje za ruku da popijemo u čast starih, dobrih, vremena. Da je vreme bilo dobro ne bi bilo staro. Uostalom, vredi li nazdravljati nečemu što je umrlo. Stvarno nema smisla. Ne volim onaj trenutak kad taj neko skupi hrabrost i kaže – Mogli bismo ti i ja nekad da... ja jadna počnem da mislim, mislim, mislim i na kraju zaključim da nismo mogli uopšte, i ono što smo uradili smo jedva nategli. I ja sad kao treba da evociram uspomene pa još da se trudim da ih ulepšam. Odma’ se iznerviram i naoružam. I postanem otrovna. Šta me, bre, jebeš sa zakašnjenjem od mali milion godina. Da ga pitaš a što nismo mogli mož’ da rizikuješ da zaboraviš šta si pitala.

Garant’ bi pokušao da me navuče da sad radimo ono što smo mogli a nismo onda kad smo mogli pa bi baš lepo bilo da možemo sad kad u stvari ne možemo jer ja nemam želju da nadoknadjujem svoj život zato što sam starija i blesavija to jest zato što on misli da treba da u’vatim svaki zadnji voz jer i nisam u nekoj prilici da biram vozove.

Ja ostajem čvrsto pri stavu da mi još ništa ne beži, da nisam zakasnila a ako baš i jesam da uvek naiđe drugi. Voz, mislim. A i nemam nameru da se poigravam svojim životom samo zato što mogu. Kad sam mogla nisam, sad neću.

Sad bi on da me razvlači k’o seljački sin ‘armoniku dugmetaru. U ime ’’starih, dobrih, vremena’’. A uvek sam govorila da ne podnosim te ’’harmonika’’ tipove. Prvi momak u selu uopšte ne znači prvo mesto i kod mene. Ni zadnje. Neka mesta zauvek nestanu. Kao u onoj igri u kojoj se smanjuje broj stolica a broj guzica ostaje isti. Pa ko bude brži. Problem je taj što nisam ja bila ta koja je smanjivala broj stolica.

E da sam bila pametna k’o što se ovde pravim ja bih ga pogledala k’o krava mrtvo tele i otišla. Prethodno bi se na peti okrenula u mestu, tek onako, da dignem situaciju na nivo. Al’ nisam. Mene uvek jebucka neki djavolak pa tako upitah:

A što, ‘leba ti, šta bi ti to meni sad ponudio, čime bi mi ulepšao život?

Dobijem odma’ stručno predavanje u stilu – nekad sam bio mlad i glup a sad sam mator i pametan, nekad nisam imao pojma, sad znam sve – moja vajda od toga bi bila – seks do padanja u nesvest! Diskrecija zagarantovana.

Onda on dobije moje stručno predavanje kako ja odavno ne padam ni u nesvest, ni na teme, ni na dupe, naročito ne kad mi neko ponudi odnos od prostog u prosto proširen. Zaletim se, počnem da penušam i bljujem vatru i odjednom stanem i pomislim – Bog te mazo, šta ti ovo u stvari objašnjavaš!

E, onda sam se teatralno okrenula i dobacila preko ramena to o odrastanju i proporcionalnoj pameti u odnosu na dizanje prosečnog četrdesetogodišnjeg spolovila.

Al’ džaba, natera me kreten da se prisetim koga sam sve u životu srela i šta su sve nagurali u mene što milom što silom i zaključim da sam ja u stvari jedan običan Bosanski lonac.

Šta su mi sve govorili…

Al’ nisam loša ispala.

Bar mislim.

Mogla sam da budem mnogo gora.

Suma sumarum, nije što sam Bosanski lonac nego što umem da počnem da se dimim onda kad svi misle da sam se oladila taman za konzumiranje.

Valjda je poenta je u krčaknju. Dobro se to ukrčkalo u meni. Ja sam se krčkala na tihoj vatri dok su drugi mislili da me kuvaju turbo, u ekspres loncu.

Jebi ga!

U medjuvremenu

Mahlat — Mon, 14 Apr 2008 10:22:53 +0000

Ode zima. Konačno.

Bilo je hladno, mračno i dosadno, smrkavalo se pre nego što svane, uopšte bila je duga zima.

U medjuvremenu sam se nekoliko puta posvadjala sa ljubimcem na krv i na nož oko sitnica koje život znače to jest oko gluposti kao što je - ko od nas ima veći kamen u žuči. Ma, nemamo ni on ni ja nego toliko su nam glupe svadje bile.

Onda sam ja u toj medjuvremenskoj dosadi zaključila da su mi zamenili bebu u porodilištu. Nema druge, zamenjena je 100%. Valjda je i moja ljubimica to ukapirala čim onako s visine razgovara sa mnom k’ da sam niža vrsta. Našla se, jadna u totalno neprimerenoj sredini koja joj ne odgovara ni po zasluzi a ni po pedigreu. Plave krvi! Ma, ništa joj ne odgovara. U stvari lažem. Sve joj odgovara sem pitanja gde si pošla i kad se vraćaš. Ta pitanja shvata kao atak na njeno dostojanstvo i ljudski i telesni integritet i odmah počne da frkće. To njeno frktanje me dva, tri puta nateralo da se zarozam i upadnem u ono moje čuveno plakanje od Kosovskog boja na ovamo sve usput pevajući ’’Što si me mila majkooo rodilaaaa...’’ Ništa! Ljubimica ne reaguje na suze tako da sam ja samo dobila potvrdu da suzama ništa ne postižeš. Sem što manje piškiš al’ ovo nisam i dokazala, ko da misli da l’ piški il’ ne piški kad dodje do ovako poražavajućeg saznanja.

Onda je ljubimica, jer je položila sve ispite i upisala me na listu onih mama ’’neka je, zaslužila je, ka’će ako neće sad’’, jel’te, rešila da obiđe rodne gradove svih svojih novostečenih prijatelja i krenula na turneju po Srbiji. Sve u cik-cak. Da po’vataš gde ide i kog je dana u kom gradu trebaju ti sve moguće karte sveta pa i one nautičke. Onda je to pola Srbije bilo na turneji kod nas. Njihovo je bilo da se kikoću i izvoljevaju, moje samo da radim, prinosim i odnosim i ćutim – jedino tako možeš da sačuvaš imidž cool mame. Danas ako nisi cool mama i ne računaju te u majke.

E, a onda je konačno počelo da se pojavljuje sunce i ja sam pomislila e sa’ću da danem dušom, duži dan i takoto. Ali, ljubimica je otkrila da sve ono što je nije interesovalo najmanje pet godina danas mnoooogo interesuje pa sam morala da joj kupim rolere jer smo stare poklonili Sad ona vozi rolere a ja razmišljam sa koliko je nogu izašla i da l’ će sve da ih vrati.

I kao što vidite počelo je da cveta, kako napolju tako i u mojoj kući pa je ljubimac prateći prirodne trendove takodje procvetao. Probudio se jedno jutro sav na tufne taman ko buba-mara. Upao u frku nevidjenu, ja pokušala da ga tešim po sistemu – Šta ti je, bre, ljubavi, budi srećan što cvetaš znaš koliko je onih koji se u braku suše – ništa, ne svidja se ljubimcu što liči na buba-maru. I tako ljubimac, sve petama u dupe otrči kod lekara koji konstuje isto što i ja – reakcija na cvetanje. Nije na mene.

Izmedju ostalog terapija podrazumeva karantin dok ne precveta sve što ima nameru da cveta. Može samo da ide na po’so. Ja sam tako zaključila da napolju ne cveta ama baš ništa u periodu kad ljubimac ide na posao i kad se vraća. U medjuvremenu buja. Ubrzano. Alergija se smiruje tako da će ljubimac uskoro, najverovatnije, biti spreman za oplodnju. Inače pčele su ga zaobilazile. Jedino nam je pre neki dan uleteo stršljen u sobu. Koga je hteo od nas dvoje pojma nemam jer sam ja panično izletela napolje i zalupila vrata da ni ljubimac ni stršljen slučajno ne izadju. Stršljen otiš’o, ljubimac ost’o. Ljut i uvređen jer je sad mog’o i stršljen da ga ujede a mene boli dupe mada ja računam bolje da ga ujede stršljen nego ja. Mislim, ćutim, ćutim, al’ kad ujedem prospem sav nakupljen otrov. Ne doziram uopšte.

I takoooo. Taman sam pomislila, gotovo je ali je ljubimica juče teatralno iskočila iz svog nedodirljivog carstva i naložila da joj se kupi pas. Kad šeta da ne liči na kretena nego na osobu koja šeta sa svrhom. Sve saopštila ovako u dve rečenice. I sad razmišljamo koja rasa pasa može da podnese tri ludaka u običnom srpskom stanu. Kad budemo doneli odluku kupćemo ga.

A kad ga budemo kupili ja ću ga voditi u šetnju, da piški, kaki, kupaću ga, voleću ga najviše na svetu jer ljubimica za sve to neće imati vremena. Ona studira. Kad treba ići u kupovinu, kad treba baciti djubre, usisati kuću, uvek studira. I studiraće grant’ i kad bude kućni ljubimac morao da piški. Tako to ide kod nas. Mislim, ja ne studiram pa mogu sve to.

Zlatni dan

Mahlat — Thu, 24 Apr 2008 13:52:07 +0000

Šta to stalno izvlači iz sećanja, zlatom obojen dan, Kada smo se prvi put poljubili ti i ja? Slučajni svedoci naše ljubavi, dok odkucava sat. Poruke na zidu pune nežnosti, ovaj stan. Kad mi istekne vreme i krenem lagano, još jednom bih htela da dotaknem samo u mislima taj savršen dan, dan ljubavi. Kad mi istekne vreme, ja hoću za sebe ta dva tri minuta, da mislim na tebe, pre odlaska u večiti mrak. Hoću zlatni dan, suncem okupan. Zašto stalno dolazi pre spavanja, zlatom obojen dan. Odbačena odeća kraj kreveta, ti i ja. Zraci sunca, znoj na tvojim leđima i u očima sjaj. Sveća što dogoreva nad srećnima. Tužan kraj. Kad mi istekne vreme i krenem lagano, još jednom bih htela da dotaknem samo u mislima taj savršen dan, dan ljubavi. Kad mi istekne vreme, ja hoću za sebe ta dva tri minuta, da mislim na tebe, pre odlaska u večiti mrak. Hoću zlatni dan, suncem okupan.

Brod ludaka

Mahlat — Fri, 02 May 2008 07:05:50 +0000

Kol’ko nisam ništa pisalaaa!!!! Al’ dok sam preslavila, proslavila, obišla…. E, danas ću bistriti kome ste se radovali, na šta ste kukali, ko vas je nervirao i takoto.

Vratili se preksinoć ljubimac i ja sa puta po miloj nam domovini. Jes’ mala al’ bolju nemamo. Usput smo razgovarali o ideji ćerke ljubimice da ide u Egipat. Kontali smo da l’ da je pošaljemo jerbo njoj uvek nešto fali. Egipat daleko pa bismo ljubimac i ja morali da je ispratimo potpuno spakovani, zlu ne trebalo, ako ljubimica pozove i javi da je zaboravila nešto bez čega ne ume da živi da odma’ možemo da odletimo princezi na noge. Kako rekoh, domovina mala, razgovor kratko trajao pa o tome ako poludimo i pustimo je. S obzirom da ljubimica mnogo lepo ume da trepće trepavicama biće da ćemo joj dozvoliti. Al’ otom potom.

Ušli u stan - frižider prazan, kod mene kreten na blogu, jednomdrugom blogu, upao i pravio pometnju, ljubimac iscrpljen, totalna pometnja.

Juče krenemo da napunimo frižider da bismo mogli siti da proslavimo praznik rada kad niko ne radi.

Napunili ona kolica usput se krsteći kako je skuuupooo. Tri puta smo se sudarili a naizvinjavali mali milion puta - da prodjemo, da nam dodaju, da nam rastumače i sve slične gluposti.

Istovarili sve ono na kasi, kasirka otkucala, umilno nas pogledala da joj ne raspalimo šamar i… ljubimac se opipa i kaže - uuuu, ala sam oslabio, ja se opipam i zacvilim – uuuu, ala sam se ugojila, onda on mene pogleda k’o Staljin Tita a ja njega k’o ja njega, oboje pogledamo onu kasirku k’o da smo se upiškili u gaće i saopštimo joj da smo zaboravili novčanik. On mislio da ja mislim, ja mislila da on misli a nismo mislili ni jedno ni drugo. Mislili smo valjda na Egipat, ko bi ga znao.

Ode ljubimac kući da donese novčanik. Ja ostanem da čuvam ono što smo kupili, kasirku i onu radnju. To ja mislila. U stvari, ostala sam kao talac jer kad sam krenula napolje da zapalim cigaru svi potrčali za mnom. Ja opet pogledam k’o što gledam one koji me nerviraju i kažem – odo’ da pušim jer ako ne pušim ubiću ljubimca kad dodje.

Pušila, pušila, pušila, otrovala se, bre, i ljubimac stig’o.

Provuče karticu ona što se plaši šamaranja čim je poveći raučun i kaže – odbijena transakcija. Šta bre odbijeno, opet ja zacvilim, aj’ još jednom, ona još jednom i ništa.

Ljubimac opet ode kući da donese bele pare za crne dane a ja opet ostala kao talac. Da pušim više nisam mogla a ljubimac se poduže bavio i ugledam knjigu utisaka! Ko da me sunce obasjalo, daj da vidim šta misli naš narod, zgrabim onu knjigu i počnem da listam. Utisci k’o utisci – negativni. Uglavnom. Našem narodu čim dozvoliš da kaže šta misli on misli loše, nešto lepo da pomisli, da pohvali nekoga, ma nema pojma. Svi ludi, živčani i nadrndani. I tako sam čitala, čitala, i zaboravila da ljubimac treba da dodje i otkupi me sa sve onim sokovima i ostalim što smo kupili. I onda naidjem na ovakav utisak:

”Пичка вам материна издајници што пишете на хрватски језик што лепо не пишете на наш спрски језик издајници дете вам у колевку јебем они нас отерали а ви пишете на хрватски.”

Odma’ me zabolela glava, majke mi. Ono što mi je bilo smešno postalo mi tužno, počeh da sažaljevam sebe gde živim bog te mazo. Jednog dana će od ovakvih gluposti samo da mi krvrcne u glavi, hodaću ulicom i pričaću sama sa sobom…

Ljubimac doš’o, otkupio me, oni me vratili neoštećenu, mislim nisu mi sekli prste i uši pa slali ljubimcu poštom a unutra sam bila sva nikakva.

Ljubimac mi kupio cipele da me oporavi.

Došli kući, ja odma’ pozvala banku da arlaučem o neposlovnosti kad ono menjali nam karticu, jelte, pa zaboravili da nam kažu da je aktivna tek od prvog maja.

Kartica će biti aktivna.

Al’ šta ću sa ograničenim narodom još nisam smislila.

Al’ zato imam nove cipele po sistemu – svako zlo ima svoje dobro.

Samo što još nisam skroz kako treba. Potrajaće to.

A juče rešimo da provedemo dan u ZOO vrtu, da nas niko ne nervira, ne pušta Stoe i Indire, ne arlauče da nadjača trubače nego sve vreme umilno da nas gledaju k’o i mi njih. I tako… gledasmo se, naročito sa majmunima sve dok ja nisam više bila sigurna ko je koga došao da gleda.

Na povratku kući sretnemo čoveka šeta nešto što ja nikad nisam videla. Veličine je pacova a izgleda ko mešanac veverice i bogtepita kog stvorenja, da ga nagaziš osetio ne bi kol’cno je. Al’ ima povodac. Skupio se svet, ja pitam šta mu je ono a on kaže - Domaća kuna!

Eto! Sad da vidim da neko kozi stavi povodac i šeta je Knez Mihajlovom uopte se ne bi iznenadila.

Još bi stala da pitam kako se zove i kol’ko su je platili. I gde može da se kupi.

I kakav joj je pedigre.

Umrl je naš Tito...

Mahlat — Sun, 04 May 2008 18:04:44 +0000

Na današnji dan pre 28 godina u KBC u Ljubljani umro je Josip Broz Tito (Slovenci objavili ’’Umrl je naš Tito’’).

Zvanična objava:

’’Dana 4. Maja 1980 godine u 15.05 časova u Ljubljani prestalo je da kuca veliko srce predsednika naše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, predsednika predsedništa SFRJ i vrhovnog komandanta oružanih snaga Socijalsitičke Federativne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita. Teški bol i duboka tuga potresaju radničku klasu, narode i narodnosti naše zemlje, svakog našeg čoveka, radnika, vojnika i ratnog druga, seljaka, intelektualcam svakog stvaraoca, pionira i omladinca, devojku i majku.’’

Tito je imao još nekoliko nadimaka – ljubičica plava, drug Stari, najveći sin i sve tako slično što ga je izdvajalo od nas običnih. Voleo je da puši tompuse, da šeta pudlice, da se farba i da nosi rukavice i svilene gaće. A voleo je i da se gradovi nazivaju po njegovom imenu pa smo imali Titograd, ostalim gradovima je častio svoje drugove saborce – Svetozarevo, Kardeljevo, Ivangrad... Voleo je da bude i kum naročito Albancima i naročito desetom detetu. Voleo je i da lovi. Skupe se lovci i nateraju životinje prema njemu, on pripuca iz pletene baštenske stolice i posle se slika sa ulovom i sa fazanovim perom na šeširu. Ma svašta je voleo, naročito da jaše na čelu kolone. Kud je on prošo raslo je cveće – ’’Drugarice, posadimo cveće kuda vojska druga Tita (Sa Titom na čelu kolone) krećeeee. Uglavnom ga nismo sadili, morali smo da posipamo put cvećem i da puštamo bele golube. Vi sad zamislite kako je nama, jadnoj deci bilo, da zadržimo te golubove dok on ne naidje a obično je kasnio.

Inače Tito nije priznavao nikakve sudove sem sud svoje partije pa je to nekako ostalo do dana današnjeg – svako ima svoj sud i svog sudiju.

Drug Tito je imao nekoliko ljubavi, voleo je žene, voleo da majstoriše i voleo je druga Staljina. Svi ostali su morali da majstorišu i vole druga Staljina a žene nisu smeli da mu diraju. Kad se posvađao sa Staljinom, to jes kad mu je reko istorijsko ’’Ne’’ a Staljin ga pogled’o k’o krava mrtvo tele, sve one koje je naterao da ga vole je poslao na dug oporavak na Goli otok sve dok nisu zaboravili i Staljina a i kad su majku za sisu ujeli. To se zvalo revidiranje. Koga su pitali: Jesi revidir’o? – a on odgovorio da jeste, puštali su da ide kući. Takvih Čvorovića je bilo koliko hoćeš.

Mi smo bili Titovi pioniri pa Titovi omladinci pa Titovi radnici. Mnogim omladincima tadašnje zemlje predsednik je bio Azem Vlasi tako da svi oni danas imaju u biografiji da im je predsednik bio jedan Albanac. Na ekskurzijama su nas obavezno vodili u Kumrovec, Titov ’’rojsni kraj’’.

Za vreme njegovog dugog i plodonosnog života govorilo se u šiframa – NOJ, OUR, OOUR, SIZ, AFŽ, SPJ, SOJ, SOKOJ, SFRJ, NR, AP – ko se snaš’o, snašo se.

I kao što rekoh, na današnji dan, umre čovek. Svi se šokirali pošto se mislilo da on ne može da umre, da će u najmanju ruku da živi k’o ona kornjača sa Galapagosa na kojoj je Darvin dokazivao teoriju evolucije. Zbog toga je njegov rodjendan proglašen Danom mladosti pošto je on bio mlad taman koliko i mi. On sto godina, ja 15 alć to je nekako bilo isto. E, za njegov rodjendan smo mi svake godine vežbali za slet gde je nas milion moralo da igra kćo jedan dok Zdravko Čolić peva’’Druže tito mi ti se kunemoooo’’. Bilo svečano. Djordje Balašević, za rodjendan Titu spevao stih ’’Računajte na nas’’ posle poludeo i odrek’o se te pesme pošto je mnogo rabljena i kad treba i kad ne treba.

Ja na dan njegove smrti prvi put zaljubljena i sa dečkom u bioskopu. Šta smo gledali pojma nemam. Uglavnom ,svetla se popališe, upade milicija i istera nas napolje sa upozorenjem da ’odma idemo kući. Pravo! Tako ja ostadoh bez prvog poljupca. A i mlada sam bila. Izašli mi napolje, nigde nikoga, do kuće smo osmatrali jesu li Rusi i Amerikanci već krenuli u okupiranje mile nam domovine. Život stao. Svi plakali i cvileli čiji će sad pioniri i omladinci da budu.

Ja sutradan otišla u školu u klompama odakle su me vratili da se lepo i pristojno obučem u skladu sa tugom. Vratila se nisam a klompe nosim i dan danas pošto ja ne žalim nogama.

Na dan njegove sahrane održan je najveći samit nesvrstanih, svrstanih, neopredeljenih, kakvih god ’oćeš. Kenet Kaunda plak’o k’o kiša, ja se pojela živa što ne umem da plačem k’o on. Bilo me sramota. Pre sahrane je drug Tito bio izložen k’o muzejski eksponat i svi su morali u mimohodu da prodju pored njegovog odra. Mimohod vam je inače – milite u krug i takmičite se ko će više da plače i tužnije da izgleda.

Tih dana smo se upisivali u knjigu žalosti gde smo morali lepim rečima i vodeći računa o stilu da upisujemo kako nam više nema života, ’’I posle Tita – Tito’’, ’’Tito to smo svi mi’’, ’’Dok sam živ žive su i tvoje ideje’’, i da celom svetu objasnimo da je sa njim sve umrlo, sveće prestalo da cveta, ptice da pevaju i zemlja da se okreće.

Godinama posle toga smo morali svakog 4. maja, tačno u 15:05, čim zasviraju sirene da stanemo gde god smo se našli da se podsetimo trenutka njegove smrti. Ko se poradjao imao je da pričeka, kome se povraćalo morao je da prekine na pola, ako nas je neko snimao odozgo mora da je mislio da nas je neko začarao.

Posle njegove smrti odjednom više u prodavnicama nije bilo kafe, deterdženta i južnog voća. Ja došla do zaključka da je sve to on proizvodio i gajio čim nema. E, al’ toga je bilo na Kosovu koliko hoćeš i moj otac je sedao u kola i odlazio da nam kupi banane. Pričalo se da je to zato što se na Kosovu čuva mir. Ko je još mir sačuvao bananama i pomorandžama ja ne znam pošto se ni na Kosovu nije sačuvao.

Tito je sahranjen skromno, u Kući sveća. Neki su se nadali da će da nikne neki nov pa su svakog 4. maja išli tamo da mu grob zalivaju suzama.

Krajem osamdesetih godina, pojavio se nov Tito, al’ nekako loše kalemljen u liku i delu Slobodana Miloševića. I njega su, kad je umreo, posadili u baštu s nadom da će jednog dana da nikne nov.

Ostalo je istorija.

Iz jednog od Titovih govora:

’’Mi danas imamo ono što mnogi nemaju. Mnogi imaju ono što mi nemamo. Ali to nije važno.’’

Pa vi vidite.

Inače sam dobro

Mahlat — Mon, 12 May 2008 20:16:04 +0000

Jutros sam bila na pijaci, vratila sam se natovarena k’o pustinjska kamila kojoj su potrošene sve zalihe vode.

Palo mi je na pamet koliko dugo nisam ni kod koga ostavila komentar al’ stvarno sam u nevidjenoj frci. Povremeno vas čitam, evo malopre sam kod Šuške pročitala da neki njen još nije svršio a ka’će ne znamo,valjda kad i Djekna umre. Čim se stabilizujem eto mene orne.

Inače, oprala sam tepih koji su mi doneli sa pranja isti kakav su i odneli. Sad imam dve crvene masnice na kolenima od klečanja i hodanja na kolenima unazad. Tu umetnost sam godinama razvijala. Al’ još nemam oči na dupetu tako da sam ustajući rknula glavom u policu pa imam i čvorugu.

Izvadila sudove iz mašine i stavila drugu turu. Jutarnja tura je uvek mali milion čaša iz kojih je ljubimica pila vodu, sokove, šejkove, ima ih taman toliko da nisam sigurna da l’ radim u sopstvenoj kuhinji il’ ko sudopera u nekom radničkom restoranu i to posle noćne smene.

Ispratila hazbenda na pos’o i rekla mu : Aj’ nemoj da se nerviraš! On će da se nervira pošto mu je to u opisu radnog mesta. Poslaće mi poruku: Jedva čekam raspust! Zbog te poruke svaki božiji dan očekujem da udje u kuću sa rancem na ledjima i iscepanih kolena i da mi kaže šta ima za domaći.

Ljubimicu ispratila na Košutnjak usput uzaludno objašnjavajući da se u prirodu ne ide u belom, da ne seda u mravinjak, da beži od buba i ostalih akrepa i da se vrati kak’a je i otišla. Efekat mog predavanja je – kolutanje očima u svim pravcima sa naglaskom na mene.

Televizor mi je biona MUTE svih ovih dana al’ slika nije bila kako treba, oni od juče bi sutradan još vuek bili zamrznuti na njoj, umal’ ne odnesoh televizor na popravku.

I sad nešto razmišljam – u ovoj predizbornoj kampanji sam saznala koliko, jadna, loše živim, nemam ’leba da jedem, dete mi ne ide u školu, to što sam žena je vrlo ponižavajuće, ne mogu više ovi sa televizije da me gledaju kako se stidim pognute glave. Očekujem da mi 12-tog dozvole da dignem glavu. Ja ću odma’ da prestanem da se stidim i da zapevam Internacionalu.

Radnih mesta će biti kol’ko oćeš pa ću odabrati na ’’eci-peci-pec’’. Ako mi se baš ništa ne svidi zaoravaću njive, vidim da je to najveći problem. Doduše, pojma nemam kako se zaoravaju njive al’ probaću, kad ja budem zaorala biće zaorano!

Dobiću i mostove pa više neću morati da preplivavam reke kad negde podjem. To sam do sad radila slobodnim stilom.

Ako posle 11-tog vidite ženu kako laganica šeta preko mosta dok joj kosa viori na prolećnom vetru a u pozadini svira muzika iz serije ’’Grlom u jagode’’, sve onako ta-ni-na-ni-na-naaaa, da znate da sam to ja, jedva dočekala most.

Ovi što su pljuvali sa televizije su patentirali nov proizvod – pancir obraz. Mislim ono ’’obraz ko djon’’ ovde više ne znači ništa. To smo prevazišli. Ovi današnji obrazi su neprobojni ko pancir prsluci.

E, a na kraju dobih ručak. Po slučajnom uzorku. Mogu da povedem petoro. Ko ’oće izvolte! Doduše htela sam da odbijem, kako su mi rekli da sam dobila odma’ sam pitala šta treba za to da radim, jedva me ubediše da ih saslušam.

Mislim ,opekla sam se. Prošle godine sam dobila put u Dominikansku republiku al’ sam pre puta morala da idem na predavanja da me nauče kako se putuje. Pošto su mene odavno naučili kako se putuje i ako se izgubim da treba da pridjem prvom čika milicajcu i da mu kažem čija sam i koja mi je adresa, ’ladno sam odbila i rekla im: More jeb’ te se!

Sad ne moram da radim ništa nego uredno plaćam svih sedam telefonskih računa koje dobijam i ADSL. I pretplatu za ’’48 sati svadba’’. I struju. I sve ostalo.

Nemam pojma da l’ je zbog toga, samo slutim. Mož’ biti da ću na tom ručku morati da pokažem šta znam ko na izboru za miss al’ nema veze znam svašta. Ma samo ću da kažem da ću se boriti za mir u svetu i protiv globalnog zagrevanja. Od mene dosta.

Onda sam napravila retrospektivu ovogodišnjeg maja bez Eurosonga koja se zove ‘’Vodi me babo u cirkus Kolorado.’’A babo odgovara: ''Ej, hoću, hoću, hoću, hoću rado, svi, svi, svi u cirkus Koloradoooo!''

Pevalo se ovo nekad kad je cirkus bio retka pojava.Sad više ne peva niko jer cirkusa u ovoj zemlji, unazad petnaestak godina, ima na sve strane, naročito ovog maja. Jest da nije bilo žena od gume, slonova – balerina, majmuna koji voze biciklu i sličnih stvari zbog kojih se i ide u cirkus, ali je atrakcija bilo na sve strane.

Za dvadesetak godina će govoriti: Tog maja 2008. godine, Ko god je imao para pojavio se na nekoj od nacionalnih, lokalnih i inih televizija. Mnogo su pričali a ništa nisu rekli. Srbijom je vladala predizborna groznica. Srbi su dobili precizna uputstva koga ne treba da biraju – lopove, krijumčare, ubice, lažove i narkomane. Koga su trebali da biraju nije im rečeno. Kandidati za Skupštinu Srbije su jedni druge, optuživali da nemaju ni dva razreda osnovne škole. Lagalo se na sitno a naročito na krupno.

Nit’ manje zemlje nit’ veći broj mafija, capo dei tutti capi je još uvek nepoznat, samo se nagađa

Ubija se naveliko i naširoko, ladnim, vatrenim i svakavim oružjem Gatare se namnožile ko gubari, sve znaju, ko koga i u kojoj pozi samo ne znaju ko njih – to ne mogu da vide; Licitirasmo Kosovo – čije je, od kad je, kome pripada i ko na njega ima prava, od ove licitacije mora da se u grobu okreću i Miloš Obilić i car Lazar a i Murat boga mi, mog’o je da skonča i na nekom drugom mestu; Taaaa..ni...na...ni...na...naaaa...ni..na...ni...na..naaaaa........ Šatra još uvek stoji. Artisti i retke životinje se još uvek nisu spakovali tako da niko ne može da pobegne sa njima. Srbi i dalje tragaju za boljim životom.

P.S. Ako se nekome čini da ovo ima veze sa izborima ili predizbornim i postizbornim ćutanjima, nema ama baš nikakve.

Ima veze samo sa cirkusom.

Inače sam dobro.

Dobila sam akreditaciju za Eurosong pa ubrzano učim ono što moram da znam da bi mogla da postavljam glupa pitanja.

Mensturaciju nisam dobila. Već dva dana razmišljam da l’ sam trudna, da l’ to ima veze sa izborima il’ sam u klimaksu.

Umal' ne udadoh hazbenda!

Mahlat — Thu, 15 May 2008 22:46:28 +0000

Nije što bih ga udala nego što bi ja posle morala da se udajem ponovo a pitanje da l’ bi uspela.

Elem, moj mi hazbend i ja imamo svako svoju zanimaciju, ja blogujem, hazbend ludija po forumima i razmenjuje muziku i bračne savete. Ima i najboljeg druga koji ga prilično uveseljava. Drug je Madjar sa slabim poznavanjem srpskog, hazbend ne zna madjarski, razgovaraju nekim samo njima znanim jezikom k’o oni blizanci što prave svoj jezik da ih niko živi ne razume. Uglavnom, drug Madjar stalno mom hazbendu na najboljem srpskom koji zna odgovara:

Hvala ti što si mi poslala…

Hvala ti što si mi odgovorila…

Kukuuuuuuu, uspaničim se ja pa se prisetim ono malo što znam o madjarskom, to jest da madjarski jezik nema rodove i da Madjari kad prevedu svoj jezik na srpski i on i ona i ono nekako ispadnu ona. E, al’ drug Madjar sa tim njegovim – jesi mi pronasla, ako si umorna posalješ mi sutra i tim lalakanjem mom hazbendu, napravio na forumu čitavu pometnju. Neko kont’o, kont’o pa prekonto da je moj hazbend žensko i poslao mu privatnu poruku.

Vidim ja danas plače mi hazbend ispred monitora, suza suzu stiže, rek’o bi nešto al’ ne može pa pokušava pantomimom da mi pokaže da pridjem.

Pridjem ja, kad na monitoru ljubavno pismo za mojega ljubimca sa sve slikom!

Kaže čovek mnogo mu se svidja koju muziku sluša moja poštovana hazbend i tako je ukapirao da su njih dvoje srodne duše. Zna da je nepristojno postavljati pitanja da l’ je hazbend udata, što i nije važno, pa će reši nešto o sebi. A poštovana hazbend ako misli da oni mogu da ljubavišu nek mu otpiše sitnu knjigu sa svojim generalijama.

To o sebi što smo moja poštovana hazbend i ja s pažnjom pročitali je – radi težak i odgovoran pos’o, koji nije precizir'o. Razveden, ima dvoje dece koja su sa mamom al’ žive blizu pa se vidjaju da slučajno moja hazbend ne pomisli da je on neki neodgovoran otac. Ima kuću, staru majku sa'ranio. Mnogo bi voleo da upozna moju hazbend.

Slika – stoji čovek na nekoj terasi, poš’o valjda na neku svadbu, leptir mašna blago nakrivljena ulevo, a oko njega padaju crvene i roze muškatle. Da l’ su muškatle od one ledene sorte ne znam al’ lepo se vidi da su muškatle.

Pomislih, siroma’ čovek medju ovim muškatlama, nije njemu lako.

Hazbend i dalje plače.

Na kraju, kad hazbend bude raspoložena neka mu samo javi, on odma’ dolazi.

Terala ja ljubimca da mu odgovori, kako je i red, da ne čami čovek tamo ispred monitora, ljubimac konstatovao da sam blesava i lego da spava.

Ja evo malo, malo, pa udjem na onaj forum, gledam onog medj' muškatlama, duša me boli. Lepo mi dodje da mu ja odgovorim, stvarno nema smisla da čovek ostane bez odgovora.

On možda još u onom odelu s leptir mašnom čeka da mu ljubimac javi:

Ajd’ polazi!

Ovi na forumu mu već spremaju svadbu i kuma mu našli. I umiru od smeha.

Meni ostaje samo miraz da mu spremim.

Svadba, svadba, svadba...

Mahlat — Fri, 16 May 2008 22:59:21 +0000

Da bi oženio sina jedinca Miloica radi najmanje dva’es godina u Austriji Tamo jede isključivo ‘leba i paštetu a sve pare gura u slamaricu. To što će jednog dana da oženi sina i nije tol’ko važno kol’ko je važno da celo selo priča kako niko veće i bogatije veselje nije napravio od Miloice. Kad sin stasa za ženidbu a Miloica prikupi pare bira se mlada. Tu se više meseci kalkuliše i precrtava a sve u cilju da imanje ostane neokrnjeno s tendencijom uvećavanja.

Na svadbu se zove celo selo a i tri sela okolo što svi oduševljeno dočekaju k’o i u svakom selu gde nema doma kulture pa mu svadba dodje k’o jedina zabava.

Prosečan svadbarsko šatorski svat vraća ženu da se pristojno obuče i upozorava je da ne švrlja da ne bi ’’naredio pikslu’’ a ona njega da ne juri za suknjama i da ne šljema više nego što treba da ne bi od sebe pravio budalu ’’k’o i prošli put’’.

Svatove kite mladina sestra i najbolje drugarice. Svakog gosta ubodu i svakom se izvinjavaju crvene k’o bulke.

Na šatorsku svadbu se nose cipele za preizuvanje u neko doba, pištolji, puške i drugo vatreno oružje koje može da se iskopa u šljivaru. Puca se nasumice, u svim pravcima, svako iz svog razloga. Mladina majka nosi i tihotapke jer mesec dana u nazad ‘’ne zna ‘de su joj noge’’.

Ispred šatora se okreću na ražnju sve domaće životinje a piće se hladi u hladnjačama za koje je zadužen neko iz rodbine ko tu ulogu shvata vrlo ozbiljno, ne bi dao ključ nikom ni za živu glavu.

Osoba od poverenja biva izabrana da prima poklone tj. koverte. To je obično neki ‘’starac Fočo od stotinu ljeta’’ koji je zaboravio kol’ko je dva i dva, pa letnji dan do podne čekate da prebroji pare, upiše koji ste, s čije strane, i kol’ko ste doneli da isto tol’ko može da vam se vrati.

Kumovi su već obezbedjeni po onoj narodnoj da je kum svetinja i da kumstvo ne treba prekidati pa se mladenci obicno na dan svadbe upoznaju sa onima koji treba da im krštavaju decu. Onda u potragu za vojvodom a za tu ulogu se obično izabere najveća budala u familiji. To je onaj koji celu svadbu mora da tegli barjak gde god krene i koji će svojim kolima da predvodi svadbenu kolonu. Kad se svi svatovi skupe formira se kolona a vojvodina žena sve do mladine kuće podvriskuje kroz otvoren prozor, čisto da se zna. U slučaju da zatreba nekome,vojvoda se prepoznaje po šarenoj kapi koja mu se fenomenalno uklapa u odelo za svadbe. Podseća na pevca. Najveći deo vremena oko priprema otpadne na traženje muzike što obično ide po preporuci. Muzika mora da ima pevaljku koja mora da zna sve pesme da ne bi došlo do opšte svadbarsko šatorske tuče. Onda se krene u potragu za poslušnicima. To su oni koji su u svojoj kući dobri domaćini al’ nemaju pojma kako treba istovremeno uslužiti oko hiljadu duša pa se uglavnom sapliću i prosipaju čorbu po gostima. Najveći problem nastaje oko rasporeda sedenja gostiju. Tu strogo mora da se vodi računa ko je čiji, ko sa kim ne govori, ko se kome u brak umešao, ko je čiju tarabu preskak’o, pa shodno tome se pravi strategijau po kojoj tokom svadbe ne mogu ni da se vide a kamoli dodirnu da svadba ne bi postala poprište krvavog obračuna. Mladence obavezno voze u kolima koja imaju ’’stransku’’ registraciju. Za tu priliku se obično poziva rodjak gastarbajter poznat po cicijašluku. Kad mladoženja stručnim snajperskim okom, iz trećeg puta, skine onu jabuku zakačenu nebu pod oblake a svatovi u stampedu nagrnu da vide kako je ’’leeepaaa mladaaa’’ predstava može da krene...

Pre toga mladu prodaje najbliži brat iz familije najbližem mladoženjinom bratu. To takodje traje letnji dan do podne jer je mladin brat obično duduk koji je bukvalno shvatio da na svadbi treba da profitira.

Odlazi se na venčanje u mesnu kancelariju što se otalja na brzaka a onda u crkvu gde svi svatovi šapuću sebi u bradu ‘’Pope, skrati malo…’’

Posle toga nastaje jurnjava u šator da se zauzme što bolje mesto, preskakanje stolova i klupa, a oni što su pravili strategiju za očuvanje mira u selu ukapiraju da su džabe gubili vreme i da će svi da sednu tamo gde im se svidi. Kad svi posedaju ludilo može da počne. Ko god ‘oće da ustane sa klupe mora o tome da obavesti ceo red da se ne bi desilo da ih katapultira pošto svadbene klupe umesto za sedenje služe za katapultiranje.

Domaćin svadbe, obično Miloicin rodjeni brat sve vreme jurca kroz šator k’o muva bez glave i svakog gosta ponaosob pita je l’ sve u redu.

Piće se služi odma' a ručak postane večera. Obično se čeka da stigne i poslednji pozvani a on stiže tek kad polegne kravama. Šta ovo znači – da polegne kravama – pojma nemam al’ zbog tog što mora da čuva krave ceo šator je pijan u roku od ‘odma. Gledala ja.

Ispred muzike se već svadja jedno njih osamsto oko toga ko je prvi naručio pesmu. Muzika svira šta ona ‘oće. Izmedju onih stolova se provlače žene sa pogačama, varjačama, sa čim god stignu. Šta god da ti podmetnu pod nos na to moraš da staviš pare. Te pare posle one, u nekom ćošku, strpaju u najlon kesupa predaju starcu Foči. Odatle im se gubi svaki trag.

U neko doba stižu trubači. Svi gosti im guraju pare u trube. Oni najpijaniji se otimaju sa njima da i oni dunu malo.

Cela svadba ogovara Miloicu da je usr’o stvar, to jest da muzika nema pojma (’de je samo nadje),da je rakija brlja (uuuu, nisam znao za Miloicu!) a da je pečenje, tj, svi oni ovnovi, ovce i prasići – masno bre!

U neko doba Miloica se dočepa mikrofona da održi mali monolog i zahvali svima koji su došli. Prethodno mikrofonu udari čvrgu. Vid’o negde da tako treba. Svi koji su došli se kiselo smeju i aplaudiraju. Mikrofon mu otima starac Fočo koji javno obljavljuje: ‘’A od kuma televizor!’’

Za centralnim stolom iza koga je obično za šator zakačen pirotski ćilim, sede mladenci, kumovi, prijine prije deverski pastorak i baba koja je očuvala sina jedinca. Svi trče oko babe i mole boga da umre sutra a ne danas pa da upropasti veselje.

Mladoženja je trešten pijan jer neprekidno mora da popije još jednu koju mu ortaci guraju u ruke jer znaju da od sutra bela dana neće videti k’o i svaki papučić. Mlada se zaklinje da je sad bila na sopstvenoj svadbi i nikad više.

WC ne postoji pa se sve nužde obavljaju u kukuruzu. I još ponešto.

Kad se već ne zna ko se ženi, ko je kum a ko stari svat, neko se seti da se obredi ono što mora. Mladu vode do kuće gde u dvorištu mora da preskoči korito puno vode. Što , pojma nemam. Onda mora da sedne svekrvi u krilo a svekrva joj tutne k'o konju kocku šećera u usta. Ni za ovo pojma nemam što.

Onda mlada mora rukom bacača diska da zavrljači sito na krov trospratne kuće, najviše u selu. To sito stoji na krovu dok ne istruli.

Onda mladoženja treba da prenese mladu preko praga za šta obično nije sposoban pa prenese ona njega. Do kraja bračnog života mu to neće oprostiti a ni pravu bračnu noć koje se on uopšte ne seća.

U medjuvremenu se dešavalo slikanje za uspomenu i dugo sećanje sa svim svatovima a i slučajnim prolaznicima. Najslikanija je mlada, nju fotografi pecaju kad trepne, kad namigne, kad joj je zapalo nešto u izmedju zuba, kad se saplela i kad joj je zapištalo levo uvo pa pitala drugaricu ''Koje mi uvo zvoni?'' Te slike uglavnom služe da se mladenci odma’ ujutru posvadjaju oko toga ‘’čiji je ovaj na slici’’ jer većinu gostiju ne poznaju i jer Miloica odužuje dug kad zove na svadbu sinu jedincu.

Tad se polako pakuje muzika. Sve viljuške su gurnute u pivske flaše, srče ima do kolena a muve se dave u kupus salati. Harmonikaš i dalje svira kolo dok svi ne pocrkaju.

Naredna tri sata se svi ljube u krug i jedni drugima govore: ‘’Ako nešto nije bilo kako treba, izvini!’’. Ne zna se ko treba da ide a ko da ostane. Onda se vrate da popiju još po jednu pa se opet ljube i tako jedno tri, četiri puta. Miloicina žena kad god prodje pored njega sikće, jedva čeka da odu mladini pa da ogovara šta su doneli.

Sviće…

Sutradan celo selo ne govori, svi su ljuti jedni na druge, uvredjenih ima kol’ko ‘oćeš, ne znaju što al’ su uvredjeni, to dodje kao deo folklora.

Dolaze na prvo jutro gde se opet napiju pa se tako pijani mire da bi se pred zoru opet posvadjali.

Ovo samo da znate da ja znam kako će to sve da izgleda al’ me boli uvo, ja sam mladina žena.

Jebe mi se i za Miloicu i za muziku.

Čovek se uči dok je živ...

Mahlat — Thu, 03 Jul 2008 00:34:10 +0000

... i dok se ne strmekne kroz prozor.

Čitam jutros šta treba da radim ako se pevajući zanesem dok perem prozore pa, umesto u kuću, u nastupu pevačkog zanosa ispadnem kroz prozor.

Dakle, ako padnem na kosinu ili u blato veeelike su šanse da ću da preživim. Jes’ da će mi svi unutrašnji organi biti malo pomereni, tj da će mi srce biti u petama a stomak u nosu al’ ostaću živa. Al’ najbolje bi bilo da naciljam vodu! E, sad ako se ja tog trenutka setim da nije uputno padati na beton i to ravan koji je ispod mog prozora, ja ću da se izvinem k’o lastavica pa ću sekund pre nego što opaučim u beton da odletim do Dunava i da pljusnem u njega. Tako kažu – pokušajte da naciljate vodu. Ako ostanem pri svesti treba da doplivam do obale, ako ne, tako onesvešćena treba da se nadam da me je neko video i da ume da pliva. U surotnom, džaba mi što sam letela do Dunava.

Ako ne umem da letim pa se setim toga prilikom pada, da ne pravim od sebe budalu, treba da se u vazduhu okrenem na stranu. Ovaj potez je najbolji način da se ’’vertikalni momenat sile pretvori u horizontalni!’’. Dakle, em što ću da ispadnem kroz prozor, em ne sme k’o u filmu da mi se odmota ceo život u nazad, em moram da se u sebi preslišavam o zakonima fizike pa da izaberem pravi i prateći pretvaranje jedne sile u drugu geknem kol’ko me ima. I da se nasmešim slučajnim posmatračima, otresem prašinu sa sebe i vratim se kući k’o da ništa nije bilo.

Do jutros sam se pitala šta mi je trebalo ono što sam učila iz fizike, ono masa puta ubrzanje, kad evo. Svako znanje vredi.

Moja masa će puta ubrzanje koje postignem padajući i razmišljajući, što može da uspori pad, da razvije brzinu od 50 km na sat!

Ima da budem srećna! Ovu brzinu ne mogu da razvijem kol’ko god da trčim i žurim.

Sve ovo isto mogu da primenim ako ’oću da pljunem sa Ajfelovog tornja ili da sa Empajer stejt bilding-a arlauknem: I love Americaaaaa! – pa isto tako u zanosu krenem prema zemlji.

Nikako, ni pod razno, ne smem da paničim. Samo lagano da se viorim na vetru k’o najlon kesa i da ne brinem. U nešto ću da udarim, sigurno!

A ako rešim da se ubijem ne moram ništa da mislim. Samo treba da skočim, opustim se i zapevam. Do zemlje mogu da letim slobodnim stilom i da opandrčim u nju il’ glavom, il’ nogama, kako mi volja. Vodu da izbegavam – može da se desi da preživim.

P.S. Ne pitajte me gde sam bila, što sam bila, sa kim sam bila i u kojoj pozi jer ako me pitate može biti da kažem a posledica bi bila da me tešite a to ne podnosim. Ako ste se skupljali, pili i plakali u nekom kafančetu žao mi je što nisam bila da i ja pevam i plačem. Ako niste, nema veze, plakala sam ja sama k’o obično.

Kao što rekoh, čovek se uči dok je živ pa tako u četeresipetgodina ’ladno ukapira a je za mnogo stvari mlad (da umre, da padne u depresiju, da se pita što je ’’jeo govna ovol’ke godine’’, itd., itd... al’ da je taj isti čovek tj. žena u tih istih četeresipetgodina star da održi jednu običnu trudnoću.

Tako je kad ’oćeš nevreme da strpaš u vreme.

I kad ne živiš u Holivudu gde svi mogu sve kol’ko god da su stari.

I kad nisi Madona.

I kad se zoveš Mahlat.

Jebi ga...

Tako ti i treba

Mahlat — Sun, 31 Aug 2008 14:28:01 +0000

Pokušavam već izvesno vreme da se vratim ovde pa nikako. Pogubila sam konce i konopce, muvam se nešto po nekim blogovima umesto da sedim di sam pa rek'o ima li nekoga ovde ko bi me uhvatio za ruku i malo proveo kroz dogadjanja u zadnja tri meseca. Ako ima nesto novo molim da budem obaveštena. Ne tražim ništa specijalno, samo one životno bitne stvari, jesu li svi živi, je l' pao neki seks, ko koga i u kojoj pozi, kome se smrklo, kome je svanulo, tako to. Inače, ja sam dobro. Valjda. Imam povremeno ubilačke nagone al' računam to je u ovoj zemlji normalno. Imam i par kilograma bračnog viška što je nenormalno. Hazbend ljubimac me još uvek voli il' se pravi. Ćerka ljubimica se još uvek ponaša k'o da sam joj krvni neprijatelj. Komunikacija nam se svodi na - ja zinem, ona me mrko pogleda, ja ne stignem ni da udahnem. Moje pare uredno troši k'o da sam joj najrodjenija. Eto. Oglas za vodiča otvoren naredna tri dana. Ponude slati u zatvorenoj koverti s naznakom - Tako ti i treba. Mahlat neobaveštena

Krutoni

Mahlat — Wed, 03 Sep 2008 22:57:49 +0000

Nisam vam pričala, izašla ćerka ljubimica iz zime sa 328 grama više nego što je ušla u nju i rešila da ih skine kako zna i ume.

Jednog dana iz čiste dosade, podjemo da kupi još jedan kupaći kostim, videla pune radnje pa da se ne rasproda dok se ona ne rastosilja onih 328 grama.

Ljubimica stane ispred jednog izloga i zaljubi se, na prvi pogled, u jedan kupaći kostim. Udjemo mi unutra, ja baldisala sednem na stolicu a ljubimica zgrabi kupaći i uleti u kabinu sve usput vičući – Jaooo, kako je dobarrrr!

Ja, onako stidljivo, upitah koliko košta ova stvarčica jer je kod nas strašno nepristojno pitati koliko šta košta, uvrede se one prodavačice, čudo jedno, odma’ počnu da vas posmatraju onako kao da ih boli želudac. Ona od 250 kila, k’o antireklama za kupaće kostime poče nešto – donji 5.... gorni 4...., odma’ mi se zavrtelo u glavi.

Šta, bre, donji, gornji, kažite mi cenu za ovaj kupaći u kompletu.

Antireklama, k’o i svaka pedantna prodavačica, uzme digitron da se slučajno ne zabroji mada ja mislim da je njime pravila dramsku pauzu i kaže:

- 9 500!

- A?

Viknem ja ljubimici da može da proba al’ da utiske zadrži za sebe, nema šanse da ga kupimo a onda upitam onu šta joj znači ono donji, gornji. Kad, gle čuda, taj kupaći kostim se prodaje na komade, volj’ ti da kupiš gornji deo, volj’ donji, kako god ’oćeš. Sad, razumem kupiti donji ako se kupaš u toplesu al’ kupiti samo gornji ne razumem nikako, em bi to bio naopak toples, em bi bilo da umreš od smeha.

U medjuvremenu Antireklama objasni kako je ona vlasnica pomenute butige, paaaametna do zla boga, ne može čudom da se načudi kako ja ne kapiram prednosti kupovine donjeg i gornjeg. Donji mogu da kupim sad a gornji od sledeće plate. Ako se ne proda.

Ja već šištim s tendencijom da eksplodiram i kažem – Ja mogu sad, iz čistog inata, samo da kupim sve donje pa da iduće godine dodjem da kupim gornje kad budu na rasprodaji

Vidim ja, ne svidjam se Antireklami, najradije bi me izbacila napolje al’ ne nasednem uz pomoć pameti ćerke ljubimice koja odavno zna da se originali prave il u Kini il’ na Tajlandu i otperjamo napolje ostavljajući Antireklamu da se čudi kako nije uspela da nas ubedi da kupimo onaj gornji, donji kupaći kostim.

Sednemo da ’danemo dušom, ljubimica srče nes zadubljena u belosvetske probleme koji u vremenskim razmacima od 30 sekundi stižu kroz poruke, vidim ja nemamo dijalog i zadubim nos u novine. Kad tamo recept za ŠARENU ZELENU SALATU SA KRUTONIMA.

E, računam, kad nismo kupile kupaći sad ćemo praviti neku fensi salatu, taman da ljubimica skine onih 328 grama.

Počnem da čitam šta treba od sastojaka (sve razmišljajući šta su krutoni, bog te mazo!) i to ide ovako: instant supa, sirće, senf, biber, šećer, čili u prahu, maslinovo ulje, beli luk, peršun, jaja, tost hleb, maslac, razne zelene salate, mladi luk, bebi-šargarepa, špargle i grašak šećerac.

Gde su, bre, krutoni??? I šta su krutoni? I gde da ih nadjem?

Počnem da čitam dalje da vidim šta da radim sa onolikim maslacem i uljem u salati i gde da stavim instant supu pošto salate obično pravim bez supe, tj. supu jedemo obaška i na jednom mestu piše ovako – citiram i prepisujem:

’’ Tost očistiti od korice i iseći na kockice (krutone)’’

Eto, krutoni su komadi ’leba! Al’ nije lepo da u receptu piše komadi nego se piše fensi – krutoni!

Do kuće sam šaputala sama sa sobom i za kupaći kostim i za krutone.

Ljubimica se uglavnom pravila da me ne poznaje.

Da je neko pitao je l’ poznaje ovu što šapuće garant’ bi rekla da me vidi prvi put u životu!

E, ljubimica se sa sve kolekcijom kupaćih kostima juče vratila sa Tasosa. Pocrnela i dekintirana. Donela mi školjku da ne bude da sam je za džabe slala.

Ja sedela kući, čuvala pare da gospodjici platim drugu godinu pošto je, jelte, ona zaslužila da ide na more a ja nisam. Mislim, nisam dala godinu, jebi ga, što bi išla na odmor.

Ljubimica tamo sve radila sem ono za šta sam je poslala, da sunča dupe i roni. Oslabila. Klopa skupa a rent-a-car jeeeftin, da ne poveruješ.

Krutone nije jela a za kurtone nisam smela da je pitam.

A i ovo što znam sam saznala prisluškivanjem.

Pismo

Mahlat — Sat, 06 Sep 2008 19:57:35 +0000

Ja sam prilično otvorena, prilično lajava i prilično me boli dupe što sebi pripisujem u mane, jerbo ne možeš sa svakim tako.

Pijem, psujem, pušim i pušim, mis’im oralni tip totalno.

Od života uzimam sve što mi se svidja s konstantnim problemom da se retko pojavi ono što mi se svidja.

Volim da se igram, ovo baš i ne umem da objasnim, jednostavno da se igram opet s problemom manjka dobrih igrača, sve nešto brzo preraste u dramsku radnju s tendencijom da postane tragedija u kojoj neko treba da padne mrtav inače k’o i da se nije dešavalo.

Ne manipulišem, ne planiram i ne umišljam – za prva dva sam sigurna za ovo treće baš i nisam al’ ajd sad, ne može sve da bude savršeno. Sve one koji pokušavaju da mi rade isto, tj. da mi mute bistru vodu davim još u plićaku.

Stojim čvrsto na zemlji ali pošto se zemlja okreće a moho stalno menja ritam ovo baš i ne mogu da garantujem

Ponekad me u životu strefi nešto zbog čega sama sebi šapućem: aj’ ne seri, majke ti...

Inače verujem.

I inače mislim da sam normalna.

Al’ nisam sigurna.

Ne mogu ovo da namirišem al’ a mogu mirisalo bi na duboku vodu. Ako vas interesuje zašto, eto tako. Da mogu odma’ da skočim pa ko prvi dopliva do mene.

E sad, ovo može a bude ljubavno pismo al’ ne mora da znači.

Kako ko razume.

A ko razume shvatiće.

Ko ne shvati nemoj ništa da me pita.

Neću da kažem.

Kockanje

Mahlat — Mon, 08 Sep 2008 13:53:09 +0000

Ili, ko ne reskira taj ne profitira... Ili, hajde Bože budi drug, pa obrni jedan krug, unazad planetu... Ili, između moja dva otkucaja srca je svetlo otišlo već 300 000 km daleko... Boginja neba Nut upustila se u tajnu ljubavnu vezu sa bogom Kronom. Kad je to čulo svemoćno Sunce, naljutilo se i svojim čarobnjačkim zaklinjanjem sprečilo je boginju da u jednom od postojećih dvanaest meseci rodi plod svoje ljubavi. Bog meseca Tot htede da pomogne Nut i poče da se kocka sa Mesecom pa je od njega dobio šezdeseti deo svakog dana u godini. Sastavivši te delove dobio je pet dana i dodao ih dvanaestom mesecu. Tako je boginju Nut izbavio iz domašaja kletve a usput sredio kalendar. Nije Egipat al ' može da bude. Nije važno ni šta je plod ljubavi, važno je da može da se rodi. Sad... da l' će Tot da se sažali, da l' će Mesec imati šta da baci na sto kao ulog... ni to nije važno. Važno je da nešto sredi moj unutrašnji kalendar. Ponekad imam potpuno razumne želje nerazumljive ostalom delu sveta. I baš me briga. Samo jedan dan... šta je to za Boga, Sunce, Mesec... Mada... i sa pet bih znala šta da radim...

Interview

Mahlat — Thu, 11 Sep 2008 11:57:03 +0000

Ili, ne da sam ostavila utisak!

Odma’ da znate, nisam ja neka ekstra popularna, nit’ imam nameru da budem, volim u miru, tišini i bez pritisaka da radim ono što volim. Imam tako neke što mi pišu i potpisuju se kao tvoj verni fan na šta ja obično padam sa stolice jerbo ne znam šta da odgovorim i kako da se potpišem, kao – tvoja šta…

Intervjuisali su me par puta pod pritiskom, samo što me nisu držali. Jedva sam pristala kad su obećali da neće da me pitaju koje mi je omiljeno jelo, šta mislim o dnevno političkoj situaciji, seksu, šta mi je prioritetno u životu i tako te gluposti što moraju da se nadju u intervjuima. I opet me pitali. Ja se zarekla da više neću ni sa kim da razgovaram a ni da opravdavam ono što radim.

Elem, sledi radnja:

Otrujem se ja lubenicom. Sad, ako se pitate kako lubenicom pojma nemam, do toga smo došli metodom eliminacije, tj, došli smo do zaključka ako nikome nije ništa nego samo meni to je od lubenice jer sam je samo ja jela.

Trovanje k’o trovanje. Bolovi u stomaku k’o da se poradjam, hladan znoj umesto tuša, naizmenično kakim i povraćam a u pojedinim trenucima sve to radim istovremeno. Trećeg dana sam se zaklinjala da nikad u životu neću ništa više da pojedem, nisam znala gde se nalazim, ali sam uporno odbijala da odem kod lekara nadajući se da će to samo od sebe da prodje. Ja se inače sa svojim bolestima uglavnom borim po sistemu – videćemo kome će pre da dosadi.

I tog trećeg dana me pozove drugarica da me pita šta da radi sa ’’onim tipom’’, dosadi joj da mu zakaže sastanak sa mnom, kad ću to više da odradim, bla, bla... nisam je ni slušala. Potanko joj objasnim svoje porodjajne muke i kažem kako to u dogledno vreme nema pojma sve dok ona lubenica ne reši cela da izadje iz mene jerbo može biti da ne ostavim utisak pred ’’onim tipom’’. U stvari sam se nadala da će i ona i on zaboraviti.

Ona, pametna k’o i svako kad ne zna šta će pa vruć krompir dobaci onom drugom u ruke, ’’onom tipu’’ da moj broj telefona, sve ja to nemam pojma, saznam tek kad me ’’onaj tip’’pozvao.

Ja mu onako, kao ček da pogledam u tefter, saopštim da ne mogu nikako. Onda on kaže da nema ni jedan drugi slobodan termin da moramo da se vidimo. Onda opet ja, najfinije što mogu a moleći boga da što pre prekine inače gotovo, sve moje termine je zauzeo proliv koji me cedi, saopštim da stvarno ne mogu nikako. Onda on opet – kako ne mogu, pa nema smisla, pa to je samo jedan sat, da popijemo kafu i popričamo, Ja opet u znoju tela svog kažem – ma ne mogu, osećam ubila bih ga najradije. On dosadan ko stenica, osećam da bi ubio i on mene. I jednog trenutka ja kažem – Slušajte, ja sam bolesna, stvarno ne mogu da se vidim sa Vama. ’Odma počeo da me isledjuje – te šta Vam je, te koja je to bolest da ne možete da se vidite sa mnom, te ovo, te ono, vidim ja ne možeš sa ovim da izadješ na kraj, samo mi sevne kroz glavu, bog te mazo da l’ da mu kažem šta mi je na latinskom il’ na narodskom.

Kažem na latinskom, al’ to preko telefona ne zvuči razumljivo, na šta on kaže – Šta!?

Ja jadna, uz izvinjenje saopštim čoveku koga nikad u životu nisam videla da imam proliv, jebemtedosadnogdatejebem!

Reko’ razumeće me najzad i šta mi je i što ne mogu.

Pa što ne kažete, kaže ’’onaj tip’’, doći ću ja kod vas!

Ja k’o uveo cvet, dočekam čoveka na četr’es’ stepeni uvijena u šal k’o baba koju bole krsta. On doneo čokoladu. Odma’ mi pripalo muka, em sam otrovana em ne volim slatkiše uopšte.

Na šta sam ličila tokom tog razgovora mogu samo da nagađam jer me on posle svakog drugog pitanja pitao:

Hoćete u WC?

Em mi nije bilo ni do čega, em me on totalno dekoncentrisao ovim pitanjem al’obavismo to, on ode, nemam pojma gde i sa kakvim utiscima, ja otrčah u WC bez utisaka, sva obnevidela od muke.

Drugarica zove i pita – kako bilo?

Ma bilo super, kažem ja, razgovarala sam sa izuzetno tolerantnim i finim muškarcem. Svaka dva minuta mi nudio da serem! Jebo te i on, i intervju i kad me nadjoste oboje!

Deset dana sam živela pod stresom šta li će da napiše, šta sam bulaznila onako dehidrirana i obučena za skijanje u sred leta kad destog dana dobijem poruku – Objavljeno!

Ja u predinfarktnom stanju pogledam samo jednim okom šta piše, računam ako je pisao nešto bez veze drugo da ne otvaram za džabe.

Kad, čovek napisao sve najlepše a naročito o mojoj gostoljubivosti, te kako smo pili kafu u tiplini doma mog, te kako sam prijatna, slagao kao pas od početka do kraja. Fin neki. Da mi je nudio da kakim nije pomenuo ni jednom, jedinom, rečju.

Inače tamo gde je on lagao o mojoj gostoljubivosti razgovor sa Stivenom Spilbergom, pa sa mnom, pa sa Emirom Kusturicom. Kusturica pohvaljen, ja pohvaljena, Spilberg pohvaljen.

Jutros bacih ponovo oba oka na ovaj moj Interview, jel’te, odma’ me zaboleo stomak.

Nego, htedoh da vas pitam ‘oćete sličicu? Videh Zihernadlu, pa Šuškavu, pa Zmaja obučenog ko žabu krastaču, pa Dedu u klompama, računam red je da vidite i vi mene.

Na komentare vam neću odgovarati od sutra do ponedeljka jerbo idem na vikend koji ću provesti u ženskom društvu zvanom Ako me pozovu još jednom poludeću!

Muž mi ljubimac ide na drugu stranu. S kim će on provesti vikend nisam ga pitala da se ne nerviram. Intervjuisaću ga kad se vratim.

Mahlat Veličanstvena

vestica

Mahlat — Wed, 17 Sep 2008 17:07:47 +0000

riba

Mahlat — Wed, 17 Sep 2008 17:08:03 +0000

ovca

Mahlat — Wed, 17 Sep 2008 17:08:19 +0000

koza

Mahlat — Wed, 17 Sep 2008 17:08:29 +0000

djavo

Mahlat — Wed, 17 Sep 2008 17:08:38 +0000

andjeo

Mahlat — Wed, 17 Sep 2008 17:08:53 +0000

Mahlat :)

Mahlat — Wed, 17 Sep 2008 22:27:43 +0000

Ako ste mislili da sam ovo, e nisam. A nisam ni ovo A ni ovo Ponekad sam ponekad ... uglavnom govore da sam E, ovo sam ja, tek da ne budem samo ja blogerka bez lica. Morala sam da se vratim da dodam ovo pošto me Šuškava proziva da se smeškam. Ne može. Ja baš ovako izgledam kad pročitam nešto. Jutros me umal' kap nije udarila kad sam rešila da vidim kako ovaj belosvetski narod dolazi do mene. Gle ovo:

penis, VEP, madjije, uroci, babe s penisom, jebanje, pušenje, muškarci su pičke, tanga gaće, svekrva, koliko se dobija za ubistvo muža, kako prevariti muža, oralni sex, višestruki orgazam, sex u prirodi, gole žene, da li je bitna dužina penisa, koliko penis treba da bude dugačak, nevinost, jebanje u glavu, kreteni, porodjaj sa epiduralnom anestezijom... ima još, sve tako nešto, umreh od sramote.

Ispade bre ko da samo o seksu pišem, budibogsnama! I gde sam pomenula babe s penisom? Tak'e mi na pamet ne padaju. I čisto sumnjam da sam u istom postu pomenula babe i penis a još manje ubstvo i muža mi ljubimca. I šta me briga koliko penis treba da bude dugačak kad ga nemam a poklonu se u zube ne gleda, meni svaki taman :). Sex u prirodi jesam pominjala. Jesam i na haubi al' to nema, izgleda da nikom sem meni nije palo na pamet.

E, sad, najviše njih koji pretražuju net da bi došli do visokoumnih otkrića vezanih za sex me posećuje iz raznoraznih Amerika, Nemačke , mislim najivše ih ima iz rasejanja što znači da onaj ko se rasejao po belom svetu nema vremena za sex il' je zaboravio kako se to radi na srpskom, il' ne znam šta je. Ovi odavde me ne posećuju, valjda ih je stra' da ih neko ne u'vati. I iz Bosne. Šta je drugovima Bosancima ne znam.

Sad odo' da tražim po netu koja je najoptimalnija dužina penisa, da lepo napišem pa da ovaj narod ima šta da pročita a ja da se ne žderem kad vidim kako ih ovaj blesavi Google doveo do mene.

I da se smeškam?

Nego, ako vam pada na pamet da se selite nemojte u ove zemlje gde nema seksa. Spisak mogu naknadno da vam dostavim.

Odo' da se stidim.

superman

Mahlat — Sun, 21 Sep 2008 21:34:33 +0000

Ono malo što devojci sreću kvari...

Mahlat — Sun, 21 Sep 2008 21:49:43 +0000

… a o ženama da ne govorim…

…jel’te…

‘vako stoji stvar:

Htela sam da istražujem i smorila sam se posle pet minuta, gde god kreneš svuda isto pa sam odustala.

Dakle, penis… samo mozak da te zaboli. Ono malo što sam pročitala je – najmanji uočen, arhiviran i ubeležen u medicinske, Ginisove, i ostale knjige tipa ‘’Verovali ili ne’’ je 1 cm (slovima jedan santimetar), vredan pomena tek toliko da se onaj koji ga je imao prevrće u grobu.

Najveći je onaj od skoro pola metra od onog crnca koji je padao u nesvest kad god je imao erekciju jerbo mu sva krv iz gornje glave odlazila u donju. Pokušala sam da zamislim kako izgleda kad počne da se budi životinja od pola metra a onaj koji je nosi istovremeno pada pa ne mogu. Siroma’ čovek u kakvoj li je panici kad oseti da počinje da mu se diže.

Izmedju su prosečni. Variraju dužinski zavisno od meridijana, godišnjih doba, plime i oseke, rezultata fudbalskih utakmica, položaja zvezda na nebu i tranzicija raznoraznih planeta. Ti prosečni su dugački od 14 do 20 santimetara. U erekciji.

A sad fanfare…

Prosečan srpski penis je u erekciji dug 16,8 cm. ‘ladno da ih izvozimo sa sve propratnim deklaracijama u kojim vremenskim uslovima ih koristiti i od čega su napravljeni, obrukati nas neće.

Već svi znate da oni koji imaju ispod proseka za isti kupuju nastavke i proteze tipa dobrog auta, sata za ronjenje i sve tako nekih stvari koje nas žene treba da bace u veliku dilemu – Koliki li mu je penis kad mu je sat ovoliki!!!??? Shodno mašti treba da reagujemo kao muva na … znate već šta.

Postoji verovanje – koliki nos toliki ponos, da l’ je tačno il’ nije pojma nemam ne podnosim muškarce tipa ‘’Gargamel’’, ako neko zna neka dojavi.

U jednoj kineskoj provinici postoji verovanje da se penis od odredjenog broja godina uvlači u stomak. Da bi to sprečili svi u familiji se smenjuju i dežuraju oko razgaćenog starca vodeći računa da se ovaj ne uvuče i nestane, od deteta do stara majke. Šta rade ako primete da penis ima sindrom puža - ‘odo u svoju kućicu – pojma nemam, valjda ga tegle da ostane napolju, ono baba za dedu, tetka za babu, teča za tetku pa sva ostala rodbina ne znam kako se to kaže na kineskom.

Sa najezdom Kineza nije stigao i ovaj običaj što me silno čudi pošto mi iznad svega volimo da svojatamo tudje običaje naročito ako su glupi.

Nego da se vratim ja našim muškarcima. To što imaju sasvim solidan prosek im nije dovoljno pa svi od reda lažu. Prosek dužine penisa reklamiranog na netu vam je 23 cm. Zbog ove laži valjda još postoj emuškarci koji one stvari rade u gaćama smaknutim onako do pola guzice, to je da ostave iluziju da nisu sve pokazali i da mogu ekspresno da ih navuku ako vam padne na pamet da merite ili se suočite sa aždahom.

Inače penis u erekciji, koliko god da je, trpi neverovatan pritisak, otprilike kao što je pritisak u unutrašnjosti biciklističke gume. Znači, ako se prepumpa mož’ biti da prsne. Il’ u, najmanju ruku, da šišti pa posle, drage žene, morate da ga potapate u vodu i tražite mesto gde je prošištao.

Sve u svemu, ništa novo nisam otkrila, sve je kako je i bilo – koliki god da im je – mali im je. I nešto im fali.

Što se žena tiče e tu stvar stoji ovako:

one od 20 do 25 misle da je veličina najbitnija a da je penis alatka koja radi sama od sebe bez učešća nje i njega, onako jedna totalno nezavisna sprava koja radi na nepoznato gorivo;

one do 25 do 35 misle da je pored veličine bitna i tehnika što pokazuje da su srele i ovakve i onakve i da nikom živom ne veruju na prvi pogled pa ni penisu;

one od 35 pa na više su postale dobre tehničarke pa umeju da se obračunaju sa svakakvim sem ako baš nije onaj od 1 cm.

I tako… kad malo bolje razmislim, istraživanje mi je skroz neuspešno a mogu da ga svedem na:

kakav god da imaju muškarcima ne valja i nije savršen

žene kakav god da dobiju nemaju pojma šta im treba.

Zaključak – svi su nezadovoljni. Kakav je seks izmedju dve nezadovoljne strane to samo zna jadan penis. I to ako mu nije navučen kondom jerbo s kondomom ne umeju da funkcionišu. To im utiče i na funkcionalnost i na ponos a boga mi i na tehniku.

Kod ostalih naroda nije uočen ovaj negativan uticaj penisa na ono što je izmišljeno specijalno za njega ali kod Srba jeste tako da drama u šesnaestercu obično izgleda ovako:

1. čin - rafalno:

žulja ga,

mali mu je,

tesan mu je,

alergičan je,

ne svidja mu se boja,

nije mu osećaj;

2. čin -filozofski:

ne kupam se obučen,

ne plivam u skafanderu za skijanje;

3. čin - edukativno:

to je za budale,

moze da spadne,

može da pukne;

4. čin - autoritativno:

JA kontrolišem situaciju, opusti se i uživaj!

Zar ti to MENI ne veruješ??!!!!!

5. čin - uvlakački:

Pa šta ako si imala rizičnog partnera, pa šta ako si juče radila test na aids, ne izgledaš kao neko ko bi mogao da ima...rizikovaću... imaćemo zajedno!

Kulminacija dramske radnje: žena spušta noge a diže ruke od...

...budale...

Skroz mi je neuspešno istraživanje jer ako mene pitate… ko što me ne pitate al’ moram da kažem, može ona alatka da bude i ovakva i onakva ali ako nema onog nečeg, ako muškarac koji sedi preko puta mene još tu, za nekim stolom, ne vodi ljubav sa mnom pogledima, rečima, rukama kojim okreće čašu i drži cigaretu, ako ne igra sa mnom onu prastaru igru zavodjenja, ako ne ume u pravom trenutku da me dodirne kolenom ispod stola… nit’ ja mislim koliki mu je i kakav je tehničar, nit’ može da me navuče da proveravam i probam, ništa.

Zainteresovana sam taman koliko bih bila da mi priča o uticaju vremenskih uslova na rod kukuruza.

Meni je sve jedno.

Daj mi brate priču, da posle, ako ti je mali imam za čim da patim…

omis

Mahlat — Thu, 25 Sep 2008 12:09:23 +0000

stari-grad

Mahlat — Thu, 25 Sep 2008 12:10:44 +0000

dscf2566

Mahlat — Thu, 25 Sep 2008 12:12:31 +0000

dscf2704

Mahlat — Thu, 25 Sep 2008 12:13:13 +0000

A šta Mahlat sreću kvari (koji sam djavo pisala o penisu kad ga nemam i kad neće da mi izraste)

Mahlat — Thu, 25 Sep 2008 12:18:25 +0000

Ako se sećate, pisala sam na onom blogu odakle izbegosmo i raširismo šatore ovde, ja došla prošle godine u Beograd koji sam napustila pre jedno dva’es godina uz ono - Aj, pa se vidimo. Izmedju i u medjuvremenu sam živela u nekim drugim gradovima no nisam ’tela to da kažem. Sad sam ovde. Udata. A mislila sam da više neću živeti u Beogradu a ni da nikad neću biti udata. Al’ ni to nisam htela da kažem. Mislim, udata sam. I nemam pojma šta o tome treba da kažem. I da l’ treba. Hazbend me ljubimac povremeno pogleda i kaže – Uh, ala si teška! – i odma’ me iznervira. Znam da jesam. Tetoši me s nadom da će da me učini lakšom za održavanje.Skidam mu kapu, niko me nije trpeo ko on. I moje bude. I bube mojih buba, ima toga, ne smem ni da kažem. Ljubimica i dalje misli da sam se rodila pre dvesta godina a pre sto završila sa svim trendovskim stvarima. Njoj ne skidam kapu, nju ću da skalpiram prvom prilikom. I ona misli da nisam normalna al’ je to upakovala u – Ala si komplikovanaaa!. Ni to nisam htela. Od onoga ’’neko nema ni to’’ imam i više nego što mi treba. Skroz mi udobno. Uredna mi kuća, uredno ispraćam i dočekujem mile mi ukućane, imam uredan seks, uredno kupujem i što mi treba i što mi ne treba, uredno ručam, uredno ludijam po netu... toliko mi je uredan život da mi se smučilo. Kafu pijem il’ s ljubimcem il’ sama. Češće sama. Ima jedan kafić, pojma nemam kako se zove, mislim onako, kroz Knez Mihajlovu pa od Albukerkija levo, znam d’odem. Obraduju se kad me vide. Nemam, bre, ovde nikoga, nema šanse da u ovom gradu sretnem nekoga i obradujem se. O tome sam htela. Ako još neki dan budem gledala samo u hazbenda počeću da ga mrzim. Izgleda da ovde drugaricu ne mogu da nadjem pa mi palo na pamet da nadjem ljubavnika. ’Odma sam se prepala. Kakva sam i kako ne umem da ćutim odma’ bi se pohvalila ljubimcu kako sam lepu i korisnu stvar uradila za naš brak. Ljubimac me gled’o iskosa kad sam mu ovo ispričala. Imala sam nesreću da se rodim u gradu koji je za ono malo što sam živela u njemu uništavao i gušio moj društveni, emotivni, seksualni, ma moj svakakav život. Nosila sam teret dobrog dupeta, dobrih sisa, dugačkog jezika i imanja para. Imala sam sreću da, ipak, većinu godina svog života provedem u jednom malom gradu, u ulici koja se zvala Prilaz moru, da ujutru kroz prozor prvo ugledam Brač, da mirišem so i buru. Rasla sam izmedju dve kulture, dva govora, izgovarala mleko i mliko, išla u dve crkve i pozdravljala sa - Pomaže Bog i Faljen Isus, umela sam da pogrešim pa da me ispravljaju kao da je važno kako ćeš izgovoriti pozdrav. Ni Bog ni Isus mi nikad nisu dogovorili. U tom malom mestu sam naučila da nije važno koliko je veliki grad u kom živiš već koliko su veliki ljudi koji te okružuju. Skroz mi je očajan ovaj post. I pojma nemam šta sam u stvari htela. Ponekad se osećam kao da ne znam odakle sam, ni ko sam, ni šta mi je potrebno. Nisam nezadovoljna. Nego, šta znam... potreban mi je neko ovde a da to nije ljubimac. Kako sam se narogušila zadnjih dana može biti da počnem da mutiram i da mi izraste penis, da uopšte ne budem ono što hazbend misli da jesam. Toliko je sve normalno da to nije normalno. Odoh sad u onaj – od Albukerkija levo. Da pijem kafu i zevam u narod koji prolazi. Sutra ću da budem normalna.

0723

Mahlat — Sun, 28 Sep 2008 12:27:08 +0000

Šta li si noćas smislila

Mahlat — Sun, 28 Sep 2008 12:28:09 +0000

Znate kako se ja ono zaklinjem kako više neću da čitam novine pa čitam i dalje. E, u svim tim novinama koje više neću da čitam malo, malo, pa eto ti ga uputstvo kako da poboljšamo svoj, jadan, bedan, more, nikakav seksualni život. Da imaš neki kol’ko tolko zadovoljavajući – ne može! Statistike su pokazale da je prosečan čovek nezadovoljan svojim seksualnim životom i ima da udješ u taj prosek i gotovo. Ovde sam se malo zamislila kako ja to udjem u prosek a u anketu ne udjem nikad, tj. niko me ništa nije pitao al’ ajd’ već znam da o meni svi sve bolje znaju pa valjda znaju i o mom seksu. A i o vašem. Počeh nešto da mislim, mislim, da l’ imam neku seksualnu maštariju i ne setih se ni jedne. Nešto mi zakazuje mašta il’ sam tupson. U stvari ja sam uvek mislila o seksualnom maštanju onako prosto kao na primer – pijem kafu sa Zelenom a zamišljam da pijem sa Šuške. Tako nekako. Kad ono jok. I tako sam pročitala o čemu treba da maštam a to izgleda ovako: dok kuvam ručak ili radim bilo šta drugo ja treba da maštam o seksu sa potpunim strancem koji treba, po mogućstvu oralno da me zadovolji, prethodno da me veže posle čega ću mu ja odigrati striptiz a sve to, ako ikako može, na plaži dok me posmatra mali milion stranaca. Sve to treba da bude nežno kao leptirići da me dodiruju a istovremeno grubo i sirovo... Iskreno rečeno sve mi je jasno sem ovoga ‘’potpunio stranac’’, kak’i, bre, stranac, ovo ono, vezivanje, ja mu igram striptiz, u tom trenutku mi je najintimnije biće na svetu. Ne izvodim ja striptiz pred svakim. Znači glupo. A sad postoci: 32% žena mašta da gleda par dok vodi ljubav, 14% želi da gleda dve žene dok rade to isto a 10% mašta da vodi ljubav sa drugom ženom!!! Gde je bre u ovim maštarijama onaj potpuni stranac? Počeh da sabiram i oduzimam, znam da postotak uvek ide od 100, zato se i zove postotak, bi mi nejasno šta bi sa onih 44% koje nedostaju. Biće da one heklaju. I ne maštaju. Pošto uvek , na svim meridijanima i na svim kontinentima postoje žene koje nemaju seks. To su one što to rade 24 sata dnevno al’ kriju k’o zmija noge. Crkle dabogda! Ne što to rade nego što kriju pa nas koje ne krijemo proglašavaju moralno, politički i društveno nepodobnim. Al' vrhunac bi stvarno onda kad videh da se malo pozabaviše i muškarcima. Drage moje žene, da ne bude zabune,naši dragi muškarci maštaju isto kao mi Svako ima svoje maštanje. Oni uglavnom maštaju o seksu bez granica, u prirodi, sa dve ili više žena a po nekad i sa celim haremom. Da ne brinete. Ako ste ljubomorne, nije to jedna žena, harem bre!!! Tešite se da ne bi mogao da se odluči ni za jednu. Kao što inače biva u životu. Ono što žele seks u prirodi je valjda u sklopu muške prirode. Dok mi budemo izvodile sriptiz na plaži prepunoj ljudi njima će iznad guze da cvrkuću ptice. Ispada da sam ja mnogo veća egzibicionistkinja od mog hazbenda. Kad pročitam sve ovo nekako se logično nameće da seksa nema nigde sem u mašti. Ne može i jedno i drugo. Dok mi izmaštamo tog potpunog stranca koji, zaboravih, nikako ne sme da ima lik, valjda da posle ne bi smo patile što prevarismo makar i u mašti, seksa u životu ne može ni da bude. I tako, počnem ja okolo da se raspitujem o tima maštarijama, jedna mi kaže - mašta o panduru. Koji bre pandur? S njim ako kreneš pa se predomisliš svašta može da bude. Može da ti stavi lisice, da te bije, može, bre, i da te upuca i za sve ima zakonsko opravdanje.Skroz nesigurna kategorija za maštanje. I šta kog djavola maštaš više kad ih ima na svakoj raskrsnici. Jedna reče da mašta o popu. E tu sam pala. Jebem ti muško ako pre seksa moraš da mu zadigneš suknju. Pitam ja hazbenda je l’ ima on neke neispunjene snove, on samo protrča pored mene. Stani, bre, kaži ako imaš, bolje ja da ti ispunjvam snove nego neka ptica da se posere na tebe pa još posle moram da te perem. Hazbend pogleda u plafon, vidi nema ptica i kaže – Bog, te mazo, šta li si noćas smislila! Ništa bre! Al’ smisliću! Evo je plaža… Još samo da nabavim potpunog stranca…

avion

Mahlat — Wed, 01 Oct 2008 20:47:31 +0000

Ima li pilota u avionu

Mahlat — Wed, 01 Oct 2008 20:54:02 +0000

Trebalo bi da ga ima. Al’ ako je u medjuvremenu postao Hudini pa nestao nije zgoreg mala obuka – Šta raditi u slučaju nestanka pilota ili Kako prizemljiti avion. Dakle, ako iz kabine izleti histerična stjuardesa i arlaukne da nema pilota ja treba samo belo da je pogledam, lupim joj jedan terapijski anithisterični šamar, udjem u kabinu, sednem na levo sedište i podesim frekvenciju na 121,5 (SOS kanal). Kad se oni odozdo jave ne treba da im kažem da padamo i da nas niko živi neće sastaviti nego mirno da objasnim okolnosti ako budem umela da govorim. Da podesim automatskog pilota. Uz pomoć instruktora da unesem frekvenciju u sistem za sletanje. Oni sa zemlje će ubaciti podatke za uzdužno i visinsko navodjenje sa sve uglom sletanja. Dalje sve radi automatski pilot a ja mogu da mu zapevam na uvce. Po želji. Kad brzina padne ispod 130 čvorova što ću ja odokativno da procenim pošto neću imati pojma u šta da gledam treba da spustim zakrilca i izbacim točkove. Ako stajni trap neće da se otvori da nateram sve one putnike koji histerišu da skaču po avionu ako da Bog da točkovi ispadnu. Kočnice da ne diram sve dok avion ne dodirne zemlju. Kad počnem da kočim da nikako ne diram podnožja pedala koja služe za skretanje u vazduhu nego samo da pritiskam vrhove. Da odahnem. I da dobijem aplauz. I da se obučem jerbo mene kad ufati panika ufati me i vrućina pa počnem da se svlačim. Eto, ništa lakše nego prizemljiti avion pun uspaničenih putnika. Je l’ ima nešto da nije jasno? E sad, ja imala priliku da malo sedim u kabini. U stvarnosti bi samo mogla da kukam ispred one table pa ako me neko čuje – čuje. Mis’im, jebo te, ja kad se sapletem ne umem sebe da prizemljim, sve letim i mislim – sa’ću, sa’ću i obično završim naglavačke. E, a jednom sam dobila ponudu da se provozam hilikopterom. Nije pre onog rata nego pre ovog rata. Krenula ja sva srećna i tek u vazduhu saznala da tim helikopterom pilotira (helikoptira) neki što se obučava. Umal’ nisam iskočila. Jes’ pored njega sedeo onaj što kao već zna a’l pusti to. Sletimo mi u Ladjevce po gorivo. Ja k’o guska izašla napolje i stala taman pod propeler. Vidim trči jedan zeleni prema meni, arlauče nešto al’ ko bi ga razumeo kad ono gore samo bije i izvrši čovek na mene diverzantsku akciju bez klanja. Nije što me oborio nego što je leg’o preko mene. Si normalan? – pitam ga ja onako ležeća. Čovek održa predavanje o sečenju glave na rezance s pomoću propelera ’tedo da ga udavim. Otkud ja, bre, znam. Da sam sve znala ne bi ni ušla u ovaj helikopter. Pozdravim se s onim što je hteo da me provoza i s oim što me vozio i vratim se kući autobusom. Prethodno sam dokazivala otkud ja tu i na koju sam kapiju ušla. Sletela s neba! Tol’ko o letenju i prisebnosti. Sa mnom bi samo mogli da odlete u neku drugu dimenziju. Il’ bi u najboljem slučaju i na nebu našla nešto u šta ću da opandrčim.

Rekla mi jedna

Mahlat — Fri, 03 Oct 2008 00:42:12 +0000

na nekom tamo blogu da sam nedojebana. Ja joj se izredjala na kompletnoj familiji, precima, potomcima, komšijama, kumovima i sanjanim ljubavnicima. Onako suptilno. Sad nešto razmišljam šta li je mislila sa ovim da sam nedojebana. Nejebana skroz il' jebana pa nedovršena? Ako neko zna neka kaže. Sve imam osećaj da treba da joj kažem još nešto.

Zemljotres

Mahlat — Tue, 07 Oct 2008 08:41:08 +0000

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=B1e6RK4aMWI] Da bi se desio zemljotres ne mora da dodje do tektonskih poremećaja. Dovoljan je susret očiju i ono neobjašnjivo prepoznavanje. Zaljubljeni nemaju nista sa ostatkom sveta. Oni hodaju drugačije od ostatka sveta. Kad se sretnu lebde. Kad se dodirnu počinju da plešu. Jednom je Zaljubljeni rekao Zaljubljenoj - Volim kako tvoje telo oseća ovaj ritam...

'Oćeš da ti bata pokloni beli tu-tu ili mrzim mercedese a o budalama da ne govorim. Ili - nešto mi ne ide sa naslovom (krimi pa još erotska - dala Sarah naslov)

Mahlat — Tue, 07 Oct 2008 21:04:19 +0000

Ostavih tamo kod Čarobne neki komentar o mercedesu pa se setih...

Nameračio se na mene ne mož’ da ga se otreseš. Što on više navaljuje ja sve finija. Trerpćem i pravim se luda al’ se on izgleda pali na te što trepuću.

Ja izgledam k’o što izgledam a on izgleda estradno s primesama kriminala. Onako malo isečen pa zakrpljen, nabildovan, nosi kajlu i vozi beli mercedes. S nemačkim tablama. ’Oće da me ženi na nevidjeno. To jest na neisprobano. Vidim ja lud čovek.

Ide za mnom i ponavlja – Ti da si pametna sve bi ovo imala.

Ma nisam, pobratime pametna, valjda vidiš, kako vidim neću ni da budem, šanse nema.

Počeo da mi uteruje strah u kosti. Malo on malo ostali sa nekim pričama – Neće on da te ostavi na miru, ne znaš ti ko je on, čuvaj ga se i sve tako nešto.

Gde god krenem onaj beli mercedes za mnom ko avet. Šeta jednu opštepoznatu manekenku ima noge triput duže nego ja. Ja kažem – Vidi kakva ti je, batali me ’leba ti, ni da joj prismrdim ne mogu.

Ma kak’i, kaže estradni, to je samo za šetanje. ’Oće mene.

I onda se desi ta noć. Sretne me estradni, uperi u mene one njegove oči i kaže – E, dosta je bilo, red je da ti i ja obavimo razgovor. Meni ’odma počela da klecaju kolena, vidim pašću i onda sam gotova. Počne da priča kako je on mnogo fin i kako je hteo sa mnom kućicu u cveću a u garaži parkiran beli mercedes, zlatom da me kiti i da me pita je l’ treba još i sve tako pričajući vodi me u neki mrak.

U tom mraku napravi dramsku završnicu i kaže – Ja sam hteo milom al’ ti nećeš pa kad nećeš milom onda ćeš silom.. sa’ću da te jebem!

Možete misliti. I da vam ne dužim mnogo počnem ja – nemoj zbog ovoga, pa zbog onoga, pa nemoj zbog ovoga, stigoh do kursa marke u to vreme, ništa. Na kraju, k’o poslednja glupača kažem – Ne mogu, imam menstruaciju – računam gadljiv čovek.

OK, kaže on, onda ćeš da mi pušiš!

Šta, bre, da ti radim!!!

Znaš šta, kažem ja, aj’ jebi me pa da idemo kući.

Ako vas interesuje je l’ bilo išta od ovoga – nije. Rek’o mi da sam luda i da mi neće ništa da bi mi pokazao kako je fin. Kreten! Nabildovani! U belom mercedesu! S kajlom! Crko dabogda! Gde god da je!

I ne smejte se.

Mada... iz ove perspektive i meni smešno.

Onda mi bilo žao mene, majke mi.

PS Ovo nema veze sa mojim postom nego sa Čarolijinim al' kod nje ne mogu da turim slike (ma ima malo veze :) )

Dakle, kompletna

obuje ovo ili ovo

na glavu stavi ovo u ustima mu ovo, jedna za levu a jedna za desnu stranu

treća za svaki slučaj, i izadje iz ovoga

slika

Mahlat — Wed, 08 Oct 2008 07:08:35 +0000

sandale

Mahlat — Wed, 08 Oct 2008 07:09:11 +0000

japanke

Mahlat — Wed, 08 Oct 2008 07:09:35 +0000

sesir

Mahlat — Wed, 08 Oct 2008 07:10:05 +0000

cackalice

Mahlat — Wed, 08 Oct 2008 07:10:39 +0000

mercedes

Mahlat — Wed, 08 Oct 2008 07:11:20 +0000

www.jeb’ovasvozkojivasdon’o.com

Mahlat — Sun, 12 Oct 2008 16:53:41 +0000

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=GrEDrbjIko4]

Ovakav sajt ću da otvorim.

Nit’ mogu nit’ hoću da budem politički korektna. Više.

Nit’ sam konj za jahanje. I da jesam, ne može, bre, svako da me uzjaše.

Pogrbih se noseći kretene na svojoj grbači, stidim se a ništa nisam uradila, gubim se a nisam loša s orijentacijom ni u vremenu ni u prostoru a ni po blogovima.

Smučila mi se sloboda veroispovesti, ispovedanja, političkog opredeljenja, kazivanja, mlaćenja prazne slame, sloboda govora, sloboda jedenja govana, sloboda da se meni osporava sloboda. Sloboda da se ne zna kol’ko je dosta.

Ako je Srbin doktor je – odma’ postavlja dijagnozu ko je lud, ko je bogomdan, ko proklet, ko donešen a ko nedonešen. Ko vraća a ko plaća, ko će direkt u raj a ko će goreti u paklu – svako ko ne misli patentirano plitkosrpski. Većini je potrebno samo ’leba i igara. Mozak je na leru. Oho-ho otkad.

Ako se dočepao nekog bloga i postao bloger odma’ je dr.mr.sci. – postavlja dijagnozu bez konzilijuma onako odokativno.

Ma jeb’o ih voz koji ih je don’o. Sve.

Za svaku pesmu koju su mi pokvarili.

Za svaku misao koju su mi pokvarili.

Za to što su mene pokvarili.

Za sve minute i sate koje sam provela dignutih obrva – čudeći se.

I taj pos’o još nisam završila.

nindza

Mahlat — Mon, 13 Oct 2008 08:22:10 +0000

hipnoza

Mahlat — Mon, 13 Oct 2008 08:23:50 +0000

majmun

Mahlat — Mon, 13 Oct 2008 08:25:23 +0000

trans

Mahlat — Mon, 13 Oct 2008 08:26:04 +0000

Što reče Drnch jes’ mi glup post ili - evo nama ide nindža, kakav nindža, seks(i) nindža!

Mahlat — Mon, 13 Oct 2008 08:27:03 +0000

Pre neku godinu ušetao on kod mene. Onako poslovno ušetao. Delov’o k’o agent FBI. Crna rolka, crne farmerice, crne martinke, neka baterijska lampa u rukama usred bela dana, da ne bi lampe rekla bi da je ličio na nindžu. Ima ga i u visinu i u godine i u ledjnu širinu.

Kako je uš’o vidim ja poznat mi čovek al’ ne znam odakle. Nazovemo si dobar dan, ja sva živčana otkud znam čoveka predjem na isledjivanje i pitam ga šta je po zanimanju, on kaže da nije ništa. Odma’ sam se iznervirala. Kako ništa, mora nešto da bude. I pošto sam ja dosadna k’o stenica on na kraju kaže kako je lekar. Ih, lekar... kažem ja, kakav lekar, zašta lekar, lepo se vidi da lekar opšte prakse ne može da bude. Viri mu specijalnost iz očiju al’ ja ne mogu da provalim koja je.

Neće da kaže.

Ja ga odma’ napala da mora da je ili travar ili beli mag, neki od onih što leči sve i svakoga od svega i da mora da su mu hemoroidi sa osvrtom na ucveljena srca uža specijalnost. I iznerviram ga.

Ja sam seksolog – kaže nindža s lampom i pogleda me k’o da ću da padnem sa stolice.

Ja ustanem, isturim jednu nogu, tek da mu pokažem da sam stabilna što se seksa tiče, zauzmem položaj slova Ф i kažem:

A to znači...

To znači da ja proučavam seks!

E jebem ti pos’o! – pomislim ja a umilno mu saopštim da je skroz pogrešno usmerio energiju i da se seks ne proučava nego se praktično sprovodi, da može da ga proučava do sudnjeg dana i da ne vidim šta će novo da otkrije. Sve već otkrili pre njega. A i radili bogami.

Poče on da škljoca onom lampom, vidim iznervirala sam ga opet, da je umesto lampe držao nunčake mora da bi ih frljnuo prema meni.

Ništa Vi ne razumete, kaže on, ja metodom ispitivanja i psihoanalize mogu da dodjem do toga koju pozu najviše volite, da li je stvarno volite ili vam je to nametnuto, da li vam je seks primarna ili sekundarna stvar u životu, da li ste pasivni ili aktivni, čiji Vam je orgazam bitniji, Vaš ili partnerov, mogu čak da dodjem do toga koliko ste muškaraca imali i da vam otkrijem šta tražite...

Priča k’o navijen, vidim ja čovek je stvarno teoretičar, voli da pravi nauku od seksa. Poče da me nervira i on i ono škljocanje lampom.

Slušajte Vi, ne morate tu lampu da mi uperite u oči odma’ ću da vam kažem koju pozu najviše volim, ne treba isledjivanje, čak i ako mi neko nametne neku odma’ promenim to se bar može, kad kuvam ručak seks mi je sekundarna stvar dok mi se neko ne primakne odpozadi. Onda postaje primarna. U sekundi! Aktivna sam taman koliko mi je i partner aktivan (jeb’o te partner, kakav je to izraz za muškarca sa kojim vodim ljubav!!!). I moj mi je orgazam bitniji. Baš me briga za njegov. Neka se on sekira za svoj orgazam. Em mu pomažem da dodje do njega em još treba da se sekiram da l’ će i ka’će. Šta tražim obično nadjem a koliko sam ih imala možete da saznate samo ako me hipnotišete a da se hipnotišem ne dam!

E onda mi rek’o kako se zove. I ja se setim. Poznat čovek. Piše knjige. O seksu. Koje ja nisam pročitala. Piše knjige i o ženama kakva sam ja. On bolje zna kakva sam nego ja sama. Može mu se. Ima diplomu dr.mr. seksolog.

Vi ste opasna žena, kaže nindža, divan primerak za proučavanje. Primerak!

Ma bolje nemoj, mislim se, sve ću teorije da ti oborim garantujem!

Jeb’le te teorije i nauka.

Više ne možeš da nadješ muškarca sve neki teoretičari. S diplomom.

I tako... završismo taj pos’o zbog kog je doš’o, ja njega posmatrala k’o budalu al’ se pravila luda, on mene posmatrao k’o primerak, valjda, i on se pravio lud.

Pokušao nešto da mi priča o maloj gramaži mog ženskog mozga i velikoj gramaži njegovog muškog, ja mu odma’ rekla da nije sve u gramaži kao što nije sve u centimetrima.

De facto ste opasna žena. Reko mi.

Sad, da l’ sam de facto, il nisam de facto me baš briga.

Ne dam na sebe. A ne dam ni na seks.

On možda jeste magistrirao.

Al’ ja sam diplomirala.

I na seksu i na teoretičarima.

Ovi drugi mi ič nisu zanimljivi.

Beži odavde...

Mahlat — Tue, 14 Oct 2008 19:52:33 +0000

Moja ćerka je prošle godine upisala Fakultet političkih nauka. Kao samofinansirajući student. Ona samofinansirajuća a ja finansiram al’ tako se kaže. Na prijemnom ispitu je po broju bodova bila u prvoj trećini ali eto. Primali 40 na budžet i 120 na ono drugo.

Platili 1 200 eura.

Index 750 dinara – k’o knjiga u tvrdom povezu.

O cenama knjiga da ne pričam. I to ako ih nadjemo. Ako ne nadjemo kupujemo u starinarnici a to vam izgleda ovako – u knjižari kažu da nemaju i da inače košta 600 pa to isto kupimo u starinarnici za 1000.

U monopolističkoj fotokopirnici pored fakulteta imaju sve ali fotokopirana knjiga košta oko 700 dinara u proseku.

Prijava za ispit – 500 dinara.

Seminar na Kopaoniku koji nikako nije mogao da se održi u Beogradu jerbo je to glupo koštao kao letovanje. Ima sertifikat o poznavanju nečeg američkog, mislim valjda sad može da polemiše sa Obamom i da me ne obruka.

Ako možete da zamislite koliko me košta njena prva godina svaka vam čast. Ja niti mogu niti smem.

Na početku školske godine im poželeli dobrodošlicu i rekli im da je za prelazak na budžet u drugoj godini potrebno da daju godinu i najmanje 43 boda.

Ljubimica, ljubi je majka, očistila godinu u junu i ima 60 bodova.

I tu nastao problem.

Skupili ih i bukvalno im rekli ovako – mnogo su jaka generacija, mnogo ih je steklo uslov za upis, nisu to očekivali, život je skup, profesorske plate male (spominjali su i benzin, i hleb i meso), treba da budu počastvovani što imaju profesore kakve imaju, što slušaju njihova predavanja a to košta i ne može tek tako na budžet.

Zaključak – na budžet mogu da predju samo oni koji imaju sve što ljubimica ima ali i prosek 8,5. A ljubimica ga nema. Doduše, rekli im da mogu da ponište ispite i polažu ponovo da bi nagurali prosek. Ja odma’ stavila zabranu.

I poludela.

Što na početku ne rekoše to za prosek. A i prosek od 8 i nije tako loš. Al’ ne može.

Dekan na televiziji rek’o da će poštovati odluku Ministarstva.

Na fakultetu rek’o da on ipak može kako ’oće.

Ljubimica počela najzad da veruje da živi u kalakurnici od države.

A ja vam sve ovo pišem potpuno besna, na ivici suza i pokušavajući da ignorišem njenu razočaranost.

Nebrojeno poniženja sam doživela samo zato što živim u ovoj zemlji, mentalno me siluju godinama i šta sad. Sad prelaze na moje dete, na našu decu.

Nadmudrivanje traje od juna.

U skupštini pokušali da donesu Zakon o visokoškolskom obrazovanju. Izašo gos’n radikal i napravio čitavu frku oko reči ’’izuzetno’’. Nejasna mu. Kaže da reč ’’izuzetno’’ može da znači da je nešto izuzetno ali i da je nešto izuzeto! Toliko o onima koji su najbolji od najboljih i od kojih zavisi budućnost mog deteta.

DS – ona stranka koja se uhvatila u koštac sa korupcijom dala fenomenalan predlog. Da na budžet ide 20 studenata a ostali da ostanu samofinansirajući pa kome zapadne.

Moje dete izgleda totalno zbunjeno. Danima.

Ide na predavanja a nije upisana.

Sutra idu ispred Skupštine.

I tako ona počinje svoj život u ovoj zemlji. Štrajkom. Protestom. ’’Silovana’’ od strane vlasti, dekana, neobrazovanih poslanika.

Da rekoše prošle godine da će i prosek biti uslov bilo bi u redu.

Profesorima je hleb skup – studentima nije.

Jedan njen kolega živi sa bakom. Radio u srednjoj školi i štedeo da bi upisao fakultet. Za drugu godinu nema.

Koleginici tata podigao kredit. Ne može da digne drugi.

Jednoj iz Rume tata prodao vikendicu.

Da ne nabrajam.

Novine pune članaka kupiše li Palmi žirafu il’ je ne kupiše.

Jebala ih žirafa onako dugovrata sve na gomilu. Koliko god ih ima!

I da, rekao dekan studentima – ma nije problem da idu na budžet ako država bude garantovala da će snositi troškove njihovog studiranja.

Pa ne može! Ne može i žirafa i visokoobrazovani ljudi. Nema se za sve. Ovo je siromašna zemlja.

Je l’ vi meni verujeta da mi dodje da kukam. Na glas. Što ne odoh iz ovog jebarnika, što namestih rodjeno dete, što živim medju prevarantima. Što me je sramota više. Sramota me, bre!

Šta da joj kažem?

Da joj platim i ovu godinu ili da joj kupim kartu u jednom pravcu i da joj kažem – beži odavde...

scan0024

Mahlat — Thu, 16 Oct 2008 23:52:10 +0000

scan0028

Mahlat — Thu, 16 Oct 2008 23:53:33 +0000

Zeznula sam je...

Mahlat — Thu, 16 Oct 2008 23:54:04 +0000

Već svi znate da sam ja onih tamo godina rodila vanbračno. To se tako zove kad nisi u braku a takvo rodjenje deteta nekako dodje nevažeće. Za one što žive po takotrebanju.

Da vam ne dužim što je bilo tako, gledali su me dok sam bila u drugom stanju k’o da nosim smrtonosnu, zaraznu, bolest, nit’ su mogli da spavaju nit’ su mogli da shvate. Oni što im je život zavisio od toga da l’ ću ja da se udam il’ ću da ostanem usedelica.

Meni bilo lepo, nit’ sam videla neku razliku nit’ mi nešto falilo. Tetošili me svi redom od mog tate do budućeg tate.

I tako... porodim se ja i odem sa tatom moje ćerke, tad već mojim bivšim dečkom što ostade do dana današnjeg, da je prijavimo.

Proturimo lične karte kroz šalter, kažemo vanbračna veza i upišemo je. Sa njegovim prezimenom. To kao nešto bilo bitno da ne bude sutra hendikepirana. Tako mi rekli a ja poverovala.

I tako sam ja sa jednim prezimenom vukla moje dete sa drugim prezimenom na planinčine, u banje, kod lekara, na balet, u muzičku školu, na predstave i u parkove, da prima injekcije, dobijala i temperaturu i proliv na nervnoj bazi kad god se razbolela a razboljevala se bar jednom mesečno.

I pošto sam imala sreću da živim u malo situiranijoj porodici nit’ mi je nešto trebalo od nekoga niti sam znala da na nešto imam pravo. I jedog dana me neko pita je l’ dobijam dečiji dodatak. Ja sva zbunjena odgovorim da ne dobijam, da mi niko nije ponudio.

Svi se frapirali. Davili me danima, davili, i najzad me ubedili da sam glupa i da treba da uzmem od ove države sve što mogu, ’’ko je jebe’’.

Skupim ja papire i podnesem zahtev. I tu nastane nerešiv problem. Ja jedno prezime ona drugo.

Ispričam ja priču s početka teksta koju oni ne prihvate. Kažu – donesite presudu o razvodu. Ja onako k’o pokisla kokoška kažem – Nemam, jebote, odakle mi presuda o razvodu kad se nisam razvodila, kako da se razvedem kad nisam udata. Ako možete da zamislite administrativnu službenicu – kretena vi zamislite situaciju kad ona meni kaže – Idite i izvadite potvrdu da niste udati! Ja nikad čula da se negde izdaju te potvrde. Znam samo da u onim upitnicima i formularima postoje oni kvadratići u koje lupiš krst ako jesi. Ako nisi preskočiš.

Gde to da izvadim – pitam ja, ona kaže u Sudu. Kreten!

Danima sam se nadjebavala sa njima da l’ živim sa ocem svog deteta, ako ne živim sa njim da l’ živim sa nekim drugim muškarcem ili sa više njih, kako oni to da znaju, kako ću ja da dokažem i na kraju saznam sledeće –

nemam presudu o razvodu. Da je imam u njoj bi pisalo kome je moja ćerka dodeljena na brigu i staranje. Ovako nemam ni to. To znači da moje dete nije moje i da ne pripada nikome. Umal’ se nisam šlogirala. A sve je to značilo da moram da podnesem zahtev centru za socijalni rad da mi dodele moje dete.

Tad sam prvi put poželela da emigriram.

Muž razredne moje ćerke socijalni radnik. Nema frke – kaže ona završićemo. Nema frke – kaže i on završićemo al’ mora da dodje i bivši dečko da aminuje. Ima procedura, kaže on, al’ to ćemo lako.

Nema frke - kaže i bivši dečko.

Odemo mi u centar i pošalju nas kod psihologa. Počne ona – kakva bila veza, da l’ smo se svadjali, ko je prekinuo, da l ’ smo se smejali, može li pomirenje... on i ja k’o dve budale.

Šta, bre, da se mirimo kad se nismo ni svadjali, a to smejanje, svadjanje... to, bre, bilo pre sto godina i ja se ne sećam. Kaži ti, ponudim ja njemu al’ ni on se ne seća. Pokušasmo da umilostivimo onu što voli mnogo da zna da mi sve samo formalno, ma jok, ona neumorna – mora – kaže. Piši šta ’oćeš – kažem ja.

Odatle nas pošalju kod pedagoga. Pedagog nas isledjivao koliki je moj stan a koliki njegov, da l’ moje dete ima svoju sobu, sve tako neke gluposti. I šta ako nema – pitam ja. Onda ćemo da je smestimo tamo gde ima uslova... Osećam ja nije mi dobro, bivši dečko mi cedi kroz zube – broj do deset,broj do deset... ma šta da brojim, jebalo te brojanje, ne umem!

Vas dvoje ništa, kaže onaj pedagog, kod mene se obično biju. Ja kažem – znaš šta, mi nećemo da se bijemo al’ tebe ćemo možda zajedničkim snagama. More, ja ću da te pojedem! Sa sve belim čarapama ako odma’ ne potpišeš i pustiš nas!

Odatle odemo kod pravnika. I dobijem ja rešenje. Otkucano na pisaćoj mašini od pre Hrista. Ćirilicom.

Dobijem ja moje dete posle 12 godina. U medjuvremenu je bila ničija.

Kako smo izašli tako sam počela da plačem i tad sam drugi put poželela da emigriram.

Nikad nisam više podnela zahtev za dečiji dodatak.

I ne umem da završim ovaj post. Samo sam htela da vam kažem kako sam sad besna zbog onoga u prethodnom postu.

Kako sam najzad ukapirala da je moje dete samo glasačko telo u ovoj jebenoj, prevarantskoj, državi i kako je samo dobra za to da bude glas koji će drugu guzicu uvaliti u istu stolicu.

I kako sam očajna što sam je zeznula...

Ovu sliku i danas zovemo - tvoje cipele od sedam milja...

Moje sve...

Jednom jedna rekla

Mahlat — Fri, 17 Oct 2008 22:35:10 +0000

Kad budem umrla najlepši jastuk da mi stavite pod noge a najgoru kamendžuru pod glavu.

Ja je pogledala onako.

A ona kaže:

Šta me gledaš!

Sve što je ova luda glava smislila ove su jadne noge izdržale...

I kad god se setim toga setim se i gde sam sve stigla i koliko sam kilometara ’’pretrčala’’, šta mi je sve palo na pamet i šta mi je sve glava izremetila u životu...

Bolje bi bilo da je nemam.

I kad nikoga nema ona je tu da mi napravi problem.

Podseti me Elektra...

Mahlat — Sat, 18 Oct 2008 21:06:57 +0000

Ovo bilo negde na proleće.

Šest dana bez interneta podrazumeva kontaktirati svih šest dana svog operatera, razgovarati sa mali milion podoperatera od kojih ni jedan pojma nema. Svi ljubazni k’o da ih je ista majka rodila al’ da reše problem ne znaju. Oni su samo obučeni za javljenje na telefon.

Ko nije znao problem sa nemanjem interneta se rešava sa - budite strpljivi. Koliko – ne zna se. Gde je problem – ne zna se. Ko ga rešava – terenski radnici. Gde su – ne zna se. Hoće li da dođu – hoće samo se ne zna kad. Kontaktiraće nas. Kad – ne zna se.

Prvog dana sam bila strpljiva.

I drugog.

Trećeg sam bila skroz nestrpljiva.

Četvrtog je ljubimica rekla da će da se ubije.

Petog sam ja htela da ubijem muža ljubimca.

Istog dana smo pratili instrukcije koje smo dobijali po davanju informacije koja lampica svetli, koja treperi a koja je dušu ispustila. Internet nije hteo da se vrati šta god da smo radili. Onda smo bockali nesto običnom olovkom, tamo pozadi u neku rupu koju smo jedva našli sve prateći instrukcije tamo nekog koji pojma nema a mi ko vrani veprovi - ajd' da i to probamo, šta znaš mož' biti da se vrati internet.

Svih tih dana se ljubimica drala na nas pa mi na nju, mi na operatere pa opet ljubimica na nas, pa ja na njih, pa oni na mene. Onda ljubimica nije govorila sa mnom, pa ja nisam govorila sa mužem ljubimcem, pa muž ljubimac nije govorio sa mnom, a sve vreme smo svi razgovarali sa operaterima.

Negde na pola smo hteli da promenimo operatera. Kad su nam rekli da na to moramo da čekamo dve do tri nedelje hteli smo svi da se ubijemo.

Strpljenja više nije imao niko. Ni mi ni operateri.

Ljubimica je otputovala. Da nas ne gleda.

Ja se spakovala da putujem sutradan. Da ne gledam muža mi ljubimca i modem na kome sve lampice svetle zeleno, crkle dabogda.

Internet se nekih sat vremena pre mog odlaska vratio u naš dom. Neoštećen.

Došli smo do zaključka da je bio otet od strane malih zelenih. Druge nema. Pitasmo ga šta bi on se ne seća, znači vanzemaljci oteli, vršili eksperimente, isprali mu mozak pa ga vratili kod nas ko da mu ništa nije bilo.

Muž ljubimac je proveo dan u njegovom zagrljaju.

Razmišljala sam da l’ će biti nekog seksa il’ neće biti pa reko' nema veze, videću kad se budem vratila.

Zatekla sam ga overdoziranog.

A dok se on opijao internetom meni se desilo ovo:

U svoj toj frci oko interneta zove mene moja kuma da dodjem na slavu. Ako nešto ne podnosim to je kad kažem da nešto ne mogu, da mi se negde ne ide, da neću bre, i onda mi onaj drugi kaže: E, onda ću da se naljutim! Onda ja, jadna, uradim ono što ne želim, ne mogu i neću da ne bismo došli u onu fazu – vrati mi moje krpice, da se ne gadjamo kanticama za pesak i da ne čupamo lutkama kose.

E, tako mi je kuma pripretila kumovskim razvodom ako ne dodjem. Tačno u 17 h! Sad, što ja treba da predjem 150 km i stignem tačno u 17 h je manje važno. A još manje je važno što za povratak imam zadnji autobus u 19. Znači, realno imam vremena da odem, poslužim se žitom i odslušam nju kako se nervira što je svake godine isto, to jest što svi kasne. Onima što rade do tri je mnogo teže da za dva sata predju 2, 5 kilometra i stignu na slavu na vreme nego meni što živim 150 km dalje.

Na autobuskoj stanici vidim ima mnogo onih koji putuju bez prtljaga, nadrndani, znači isto k’o ja, pošli negde da se posluže žitom i da se vrate. Ako se niste skoro vozili medjugradskim autobusima, naročito onim iz mog rodnog grada to vam izgleda ovako : sva sedišta su razdrndana, polomljena, razglavljena i kad sednete u njih sedite u položaju uspaničenog stomatološkog pacijenta. Grejanje leti radi, zimi ne radi. Kad pada kiša prokišnjava kroz ono kroz šta treba da osetim da autobus ima klimu. Pušenje zabranjeno svima sem vozaču. I sve vreme slušate neku... pa ja ne mogu da kažem da je to muzika, al’ to što sam slušala samo u tim autobusima ne čujem i nigde više. Radosno peva i vozač sav ushićen svojim pevačkim talentom. Umesto dva ’’svraćanja’’ da iskipuje putnike i utovari nove, autobus staje uz svaku belu kuću, kad god neko mahne. Kupi usput babe s’ unucima, djake, koverte i putne torbe a najviše milicionere. Njih uz autoput ima kol’ko hoćeš k’o da padaju s drveća. Posle u pravilnim kilometarskim razmacima staje da ti milicioneri izadju. Šta rade po onim livadama nije mi jasno.Nas pedesetak sedimo a njih pedesetak stoje, balansiraju k’o rode na jednoj nozi i mrko nas posmatraju.

U svoj toj gunguli preko puta mene sedi čovek i telefonira. Svakom koga je pozvao je saopštio da ima nov broj pa onda rekao: Ja sam, bre! - pa pitao: Ej, jel znaš kako Dalmatinci kažu ’’otac na službenom putu’’. Niko živi koga je pozvao nema pojma i tako je on jedno trista puta radosno uzviknuo:

O'šo ćaća ća!

I grohotom se smejao.

Čovek pored mene se uzvrteo i kaže: Sa’ću ga bijem!

Ja počela da pevušim – ćirbilibela Mare mojaaaaa, i tri sulara suuuuuuuu, a mislim se jeb’o te i ćaća i Dalmatinci i onaj ko ti dade mobilni telefon, konju jedan...

Putujemo sve vreme u ritmu o’šo ćaća ća – o’šo ćaća ća - o’šo ćaća ća, ceo autobus valjda mrzeći Dalmatince.

Izmedju o’šo ćaća ća svima u autobusu zvone telefoni raznoraznim zvonima od Betovena do Mileta Kitića i svi objašnjavaju kad stižu, gde stižu, pitaće vozača da iskoče, počnite bez mene... Jedna majka objašnjava ćerki šta da ponese i kako ’’dole u vitrini ima vino od vranca’’. Računa valjda kad krave daju mleko mogu i vranci vino, što da ne.

Stigosmo. Jedva. Nastade stampedo, svi izlaze jedni preko drugih da onaj autobus valjda ne krene i ne odveze ih tamo gde nisu planirali da idu. Ja izmoždena. Samlevena, bre!

Kuma se obradovalaaaa!

A ja poludela. Sto godina se družimo, ona zna da volim vino al’ sto godina ne može da zapamti da volim belo. Belo a ne crveno il crno!. Zato mi je sva slavski uzbudjena ponudlia ’’Medvedju krv’’. Odma’ sam pozelenela. U glavi mi još bruji - o’šo ćaća ća k’o kad se celu noć vozite vozom pa vam posle kloparaju oni pragovi u glavi.

Na autobus u 19 nisam stigla. U po’ noći sam čekala neki što ba zovu ’’Zubin potok - Novi Sad’’ koji je kasnio pa sam zaključila da i on bere miliciju uz put.

U autobusu mir i tišina svi gledaju film ’’Sivi kamion crvene boje’’. Ispred mene sedi glavat čovek vidim samo pola ekrana i odma’ počnem da radim one vežbe levo-desno za vratni deo kičme. Sva srećna, mislim se bolje on, mogla je da mi zapadne neka sa šeširom.

Srećno stigla u Beograd.

Hazbend me dočekao sa – Ej, jesi čula šta je izjavio...

Sad zamislite kao ja u po’ noći bljujem vatru, psujem k’o kočijaš i šmrcam sve u ritmu – o’šo ćaća ća – o'šo ćaća ća – o’šo ćaća ća...

Al’ kuma se nije razvela od mene.

Ona ostala da sedi i pije vino do medveda.

Ovo je kum, nema slika kume.

I kad bi sad nestao internet a ja morala negde da idem autobusom garant bi ubila nekog.

comp24

Mahlat — Sat, 18 Oct 2008 21:20:19 +0000

poljubac

Mahlat — Sat, 18 Oct 2008 21:21:05 +0000

animatedgif5

Mahlat — Sat, 18 Oct 2008 21:22:30 +0000

tooofunny10219

Mahlat — Sat, 18 Oct 2008 21:24:08 +0000

pivo

Mahlat — Wed, 22 Oct 2008 17:59:48 +0000

jagodinsko1

Mahlat — Wed, 22 Oct 2008 18:01:01 +0000

ne-uznemiravaj

Mahlat — Wed, 22 Oct 2008 18:01:54 +0000

pivo1

Mahlat — Wed, 22 Oct 2008 18:06:09 +0000

Pivo

Mahlat — Wed, 22 Oct 2008 18:07:41 +0000

Ako je vino piće bogova onda je pivo definitivno piće muškaraca.

Neizostavni je detalj uz fudbalske utakmice, popunjavanje tiketa, pecanje, košenje trave, popravljanja auta, prasetinu, jagnjetinu, ćevape, nema gde ne možeš da ga umetneš a da mu nešto fali i da ne paše uz sliku koju vidiš.

Dobro je ako je ,, ’ladno k’o zmijče,,. Ne valja ako je toplo. Ako mu, kad se izvadi iz frižidera, ne sklizne etiketa nije ni za šta.

Uz pivo ide specijalan rečnik tj. čim počnu da ga piju muškarci se jedni drugima obraćaju sa – care, kralju, brate, legendo, majstore – sve vreme jedan drugog udarajući po ramenu.

Posle popijene gajbe piva muškarci su skloni tome da se zakrvavljenih očiju unose jedan drugom u facu da bi se što bolje čuli, ako baš ne ide karakteristična je slika - dva muškarca sa obe ruke drže jedan drugog za gušu i pričaju istovremeno. Nit znaju oni šta pričaju jedan drugom nit iko oko njih može da ukapira.

Za stolom za kojim sedi muško društvo i pije pivo obavezno se vodi razgovor o tome koliko ko može piva da popije a da ne ode da piški. Prvi odlazak u toalet praćen je sa – Evo, krenulo je... Od tog trenutka se više ne zna ko je šta pričao. Što više piju više pričaju i svako do njih ima bar po jednu priču kako se nekad otkinuo od piva, nije znao gde je. To onda dok nisu bili stručnjaci u ispijanju piva.

Ako sam nekad razumela ovu pivsku filozofiju ubio me bog.

Piće k’o piće samo ogromno, ima da ga piješ letnji dan do podne.

Kad god sam sedela za stolom gde se pije pivo to, bre, bila filozofija da ne poveruješ. Ranije, dok nije postojalo ovih mali milion vrsta piva nego kad su onih nekoliko kol’ko smo imali bili svi u istim flašama stalno bila frka oko zelene flaše. Brate, nemoj mi zelenu, nema mi ukus; kako meni uvek da zapadne zelena; nemoj zelenu to piju žene... Bilo mi žao onih konobara, da sam ih ja služila namerno bi im donosila tu zelenu.

I... u to vreme bilo popularno Nikšićko i Jagodinsko pivo. I stalno se vodio rat koje je bolje.

I... imala ja tako jednog dečka, dok sam bila mlada i glupa, koji voleo da pije pivo. I više provodio vremena piškeći nego sa mnom al’ ja u to vreme nisam bila ljubomorna na pivo. I tako smo mi povremeno izlazili sa njegovim ortacima isto pivopijama tj, pivskim filozofima.

Sednemo oni svi naruče po dva piva. Nikšićka. Onda sa jedne flaše od etikete otkinu ono ’’ćko’’ od nikšićko pa prilepe na ’’vo’’ od pivo s takvom pedantnošću da ne možete da poverujete i tako na svakoj flaši iz koje piju umesto ’’Nikšićko pivo’’ piše ’’Nikšićko pićko’’. Totalno kretenski al’ njima bila fora. I ja sam se totalno kretenski osećala medju svima njima koji piju to Nikšićko pićko.

I vrlo brzo sam ostavila soma medju ortacima i svim tim nikšićkim pićkama.

I tako... s godinama ne zavoleh to pivo nit uspeh da ukapiram išta od te velike pivske filozofoje.

I iritiraju me muškarci koji piju pivo. Kad su sa mnom. Naročito ako vole da nategnu iz flaše. Posle dok me ispraća kući mali milion puta stane da piški uz neko drvo. Osećam se k’o da sam izvela Džekija u šetnju. Il’ parkira u nekoj vukojebini i odšeta u mrak da piški svaki put se istraumiram kad počne da nailazi iz onog mraka.

I onda kao očekuje da bude nešto. Ma kako da ne. Celu noć da te ispraćam i dočekujem sa pišanja. Ma idi!

Možda muškarci vide nešto specijalno u pivu al’ ja ne vidim ništa.

Politika je kurva...

Mahlat — Fri, 24 Oct 2008 11:16:45 +0000

… a kad je ona kurva mogu da budem i ja.

Obećala sam samoj sebi da se nikada neću baviti politikom. Na žalost ne baviti se politikom je u ovoj zemlji nemoguće a naročito je nemoguće ne baviti se njenim makroima tj. svim onim… onim ljudima koji dodjoše ko zna odakle i koji uglavnom pričaju neki jezik koji normalan čovek ne može da razume.

Pokušala sam da budem imuna al’ ne ide, valjda treba da se rodiš sa imunitetom što automatski podrazumeva da nemaš mozga.

Političkog prevodioca nemam uzdam se samo u svoje znanje. Jes’ da sam plavuša al’ u ponešto se razumem. Naročito se razumem kad je jebanje u pitanju. Jes’ da se ovde radi o mentalnom jebanju al’ jebanje je jebanje, nema tu mnogo filozofije.

Dakle,

’’Država pokazuje veliki stepen zabrinutosti za svoje gradjane!’’

Da l’ ste čuli veću glupost i veću laž! Šta im je to država i kako joj se vidi na licu da je zabrinuta? Da nije od sekiracije prestala da jede, da joj čir nije proradio, da nije dobila podočnjake pa još treba da je tetošim???

Gde je ta država da joj kažem – ma daj, zašta se sekiraš, sekirala se ne sekirala dodje ti na isto, jebeš sekiraciju, popij nešto.

Predsednik veruje da Srbija ’’može da prevazidje posledice velike ekonomske krize, trenutne krize!’’

More, poserem ti se na izjavu!

Koje, bre, trenutne krize? Ovde, bre, kriza traje već dvadeset godina!

Posle se, jadna, setim da mu izjava i nije glupa. Za glup narod. Onaj narod što će da nosi govno na glavi ako im neko kaže da je to šešir i da od toga neće biti gore. Jer, ovom narodu šta god da podmetneš oni samo brinu da ne bude gore.

’’Da li nam se crno piše zavisi samo od nas!’’ – rek’o predsednik.

Crno nam se ne piše, crno nam je odavno. Napisano i sad nema trika da ga obrišeš! Ne zavisi od nas nego zavisi od njih. Narod i vlast su u ovoj zemlji uvek bile dve nedodirljive kategorije društva. Oni žive - mi životarimo. Oni pričaju - mi slušamo. Oni lažu - mi verujemo. Oni se zadužuju - mi razdužujemo. Oni gube - mi gubitnici. Njima guzica u fotelji – mi guzicom o ledinu. Oni decu u inostranstvo – mi decu na ulice i u proteste. I kako može crnje od ovoga?

E, zato sam ja rešila da osnujem stranku. Pojma nemam kako se to radi al’ to je jedini način da udjem u skupštinu. A to je jedino mesto gde mogu da kažem:

Poštovana predsednice, gospodo i gospodje poslanici, dosta ste, bre, jeli govna! Aman! Dosta ste se ponašali kao da je ova zemlja matora prvorotka koja nikako da se porodi. Kad porodjaj ide teško odma’ ide carski rez! Šta god da je svih ovih godina odavde izlazilo izlazilo je sa manom. Nesposobno za život!

Šta bih sve rekla ne mogu da pišem jer bi ispao roman al’ imam šta da kažem.

Prethodno ću potpisati da možete da me kamenujete ako slučajno kad udjem u skupštinu počnem moralno i pameću da mutiram pa zaboravim što sam došla.

Ako mislite da se zajebavam ne zajebavam se uopšte. Mrtva sam ozbiljna.

O imenu stranke još razmišljam:

NNNU – Nikad Nisam Ništa Ukrao

SSB – Stranka Slobodnih Blogera… tako nešto.

Promocije, vrbovanje, učlanjivanje i sve što ide uz to da bi mogla da registrujem stranku će se vršiti isključivo na netu pošto za bilborde nemam para. A i ako nekad budem imala ‘oću da se slikam gola k’o sve ostale žene a ne k'o nadrndana Srpkinja.

U slučaju da je i vama dosta toga da u ovoj zabrinutoj državi ima 2,5 lopova po glavi stanovnika, izvolite, pridružite mi se i podržite me.

‘Oću, bre, da crknem!

Jer, kako je krenula ova ‘’trenutna kriza’’ meni ne gine da postanem kurva, tj. prostitutka. Na kraju ću morati da izadjem na autoput.

A neću!

‘Oću da se bavim prostitucijom tamo gde i svi ostali.

‘Oću da pokažem da ima i poštenih kurvi!

Samo to.

thumb_password-protection

Mahlat — Wed, 29 Oct 2008 14:23:39 +0000

Gaćice za mir ili kako Srbi da se uključe u svetsku akciju kad nemaju gaće

Mahlat — Wed, 29 Oct 2008 14:26:23 +0000

Jeste li čitali o onom uraganu Nargis što je letos opustošio Mianmar? Ma jeste sigurno. E, onda znate da tamošnja vojna hunta nije dozvoljava prolaz humanitarnoj pomoći pošto im je draže bilo da im stanovništvo koje je preživelo oboli od kolere ili crkne od gladi. Mora da ih ima mnogo pa vlast rešila da ih proredi pošto uragan nije to dobro odradio, to jest svaka dikatatura ima svoje metode.

E, al’ sigurno niste znali da u Mianmaru vlada praznoverje da ne smeju da dodirnu ženske gaćice jer će im to oduzeti moć. Kako oni to izvedu da čitavog života ne dodirnu ženske gaće i zadrže tu svoju moć nisam uspela da zaključim zato što je kod nas skroz suprotno – ovde si moćan srazmerno tome koliko si ženskih gaća dodirnuo i skinuo. Što bi rek’o naš narod – sto sela, sto običaja. Da bi rešili ovaj problem sa humanitarnom pomoći mianmarski mirovni aktivisti su u celom svetu pokrenuli akciju ’’Gaćice za mir’’. Ovom akcijom se traži od žena da pošalju što više gaćica u burmanska poslanstva ne bi li se tamo prevarili, dodirnuli te gaćice i izgubili moć. Akcija je uzela maha tako da umesto pisama poštari u čitavom svetu nose torbe pune gaća. I sad, pošto se akcija odnosi na ceo svet a Evropa je svet i u toj Evropi je Srbija koja je Evropa, pade meni na pamet kako bismo mogli da uzmemo učešća u ovoj akciji da ne bude opet da smo mimo sveta. I tu natrčim na problem. Zadnjih godina, naročito zadnjih meseci, ovde se vodi istražni postupak o tome ko je nama Srbima skinuo gaće jer svi tvrde da smo gladni i gologuzi. Ova istražna radnja se pojačava u predizbornim kampanjama a vrhunac dostiže kad treba da se formira vlada. Onda su svi od sumnjom. Da l’ je ta sumnja opravdana ili neopravdana ja ne znam, to znaju istražni organi. Radikali tvrde da su za skadanje gaća odgovorne demokrate. Demokrate su neopredeljene, čas misle da su to radikali, čas da su socijalisti. Socijalisti ne priznaju, nemaju pojma da smo mi ikada imali gaće – oni imaju amneziju. A valjda imaju i gaće. Penzioneri su zadnje gaće kupili još dok su bili u radnom odnosu pa sad traže povećanje penzija radi obnove donjeg veša. One male stranke koje su tek prošle cenzus su nevine. Niko ih ne optužuje za kolektivno skidanje gaća. Njih optužuju da su izdajnici. Znači, ovde si izdajnik čim nikome nisi skinuo gaće. To skidanje gaća mu kod nas dodje kao visoko patriotski čin. Ko će kome ako neće svoj svome! Sve u svemu dodjem do zaključka da mi uopšte ne nosimo gaće jer ih nemamo i da u tu akciju uopšte ne možemo da se uključimo kao sav normalan svet. Neko nam je te gaće skinuo. Istraga tapka u mestu. I mi tapkamo u mestu - gologuzi. I da nam nisu skinuli te gaće spale bi nam same od tolikog tapkanja. Logikom stvari naše gaće su kod onih koji su nam ih skinuli. Opet logikom koja se odnosi na ono da je kod nas verovanje – što si više gaća skinuo to si moćniji, dodjem do zaključka da mi nemamo šta da pošaljemo ovako gologuzi i da tamo, u stvari, treba da pošaljemo onog kod koga su gaće. Da onima što se plaše ženskih gaća više nego djavo od krsta istrese sve te naše gaće, oduzme im moć a svoju ponosno pokaže. Problem je samo kojim prevoznim sredstvom da pošaljemo tog s gaćama. Mislim, nakupilo se gaća zadnjih godina. Ako neko ima ideju o prevoznom sredstvu neka mi javi.. A neka mi javi i koji se ono beše lek uzima kad vam je konstantno muka a ne vozite se ni brodom ni automobilom, ne jedete ni krastavac ni rotkve. A niste ni u drugom stanju. I neka mi javi ako postoji lek pomoću koga ono što je u dupetu može najkraćim putem da dodje u glavu. Ako zna neka obezbedi jedan kontigent. Probni.

Da probamo ništa neće da nas košta.

kraj

Mahlat — Thu, 30 Oct 2008 22:32:45 +0000

kadar

Mahlat — Thu, 30 Oct 2008 22:33:36 +0000

Pridružujem se Suske

Mahlat — Thu, 30 Oct 2008 22:33:55 +0000

Tekst objavljen 28.05.2007.

JEBITE SE DEVEDESETE

Da sam mogla da ih preskočim...

Tih, devedesetih godina, gradom je kružio recept za tortu bez jaja, pili smo kafu prženu i preprženu od ko zna čega a pušili šta smo našli. Benzin smo kupovali na decilitre i nosili ga u plastičnim flašama, u cegerima, zajedno sa zelenišem sa pijace. Na tim istim pijacama smo kupovali bugarske lekove i rumunske sapune. Trovali smo se alkoholnim pićima pravljenim u kućnoj radinosti. Šta je sve Srbin uspeo da napravi u sopstvenoj kuhinji ostalom delu sveta će uvek biti nejasno. Najveći luksuz tih godina bilo je biti bolestan a bolestan je smeo da bude samo onaj ko ima para. Godinama sam bila na nečemu što su nazivali “prinudan odmor” a plata za taj odmor je bila tolika da nisam ni odlazila da je uzmem. U kafić u koji sam izlazila sam ostavljala 10 maraka (čuvenih, nemačkih) koje je bilo nemoguće rasitniti, s tim da me konobar obavesti kad ih potrošim to jest popijem. Pojedini su se obogatili berući višnje koje sam brala i ja ali bogatstva nije bilo ni u najavi. Dobijala sam samo desetak litara soka. Srbi su se odjednom setili da postoji Bog i krštenja su ušla u modu. Više nema onog pitanja čuđenja:”Jesi li ti kršten?” Svi su kršteni. I pametni. Devedesete su nam donele najezdu latinoameričkih serija. Bake su, umesto da čitaju bajke, unukama čitale, prepričavale i objašnjavale sva ona čuda koja se u tim serijama događaju. Srbiju su preplavili gatari, vračari i beli magovi. Gledalo se u pasulj, kafu, karte, u šta se stiglo. Preko noći su se pojavili neki ljudi koji su pokušali da nam prodaju “muda za bubrege” to jest pojavili su se oni koji su nudili život na kamatu. Ovaj narod je još jednom dokazao da majka koja rodi ne znači ništa, da je uvek potrebna još jedna. Sad toj istoj majci sude ali da presude ne mogu. Ja sam nekako uvek mislila da ako umem da zaradim – umem i da čuvam. A i da oplodim. I naravno, devedesetih su počeli ratovi. Neutvrđeni, nedokazani, najgori ratovi koji su ikada mogli da se dese i ja sam naučila mnogo toga. Naučila sam da, na primer, ne postoje Bosanci. Da nikada nisu ni postojali. Da su tamo gde sam mislila da žive Bosanci živeli Srbi, Muslimani i Hrvati. I da oni u stvari nikada nisu živeli u slozi, bratstvu i jedinstvu kako su me učili. Morala sam da prestanem da budem Jugoslovenka. Evoluirala sam, evoluirala i postala Srpkinja. Najzad! Godinama sam živela u getu. Za razliku od onih koji stvarno žive u getu meni je bilo dozvoljeno da izađem ali nisam mogla. Svet sam posmatrala očima televizije i putovala sam mentalno. I tako. Pojavile su se televizije, televizije, televizije. Nisam mogla da izaberem šta da gledam. Te televizije su opseli bezobrazni, nevaspitani, neuki, neobrazovani i drski ljudi. Preko noći. Ništa mi se od svega ovoga nije svidelo. I nisam otišla iz ove zemlje. Ni iz ovog grada. Stoički sam podnosila svaku glupost koju sam čula i istrpela svaku uvredu koja mi je bila upućena kao pripadniku ove nacije. Zadnjih dana samo slušam kako je ova zemlja okupirana, puna lopova, ubica, prevaranata i stranih plaćenika. I sinoć čuh još jednu glupost. I nikako ne mogu da se dovedem u red. Kako, bre, to da baš svaka glupost mora da ode u etar. A stvari stoje ovako. Ako jedan bulevar u Beogradu dobije ime koje se ne svidja onima koji u tom bulevaru žive, oni će se preseliti. Jel? (Bulevar Zorana Djindjića) A te iste stvari mogu da budu i ovakve: kako bi bilo da ova zemlja dobije to ime? Cela, kolika god da je. Pa da se iz nje, već jednom, ne presele, nego odsele svi oni kojima se to ne sviđa. Da, već jednom, mi, koje niko ništa ne pita, danemo dušom. Kako bi bilo da se malo ignoriše glupost? Da oni koji prave prekršaje ili kriminalne radnje prestanu da se nazivaju decom? Da se verbalni delikt, već jednom dokaže i osudi? Može li neko u ovoj zemlji da dokaže da sam gluva, slepa i nema. Jer dok se ne dokaže ja ostajem suprotno svemu tome. Al' postajem po malo luda. Polako ali sigurno. Kad već jesam takva vratite mi devedesete. Pa sve od početka, polako, laganica, onako taktički. Da već jednom ukapiram u kakvoj zemlji živim. P.S. Više ne ustajem starijima u autobusu. Kad mogu da glasaju mogu i da stoje. Dakle, svako ko ima zakonsko pravo da glasa ima moju dozvolu da stoji pored mene i beči se jer ga bole noge. I mene boli mnogo toga. I bečim se. Al' koga briga...

Muškarac made in Serbia

Mahlat — Sun, 02 Nov 2008 08:35:46 +0000

Ili – kako upropastiti muškarca.

Muškarac Made in Serbia, je visok, crn sa plavim očima, atletski građen, bez stomačića, izgledom zaustavljen na 35 godina. Pametan, produhovljen i duhovit, načitan, vrlo tolerantan po pitanju kafenisanja svoje žene u koju jedino, uvek i neprestano gleda dok ne ode na onaj svet. Fudbal ne gleda, čuva decu, taštinu sliku nosi u novčaniku i retko posećuje svoju mamu. Za drugim ženama se ne okreće nikako, ispod časti mu je kad već ima idealnu pored sebe. Džep mu je dubok taman toliko da može da ispuni i poslednji hir svoje žene koji za njega u stvari nije njen hir već njegovo zadovoljstvo. Ne izlazi sa svojim društvom jer mu je supruga jedino i najpotebnije društvo.

U ženskim snovima... E, drage moje žene, ako već izgleda kao gore opisani, nije vaš, takvi muškarci su uvek tuđi. I pod obavezno su “vlasništvo” neke aspide koja ga ne zaslužuje. I na žalost stare, stare, brate, isto koliko i žene. Možete misliti onda koliko ga nervirate kad mu kažete: “Kad sam se udala za tebe bio si...” Pa bio je, ali ni vi niste ono što ste bile. Kako li je njemu tek, kad pomisli kakve ste vi bile kad vas je upoznao... I ako je bio pametan, produhovljen i duhovit to se vremenom izgubilo. Kako i ne bi kad ga godinama ubeđujete da nije pametniji od vas, da je sve što ga interesuje glupo a pametno samo ono što vas interesuje a kad god ispriča vic vi se , ili ne nasmejete, ili ga poklopite da nikada nije umeo da priča viceve. I tako prestane. Vidi da nema kome da priča. Što se kafenisanja tiče, pa normalno da mu se to ne sviđa. Ma svestan je on da ga tamo samo ogovarate i čudom se krstite gde baš njega izabraste pored onoliko drugih koji su vam se nudili. Pretresete ga i mentalno i finansijski i seksualno. Ne voli čovek da ga reklamirate kao šonju. I verujte, u tom trenutku on isto sedi i pita se da se nije životno zeznuo. Ne dovodite ga u takvu situaciju. Mož' biti da ukapira da jeste. Posle će vam biti najbolji na svetu. Tako to ide. Fudbal mora da gleda, pri tom i da pljuje i psuje, to mu je zacrtano u genskom kodu isto kao što je vama zacrtano da čitate ljubavne romane, tračarite i radite mali milion gluposti koje su mnogo gore od fudbala. I mnogo duže traju. Fudbal prođe očas posla, 90 minuta, bez produžetaka. A kod vas produžecima nikad kraja. Sad, sliku vaše majke neće nostiti nikada u svom novčaniku, taman da se svet ruši. Nije lud da nosi sliku žene koja vas non-stop huška protiv njega i koja vas ubeđuje da se sama mnogo bolje udala nego šo je vas učila. Uostalom, muškarci ne podnose da ih zovu “zete”. I ne smatraju to nekom titulom kako to misle vaše mame. Imali su, jadni, nekad, ime i prezime, dok nisu postali zetovi. Sad nemaju ni ime a ni horoskopski znak. Zbunjeni su malo, pa kad ih pitaju ne znaju šta da kažu. A šta bi i rekli kad ga vi udružene sa milom majčicom godinama ubeđujete da ne voli ono što voli, da mu ne stoji ono što najviše voli da nosi i da ono što najviše voli da jede škodi njegovom zdravlju, a on zdrav ko dren. Samo malo zbunjen. Al to i nije neka bolest. Tako da on, kad ga pitaju koji je znak u horoskopu kaže: “Iskreno da ti kažem, ne znam. Nekad sam bio lav, sad mi se sve čini da sam ovan!”. A mamu će posećivati i voleti naravno. I nikada mu neće biti jasno kako vi to mrzite ženu koja ga je rodila a njega kao volite. Malo ne ide jedno sa drugim. Razmišljaće, razmišljaće, ali nikad neće dokučiti zašto ste takav igrač, bez dostojanstva, zašto pokušavate da izgurate njegovu mamu i da zauzmete njeno mesto. On je nekako bio ubeđen da niste želeli da mu budete mama već nešto drugo. Za drugim ženama će se okretati ama baš uvek. I treba kad mu je već Bog (sa sve mamom) dao oči. I normalno je. Malo mu se smučio status brata koji ima kod vas. Nekako ste ga zanemarile pa vam je sve jedno kakve ste. Kad stavite viklere i uvalite mu se u krevet, kaciga mu treba da mu ne urnišete lice. A od svega što stavljate na sebe ima utisak da, u najmanju ruku, radi u piljari. Ne sme da vas dodirne jer ko zna kakav će se probuditi. Nikako da se načudi kako ste to na ulici dame a u njegovom krevetu pokusni kunić, ama svake kozmetičke kuće koja je nešto novo izbacila na tržište. I, što je najgore, ne primećuje ni da ste lepše, ni da ste bolje. Priroda radi svoje pa to ti je. Što se džepa tiče, koliko god da je dubok, naći ćete vi neku rupu i učiniti ga praznim. I koliko god želeo da vam udovolji, neće mu biti jasno kako to vi morate da imate deset pari cipela a njega ubeđujete da su mu one cipele koje je kupio za svadbu sestre kumine kume još u trendu i da mu se slažu uz svako odelo pa i uz šorc. Nije on pao s kruške i isto kao vi voli nešto i da kupi. I da ste mu jedino i dovoljno društvo – niste. I nećete nikada biti. I nogde vam to nije potpisao šta god da vam je obećavao. Njemu su potrebni prijatelji isto kao i vama. I malo da se skloni, da vas ne gleda isto kao i vi njega. Samo što on to ne priča kao vi. Ne vole muškarci da se “hvale” svojim životnim neuspesima kao žene. Kakve god da ste oni vas hvale. Čula ja. I morala sebi da priznam da su muškarci ipak dostojanstveniji od žena. Još ni jednog muškarca nisam čula da je rekao da je njegova supruga nikakva u krevetu, da je ružna, debela, da je omatorela. Kakva god da je , muškarac kaže: “ Ona je majka moje dece, poštujem je!” Oni se osećaju nepoštovanim, zanemarenim i poniženim. Stoga, budite srećne dok se samo okreću za drugim ženama jer može biti da jednog dana u tom okretu i krenu za njima. Čuvajte ih. Nisu oni krivi što ste ih izabrale za supružnike. Jer, da mogu da rađaju decu većina vas bi ostale neudate. Ne bi tek tako pristali da trpe ono što inače trpe. I ne reklamirajte ih kao loše ljubavnike. Da bi neko bio dobar ljubavnik treba mu inspiracija. To jest, ako žena ima talenta.

jesno

Mahlat — Wed, 05 Nov 2008 23:45:52 +0000

Vaspitavanje

Mahlat — Wed, 05 Nov 2008 23:48:59 +0000

Kad je na ženi muškarac je tvrda kurca a meka srca. Kad sidje sa žene on je meka kurca a tvrda srca.

Priča za nekoga...

Mahlat — Sat, 08 Nov 2008 23:04:12 +0000

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=JoQfEZapI_o]

Godinama je jurila tu sreću upakovanu u nekog drugog. Radovala se kao malo dete dok je odvezivala šarene mašne nadajući se da je baš u toj kutiji Ono To Što Želi. Posle nikako nije umela ponovo da namesti tu mašnu da izgleda kao da nikad nije otvarala...

Ponekad je mislila da joj je srce iskidano na hiljade komadića i da ga nikada više neće sastaviti. Ponekad je ležala u mraku i puštala suze da joj se slivaju i prave male barice na jastuku...

Ponekad joj je srce bilo u predinfarktnom stanju dok je čekala da je pozovu Neki Koji Se Nikada Nisu Javili... Takvi postoje u svačijem životu. I čine nas malim u sopstvenim očima.

Ponekad je umela da cvili kao zgaženi pas... Ostavljen da sam liže svoje rane... A kad neko sam sebe leči obično je podložan Nekim Drugim Bolestima...

Jednom nije primetila da je stiglo proleće. Samo se začudila kad je primetila da je sve ozelenelo a koliko juče je bilo zima. Postoje Oni koji potupno zaklanjaju vidike. Oni čijih se neizgovorenih reči bojimo. Od čijih neizgovorenih reči nam je hladno.

Postoje oni čiji šapat liči na grmljavinu. Nevreme i potop. A šapuću najbolje što umeju...

Postoje oni kojima su oni drugi igračka. Rastave je da vide šta ima unutra i više nikako ne umeju da je sastave.

Postoje oni koji tako rastavljeni i ogoljeni misle nikada i nikome više neću dati ni jednu svoju misao.

Ona je jedna od onih koja je dugo tiho umirala zato što Neko nije umeo da je voli. Ne da nije hteo nego nije umeo. Onako kako je ona želela da je voli...

Onda joj je neko otkrio tajnu... Niko te nikada neće voleti onako kako ti misliš da treba i mora da te voli... Nemoj tako da oteraš od sebe Nekoga Ko Će Te Voleti Onako Kako Najbolje Ume. Ne teraj ga da ti tumači tu svoju ljubav. Najdublje stvari je nemoguće protumačiti i uokviriti ih. Zapetljaćete se u ta tumačenja...

Nemoj da se mučiš. Ako se dvoumiš da li nešto Nekome da kažeš nemoj mu nikada reći. Slušaj svoj unutrašnji glas.

Ako sa Nekim treba da se boriš za Njega odmah odustani. Sve što se nadalje bude dešavalo biće borba. Sve ostale bitke se lakše dobijaju.

Ako znaš da nekoga treba da pustiš da ode od tebe – pusti ga bez obzira što ti ono Nešto ne dozvoljava i što sve u tebi zvoni na uzbunu. To Nešto će ostati i kad on ode.

Polako će se gasiti i to Nešto će biti ono za čim ćeš više patiti nego za Onim koji to Nešto nije zaslužio.

Odustani od onih koji te ne prepoznaju. Nikad te neće prepoznati koliko god se trudila da budeš prepoznatiljiva.

Jednog dana će se pojaviti Neko ko će te odmah prepoznati. Nećeš morati da objašnjavaš, da crtaš putokaze, nećeš morati da radiš ništa...

Zato veruj!

Da ima Onih Koji Umeju.

Da ima Onih koji nas traže.

I da ima Onih Koji Nas Nadju.

schaf

Mahlat — Mon, 10 Nov 2008 23:42:37 +0000

sijalica

Mahlat — Mon, 10 Nov 2008 23:43:16 +0000

Majstor i Mahlat

Mahlat — Mon, 10 Nov 2008 23:48:28 +0000

Kad sam se ja udala za mog hazbenda ljubimca on delovao onako nov i neoštećen. Tek kad sam ga otpakovala vidim čovek feleričan – ima dve leve ruke. Vrhunac njegovih malih kućnih majstorija je da ubaci minu 0,5 u olovku. Dobro, ume da zameni i sijalicu. Al’ pre toga moramo celu zgradu da isključimo iz mreže jerbo struja nije za igranje. Tol’ko!

Čim nešto ne funkcioniše kako treba, hazbend ga belo pogleda, okom stručnjaka utvrdi dijagnozu, ikonstatuje da više nije za upotrebu i baca ga tako da mi popravku rešavamo kupovinom. Ako njegovo stručno oko procenitelja konstatuje manji kvar zovemo majstora. Uredno ga primimo, uredno odslušamo tiradu o nesposobnoj vlasti, kursu eura, i spoljnopolitičkoj situaciji sa osvrtom na izbore u Americi, uredno mu platimo i uredno ga, sa smeškom, ispratimo. Onda se uredno posvadjamo. Svaki put. Onda se uredno dva-tri dana takmičimo u tvrdoglavosti. Onda nam uredno dodju gosti, k’o i uvek u nevreme, a mi se uredno pravimo k’o da ništa nije bilo. Funkcionišu svi mali kućni aparati a i mi. Naredna tri dana optužujemo jedno drugo – Što ti nisi popustio!

Kad sve saberem čim nam se bude pokvarila mutilica za nes biće da ćemo se razvesti. Prethodno ćemo najverovatnije da kupimo novu koju ćemo posle prilikom razvoda tomahavkom da delimo na pola. Tako se valjda radi kad se ljudi razvode. Ako nam u medjuvremenu ne dodju gosti zbog kojih ćemo se praviti k’o da ništa nije bilo.

Letos se probudima ja jedno jutro, potok žubori, cveće miriše, ptičice pevaju, idila živa. Protegnem se opijena prolećnim jutrom, progvirim na jedno oko i ne ugledam lišće iznad glave kako poigrava na povetarcu pa se, jadna, setim gde sam, skočim k’o poparena iz kreveta, skršim vaznu s ružama koja je glumila poljsko cveće i uletim u kupatilo.

Tamo, kazanče štrajkuje a wc šolja glumi Nijagarnije vodopade.

Podjem da budim hazbenda pa se setim kako mi je prethodno veče rek’o da ga ne budim šta god da se dešava čak i u slučaju nuklearne katastrofe. Eventualno mogu da ga stavim na grbaču i odnesem u sklonište.

Pogledam ga, on nevino spava al’ u tom nevinom spavanju razgovara s nekim i osmehuje se. Odma’ sam zaboravila na one vodopade, šta me briga kad, izgleda, hazbend sanja nešto što uopšte ne bi smeo. Primaknem se bliže da oslušnem, priča čovek. Primaknem se još bliže čvrsto rešena da ga isledjujem sve dok ne utvrdim kome se smeje kad ’oćeš djavola. Hazbend i dalje priča al’ na kineskom. Možda i nije kineski al’ neki meni nerazumljiv jezik jeste. Ja ga pitam na srpskom on odgovara al’ na tom njegovom jeziku. Došlo mi da ga udavim! Kad sanjaš, sanjaj brate na srpskom da i ja znam o čemu se radi.

Vratim se u kupatilo, aj’ reko’ jedne muke da se rešim da ne dangubim dok se hazbend ne probudi a sve molim boga ako lepo sanja da se ničeg ne seća kad otvori oči.

I sad, znam da u kazančetu ima plovak i da obično on zakaže, otvorim – unutra mali milon nekih plastičnih delova, šta je plovak pojma nemam. Pokušam da utvrdim šta nije na svom mestu, ’oćeš djavola nikad do sad nisam videla kazanče iznutra. Zaranjah rukama u ono kazanče, vadih, vraćah, sve isto. Nijagarini vodopadi i dalje huče nesmanjenom snagom, celo kupatilo isprskah pokušavajući da glumim wc majstora.

Iznerviram se i zatvorim sve ventile u kupatilu jerbo pojma nemam šta je od kazančeta a šta od ostalog. Ekspresno rešim problem. Kad voda neće da stane zavrni joj dovod. Prosto da prostije ne može da bude.

I odem da pijem kafu i da razmišljam koji problem prvo da rešavam kad se hazbend bude probudio – problem vodopada ili toga šta je sanjao.

U neko doba hazbend se probudi, ja mu skuvam kaficu, upozorim ga da sam vodu u kupatilu zavrnula za vjek i vjekova, sve onako taktički da ga ne presečem. Isto tako takčtički ga pitam je l’ sanjao nešto, on kaže da nije. Ja, opet taktički, preko Male Krsne i Lapova kažem:

Jesi, jesi... i pričao si! I smejao si se sunce ti lebovo sa’ću da te udavim, kak’a taktika!

Šta sam pričao, pita hazbend.

Nemam pojma, kažem ja.

E drugi put zapamti pa da mi ispričaš jer ni ja nemam pojma.

Reši hazbend problem sanjanja ekspresno isto k’o i ja s vodopadom.

Obilazili smo ono kazanče k’o bolesnika na svakih pola sata sve da probamo još jednom, pa još jednom i ništa nismo uradili. Hazbend konstatovao da moramo da kupimo komplet kazanče, sunce ti lebovo zbog jednog plovka!. Ja ponovo zaronim i izvadim sve što je bilo unutra, strpam u kesu, odem u radnju i kažem – Treba mi ovo! Tu u radnji saznam da je u kazančetu sve plovak i da drugih delova nema. Donesem kući, hazbend sve ono belo pogleda i kaže da nema pojma.

Seo da gleda film a ja opasala keceljče i ušla u kupatilo sve bobonjajući – da l’ bi te, bre, bilo sramota da kažeš majstoru što si ga zvao.

Ako vam sad budem pričala da sam rastavila plovak i da nisam umela da ga sastavim i da sam jedva ukapirala kako se to sve namešta u kazanče, mislim kad vadiš je prosto a kad montiraš je čitav proces, ja ću ‘odma da tresnem hazbenda koji trenutno spava. Za svaki slučaj. Em sam glumila wc majstora em on možda opet nešto sanja.

Elem, tri dana sam nameštala taj plovak, al’ stvarno tri dana. Onda sam ceo dan sredjivala kupatilo.

E, al’ nasuprot mom hazbendu ljubimcu moj otac je čovek koji mnogo voli da popravlja i koji sve zna. Najbolje zna da sve što je fabrički napravljeno nije baš kako treba pa on mora da ga doradi. Svaku popravku počinje sa: ’’Majke im ga.... kako su ovo napraviliiii...’’ Al’ sve to što on doradi i popravi samo on i zna da upotrebljava.

Kad kod njega hoću da uključim rernu prvo moram da odslušam da je isključena na trojku a da je na jednicu uključena. Kad pokušam da upalim svetlo u garaži nestane struje u celoj kući. Na pokušaj da upalim svetlo u kupatilu uključuje se bojler a svetlo se pali tamo gde bi se palila grejalica da je ima. Ako spustim roletnu preti opasnost da nikad više belog dana neću ugledati sve dok on ne objasni da ne sme da se spušta do kraja.

Za fabrički gajtan na pegli je konstatovao da je ’’majke im ga...’’ kratak tako da sad ’ladno mogu da je uključim kod nas a da peglam u komšijskom dvorištu i ogovaram komšiluk. Kad posle hoćeš da smotaš taj gajtan treba ti kotur k’o za PTT kabl.

Fen koji je on popravio mi se upalio u ruci, kad sam ga bacila odma’ sam ga isključila iz struje. A kad sam pokušala da uključim usisivač u utičnici je ostao jedan deo a gajtan u mojoj ruci. Oboje smo se pušili. Prvo sam otplakala a onda ogradila mesto incidenta, da mu niko ne priđe. Kad je došao da to sredi, stajala sam pripravna sa strane, sa oklagijom u ruci, da ga opaučim i isključim iz strujnog kola ako počne da svetli. Popravka prošla bez svetlećih efekata al’ sa verbalnim efektima.

Ako ikad nadjem ljubavnika ima da bude il’ vodoinstalater il’ električar!

Samo da se zna.

scan0018

Mahlat — Wed, 12 Nov 2008 18:25:02 +0000

022

Mahlat — Wed, 12 Nov 2008 18:27:00 +0000

Priča o jednom petom novembru

Mahlat — Wed, 12 Nov 2008 18:27:25 +0000

Petog novembra, pre tačno dvadeset godina, na trenutak pre nego što će me uvesti u anesteziju, ja sam upala u strašnu paniku – sve u meni se bunilo protiv logike koja me je dovela tu gde jesam, da uradim ono što ne želim, iz samo jednog razloga – da ostatku sveta ne ispadne jezik do zemlje a oči igraju kao na federima kad me sretnu na ulici.

- Ne mogu – kažem doktoru a on mi pedantno, sterilno, kao da će mi učiniti uslugu odgovara ’’Polako, nije to ništa, hajde da se dogovorimo...’’

Da se dogovorimo... da sklopim savez sa onom sobom koju ne poznajem dogovarajući se sa nekim ko nema nikakvog značaja u mom životu, recimo... tog trenutka je bio samo neko čiju sam uslugu trebala da platim, malo ozbiljnija intervencija od one kad dobijem piće u kafani. Ovo je morao da bude dogovor samo sa samom sobom.

Pre ovoga... ima li veće nesreće nego da saznate da se u vašem telu začeo život tek po raskidu sa onim ko je u svemu tome učestvovao, tek pošto je prosuto toliko prljavih i teških reči koje ni pomoću najboje volje ne uspete da počistite i bacite kao da ih nikada nije bilo. I ima li veće gluposti raspravljati o ovome sa onima koji nov život pokušavaju da defiišu kroz ’’upropastićeš sebi život’’, ’’šta će ti TO’’, ’’ima vremena’’, ’’pojaviće se neko drugi’’... sve ono što u tom času nije ni malo važno. Ali, postoje trenuci u životu kad vam pamet zakaže i kad svi ostali budu pametni umesto vas...

I eto, ustala sam sa tog stola i odšetala do automata odakle sam pozvala mamu koja se držala po strani i sve vreme govorila – ’’Tvoj je život, ti odluči, razmisli...’’ Tu izgovaram onu najtežu rečenicu kad mislite da će tog istog trenutka kad izađe iz vaših usta nastupiti potop i da preživlih neće biti.

Najbrižnijim glasom na svetu, kao da mi govori da se sklonim sa kiše, moja mama mi kaže da dodjem kući.

A peti je novembar i napolju je suvo i hladno, promiču najkrupnije pahulje snega koje sam dotle videla. Padaju po meni, ispred mene, svuda... kao zaštita od onog sveta kome od tog dana više neću biti po meri. Uostalom kao i svi oni koji su prekršili pravila i dozvolili sebi da žive svoj život.

Odjednom, nema kamena na srcu ni olova u nogama, ničega. Samo sneg, ja i olakšanje.

Sedam meseci kasnije ja sam na jednom porodilištu dobila svoju ljubav na prvi pogled.

A svih ovih godina očekujem da petog novembra padne bar jedna pahulja samo za mene. Kad je ima osmehnem se. Kad izostane uvređena sam.

Ove godine je nije bilo. Ali tu je moja junska pahulja.

I da, nije mi uništila život, obogatila ga je na bezbroj neverovatnih načina…

Ljudi ...

Mahlat — Thu, 13 Nov 2008 09:11:34 +0000

... šta vi radite kad se pojavi budala na vašem blogu i počne da jede govna d'izvinete. Al' ne ume da ih jede i ćuti nego priča a usta mu puna - ispada na sve strane. Ja sam malo, malo, pa podvrgnuta analizi neke budale koja se pojavi i okomi na mene, što ne mene nisam uspela da odgonetnem. Na jedno postu gde sam pisala o prevarama, fin mi post bio,majke mi, jedan mi rekao da sam kurveštija pa mi još pojasnio da to znači i od kurve veštija. O onome nedojebana, luda, isfrustrirana da vam ne govorim. Taman se situacija malo primiri evo ti novog. Komentari mu ko svatovski peškiri, jebo te, ne znam da l' da se umijemil' da se ubijem. Ja pokušala fino, čovek ne reaguje. Otvorila sam mu post, reko' neka se ispuca al' stvarno mi skače po živcima. Mislim, kako se vi branite od toga i šta da radim. Je l' ima neko pametan savet? Jer, u ovakvim situacijama mi samo dodje da sve pobrišem, mislim - čemu. Kad vidim koliko budala ima i kako se množe gubim volju da pišem. A opet puštam budale da teraju svoju priču... Molim za savetodavnu pomoć.

samar

Mahlat — Thu, 13 Nov 2008 21:13:25 +0000

Jebozov

Mahlat — Thu, 13 Nov 2008 21:13:48 +0000

Znate ono što sam ja dvesta godina bila devojka? E taj produžen status mi je milion ludaka raznoraznih natovario na vrat. Ima nešto čudno u tome da svi misle da ženu za koju se ne zna ko je zvanično jebe mogu da jebu svi.

Problem je što za jebanje nisu svi talentovani i što za to nije dovoljno samo imati kurac u gaćama. Treba nešto da se ima i u glavi. Gornjoj. A ja sam, jebi ga, zahtevna, šta da radim.

A što takvi koji nemaju ništa u glavi ne vole da budu odbijeni to je čudo jedno. I onda se dovijaju na raznorazne načine.

Sad da l’ možete da zamislite koliko sam puta bila u situaciji da neko preko puta mene sere, sere, sere, bre, a ja ga gledam i mislim se što me muči, što odma’ ne kaže šta ’oće, da mu odma’ kažem da neću da ne produžavamo ovu agoniju. Da se on ne nada da ću do kraja pića da pobrljavim a ja da se ne nadam da će sam da ukapira.

A je l’ možete da zamislite koliko njih je pokušalo da me napije, valjda misleći da ću pijana pristati na ono što trezna neću. Al’, jebi ga, ja kad popijem mogu da ti pevam, da igram na stolu, mogu evenutalno i da plačem al’ od seksa nema ništa. Kad treba da bude seks ja ne pijem, ne mogu da se skoncentrišem na radnju. Crkli, dabogda! Ti napijači mislim.

I tako, ja uglavnom nisam mogla da ukapiram šta, bre, ’oće od mene, toliko lepih, mladih, blesavih, kakvih god ’oćeš a neko se prikači za mene. Nisam neka riba, skroz sam prosečna, ja mene ne bi nikad jurila. A još sam i nadrndana, kad me vidiš da se uplašiš.

E a onda mi je jedan rek’o da u svom životu nije sreo ženu koja je tako seksi, jebote, kad je nadrndana kao što sam ja.

A onda mi jedna drugarica rekla – Jebote, kako si seksi tako opuštena, slatko bi te jebala! Umal’ ne padoh sa stolice.

I tako je meni nekolicina ljudi uspela da objasni da sam jebozovna. Eto!

Šta je to jebozov ja pojma nemam pošto mene još niko nije jebozovnuo. Nemam taj osećaj.

Ja, jadna, imam problem što je taj moj jebozov glup. Ne bira koga će da zove, ne dogovara se sa mnom, sve radi mimo mene. Koga je sve zovnuo ne možete da zamislite.

Skoro sam ušla u taksi natovarena k’o švercerka i taksista mi uvali vizit kartu, kaže još nije video tako zadovoljnu ženu. Blistam jebote! Pa blistam kad sam potrošila pare na mene. Obavezno da mu se javim. Ma, evo kol’ko sutra.

E sad kad sam ovako sebe lepo izreklamirala, to jest moj jebeni jebozov možete da zamislite koliko sve to mene nervira. Al’ stvarno me nervira. Iz mnogo razloga, jedan od njih je opisan ovde.

A koliko me nervira kad mi jebozov proradi na blogu da vam ne pričam.

Mislim, ako neko hoće da me jebucka daj, bre, jedan na jedan, daj pošteno, i daj mi jedan valjan razlog.

Pristaću, ’leba mi.

Eto.

Il' Mahlat il' 'ladna Morava

Mahlat — Sun, 16 Nov 2008 18:08:57 +0000

Ili ljubav na seoski način ako se sećate te serije u kojoj je samo Milorad hteo ljubav a svi ostali traktor ’’Ferguson’’.

Svi sem Radmile tj. mene i Milorada tj. muža mi ljubimca su danas sa falinkom – otabanali trčeći za mužem mi ljubimcem (otabanasmO jureći za MiloradOm).

’Ladna Morava nije Morava nego su Dunav il’ Sava, svejedno. Rodnu mi reku Lepenicu ne pominjem pošto je njen vodostaj do kolena, ne možeš da se udaviš ni slučajno mada su jednog vatrogasci spašavali pošto je pokušavao u njoj da pliva ledjno. Doduše bio malo udaren u glavu.

Kad smo se ja i hazbend upoznali svi upali u nevidjenu paniku, otac mi rek’o onako taktički k’o da sam maloumna – Dobrooo, pazi šta radiš! O, sunce ti lebovo, šta da pazim šta radim, ako budem pazila neću da uradim ništa.

Status – ljubimac nesrećno oženjen, ja srećno razvedena od bivšeg mi ljubavnika, njegove žene i njene komplet familije uključujući najbolju drugaricu i starog svata.

Videsmo se ljubimac i ja na četr’es stepeni, obnevideli od vrućine i znoja, pozdravismo se isto k’o u gorepomenutoj seriji – ’De si cimerka – tu sam cimer.

Posle tri dana ljubimac javi da će da se razvede. Kukuuuuuuu, šta ću sad s njim razvedenim, nit’ ’oću da se udajem, nit’ znam kako se to radi, nit’ mi to bilo u petogodišnjem planu.

Al’ život je čudo što bi re’ko Nemanja Kusturica, zaljubi’ se ja i počeh da levitiram k’o one njegove trudnice i kreveti.

Razveo se ljubimac i čitavih šesn’es dana bio k’o momak a onda smo se venčali. Rešili da bude tajno. Ja pozvala drugaricu i snajku mi da nam budu svedoci, je’lte, to se tako kaže za one što posle treba da potvrde da si se venč’o ako posumnjaš. Obema rekla da ne donose nikakvo cvece - obe upandrčile bukete. I obe ’tele da se šlogiraju kad su nas videle – i ja i budući mi hazbend u crnom. Šarena samo matičarka sa onom trobojkom k’o lentom za miss. Ćerka ljubimica zauzela pozu k’o kamerman.

Kako matičarka otvori usta tako ja poče da plačem. Kako zaplaka ja, tako i drugarica i snajka obe zato što su ukapirale što plačem. Matičarka kako pročita moje godine pa hazbendove poče da plače i ona i usput da lamentira – Što se i meni ovooo nije desiloooo...

Kol’ko nam je bilo tajno venčanje tol’ko su nas odma’ odvele u kafanče sa sve muzikom.

Hit svadbe bila pesma da ja treba da se stidim – ’’Što ti ljubiš mlada momka matora devoojkaaaa’’ – nju je svih dvadeset koliko ih je bilo naručilo onol’ko puta kol’ko su puta pogledali u mene. Meni nije bilo ništa al’ muzičari hteli da polude. Niko od hazbendovih nije bio.

Nego, ovo sam htela da vam kažem:

još nisam upoznala mamu i tatu od hazbenda.

Oni misle da sam ja na hazbenda bacila čini i sad raznoraznim metodama pokušavaju da ga raščine. I čekaju da se opameti. Tako ga pitaju kad ga pozovu – Ka’ ćeš da se opametiš...

Toliko su mi afera izmislili da sam tri žene ne bi mogla da postignem. U svakoj aferi sam ojadila nekog dobrog maminog i tatinog sina, booogatog, sve neki sa benzinskim pumpama, buticima, hotelima, iscedila ih i ostavila. Ja – fatalna žena!

Pokušavam da budem pametna al’ mi teško ide.

Ljubimac je pametniji od mene al’ to je zato, kaže on, što on zna sa kakvim je budalama živeo a ja ne znam.

Ja, majke mi, pokušala da razumem al’ nisam uspela.

Pre dva dana se hazbendova mama, ona koja bi trebalo da bude moja svekrva al’ neće, najavila da će za jedno petnaes’ dva’es’ dana da dodje da upozna mene, osmo svetsko čudo.

Ja razmišljam da l’ ću za petnaestak dana naučiti da držim jezik za zubima i znam da neću. Smislila sam da odem u šetnju kad bude došla da me upozna i da joj ostvim poruku na frižideru – sad ja neću.

Ljubimac je trenutno kod njih na slavi. Otiš’o ljut na mene što sam ga naterala da ode, tri dana sam mu zvocala – kak’i su, tvoji su, druge nemaš.

Ja sedim ovde i iskreno da vam kažem osećam se posrano.

I stvarno ne želim da je upoznam.

Samo zato što sam majka i što ne možete da zamislite koliko je namučila hazbenda.

To je za mene neoprostivo.

A kad me hazbend pita – Što si, jebo te, tako ironična...

Pa naučili me, ja nisam htela, kunem se.

Ljubimac i ja smo u braku, još malo pa dve godine.

Malo mi se plače.

panika

Mahlat — Tue, 18 Nov 2008 12:03:05 +0000

nazdravljezi6ce5

Mahlat — Tue, 18 Nov 2008 12:04:33 +0000

Panika s osvrtom na estradu ili da l' da budem kulturna il' da se opustim

Mahlat — Tue, 18 Nov 2008 12:05:13 +0000

Pade mi jutros na pamet ovaj post, ne znam da l’ ga se sećate. Rek’o mi Drnch da razmišljam šta da spremim skorodolazećoj svekrvi a ja, jelte, moram i muziku da pripremim da vidi kako je veselo u našoj kući.

Ovo je post:

Jutros nisam uključila TV čim sam otvorila oči. Primetila sam da mi se tako, dok vrtim programe u uši i glavu uvuče najkretenskija pesma koju je neko mogao i da napiše i još uz nju da komponuje muziku, pa ili je, ako je pevljiva, pevušim ceo dan ili ceo božji dan razmišljam da l’ je normalno da neko peva to što peva.

Pre neki dan, tako, pojavi se na ekranu žena, peva: ”Ja sam žena razvedena, al’ nisam jedina, mnogo takvih žena oko mene imaaaa…” - obučena u skladu s pesmom, kaubojski šešir na glavi, kaubojske čizme na nogama, između obučena k’o kauboj, i taman se ja udubila u razmišljanje da l’ ovo osniva stranku, Bog te mazo, i šta će da zajaše do kraja ove recitacije kad ulete moja ćerka i isključi. Ostadoh uskraćena za happy and al’ to me navede na razmišljanje - gde su, bre, one lepe pesme, bez kojih ne možeš da patiš, sečeš vene, ženiš sina, napiješ se i lomiš čaše u kafani.

Nema više onih lepih, ljubavnih, pesama kao što je ”Mito bekrijo” - em ga voli, em ne može da dočeka kad će da dođe i ispuni obećanje, em će i staru majku da mu gleda što u stvarnosti ne postoji. Meni je to najljubavnija pesma, majke mi. Gde ćeš veći dokaz ljubavi nego staramajku da mu gledaš dok te ona mrzi što voliš njenog sina.

Ili ”O jesenkse duge noći…” ja odmah zamislim kako ona stoji na prozoru, napolju pomrčina, do ponoći ga čeka, sva ustreptala, kad će da joj stigne nacvrcan iz kafane a od ponoći, kad vidi da ga nema da nailazi kroz sokak, čupa kosu sa glave i proklinje sudbinu što se rodi k’o žensko a ne k’o vinska čaša.

Kad malo bolje razmislim, svaka pesma peva o tome kako se on negde našljemao, pa kad se setio da ima kuću i ženu krenuo kući a ono mu od kraja sela gde mu je mehana, putevi do kuće krivi i uski, pa dok stigne on se lupa u glavu i tako stigne kući neočešljan, jelte, jer ko pije taj se ne češlja. Naročito ako je u mehani na kraj sela – ko će tamo da ga gleda. Ona za to vreme stavlja ‘ladnu trajnu, štirka čaršave i rasprema mu belu postelju, i moli Boga da joj živ i zdrav stigne kući pa da joj tako našljeman ljubi belo lice i uske trepavice. Od svega toga on zaspi na kućnom pragu zbog čega ona reši da sledeće noći iznese krevet napolje i dok ga cima do verande pevuši: ‘’da prilegne moj deran, kad se vrati nakresan’’.

Kad bi neko strancima preveo sve naše pesme mogli bi samo da zaključe kako naše žene od kako se zadevojče pa do crne zemljice pletu kike pa raspliću kose i uzalud se nadaju da će bekrija, ako ne da se opameti, da se otrezni jednog dana.

Ako on zapeva to uglavnom bude neka alarmantna mučiteljska pesma – ‘’Oj, oraje, oraje, ustaj mala zora je…’’, njega boli glava a pilići moraju da se nahrane, o ostalim sitnim i krupnim živuljkama da ne govorim. Po podne će malo da joj se izvinjava što se opet zapio sa starim društvom što ne znači da je ne voli, obećaće da neće više nikad a uveče čim čuje tambure ima da skoči na bure i da se otkotrlja do prvog kafančeta.

I eto, to je prvo dovelo do onoga da se jeleci sami otkopčavaju, i da ucveljena sa raspletenim kosama ukapira da celer može da bere i sa nekim drugim, pa kad je nana opomene da zakopča jeleče ona onako opamećena odgovori: ‘’Šta ima’ da ga zakopčavam kad momci vole otkopčano!’’

I tako ukapiraš da ti je u životu sve uzročno posledično. Od Mite preko Fate. One Fate – dušmanke, zbog koje on noćima ne spava al’ čaše vina ispija, nije lud da sedi kući i pravi promaju a kosu za rasplitanje nema.

To vam je, dragi moji, i dovelo do ove pevačke emancipacije, sad žene skidaju brushaltere (moraju, još nije izmišljen brushalter za onolike estradne sise), gaće ne nose a ako se prevare da ih obuku obavezno ih negde zaborave i traže da im se deca prave pod svetlima kazina – tamo gde noramlnoj ženi ne padne na pamet da pravi decu i još pevaju ‘’Rodiću ti sina na tebe da liči’’ – odmah ga obavesti, da ne ispadne posle da liči na komšiju, budi Bog s nama!

Nego sve vam je to kao u onoj pesmi ‘’Moj živote da l’ si živ…’’ vrhuncu estradne poezije uz koju naš narod seče vene. Odmah da vam kažem - nije živ. Crko od muke! Koji život to može da podnese.

Ovih dana ću da vežbam razbijanje čaša i čim naučim odoh u kafanče da naručim ‘’Đelem, đelem’’. Ništa ne razumem al’ znam da je neka golema tuga u pitanju. Kad patim, da patim sa pokrićem.

Il’ da ja ovu moju pitam o’š monolog il’ recitaciju, da se ne zalećem mnogo…

Il’ samo da kinem

pa da joj dam šećer i vodu što reče Drnch.

Mislim, obećavala je da će zbog mene da se besi na sred Terazija, da skače u mutno Dunavo, računam ako će da umre da joj pripomognem inače ćemo svi da pocrkamo.

Savete za prigodnu pesmu i ponašanje upisati dole.

Haotičan post

Mahlat — Fri, 21 Nov 2008 09:05:06 +0000

Danas slavimo. Počesmo prošle godine da slavimo slavu dede mog milog muža koji mu je ostavio stan. Eto, iz poštovanja, jer da deda nije bio pametan pa dao stan mi bismo bili na ulici jer su svi ostali ludi.

Onoj što se najavila poručeno da ne dolazi pre iduće nedelje da se ne nerviram a i da mi se ne mršti na preslano, nedopečeno, prepečeno i da ne zeva da l’ su mi viljuške čiste.

Crkla sam ovih dana, pojma nemam gde mi je dupe a gde glava al’ je u kući sve na svom mestu. Danas smo muž mi i ja sami sa ćerkom ljubimicom koja već pet dana koliko god ja rkćem po kući pravi velike pripreme zvane ’’jebote,šta da ponesem’’.

Ujutru nju ispraćamo na Kopaonik a dočekujemo užu rodbinu sa kumovima i probranim prijateljima. Nadamo se da će svi biti normalni u korist medjusobne komunikacije.

Imam mali milion spiskova i pojma nemam više po kom spisku sam kupila, po kom nisam, šta god da uradim znam da će nešto u pet do dvan’es da zafali.

Kiki riki mi izgoreo u rerni dok sam pričala telefonom. Trčala kupila drugi i arlaukala na rernu da smanji doživljaj. Slani štapiči mi se presušili i došli do faze konja da ubiješ dok sam ja opet telefonirala tj. dok mi je sestra pričala o novom udvaraču i o tome kako ne oseća ništa kad je poljubi. Rekla sam joj – ma kresni se sa čovekom pa ako ti ni onda ništa ne proradi batali ga. Iskreno se nadam da čovek možda samo nije dobar sa ljubljenjem jer u suprotnom me čeka noćna mora. Moja sestra inače mnogo voli da nateže ono što se nategnuti ne može al’ da ga nategne do pucanja ne ume.

Razbila sam tri čaše. Onda sam popila jednu ’’Belu osu’’ da ne poludim.

Jaja plaćala 14 dinara sve bogoradajući. Prisustvovala svadji prodavačice jaja i besne domaćice, prva tvrdila da je za jaja kriv Boris Tadić, druga joj odgovarala ’’Jebo te Boris Tadić’’, svadjaše, se svadjaše al’ se ne pobiše. A ja čekala da mi ulepšaju dan.

Otišla u crkvu da kupim sveću. Onaj što prodaje izvadi jednu, kaže ’’Ova je najbolja’’, ja klimnem glavom, on zapakuje i kaže: 500 dinara.’’

A? Šta, bre, 500 dinara?

Sveća, kaže on.

Ja ko tele, gledam ga i pričam da je to skupo, razmišljam da l ’ da se cenjkam, kad on kaže kako je sve poskupelo.

Ma, šta je poskupelo.

Pa, meso, jaja, gas.. – kaže on.

Pa od čega su vam te sveće, pitam ja teleće.

Od voska, kaže on, al’ su iz Dečana!

Samo sam razmišljala da l’ da ga opaučim onom korpom punom jaja, da prežalim i jaja i što sam u crkvi i da ga sravnim sa zemljom. Šta sam mu pomislila ne smem ni da kažem. I šta sam mu po spisku ne smem da kažem. Nisam rekla ni njemu, to sam onako u sebi. Ako bog provali šta sam mislila najebala sam.

Odem u obližnju prodavnicu sveća i istu kupim za 100 dinara. Ceo dan sam se kajala što odglumih tele a ne razbih glavu onoj budali što prati poskupljenja i udara po kosovskoj patetici.

Dovukli pića i pića. Ako nam se niko ne otruje od alkohola ništa nismo uradili.

Juče zvoni neko na vrata. Ja sa repom na vrh čelenke, u testu do lakata, na šporetu vri, krčka, kipi, skaču poklopci, otvorim neki prcko u odelu pruža ruku ja nemam šta da mu pružim.Jebi ga, imam samo dve obe zamazane. Pita jesam ja domaćica ovog finog i gostoprimljivog doma. Ja odma pobesnela, da mu objašnjavam da sam slobodna umetnica u životu ne vredi, kažem jesam. Je l’ može da udje???!!! Što da udješ? Da malo popričamo, kaže prcko, samo tri minuta. I njega sam trebala da raspalim oklagijom nego nisam, rekoh mu da nemem vremena, da neću ništa da kupujem, da neću nigde da se učlanjujem i da ne dajem dobrovljne priloge. I da nisam baš raspoložena. Molim vas, kaže on, od ovoga mi zavisi pos’o. O, jebem ti oca! Boli me uvo! Ne možeš, bre, da udješ! On se uvredjeno okrene i ode, ne reče ni dovidjenja. Nisam ga gadjala ni sa čim. Kreten! Ja, mislim.

Onda je neka u zgradi polomila ključ u bravi i nije mogla da izadje pa je u’vatila panika, arlaukala je, gruvala na vrata, cela zgrada se skupila da je spašava. Mislila sam preživeti neće od same sebe. Nekako je izvadiše.

Sinoć sam legla s namerom da spavam bar do 11. ’Oćeš djavola kad ludaci od sedam šalju poruke sa čestitkama. Jedva onako bunovna ukapirah šta mi čestitaju.

A spavala sam nikako jer sam prvi put u životu spavala sa viklerima da bih imala trendovsku frizuru. I uši me bole. Sad izgledam k’o rajska kokoška. Čekam da mi se ćerka ljubimica probudi da vidim šta je htela sa mojom glavom pa da posle razmišljam da l’ da je udavim.

Malopre me zvao tata da čestita i obradovao me, naučio da otvori poruku. Al’ još ne zna kako da je pošalje. Telefon ima punih deset godina i to oko poruka smo mu pokazivali jedno milion puta. Kupili mu jer voli da ide na pecanje pa se tamo zanese i zaboravi da se vrati kući. Par puta smo išli da ga tražimo uz Dunav sve do Rumunije pa smo mu kupili telefon tj. klepetušu.

Odoh suptilno da budim milog mi muža, osetljiv je na budjenje, sve ga budim izdaleka dok ne ukapira da sam to ja.

Trudiću se da budem normalna. Neko mora.

dscf4957

Mahlat — Wed, 26 Nov 2008 21:32:37 +0000

Slava, vermut, botoks, glavobolja, ma ima šta 'oćeš! Sve lud do ludog!

Mahlat — Wed, 26 Nov 2008 21:33:46 +0000

Htedoh da skupim utiske pa da vam pišem al’ njih je teško pokupiti.

Kad sam bila mala imala sam problem sa piškenjem. Mislim, kad god smo negde putovali ja nisam mogla da piškim. Onda oni stanu uz neku šumu, održe mi predavanje kako nema šanse da me neko vidi i pošalju me u tu šumu. Ja udjem, okrenem se, osmotrim situaciju, kola se vide, ja nastavim. I tako sam ulazila u šumu, ulazila sve dok se kola vide u veličini dečijeg autića, sva istraumirana da će me neko videti, par puta me tražili po šumama. Posle je bilo, kad god krenemo na neki put – Jesi piškila? – Jesam! – sledeći put možeš da piškiš kad stignemo na cilj! Kakve veze ovo ima sa slavom videćete.

Elem, ja il’ sam kreten, il’ se ne uklapam, il’ sam baksuz, il’ sitničar, nešto jeste. U petak čekrkom izvučem ljubimca iz kreveta da odemo u crkvu i zapalimo sveće, da se malo dodvorim bogu za sve ono što mi pada na pamet. Mi tamo, ja sa ladnom trajnom tj. šam rolnama oko glave po ideji ćerke ljubimice ’’kad može Seka Aleksić možeš i ti’’, kad neki čovek usisava nekim usisivačem liči na ono što skuplja prašinu po ulicama. Ja stala i fiksiram ga pogledom kita ubice, on isključi ono i pita je l’ nešto nije u redu. Ja kažem – pa nije, došla sam da pričam sa bogom a ti usisavaš, konju jedan, šta ću da čujem od onoga što mi bude pričao!!! U’vatim ljubimca za ruku i odem. Rek’o da nikad više neće da ide sa mnom u crkvu.

Tog dana sam dobila mali milion poruka sa željama da slavim jedno sto godina od čega sam se u startu istraumirala, što je mnogo, mnogo je!

Mojima javila da sutradan dodju malo ranije da se ispričamo.

Ujutru ljubimicu ispratili put Kopaonika. Krenuli u 08:00.

Moji, koji su trebali da dodju malo ranije od svih gostiju koji su pozvani u 16 sati stigli u 10. Umal’ me kap nije udarila. Šta smo imali da ispričamo ispričasmo za nekih pola sata, posle smo se gledali i nervirali jedni druge.

Ljubimica javila da ne zna gde je i da joj se piški. Odma’ me uhvatila muka.

Onda se ja setila da nismo kupili Vermut za moju sestru, poslala ljubimca da ga kupi, on otiš’o i platio ga 1 200 dinara. Naredna dva sata sam ga mrzela. I sestru.

Kuma i sestra se u neko doba javile da su u Beogradu i da nigde ne vide moju zgradu. Inače, zgradu su tražile na Konjarniku a ja živim na Banjici. Ljubimac ih telefonski navodio i prekinuo vezu kad su počele da vrište da vide zgradu. Ulaz nisu mogleda ubodu pa je morao da sidje. Njima se smeškao, mene mrko posmatrao.

Uto su stigli i ostali pa smo se malo sudarali po stanu dok se nisu smestili.

Sestra više ne pije Vermut, kaže u životnoj joj fazi kad joj treba nešto jače, Vermut je prevazišla. Narednih pola sata sam mrzela sebe što sad ne znam šta ću sa onim Vermutom.

Ono što sam spremila su pohvalili al’ su mi zamerili što nemam ključ na vratima od wc-a.

Ljubimica opet javila da još nisu stigli i da će da se upiški.

Onda su stigli kumovi koje mi je ljubimac doneo u miraz. Sa dva deteta akrepa, totalno neučovečena, neprekidno im se na smenu, piški, kaki i povraća. Kuma došla i sa glavoboljom. Tražila da ugasimo svetlo a uključimo lampe i da smanjimo muziku. Ljubimac me pogledao k’o da se ukakio i smanjio. Ja sačekala diplomatskih pet minuta pa pojačala. Narednih pola sata smo smanjivali i pojačavali a ja kad god sam prošla pored ljubimca siktala – Jebala te ova ovca, da mi je više ne zoveš!

Ljubimica javila da vozač autobusa ni sanjao nije da na Kopaoniku ima snega pa čekaju da promeni gume a da će ona definitivno da se upiški.

Razbila sam dve čaše i rešila da nešto drmnem pa nastavila sa onom Belom osom. Posle tri mi se jebalo za kuminu glavobolju a ljubimca sam proglasila za svog ličnog disk džokeja.

Ljubimica javila da su stigli i da je najzad piškila. Posle 11 sati. ’Ladno je mogla da stigne u Austriju na skijanje.

U neko doba su počeli da odlaze. Sestru i moju kumu, onu normalnu, smo navodili do Bubanj potoka, odatle znaju.

Onu sa glavoboljom sam ispratila sa smeškom u sebi joj želeći da mi nikad više ne dodje. I misleći da je krava!

Smandrljala po kući i legla. Probudila se luda i živčana u četiri ujutru. Brojala ovce bezuspešno pa ustala da sredjujem kuću.

Kad se ljubimac probudio bilo k’o da ništa nije bilo.

Ja svečano postavila sto, ceo dan smo prilazili, jeli i odlazili. I ogovarali kumu s glavoboljom. Utvrdili smo da veze nemam koliko hrane treba za petnaestak ljudi. Zato oboje danas imamo po jedno dva kila više.

Ljubimica juče stigla. Sve vreme joj se piškilo, živce mi pokidala.

Sledeće godine uopšte neću da zovem one koje kao moram da zovem.

Hrane još ima.

Od samog pogleda mi muka.

Zaboravih, tema slave bili silikoni i botoks. Kako stigosmo do toga pojma nemam, samo što se ne pobismo.

U stvari, počelo je tako što je moja sestra saopštila da je moj drug a njen kolega, plastičar ubrizgao sebi botoks u lice i da super izgleda. Ona to sa medicinske strane gledišta. Ja sa moje strane rekla da je pizda.

Onda moja kuma, takodje dr rekla da ne serem nego da zovem čoveka da mu kažem kako sam čula da super izgleda, da mu se udvaram u slučaju da rečim da mi sredjuje sise. Onda ja rekla da neću da sredjujem sise a naročito ne kod budale. Onda smo se malo raspravljali oko sisa, sile gravitacije i uloge sisa u životu prosečne srpske žene.

Ljubimac rek’o da mojim sisama ništa ne fali.

Sestra i kuma prošaputale – Jebo te, blago tebi, šta mu radiš.

Ma, ništa, kažem ja, ljubimac je po onom sistemu – sve što sam željela to sam imala, sve što sam imala to sam željela. Šta će čovek.

Eto.

Znam da nisam smela da mrzim kumu dobijenu u miraz, ni da se nerviram oko Vermuta, ni da pričam o sisama, nije lepo kad je slava al’ šta ću. Nametnulo se.

Sa’će Nova godina. Nit’ ću negde da idem nit’ ću nekog da primam.

Cveće mi kupio ljubimac što sam mu dobra domAćicA :)

Suske, evo aranžmana da ga bolje vidiš, to ja povremeno lečim živce :)

dscf4953

Mahlat — Thu, 27 Nov 2008 19:38:52 +0000

Majka - neplaćena plačipizda

Mahlat — Fri, 28 Nov 2008 00:34:24 +0000

Davno sam napisala jedno ljubavno pismo, ne o onoj ljubavi nego o životu: ''Ne uljuljkujem te da je sve hod po cveću. Mogu jedino da te tešim da bih na sebe preuzela sve ružno što te negde vreba. Volela bih da sve tvoje ljubavi budu za nezaborav. Da nikad ne vučeš za sobom neke teške kofere pune ružnih uspomena. Zapamti, nikad se ne osvrći iza sebe. Tamo obično ničega nema. Uvek, uvek je sve pred tobom. Ogradi se zidom neprobojnim za sve ljudske zlobe. Nauči da preskočiš svaku nogu koja pokušava da te saplete. A biće ih. I nikada, nikada ne poveruj da sve one bajke koje sam ti pričala ne postoje. Stvarno postoje. Ja jesam tvoja mama, ali sam negde duboko u sebi ostala lik iz bajki, još uvek očekujem tu noć kada će se sve preobraziti. Ne obraćaj pažnju na one koji će ti govoriti da je svet surov, na one koji će pokušavati da te promene i one koji će ti govoriti da više nisi dete. Uvek ćeš biti moje dete. Ta jednostavna činjenica ti daje bezbroj mogućnosti i na kraju slobodu da maštaš i živiš kako ti hoćeš. Sećam se čudesnog trenutka tvog rođenja. Okupana mojom krvlju, ti lagano izlaziš i vrištiš oglašavajući svetu da sam te rodila. Susret sa tvojim okom bio je ljubav na prvi pogled. Vidiš i to postoji. Ležiš na mojim grudima i ja teram svoje srce da uhvati ritam tvog. U istom otkucaju neraskidivo se vezuju majka i dete. Zaspiš, lice ti se izbeli. Dugo te posmatram sa blagom nevericom da si moja. A jesi, i to je najveća bajka mog života. Kažu da su bajke nastale kad se nasmejala prva beba- njen smeh se raspršio u hiljade komadića i tako su nastale bajke. Tako si ih i ti pričala meni. Ako te ikada budu kritikovali i govorili ti da se u bajkama ne živi, da nisi pronašla svoje mesto, imaš veliko opravdanje, ti si moje dete. Biću jako ponosna na tebe. Do sad sam te gradila ja. Od sad počinješ da gradiš samu sebe. Na pragu si velikih odluka. kakva ćeš biti, pod kojim nebom ćeš živeti, koga ćeš obradovati svojim postojanjem. Jedno moraš da zapamtiš. šta god da izgradiš biće to jedinstven svet jer si i ti jedinstvena. zato nikad ne smeš da deliš sebe svakakvim ljudima. Ima toliko ljudi koji su se potrošili. Kad budeš pronašla onu svoju drugu polovinu, bez koje, veruj mi, niko ne ume baš srećno da živi, slobodno sva svoja blaga prospi pred njegove noge. Ta osoba je negde već rođena. Učini sve da je pronađeš. Želim ti svu sreću ovog sveta u ispunjenju tog velikog zadatka tvog života. Šta god da se desi ne posustaj jer nikada neće biti kasno. Ja, tvoja mama, dajem ti slobodu da biraš. I obećanje da ću uvek stajati iza tebe kao podrška svemu što radiš. Nikada ti neću reći da ja ne bih tako. Ti moraš da imaš svoj put. Gde god da ideš, molim te, ne zaboravi na bajke.'' A onda dete poraste i počne da piše. A tebi dodje da vrištiš. I setiš se onog pisma pa se pitaš kako neko ima hrabrosti da dirne u nešto što si gajio sa toliko ljubavi, da se nikad ne umoriš, da se nikad ne pitaš da li vredi, da nikad ništa ne tražiš za uzvrat… Baby Mahlat:

''Sedim.

Stojim.

Šetam.

Spavam.

Trčim.

Stajem i opet sedim.

Zaljubljena sam u zrak sunca što mi ne dopušta da gledam svet oko sebe, a toliko želim sve da vidim… plašim se da ću se probuditi neke daleke i sjajne godine sa činjenicom da nisam sve videla.

Ali vidim, vidim daleko kroz zrak. To su oni ljudi koje volim, idu ka meni… kapija se otvara oni se smeše… tu su, ne idu nigde… čuvam ih duboko u svom deliću sveta . Spavaju, sede, stoje… zbog njih se smejem, plačem i volim svaki zrak koji njih okupa…

Trepnem.

Ovaj put vidim loše ljude… one koji su me izneverili, razočarali, medju njima su i oni koje ne poznajem a koji pokušavaju da udju u moj svet okupan suncem. Zatvaram kapiju. Zrak sunca pada na njih ali to nije onaj zrak u koji sam zaljubljena. Napadaju , skaču, udaraju u moju kapiju, ali je ona i dalje čvrsto zatvorena. Ne boli je ništa, znam da je čuvam od njih. Shvatiće jednog dana da u mom svetu okupanom suncem i nisu dobrodošli, naći će oni svetove za sebe. Obasjavaće ih tudje sunce ako imaju dovoljno lepote u sebi da ga vide. Kapija je i dalje čvrsto zatvorena. Desi se da propusti nekoga ko je uspeo da vidi moj zaljubljeni zrak.

Opet trepnem.

Sedim.

Stojim.

Setam.

Sanjam.

Više ne trčim.

Ne treba mi ceo život da bih videla sve, vidim sve što sam želela da vidim. Taj ceo život čuvam da uživam u tom pogledu obasjanom zaljubljenim suncem.''

U čast toga što je ljubimica danas došla sa indeksom u kome je pečat ‘’Budžet’’

Govnjivo jutro

Mahlat — Sun, 30 Nov 2008 09:14:24 +0000

Nemam pojma na koju sam nogu jutros ustala, ništa ružno nisam sanjala, imam kafu i cigare i osećam se kao govno. Nije mi prvi put al' nikako da naučim da se dobro osećam u toj govnjivoj koži. Nemam pojma šta bih napisala sem da mi se sve na vr' kurca popelo. I da mi smeta. I da nemam pojma što sebi dozvoljavam da neke stvari remete moj mali i lep život. I da ne volim zagonetke. A ne volim ni da tupim. Malopre sam na jednom blogu pročitala da svi koji komentarišu kod Zmaja, Punky-ja i mene na tom blogu nisu dobrodošli. U sekundi su mi zasvetlele lampice al' pojma nemam koja je prava pa sam odustala. Nije ni važno. Samo mi se ne svidja kako se sad osećam, ta pitanja koja mi se vrzmaju šta sam pogrešno uradila ili napisala,kome sam nehotice stala na žulj, kakve veze nečije blogovanje ima sa mojim itd., itd. Čisto sranje. Generalno ne volim da imam taj osećaj da negde remetim nešto i da se to odražava na neke ljude koji god svet da je u pitanju. Ja zaista imam sredjen život bez i jednog, jedinog problema, imam svoj mali svet i u njemu sve što mi treba i ovo malo živaca koje mi je preostalo posle višegodišnjeg jebuckanja sa svetom želim da sačuvam za sebe i za one oko kojih stvarno sutra treba da se sekiram. Ako sam ikoga od vas, bilo čime, uvredila, oprostite, nije bilo namerno. Ako su nečiji komentari kod nekoga nepoželjni ako ih taj neko ostavlja i kod mene pretpostavljam da taj neko nece komentarisati nigde gde vidi moj komentar. Logično je. Ne želim da remetim ovo parče internet sveta. Ionako je, valjda, tesan. Dosta mi je. Ako iko od vas bude želeo da me kontaktira iz bilo kog razloga, molim vas kontaktirajte me na mejl. Pozdravljam vas i srećna vam skorodolazeća Nova godina.

Je l' mora naslov

Mahlat — Wed, 03 Dec 2008 21:28:07 +0000

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=A1oMDmmBErk] Oči služe da se njima vidi ono što jeste a ne ono što se želi. Uši da se čuje ono što je izrečeno bez obzira da li prija ili ne. Pogrešna upotreba očiju i ušiju može da dovede do neprijatnog sudaranja. Uputstvo za upotrebu ne služi ničemu ako je neko aparate naučio da rade pogrešno. Potrebno je off – rasklapanje – sklapanje – on. Potrebno je malo ’’Bože pomozi’’ za one koji veruju da će Bog uraditi ono za šta sami nisu sposobni ili jedno veliko ’’Ajd’ neka ti je sa srećom’’ za one koji veruju u sebe. Ako neko ima knedlu u grlu ima samo dve mogućnosti – da je proguta ili ispljune. To je stvar ličnog izbora . Naravno, ovaj post neće razumeti oni koji su zauzeti, oni koji prodaju semenke na ulici, oni koji imaju posla, pijačni prodavci, čistači ulica, oni koji se često ogledaju da vide kakvo im lice najbolje stoji, ma uopšte svi zauzeti nekim poslom. Ovaj post će razumeti samo napredna inteligencija . Ko ne razume neka popije nešto, po izboru, i neka pazi kako vozi, ima prepreka na putu. Ako neko ima bilo kakve asocijacije, zajeb’o se. Ja samo mogu da pišem šta god mi dune. I da se radujem što umem da rastem jooš uvek iako sam odavno velika devojčica. A cirklusi dolaze i odlaze.

arg-m-50-trans

Mahlat — Fri, 05 Dec 2008 14:40:55 +0000

Ko o čemu Mahlat o penisu

Mahlat — Fri, 05 Dec 2008 14:42:57 +0000

Ovo je stari post još sa bloga 381, koji ste sto posto zaboravili i koji imam i na onom blogu i ako ćete mi verovati zadnjih nedelju dana je najposećeniji, čudo jedno štoje ovaj narod pomahnitao pred Novu godinu. Medju posetiocima je najviše drugova Bosanaca, Slovenaca i naših u rasejanju. Što se ovih u rasejanju tiče oni se uopšte ne bave seksom jerbo su mrtvi umorni, nemaju snage. Poslala mi kuma mejl, očajna gore u Švedskoj, otišla s onim ‘’ladno al’ standrad’’ a sad non stop kuka ‘’standard al’ ladno’’, kaže kako su ona i muž postali stranci i da imaju samo jednu zajedničku stvar – jezik kojim govore. To vam je u najkraćem stanje seksa u rasejanju, rasejalo se sve pa i to. Ovo je post: Unapred se izvinjavam što ovde neće biti zvezdica, ako baš nekome bude pao mrak na oči imaće ih koliko god hoće. Dakle, da rezimiramo na početku - nije mi jasno po čemu sam ja manje vredna kao osoba, kao ljudsko biće, a naročito kao polno biće samo zato što sam se rodila bez penisa. Mogu da ga imam kad god hoću i to u različitim veličinama a isto tako mogu da ga eliminišem kad god hoću da obučem, na primer farmerice. Mogu da ga zamenim ako ne valja, tj. ako ne radi dobro, reklamiram ga i dobijem nov, novcat. Mogu da mu se podsmevam što mu se uvek vidi da se napalio. Mogu da se bavim kojim god sportom hoću a da ne drhtim da će to biti pogubno po moja jaja bez kojih bi penis bio nekompletan. Ne moram da drhtim da će mi ga neko odgristi ako ispadnem stoka. I, uopšte ne moram da brinem da će u najbitnijem trenutku da zakaže zato što sam sipala u sebe mnogo piva, što moj omiljeni tim gubi, što me šikanira šef. Ne moram u vojsci da piškim sama ako mi je nestandardno mali. I ne moram da brojim godine i računam koliko mi je još godina dizanja ostalo, kad će mi biti potrebna vijagra, VEP, ili mala plava koja nema pojma al' koja treba da posluži kao eliksir mladosti. Toliko o tome da l' sam manje vredna i da l' više volim da imam penis ili vaginu. I, da ne zaboravim, mogu da se družim sa homoseksualcima a da niko ne pomisli da sam peder. E , a sad da pokušam, al' samo da pokušam da utvrdim što je to tako, tj. što ispada da sam ja niže biće, ne tvrdim da sam u pravu. Kad se dete rodi, pa još muško (tatin kuronja!), prvo ima pišu, pa kure, pa kurence, pa se svi oduševljavaju kako raste (i dete i kurence) pa ga uče kad god dođu gosti da skine gaće i pokaže šta-će-to-da-kara-ribe-oho-ho kad poraste. Muškoj deci vrlo brzo skidanje gaća postane uslovni refleks kad god se pojavi neko nov. Kasnije kad malo poodraste pokušavaju da ga prevaspitaju al' već je kasno. Kad još malo poodraste tata (češće ujak) pokušava da mu objasni šta treba da radi sa kurencetom koje je sad kurčina (izvinjenje je na početku) - edukacija se uglavnom svodi na to da je tata pojebo, povalio i kresnuo sve što je nosilo suknju, da je bio najbolji jebač od Vardara pa do Triglava. Mali s kurčinom može samo da pati što nikad neće prestići tatu, prvo zato što mu je sužen prostor delovanja a drugo zato što tata laže ko i svako muško. Jebi ih sine! - je jedina rečenica kojom tate vaspitavaju svoje kuronje da im se ne zatre prezime, ostatkom vaspitanja bave se mame. Da mame nije sramota dečaci bi najverovatnije saznali kakvi su jebači njihove tate al' sramota ih je! Dakle, da bi ostvario uspešnu vezu sa ženom muškarac mora da je zauzda a to može samo ako je dobro kara po sistemu dobar penis mir u kući. Ovo nisam napisala na latinskom zato što poštujem Latine a izjava je kretenska. I ovde hoću samo da vas pitam dragi muškarci je l' znate vi koliko nama strpljenja i ljubavi treba, da od vas vanserijskih jebača, izašlih ispod nakovanja tate ekstraserijskog jebača, napravimo dobre ljubavnike, toliko dobre da možemo da se pohvalimo? Je l' znate koliko ste nam ogadili oralni seks zbog onog vašeg Popušiš mi, Puši mi, Napuši mi se kurčine. Posle kukate što nećemo. Nećemo, bre, iz inata. I šta još da vam kažem? A? I još mi se usudi neko da cvili i lamentira nad svojom jadnom muškom sudbinom što je video sliku vagine, a ona lepa, lepa, ama ko nacrtana! Da l' ja vučem neke traume niko me ne pita. Zbog tog izraza ''kurčina'' ja sam se svaki put kad god neki muškarac počne da skida gaće, preznojila, sve sam mislila izaleteće neko čudo, Osmi putnik u najmanju ruku, jebaće mi mater! Posle sam porasla i videla da je kurčina u stvari jedan običan penis balkanikus, opevan i slavljen više nego što je zaslužio, mažen i pažen a opet ponekad neupotrebljiv. I na kraju, nije važno koliko je - važno da je dobar tehničar nisu izmislile žene nego muškarci kojima je mali. Muškom mozgu kad je penis u pitanju nikako da doakaš. Da ste mi živi i zdravi. Kuronje balkanske! Da l’ je ikome posle ovoga lakše na duši i u rasejanju nemam pojma.

arg-a-5o-trya

Mahlat — Fri, 05 Dec 2008 16:08:20 +0000

arg-h-50-trans

Mahlat — Fri, 05 Dec 2008 16:08:48 +0000

arg-l-50-trans

Mahlat — Fri, 05 Dec 2008 16:09:23 +0000

arg-a-5o-trya1

Mahlat — Fri, 05 Dec 2008 16:10:40 +0000

arg-t-5o-tr

Mahlat — Fri, 05 Dec 2008 16:11:08 +0000

guza6

Mahlat — Fri, 05 Dec 2008 18:43:15 +0000

Zagreb

Mahlat — Sat, 06 Dec 2008 20:38:21 +0000

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=dW4Ir8R-vM8&feature=related]

Zadnje dane njene trudnoće proveo je na Zagrebačkom velesajmu (’’Tko nije vodio djecu na Zagrebački velesajam taj ne zna što je patnja’’ – Velimir Živojinović Walter u filmu ’’Lajanje na zvezde’’) i stigao taman na vreme da joj kroz staklo pantomimom objasni – vidi kak’i sam ti, stigoh – na šta mu je ona pokazala srednji prst.

Muško! – vrisne on.

Jok! Nisi stig’o na vreme! Žensko je.

Na njegovo stidljivo pitanje može li da se zove Zdenka rekla mu da nema nikakvih problema, može, al’ kad on bude rodio.

Ne zove se Zdenka a ne zove se ni Nastijenka iako je napravljena na stijeni.

Posle tri meseca je jedan fića grabio put Splita preko Zagreba, put dugačak pa reše da prespavaju u jednom zagrebačkom hotelu. Ona što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka arlaukala šta god da su joj radili. Tata u neko doba skoči, uzme je i kaže – Sa’ću ovo čudovište da bacim kroz prozor, duša mi spava.

Mama pridje, uzme svoju bebu i kaže – A šta misliš da ti odeš i prespavaš kod Zdenke pa ujutru da dodješ po nas?

Tata se pokrio po glavi i više se nije čuo. Niko ne zna da li je tu noć spavao jer se ona što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka i dalje drala. Zaspala je čim su ujutru krenuli dalje.

Pet godina posle toga ona što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka ostavljena je sa babom u jednom zagrebačkom stanu, slagali je da idu na piće i otišli na letovanje u Italiju. Mislila da se nikad neće vratiti i to im i danas pamti.

Desetak godina kasnije, onu što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka je, sa tri drugarice, razredna zaključala u sobu na osmom spratu jednog zagrebačkog hotela. Videli je kroz prozor kako ondulirana odlazi u društvu nekog gospodina. Ni zdenka ni Nastjenka je počela da se guši, rpobala da otvori prozor i nije uspela. Čitavu noć je snimala film – hotel gori, kurve od razredne nema nigde, kraj je. Jedva preživela samu sebe. I danas vuče traume, ne odseda ni u jednoj hotelskoj sobi bez obijačkog alata i ume ponekad da se probudi u svom stanu, ode do vrata, otklljuča, odškrine, zatvori, zaključa i vrati se da spava.

Desetak godina nakon toga dečko od one što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka odlazio na oduživanje duga domovini u Zagreb. Rek’o joj da nema živaca tamo da razmišlja sa kim se ona smuca i da računa da više nisu zajedno. Plakala pet dana i šes’ noći i na kraju rekla – ko ga jebe, bre! Isto mu rekla kad se posle godinu dana vratio i rek’o joj da je sve vreme mislio na nju. I dodala – ne seri, leba ti, samo nemaš živaca da tražiš, predugo si apstinirao, računaš da sam ja već odradjen pos’o.

Posle par godina joj onako u behemotskoj izmaglici rek’o da joj nikad neće oprostiti što ga nije čekala. Nije uopšte imala živaca da ga pita kako se čeka nešto što nemaš, ostala je u ubedjenju da su svi koji su vojsku služili u Zagrebu malo udareni u glavu.

Tri godine posle svega, negde u predvečerje rata, onu što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka je na putu do Pule tata zaboravio na benzinskoj pumpi, samo što su ostavili Zagreb u izmaglici. Lepo seo u atuo i otiš’o. Mobilni telefoni nisu postojali, zvala mamu i plačući joj rekla da je svi gledaju kao malu pokupljenu na autoputu.Mama rekla – kaži strvini da mi se ne vraća. Vratio se po nju posle neka dva sata al’ su ga sa pumpe odma’ uputili u miliciju. Oni jepredali nezavezanu i rekli mu da nije normalan.

I danas joj otac kad god mu nešto nije pravo a obično mu nije pravo ništa kaže – Što te onda ne bacih kroz prozor, nakajati se ne mogu.

Eto, bilo bi sasvim logično da ona što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka mrzi Zagreb iz dna duše. Kad god mu se približila nešto je kretalo po zlu.

Al’ ne mrzi ga.

Zato što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka nego se zove Mahlat.

Kuliraj, bre!

Mahlat — Tue, 09 Dec 2008 23:22:24 +0000

Dva puta su me udarila kola. Oba puta na trotoaru. Onaj prvi me bacio na kolena i produžio dalje. Fićom, možete misliti. Tamo gde me udario me i danas žiga na promenu vremena iz toplog u hladno i iz hladnog u toplo. Drugi se iz nekog forda smeškao i igrao onu igru ‘oću na tebe, neću na tebe, u tom igranju se zaneo pa umesto kočnice nagazio gas i opaučio me. Bacio me na jednu devojku pa obe na jednog momka pa svo troje na ogradu mosta i tu se nekako zaustavio da ne moraju kukama da nas izvlače iz reke.

Onog prilepljenog za ogradu mosta prvog odvezli u hitnu pomoć, zalepile smo ga da nije mog’o da progovori. Sledećim kolima koja su naišla odvezu onu što je bila u sendviču. Onda sam došla ja na red al’ nisu naišla ni jedna kola. Do hitne me vozio tip na motoru dok je moja crvena krvca ostajala po Jadranskoj magistrali. Tamo mi udarili sitan štep, dali neke injekcije pa došla milicija po mene da me vode da dam izjavu. Tamo samo što me nisu uhapsili. Onaj što me udario Nemac, ne razume ništa i nema jednu nogu a ja mu redjala bez pauze sve od okupacije na dalje.

Znači, oba puta sam bila pristojna, hodala onuda kuda idu ljudi al’ nije vredelo. I otad ne podnosim bahate vozače, one koji ni malo ne poštuju pešake a o biciklistima i vozačima skutera i motora da ne govorim.

Kad hodam trotoarom hodam uz samu ivicu samo što ne počnem da se penjem po zidovima, nikad ne znam koji ludak će rešiti da se provoza i po torotoaru a kad prelazim ulicu ponašam se k’o špijun. Zveram levo i desno nikad nisam baš sigurna.

Letos se vraćam sa ljubimicom iz kupovine. Sva izmučena od milion stepeni i njenog probanja svega što joj se svidelo puta onoliko koliko boja postoji. Na semaforu zeleno svetlo i za pešake i za ludake koji dolaze iz sporedne ulice. I taman kad smo bile na pola prema nama ide kec, vozač arlauče da požurimo, maše rukama. Odma’ mi pao mrak na oči. Ulicu prelazim najbrže što mogu pa još treba da pretrčavam!

Arlauknem i ja njemu da je totalni ludak. Kad ono vrućina, prozori otvoreni i ludak čuo. I parkirao se brzinski na sred ulice. Gledam ja izlazi napolje spreman u najmanju ruku da me nokautira. Ne nosi bejzbol palicu znači uzda se u sopstvenu snagu. Penuša, dernja se i ide prema meni.

Ja pritisak milion. Em sam žensko, em ne umem da se bijem, ni jednu foru ne znam. Pogledam, onako u sekundi u tašnu, u sekundi saberem da u njoj imam dva telefona, diktafon, foto aparat, novčanik, kad saberem gramažu, može da mi posluži k’o ’ladno oružje.

On već priš’o, teatralno stao u slovo Ф i još teatralnije mi postavio pitanje: Šta je bilo?

Ništa, kažem ja, kad te sad razma’nem ovom tašnom obezglaviću te ni trepnuti nećeš! A onda ću da sednem na tebe tako obezglavljenog i čekaću da dodje milicija! Udahnem duboko i održim skraćeno predavanje o kulturi u saobraćaju protkano psovkama, već besna i luda i na kraju kažem: Mak’ se inače ću da te pregazim najsitnije što mogu ovim štiklama!

Tako sam ga valjda u’vatila na prepad pa je zaključio da sam ludja od njega i da će pre on dobiti batine nego ja.

Ljubimica s druge strane već telefonira i zove hazbenda sva izbezumljena.

Tri dana sam se kajala što mu ne razbih nos pa kol’ko košta da košta. Drugi put bi kočio na 500 metara.Na kućnom zasedanju ljubimica i hazbend imali tri tačke dnevnog reda:

kako me održavati u normalnom stanju

kako me naučiti da ne ispravljam krive Drine

da l’ me puštati samu na ulicu il’ s pratnjom

Zaključak sastanka je – ja jesam u pravu al’ nisam u pravu. U prevodu – nikad neću ispraviti krive Drine! U još preciznijem prevodu – ko god me nacentrira svojim ljubimcem na četiri točka ja treba da otkuliram. Ili još bolje da poletim. Ako ikako mogu.

Jer, ne znam šta bi drugo značilo - čuvaj se budala.

U prevodu: Čim vidiš budalu ti poleti.

Ako da Bog da te i gore nešto ne presretne...

Jer mene vole da presreću.

Pre par godina ja u kolima sa mamom i tatom. Oni napred, ja pozadi u toku vožnje traje turnir u svadjanju. Otac se parkira na pola trotoara da izadjem i ja otvorim vrata, na vrisak oca povučem nogu al’ ne povučem vrata i neko nas raspali. Nije hteo da se nagodi, tri sata smo čekali miliciju. Oni došli i prvo njemu jebali mater što ih je maltretirao ni zbog čega. Onda nama rekli da moj otac nije napravio prekršaj, dozvoljeno parkiranje, da skratimo postupak, najbolje bi bilo da meni pišu prijavu za ugrožavanje bezbednosti saobraćaja. Tako nešto. Ja pristala.

Dala izjavu. To sam sve ponovila kod sudije za prekršaje. I dobila rešenje, presudu, jebem li ga šta je. Tamo piše da sam ja vozila auto te i te registarske oznake, te i te marke u toj i toj ulici i da sam tako vozeći sedela iza same sebe pa kad sam se parkirala ja sam, iza mene koja je vozila, sa sadnjeg sedišta otvorila vrata i onda me udario onaj.

Presavijem tabak i napišem da sam ja samo jedna i da istovremeno nisam mogla da vozim i da sedim iza sebe ni pod razno. I pošaljem.

Kako je bog dao naše pošte pa dopisi putuju mesecima u medjuvremenu mi stigne po onom prvom rešenju, da zbog toga što sam se ponašala neprimereno u saobraćaju to jest vozila kola i istovremeno sedela iza same sebe il’ odma’ platim, ne sećam se kol’ko bilo, il’ odma’ idem u zatvor šest dana. Platila da se ne teram sa budalama.

I danas se kajem što ne odo’ tad u zatvor pa posle da pišem romane.

O dogodovštinama kad sam aktivno (dok se ne udadoh ) vozila biciklu pa umela da odem tako daleko da nemam snage da se vratim ću tek da pišem. A i o onome kad me tako na bicikli neki kreten iz auta raspalio po dupetu. Da l’ možete da zamislite koliko sam letela i kako sam se prizemljila.

I meni smešno.

Summa sumarum

Mahlat — Fri, 12 Dec 2008 19:59:11 +0000

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=5mqUJDDi_Rg]

Bilo je ovako:

U januaru je ludijala predizborna kampanja kroz sve moguće medije, kandidovao se ko je stig’o. Mene bilo sramota što imam uši. Svi koji su se kandidovali su kukumavčili da izadjemo na glasanje da ne bi opet vlast morala da se menja bagerima.

Biralo se izmedju istoka i zapada. Razlozi svakog birača su bili neverovatni. Jedan je glasao za radikale jer ’’Putin zaštićava Srbe’’! Mene i dalje bilo sramota što imam uši.

U februaru smo dobili predsednika. Jedan predsednički kandidat se okrenuo ženama i rek’o da radjamo decu da bi imali kome da ostavimo borbu za slobodu. Mile sam mu se majke najebala. Ako nemam šta detetu da ostavim e neću ni borbu. Nikakvu!

Drugi se okrenuo mladima, bakama i dekama. Računao da ovi mladi još nemaju pojma a da su bake i deke totalno izlapeli.

Uši su mi bile u ozbiljnoj opasnosti da ih odsečem.

Tog istog meseca Kosovo je proglasilo nezavisnost, ničim izazvano i totalno nepravedno. Vlast se umal’ nije šlogirala. ’Teli da me ubede da ću da umrem i da sam niko i ništa ako ne izadjem na ulicu da vičem ’’Kosovo je srce Srbije’’. Nit umreh nit izadjoh na ulicu. Nit’ iskreno da vam kažem, ja uopšte znam gde je Kosovo. Sem na geografskoj karti. Mediji ovu nezavisnost nazvali ’’pirova pobeda’’.

Ja se malo zbunila, pokušala u sebi da pronadjem sve te kosovske emocije što me obuzmu na Vidovdan i ne nadjoh ništa. Biće da sam drvo. Cepanica!

Hleb ''naš nasušni'' postao je političko sredstvo. Ono najniže. U Somboru. Zašto je to tako većina Somboraca nije znala. Jedan se odvažio da razjasni da je to tako jer treba da se pokaže Albancima da ne mogu da rade šta hoće pa ni da mese hleb. Kolektivna paranoja je kulminirala strahom da Albanci mogu nešto da im stave u hleb. Šta znaš!

U martu je promocije hipermarketa, šoping molova i monopolista itišla tako daleko da je na jednoj TV prikazana emisija o tome zašto je bolje povrće kupovati u hipermarketima nego na pijacama. Na pijaci možete da pokisnete ali to i nije tako strašno koliko je strašno što pijačni prodavci nemaju sertifikate o poreklu robe! Kad sledeći put odete na pijacu obavezno pitajte za sertifikat. Svaki bokor zelene salate mora to da ima, poreklo semena, vreme sejanja, vreme berbe, rok trajanja, na kom je Suncu sunčana dok je rasla, prirodnom ili veštačkom, i kojom je vodom polivana. Povučena ovim u jednom hipermarketu sam pogledala sertifikat za pasulj: berba 2007., poreklo Azerbejdžan, sorta tetovac. Put tog pasulja iz Azerbejdžana, carina, papirologija i sanitarni pregled su jeftiniji nego da je pasulj otkupljen od nekog domaćeg proizvodjača. To što se azerbejdžanski pasulj zove ’’tetovac’’ je normalno pošto ovi od Leskovac nisu patentirali i zaštitili svoju sortu.

U aprilu samo što se nisam ujedala kad sam saznala da je samo 7% stanovništva visokoobrazovano. Ako od tog postotka oduzmemo sve one koji su kupili diplome biće da nema ni toliko obrazovanih, to nema veze sa diplomama.

Ovo što smo prosečno neobrazovani nas ne sprečava da budemo doktori specijaliste i da postaviljamo dijagnoze. Ovde vam je svako stručan da za nekog drugog kaže da je lud ili bolestan. Svaki nebeski Srbin ima svoju listu ludih i bolesnih napravljenu stručnim posmatranjem okoline. Dijagnozu znaju da postave ali lek za sve te bolesti nemaju, ne znaju koji je. To je jedna od stvari koje me fasciniraju. Ima mnogo onih koji znaju od čega boluju drugi ali nikako ne znaju od čega su sami bolesni. Ma, ne priznaju da su bolesni uopšte.

Sve u svemu, ovde ste bolesni ako ste demokrata, radikal, ako imate mišljenje, ako se ne libite da ga kažete, ako vam je Kosovo srce, ako nije srce, ako mitingujete, ako ne mitingujete, ako se protivite, podugačka lista utvrđenih bolesti koje u dijagnostici još nemaju šifru. Ali, ko te pita, ako Srbin kaže da si bolestan – bolestan si, nema tu šta da se polemiše. E, dragi moji, 70% tih naših doktora specijalista se izjasnilo da je homoseksualnost bolest! U koju vrstu bolesti su svrstali homoseksualnost nisu se izjasnili, organsku, mentalnu, urođenu, stečenu, izlečivu, neizlečivu, to ne znaju, znaju samo da je bolest. I, naravno, mrze homoseksualce. Remete im život. Da li isto tako mrze sve bolesne ljude nije mi poznato. Hoću reći, ako već misle da je homoseksualnost bolest stvarno je nepristojno gajiti prema njima taj osećaj mržnje. Maj – Eurosong! Preživesmo a preživeše boga mi i homoseksualci, živa nisam bila za njih. A kad sam već kod njih da pohvalim i ’’Kurir’’. Ni on se nije obrukao. Ostao je dosledan govoru mržnje, širenju mržnje i pokušaju da napravi skandal tamo gde ga nema. Da imaju penzioneri šta da čitaju. Sprovodeći istragu, svakog jutra kad kupujem novine, zaključila sam da taj ’’časopis’’ kupuju isključivo penzioneri. Valjda ih privuku oni naslovi – Pederluk, Peder-bal, Orgije i slično, pošto u njihovo zlatno vreme toga nije bilo. U pomenutoj novini ste mogli da pročitate da ’’horde pedera haraju Beogradom!’’. Ja se trudila da vidim te horde al’ nisam uspela. Očekivala sam baš horde naoružane toljagama, lancima, kamama i ostalim spravama za mučenje poštenog sveta al’ ništa. Ništa poharano nije. Ovde se hara samo kad treba da pokažemo kako smo demokratska zemlja i gde nam je srce.

Jun je potvrdio da smo nepopravljiv narod, održana je promocija knjige profesorke Mirjane Marković.

Ako ste zaboravili ko je to – to je udovica pokojnog predsednika Slobodana Miloševića koji u trenutku upokojenja nije bio predsednik al’ to nema veze svima onima koji čekaju da vaskrsne, žena sa cvetom u kosi, ona žena koja onoj svojoj ljubavi bez koje nije mogla da živi nije došla na sahranu, majka najbogatijeg berača višnji i nosača gajbi na planeti, ruska azilantkinja, ona što je gledala levo a išla desno, žena kojoj su se od svih zločina koje je učinila pripisali samo dva - dodeljivanje jednog stana i šverc cigaretama. Za obe stvari je nevina pa neće doći na sudjenje da ne gubi vreme. I na kraju, to je ona žena za koju onaj koji Evropu hrani govnima traži rehabilitaciju ubedjujući celu zemlju da prema ovoj ženi vrši humanitarni zločin i da će ona, tamo u Rusiji, da crekne za milom joj domovinom. S obzirom da smo popušili odavno sve cigarete koje je švercovala ja bih joj oprostila i pustila je da se vrati. Lakše bi mi bilo, majke mi. Mnogo lakše nego što gledam reportaže sa promocije njene najnovije knjige koju ’’jadnica još nije videla’’ a u kojoj je sigurno ponovo pisala o ljubavi prema svojoj porodici, njenoj prelepoj deci, pčelicama i leptirićima i ispijanju kafe na Stradunu.

Nastaviće se.

Moram da prekinem, pripade m i muka.

Mahlat, rodila te majka!

Mahlat — Sat, 13 Dec 2008 22:51:47 +0000

Iliti kak’e veze imaju matematika, sise i internet.

Uh! Reših da iskoristim vreme dok se moj hazbend ljubimac ne probudi. Spava mrtvosan da mrtvosaniji ne može da bude. Celo veče je, jadan, oduzimao, sabirao, delio, dizao na kub, vadio korenje, do kog je rezultata doš’o pojma nemam zaspao je pre nego što je uzviknuo ’’Eureka’’. Da l’ će to da uzvikne kad se probudi nisam sigurna pošto spava namršten.

A ja rešila da vam objasnim jednu vrlo bitnu stvar. Matematika vam je jedna nauka kod koje ima tri dana da dokazujete da je 2+2=4 i da opet ne dokažete. Al’ zato vrlo lako možete da dokažete da je 2+2=5, to jest kako god računali, preračunavali se, do kog god rezultata da dodjete zaključite, da imate ostatak sa kojim pojma nemate šta ćete. Matematika je takodje nauka iz koje proističu mnoge druge nauke koje ne mogu da opstanu bez računanja. A nauke su vam ono kad množite, delite sve sa beskonačno i na kraju dodjete do rezultata koji ničemu ne služe. I onda dobijete problem. Dignut na kvadrat il na kub. Onda batalite matematiku i dodjete do zaključka da beskonačno ipak postoji. To ja mislila jer ja nemam pojma.

Proučavanjem drage nam estrade i dipl. pevaljki, kao i uticaj veličine sisa na prodaju projekata tj. CD saznam, jadna, da postoji nauka koja se zove sternomantija. A do juče sam mislila da matematika i sise nemaju ama baš nikakve veze. Sternomantija je veština proricanja nastala u Španiji u XVIII veku a u Srbiju je stigla krajem prošlog veka. Donele je vidovite dipl. proročice. To su one što imaju laptopove i što im se javlja da l’ vas muž ili žena varaju i što nisu diplomirale na raznozraznim fakultetima nego na ljudskoj gluposti.

Sternomanti služe da vam objasne da se uopšte niste rodile sa sisama kakve vam pripadaju i da vam preporuče oblik i veličinu koji vam odgovaraju. Ako to ne uradite propašćete u životu. Kad krenete kod sternomanta da ponesete natalnu kartu i dlanove jerbo oni mogu da zaključe kakve sise treba da nosite samo na osnovu natalne karte i rasporeda linija na dlanu. Nije bitno da l’ je levi ili desni. Ovo sve ako hoćete ’’dug, zdrav, srećan i uspešan život’’ što možete samo sa novim sisama a samo ako vam sternomanti izračunaju na osnovu ovoga. Ako nećete onda ništa. E, tu leži ona veza matematike sa sisama a ja sam još jednom zaključila da nemam pojma pošto sam mislila da veličina sisa nema veze sa srećom a naročito sa dužinom života.

Ako niste znali, najpopularnije su jabučaste, zatupaste i trogulaste grudi. Ove trouglaste naročito. I najskuplje su. Eto vam opet veze sa matematikom, koja je dobra s’ algebrom nacrta dva jednakokraka trogula, turi ih umesto sisa i eto joj dugog i srećnog života. E, ako ste mislile da je ovo negde na zapadu, jok, bre, ovde, rekoh vam. Ja se jadna stalno čudim što su one pevaljke srećne koliko god glupu pesmu da pevaju kad evo zašto.

Problem nastaje kad odete kod estetskog hirurga i zatražite trouglaste grudi. On odma počne u sebi da se preslišava: ’’Kvadrat nad hipotenuzom, to zna svako dete, ravan je dvadratu nad obe katete’’, belo vas pogleda i kaže: ’’Ne može, bre, to je možda mog'o Pitagora ja ne umem’’.

Ako imate dečka ili muža koji baš ’oće da vas šeta sa sisama ala Pitagora on odma’ nek mu uperi pištolj u čelo, navikli su estetski hirurzi na to. Ako nemate eeee... i za to ima rešenje. Al’ samo ako umete da vajate.

Preko interneta možete da naručite ugradnju silikona koje ste modelovale svojom rukom. Onda pošaljete te vajane sise opet internetom. Pa vam oni internetom zakažu prvi slobodan termin sa sve cenom. Pa vi otputujete (ne intenetom nego avionom) u Pariz, Nant, Bordo ili Ramoranten i dobijete sise iz snova. Pa se vratite – opet avionom. A sise možete da turite na internet, ne znam šta biste drugo mogle s njima da radite.

Ako imate muža bolje da se ne vraćate kući jer su oni što dobro stoje s matematikom a nemaju sise tj, muškarci izračunali da za te pare koliko koštaju sise, vaših ruku delo, može da se opremi eksterijer i enterijer trospratne kuće. U stilu nekog Luja.

Sad možete da birate, oćete muža, trospratnu kuću il’ sise. Kažu da muževi i trospratne kuće u Srbiji uopšte nisu u modi.

P.S. Hazbend ljubimac nije računao zapreminu prosečnih toruglastih sisa nego kako će zemlja da izadje iz sranja. Ovo ću tek da mu pričam. Da ga iznenadim. Posle ćemo da vidimo da l' smo srećni ili treba da menjamo nas, kuću ili sise. Pa ću vam javim.

1024

Mahlat — Sun, 21 Dec 2008 21:01:38 +0000

Crče mi baterija!

Mahlat — Sun, 21 Dec 2008 21:01:54 +0000

Sunce se hladi, nafte sve manje, Rusi nas zezaju oko gasa, preti ozbiljna kriza. O struji da ne govorim, otkad znam za sebe nemamo je dovoljno, čim zagudi kreću apeli da ne trošimo ono bez čega ne možemo, dok ceo svet blješti nama bi najbolje bilo da se vratimo na petrolejku.

Energenata što prirodnih, što veštačkih, sve manje, kako vidim sve će početi da trokira. I bilo bi stvarno strašno da nema na svetu divnih, pametnih, zaludnih naučnika, koji se bave alternativnim izvorima energije.

Sad, ja stvarno očekujem velika otkrića, na primer- kako naterati veš mašinu da radi na običnu cepanicu, tako nešto, kad ono ja prosta, neuka, nikad mi ništa veliko neće pasti na pamet.

Tamo na Tehnološkom institutu u Džordžiji radi, proučava i pronalazi raznorazne stvari profesor Zong Lin Vang. Prosti mu pronalasci k’o što mu je i ime prosto.

Elem, čovek najavio ’’proizvodnju nove tkanine napravljene od nano žica koje generišu električnu energiju putem trenja’’. Ja odma’ pomislila da je to trenje prosto k’o ono kad se nadjem u nekoj vukojebini bez upaljača pa čukam dva oblutka dok ne poludim i ne napravim vatru nego sednem da plačem. Al’ nije.

Ovaj njegov materijal će moći da ’’generiše 80 milivata struje po metru kvadratnom’’ što je dovoljno, kaže on, da se napuni baterija za mobilni telefon.

E sad, pošto tkanina mora da se tare, jelte, mora i da ima o šta da se tare. Meni bi odma’ palo na pamet da se od te tkanine prave rukavice, staviš na ruke i tareš jednu o drugu sve dok ne napuniš mobilni al’ rekoh, ja sam prosta, bez ideja.

Kaže ovaj sa prostim imenom da bi najbolje bilo da se od te tkanine prave grudnjaci jer je trenje tu, medju grudima, najveće!

Znači, čim počne prozvodnja ovih grudnjaka ja ću početi da radim kao mini proizvodjač energije za mobilne telefone što logično znači da će to svi znati. To još logičnije znači da će svako kome je crkla baterija moći da me zaustavi na ulici i najljubaznije upita:

- Izvini, je l’ mogu samo čas da napunim bateriju?

Još logičnije od svega je da ću ja da raskopčam jeleče i da kažem:

- Samo izvolte – i da ću tako da stojim k’o vetrenjača sa sisama, nasred ulice.

Ono što posle svega sledi ne je da će svako ko prodje pored mene da se krsti i levom i desnom što me baš briga.

Mislim, stvarno me baš briga ako budem mogla da unovičim svoju prizvodnju.

Sad odoh da smišljam oglas, nešto kao

- medjusisni punjač mobilnih telefona svuda i na svakom mestu, brzo i jeftino!

zimnica

Mahlat — Tue, 23 Dec 2008 22:45:43 +0000

433

Mahlat — Tue, 23 Dec 2008 22:46:24 +0000

Oporaviću se do Nove godine, nadam se!

Mahlat — Tue, 23 Dec 2008 22:47:48 +0000

Kad sam ja bila mala, Deda Mraz je bio mnogo drugačiji nego danas. Imao je bradu od vate, dolazio je dok spavam i uvek mi ispod jelke ostavljao baš ono što sam želela. Vremenom je počeo da me nervira, jer sam ga čekala, čekala, klimala pospano glavom, a on je uvek kasnio i dolazio baš onda kad ja zaspim. Ujutru bih neutešno plakala što me nisu budili da ga vidim, a toliko sam ih molila. Ukapirala sam onda, kad su drugi mislili da sam prerasla Deda Mraza. Saopšteno mi je na najgori mogući način, tek tako, da on uopšte ne postoji, ali tako je, valjda, sa svakom prevarom. Ne može da vam bude lepo kad saznate.

U međuvremenu, saznala sam mnogo toga, a Deda Mraz se puno promenio.

Rođen je u Laponiji, a živi u Finskoj. Nije oženjen. Ona baba sa kojom ga povremeno uslikaju je samo u svrhu očuvanja tradicionalnih porodičnih vrednosti a i da ne bi počeo da ga bije glas da je matori usamljenik. Obožava da pije Coca-Colu, pa zato stalno uzvikuje ''O-ho-ho-ho-ho!'' Sva sam pod stresom, čekam kad će da podrigne pa da mi se definitivno smuči. Navija za Crvenu Zvezdu, a kladi se isključivo telefonom marke ''Nokia'' što mu ne ide baš najbolje, jer još cima one jadne irvase, nikako da pređe na neko savremenije prevozno sredstvo. Zbog toga što zlostavlja irvase u najskorije vreme će mu neko udružđenje za zaštitu ugroženih životinjskih vrsta poslati tužbu. Postoje indicije da će biti optužen i za izrabljivanje patuljaka, neuplaćivanje penzionog i socijalnog kao i za neisplaćen višegodišnji topli obrok. Što se brade tiče, toliko mu je lepa i svilena da prosto poželim da i meni izraste jedna takva.

Živi od novca dobijenog za snimanje reklame za coca-colu. Povremeno se pojavi u nekom porno filmu mada postoje sumnje da je to njegov dvojnik i da pravi Deda Mraz sa tim nema ništa.

Dok nije počeo da radi za Coca – colu u jednoj ruci je nosio korpu sa jabukama i orasima koje je delio dobroj deci a u drugoj prut za nevaljalu decu. Sa razvojem svesti o dečijim pravima morao je da se odrekne pruta kao vaspitno popravne sprave

U Srbiju je stigao posle Drugog svetskog rata i ušao u otvorenu borbu sa Svetim Nikolom u kojoj je pobedio jer je Srbima rečeno da je religija opijum za narod pa su jedno vreme prestali da primaju Svetog Nikolu.

Ima neverovatnu moć da se umnožava, pa tako pred Božić svaki zgubidan u Americi postaje Deda Mraz. Ovde, kod nas, pojavljuje se u obliku devojaka u mini suknjama koje zovu Deda Mrazice. I eto, mi smo zemlja u kojoj je vrlo lako da od devojke postanete deda. U ostalim zemljama možete samo da postanete baba, ali nismo mi toliko napredovali. Zauzeo je mesto Baba Roge, mnogo ga koriste kao pretnju i žešći je baksuz, hoću reći, stalno nešto morate da mu se uvlačite da bi ste nešto dobili. Meni nisu hteli godinama da ga pokažu, a sad guraju malu decu, koja ga se plaše, da se slikaju sa njim, tako da svi imaju bar po jednu sliku svog zacenjenog deteta sa Deda Mrazom. A kakav će poklon dete dobiti, ne zavisi uopšte od toga da li je bilo dobro, ni od dobre volje Deda Mraza, već od uspešnosti firme u kojoj roditelji rade.

Kod mene se godinama pojavljivao prerušen u brkatu komšinicu koja je uvek znala šta mi treba sledeće godine, nova ljubav, više para, manje glavobolje, sve ono što ja nisam poželela.

Ove godine stig’o ranije, tj. danas popodne, beemveom.Don’o svašta. Da vam nabrajam, sramota me. Bilo od pršute preko sira i kajmaka, rakije, do ‘’Milka ‘’ čokolade. Uš’o sav baldisan kol’ko se natovario. Alkohol ne pije. Ja odma’ drmnula malo od one rakije.

Ja alkohol realtivno dobro podnosim sem domaće rakije. Od jedne postajem razroka pa sam ga tako sve vreme posmatrala iz dva ugla i čekala k’o lovac na čeki da kaže nešto pogrešno pa da ospem paljbu.

On se pravio lud, ja se pravila luda, obraćali smo se jedno drugom sa Vi. Tol’ko sam bila živčana da sam sad ko izduvan balon. I kad mi se slegne ovo odmeravanje s Deda Mrazom možda napišem nešto pametno.

Trenutno ližem rakiju i pokušavam da opustim sve mišiće koji su bili u pripravnom stanju.

Ljubimac već zaspao, iscrpljen.

A ja sam vas malo lagala.

Ona što nije pristajala da mi bude svekrva bila i otišla.

Saplela se dabogda!

Kolektivno ludilo

Mahlat — Sun, 28 Dec 2008 08:08:09 +0000

I ja samo što se ne zarazih.

Odavno znam da će Nova godina da dodje čekala je ja il’ ne čekala ili kako god je čekala. I unazad godinama je dočekujem opušteno, ko rod rodjeni, u spavaćici. Neko za najlepše trenutke mora da šljašti ja videla da mi u spavaćici ništa ne fali. Raspekmezim se u novogodišnjoj noći i ništa mi ne treba sem jelke i čaše.

Ne mogu sebe da zamislim u nekom restoranu gde svi žderu i piju, igra i ko zna i ko ne zna pa mi onda čestita i Kurta i Murta, ko god prodje pored stola, oči mu dotle nisam videla niti ću od te noći videti. Stvarno me užasava ta histerija.

Elem, jelka...

Godinama kitim prirodnu, ogromnu, do plafona visoku, obično je deljemo u hodniku zgrade jer ja uvek preteram. Isto tako godinama već slušam kako sam zbog toga odvratni, nemilosrdni, ubica jelki k’o da ih ja sečem. Drvoseče, što profesionalne što priučene, orgijaju po šumama posle ja kriva što sam kupila.

Juče ’’apeluju’’, jebote, da kupujemo jelke sa busenom u Gradskom zelenilu. Prvo sam se nervirala što meni treba jelka od 2 metra a one sa busenom su metar, ostalo bi mi nakita da okitim celog ljubimca i pride. I tako, da okitim tu jelku pa da je posadim. Kažu. A ako nemam gde da je posadim da je vratim njima! I tu poludim, da platim pa da vratim! Pare ne vraćaju. Smislim ja da im tražim jelku na revers kad već treba da vraćam al’ ne daju. Oni su,kanda, pametniji od mene k’o i svi lopovi u ovoj zemlji.

Juče, pušeći se od inata, krenem da kupim veštačku. Subota popodne, Beograd zakrčen! U onu radnju Women secret ne može da se udje, da sam htela da kupim gaće ostala bi gologuza. Kreteni kupuju gaće kao sumanuti, svi planiraju, izgleda, neko novogodišnje svlačenje pa da se ne obrukaju. Deset minuta sam stajala i gledala, biće da niko gaće ne nosi sem u nekim svečanim prilikama.

Milion njih je prošlo sa prasetom preko ramena uvijenim u najlon, mislim stvarno da se preneraziš. Dakle, em će tu noć da nose gaće em će tu noć i da jedu što, izgleda, preko godine ne rade.

Ja k’o po običaju počela da šapućem, ljubimac k’o po običaju počeo da se nervira i da mi drži predavanje da će neko da me bije pa predloži da svratimo do njegovog brata dok prodju svi ludaci sa gaćama i prasićima da bi mog’o čitavu da me vrati kući.

Odsedim mi tamo i bata kaže kako u Tempu ima jelki, da Tempo radi 24 sata, ja se obradovala, računam u po’ noći nema nikoga idemo u Tempo.

Ljudi moji, tamo, sinoć pola sata pred ponoć ne možeš da se parkiraš. Nekako se uglavismo posle pola sata smrzavanja u kolima. Unutra ludilo!

Gužva k’o u podne, svi se sudaraju kao u luna parku sa onim automobilima, ne zna se ni ko ide levo, ni ko desno, ni gde si, ni ko šta ‘oće, graja, sve u svemu k’o da si u ludačkoj kutiji.

Ja, jadna, počela kao da gledam šta je tu jeftinije, nikad bila u tom čuvenom Tempu, niti inače znam koliko šta košta, ljubimac počeo da gleda u mene sa kim ću da počnem da se obračunavam pogledima pa verbalno i da l’ da uleće il’ da ne uleće.

Ako mi verujete zaboravih da sam došla po jelku. Dva puta sam izlazila napolje da pušim, taman zapalim pa vidim nailazi stampedo, ja jadna, bacim cigaru i uletim unutra, mislim se, bog te mazo, izgubiču ljubimca ima celu noć da se tražimo medju onim rafovima i ja ću koje sam sreće, na kraju, garant, da završim ispod one viljuškare što pišti.

Nekako dodjosmo do jelki i ja htedoh da ubijem ljubimčevog brata. Jelke visine 30 santimetara! I oca sam mu i majku onu i Tempo, i celu familiju, ovol’ke duševne bolove pretrpeh zbog 30 santimetara. Da je djoka pa da se obradujem. Samo što nisam počela da cvilim.

Onaj narod kupuje, kupuje, kupuje, ma ne možete da zamislite, valjda kupuju za celu iduću godinu. Svi idu, uzimaju po nešto viču – Ovo je džabeeee! – ja se prišunjam, pogledam, ništa, bre, nije džabe, sve košta.

Ako sinoć tamo nije prodata bar tona majoneza i tri tone keksa i margarina ja ću odma’ da se ubijem.

Kući smo stigli u dva. Ko manijaci. Prvo smo jedva našli kola. Pa sam ja u tim kolima kad smo se nekako smestili zvocala da je ljubimac tri puta hteo da me izbaci napolje.

Sad ovo pišem, pijem kafu i psihički se pripremam da izadjem napolje i kupim jelku. Pravu al’ zaklanu, jebo pas mater svakome ko sere o jelkama. Kad su je već ubili ja ću da je okitim!

I ako budemi mala sreće da uspem da udjem negde i kupim hleb.

Ako ne uspem bićemo na dijeti.

A vama ću tek da čestitam.

Mahlat, draga, skokni čas!

Mahlat — Mon, 29 Dec 2008 07:46:09 +0000

Probudi me poruka jutros u tri i po minuta do sedam a ja legla u 3....

Situacija – posedovanje mobilnog telefona podrazumeva da ne možeš da piškiš, kakiš, tuširaš se, ništa! Ne javiš li se kad sprava počne da zvoni odmah dobijaš poruku neverovatne sadržine – Što se ne javljaš?, a odmah potom te zovu na fiksni da te pitaju to isto. Preporuka za poboljšanje situacije – fiziološke, higijenske i ine potrebe obavljati sa mobilnim telefonom koji vam kao klepetuša visi oko vrata. Da l’ je pristojno u tim trenucima razgovarati nije mi još niko objasnio, znam samo da je stresno.

Moja situacija je sledeća – ne javljam se na brojeve kojih nema u mom imeniku. Al’ kao što rekoh kako se dočepaju mog mobilnog broja tako isto se nekim tajnim, meni nepoznatim, kanalima dočepaju i fiksnog. Kad zazvoni fiksni (odmah posle mobilnog) ja istog trenutka postajem pantomimičar tj. i rukama i nogama ljubimcu i ljubimici pokazujem: nisam-tu-ni-za-koga-kažete-li-da-jesam-skidam-glave!!! Posle par meseci sam konačno shvatila – il’ njih dvoje ne znaju tu igru il’ ja nisam nikakav pantomimičar, nešto jeste. Uglavnom znam da bi nekom drugom vrlo lako objasnila bilo šta al’ njima da nisam tu ne umem. Kako god, ko god je rešio dobiće me. Da me pita kako sam, neće. Ja uglavnom dobijam zadatke koji isključivo mogu da se reše u Beogradu i koje isključivo mogu da rešim ja.

Skakućući. Mislim, uvek mi kažu: Skokni čas!

Pre par meseci – zove drugarica da momku njene ćerke odnesem papuče na VMA!!!

Ja sva sluđena pitam: Kom bre momku i koje papuče? Dobila sam objašnjenje od Kosovskog boja. Skraćena verzija je – momak vojnik, operisano mu slepo crevo, papuče mogu da budu bilo koje, najbolje one za plažu, boja nebitna. Ni devojci a ni milim mu roditeljima se ne isplati da dolaze samo zbog papuča. Zaključim da meni treba najviše da je stalo da on ne nazebe tako postoperativno, pitam za ime, buduća mu tašta zna samo nadimak.

Papuče isporučene. Prethodno kupljene. Boje se ne sećam.

Kako izgleda isporučiti nekome na VMA papuče kome samo znaš nadimak i da ima ožiljak od operacije slepog creva ne znam da l’ možete da zamislite. Isto ko u Donjoj Babušnici gde se svi poznaju i gde postoji samo jedna raskrsnica bez semafora.

Uglavnom, skoknula sam.

Prošle zime nekako baš u ovo vreme – čekala sam ispred nemačke ambasade viziran pasoš za sina svoje sestre. Minus 200 ja bogtepitakoja u redu. Dobila sam osam flajera tipa ’’Milo reisen’’, Kiki reisen’’... – sve sigurno i udobno, autobusi polaze sredom i subotom, uglavnom iz Leskovca i svaki ima bar, WC, TV, klimu, ako nekom ustreba da znate. Pasoš sam dobila kad je već počela da mi raste brada. Bez vize al’ sa propratnim pismom da će razmotriti njegov slučaj. Dva dana sam bila podvrgnuta unakrsnom ispitivanju i utvrđivanju: da l’ ti Nemci znaju koji su debili kad jednompetnaestogodišnjem detetu nisu dali vizu, što mu nisu dali, što nisam pitala, šta su mi rekli, kako je izgledala ta...ta...ta što mi je dala neviziran pasoš i sve u tom stilu. Osećala sam se potpuno , nesposobnom, bezvrednom i krivom. I takva i jesam kad nisam uspela da se dočepam jednog viziranog pasoša za jedno obično dete a svi prevaranti, šverceri i slični jesu.

Letos – vrhunac. Uputstvo je bilo da odem na određenu raskrsnicu i sačekam zeleni auto nepoznatih registarskih oznaka. Pitah za marku, i ona nepoznata, rečeno mi je da je limuzina. Vozi je visok crnomanjast muškarac. Predaće mi kovertu po koju će moja kuma doći kad stigne.

Sad možete da zamislite mene koja stoji na raskrsnici dok pored nje prolazi milion vozila, svako treće zeleno. Limuzine nigde – meni su sve automobili. Pokušavam da prepoznam visokog, crnog i manjastog – ništa. U automobilima svi iste visine, ja poćorava, dok prepoznam boju kose automobil već prohujao vijoreći mi ruse kose. Stajala sam tako jedno četre’spet minuta k’o ona na auto putu što stopira a niko neće da je poveze. Na kraju prepoznade taj visok crnomanjast mene i predade mi tu kovertu uz ono ’’Ovo ću reći samo jednom i nikad više!’’

Kad sam otplakala svoju redovnu turu nemoći i sveprisutnih ludaka u svom životu rešila sam da:

- se upišem na kurs pantomime;

- mobilni bacim kroz prozor ako da Bog da ne preživi;

- tajno čupam kablove fiksnog telefona;

I rešila sam da ako se slučajno javim a sa druge strane bude opet neko sa nekim suludim Skokni-čas zahtevom, kažem, mrtva ’ladna – Nije tu!

Ako me pitaju jesam li luda opet ću mrtva ’ladna da kažem – Jesam!

Krajnje je vreme.

Možda ste čitali ovaj moj post. Ne bi mi pao na pamet da me jutros ne probudi ta poruka.

Sestra se smrzla isped nemačke ambasade i više joj se ne isplati da se smrzava. Evo, čekam je da dodje da mi preda broj da se ja smrzavam. I cupkam u mestu. A Nova godina samo što nije.

Tako mi i treba kad lepo nisam pobacala telefone.

Stvarno da pobesniš…

Jebemtitelefondatijebemtelefonikogaizmisli! Naročito mobilni!

Lajava, al’ što ima dušu…

Mahlat — Wed, 31 Dec 2008 01:26:23 +0000

Danas je moj mili muž išao u 11 sati po pasoš. Nije bio gotov. Ja pakovala milu mi ćerku ljubimicu, zvocala da nešto ne zaboravi i večeras mi je javila da je zaboravila gornji deo pižame. Kako je uspela da spakuje donji a gornji nije, još razmišljam.

U 13 sati sam ja otišla po pasoš. U 14 i 30 sam stigla na red, smrznuta i besna i saznala da još nije gotov al’ da će biti uskoro. Pila kafu u obližnjem kafančetu sa švercerima, autoprevoznicima i nekim babama. Ja sedim u Beogradu, babe putuju, tako to valjda ide. Putovaću kad ljubimici dosadi. Svi smo pored šoljice kafe držali papir sa brojem k’o na audiciji za zvezde Granda.

Odbila sam milion poziva moje sestre jer da sam se javila i progovorila ne bismo govorile narednih deset godina.

Pasoš je bio gotov u 15 i neki minut. Neviziran! Došlo mi da se ubijem kad sam shvatila da me čeka ispiranje mozga.

Popodne sam napravila tonu nekih salata, tortu, baklavu i dve vrste kolača, sarmu i slane štapiće al’ ne u obliku štapića nego u obliku zvezda, meseca i zvončića. Goste nemamo, doći će tek za Božić al’ ljubimac misli da Nova godina neće da dodje ako ne bude imalo da se jede i da se baci. Ispeglala tonu veša. Dva’es’osmi put usisala. Ljubimac me moralno podržavao. Kidao mi živce sa daljinskim upravljačem, bila sam u dilemi koga da izbacim kroz prozor, njega il’ daljinski. Sve sam videla po dva minuta, od vesti do imitacije nekog seksa. Tu sam mu rekla ako čujem da još neka zakuka da ću da ga ubijem. Ja, bre, ne kukam kad radim one stvari. Uživaju, kaže ljubimac. Ma kako da ne, isto k’o i ja u peglanju.

Kuća mi kičerajski blješti u trista osam miliona lampiona. Slikah al’ kabla da prebacim slike nema. Ako ga sutra izbunarim postaviću slike da vidite kakva je to kičerica al’ volim, šta ću. Cele godine vodim računa da mi se tašna slaže uz cipele, lak za nokte uz boju očiju a gaće uz dupe, mogu, vala, za Novu godinu da dam duši oduška.

Otac javio da su sarma, torta, ruska salata i još neke gluposti koje sam pravila prošle noći srećno i neoštećeno stigli do njega. Snaja javila da ide da čeka Novu godinu kod njega pa sam ja ispizdela što spremah sve to kad je mogla i ona. Zahvalila se što sam oko Svetog Nikole tati oprala sve što je zasrao od mog poslednjeg odlaska inače bi ona morala sve to.

Sad je 2 sata i 11 minuta iza ponoći i ako mi verujete nisam baš najsigurnija kako se zovem.

Bez obzira na to, želim da vam se zahvalim što ste u ovoj godini mog bračnog prilagodjavanja bili deo mog života, što ste čitali ono što pišem i što ste mi pruzili zadovoljstvo da ja čitam ono što vi pišete.

Ovde danas ima po malo od:

radosti,

tuge,

smeha,

plača,

pesme,

namrštenosti,

raspoloženja,

zlovolje,

sunca,

snega,

kiše,

očaranosti,

razočaranosti,

prijateljskih zagrljaja,

ljubavnih zagrljaja,

okrenutih ledja,

osećaja nedoživljene sreće,

pomalo ljubomore,

toplih pogleda,

zvezdanog neba,

samopouzdanja,

vere,

nade i

ljubavi...

Želim vam u idućoj godini koja će, evo, dok trepnemo, od svega po malo.

I, naravno, želim vam da sve što vam se desi i lepo i ružno, proživite sa puno snage.

To će značiti da ste živi, da dišete, da ste zaslužili po malo od svega onoga što čini život svih nas i da ste dostojni svog života.

Lepo mislite jer ako je istina da se sve u životu vraća svaka lepa misao će vam se stostruko vratiti.

Živi i zdravi bili onima koje volite a oni vama bili još zdraviji.

Danas, evo moje kičerice, malo mutno jerbo gajtana nema pa ovo uradjeno spravom koju ću najverovatnije u ponoć da zavrljačim kroz prozor kad počnu da mi stižu poruke u desetercu.

toiletroll1

Mahlat — Wed, 31 Dec 2008 01:31:24 +0000

29122008255

Mahlat — Wed, 31 Dec 2008 10:29:58 +0000

291220082561

Mahlat — Wed, 31 Dec 2008 12:17:25 +0000

31122008271

Mahlat — Wed, 31 Dec 2008 12:19:11 +0000

31122008270

Mahlat — Wed, 31 Dec 2008 12:29:30 +0000

31122008268

Mahlat — Wed, 31 Dec 2008 12:35:35 +0000

29122008258

Mahlat — Wed, 31 Dec 2008 13:00:03 +0000

31122008267

Mahlat — Wed, 31 Dec 2008 13:02:35 +0000

291220082552

Mahlat — Wed, 31 Dec 2008 13:06:55 +0000

30122008263

Mahlat — Wed, 31 Dec 2008 13:09:16 +0000

31122008265

Mahlat — Wed, 31 Dec 2008 13:15:36 +0000

cuti

Mahlat — Sat, 03 Jan 2009 00:35:17 +0000

Tebi ako se ne svidja ti idi

Mahlat — Sat, 03 Jan 2009 00:35:37 +0000

I bi ja. Problem mi je samo što ću, gde god da odem, i sebe da ponesem sa sobom tako da mi se odlazak nikako ne isplati. Kad bih nekako mogla da ostavim sve ono što su drugi u meni pokvarili i svaku lošu misao koja mi je pala na pamet zbog nevaspitanog, glupog, tupavog i nigde nevidjenog naroda ovog bi trenutka pošla. Pešice.

Ovo ’’tebi ako se ne svidja ti idi’’ mi kažu i napišu kad god ih podsetim u kakvoj zemlji živimo. Glup savet a konstrukcija rečenice još gluplja al’ šta ćeš.

A ja htedoh da kažem ovo – ako se po jutru dan poznaje, to jest ako se godina poznaje po prvom januaru ja sam ga najebala.

Prvog januara se ljubimac probudio, pogledao me jednim okom, video da ja već naveliko beležim ono što mi je palo na pamet, mislim moram da zapišem ne može mozak da stigne da obradi sve u trenutku, i kaže:

Za tebe, bre, nisu praznici!

Kad malo bolje razmislim možda i nisu.

Meni je čitav moj život praznik. Tako sam sebe istrenirala.

Mom ličnom, intimnom, finansijskom, seksualnom, udruženo bračnom i roditeljskom životu ne fali ništa.

Da sam normalna trebalo bi da sam zadovoljna.

Al’ nisam normalna pa samim tim nisam ni zadovoljna.

Elem, nisam imuna na okolinu i sve ono što ona nosi pa to ti je. Život mi upropastiše. Tako sam sebi za ovu godinu poželela da naučim da se pravim luda. Ako neko ima recept neka dojavi.

Staru godinu sam ispratila jureći neviziran pasoš. Jutros me sestra zove i šapuće – Je l’ ti svi spavaju... Odakle mi snaga da joj ne kažem – More puši djoku i m’rš u pizdu materinu – ne znam. Prvo i ja spavam, drugo nije uspela da zapamti da mi je dete otputovalo, treće besna sam na nju ima tri dana. Tako snažno ćuteći sam odslušala instrukcije i po podne išla da se nadjem sa nekom da joj predam taj neviziran pasoš, to bilo mnogo hitno, pribogu da ja ne otputujem negde sa njim. Jedva na Zelenom vencu ubodoh koja me čeka, znak raspoznavanja bio šešir, mislim rekla imaće šešir, krava glupa, zimsko vreme, svaka seljanka nabila šešir na glavu. Sreća pa ja moj ne stavih na glavu inače bi trčala da ga bacim u Savu.

I onda sam večeras gledala retrospektivu minule godine koju je zamenila ova što je najvaljuju kao prvi krug pakla.

Premijer, onaj što liči na Pašića glavom i bradom a ne liči na Deda Mraza, je savetovao da se radnici ne igraju poslom, to jest glavom, da ne izlaze na ulice i prave tim svojim protestima gužvu nego da sede tamo gde jesu i čuvaju svoja radna mesta. Bolje, kaže on, radno mesto, nego ulica. Pa, bolje je, slažem se, problem je što bi po pravilima uz radno mesto trebala da ide i plata, to bi nekako trebalo da ide u paketu a ovde, kod nas, ne ide. Onda je ulica logična. I nije mi jasno što daje ove savete, treba sve te narazumne koji imaju posao a nemaju platu odmah, čim izadju na ulicu, otpustiti. Šta ih briga, ima još mnogo budala koje će u ovoj zemlji i za ovu vlast raditi besplatno.

Ona gospodja što je učestvovala u izradi budžeta je savetovala štednju po sistemu – bele pare za crne dane. Samo nije rekla kako štedeti pare, mislim kako oni koji rade za 12 000 ili primaju isto toliko veliku penziju mogu da uštede. Jedino da te pare ne troše i da počnu da prose, ja ne vidim drugi način. Krišto, onaj što nije ni prvi, ni jedini, ni poslednji, onaj što je umislio da se aerodrom na kome je radio nalazi u nekoj drugoj zemlji a ne u Srbiji je vratio laptop i rekao da se one ne ’’pali’’ na lovu nego na prave vrednosti. Mašala! Pa ne palim se ni ja, nikada kad ujutru ne moram da razmišljam šta ću i kako ću. Al’ kad moram palim se na lovu i te kako. Tako ću jednog jutra i da eksplodiram, ipak tinjam mnogo drugo, jednog dana mora da dodje do eksplozije. I kad sam kod pravih vrednosti, sociolozi ove zemlje koja je cela, sa svima nama, socijalni slučaj, su za ovu godinu što je tek došla savetovali da zaboravimo ’’snove o velikom novcu i da ih zemenimo pravim vrednostima’’!

Ma, jebo vam, bre, pas mater svima na gomilu. I to onoliko puta koliko ste gluposti izgovorili!

Kako god obrneš mi Srbi smo maloumnici koji sede, ništa ne rade i sanjaju o velikom novcu. Državni aparat, to su oni pametni, Bog ih pogledao kad su se rodili, su našli načina da svoje snove ostvare pa sad mogu da se okrenu pravim vrednostima, nisu pohlepni kao mi. Oni sad mogu do sudnjeg dana da pričaju o vrednostima porodice i toplog doma, humanim akcijama, da se pred izbore slikaju sa sirotinjom, da se šetkaju ’’k’o obični ljudi’’, ja za sve to stvarno nemam vremena. Mogu da organizuju humantarne SMS akcije pa da od svih nas priikupe ono 50 dinara plus PDV i budu humani. I uz sve to mogu lepo da misle a ne kao ja, ja mislim ružno. A ružno i sanjam. Je l’ treba ko ona bivša predsednikovica da serem o divnoj deci, dok jedo od te dece prebija koga stigne i da ne pričam šta se sve dešavalo. Jesu li to prave vrednosti? Pokušala sam da smislim koje su to prave vrednosti kojima treba da se okrenem kad ne mislim o parama i nisam ništa smislila.

A ja vam u ovoj godini koja je tek počela i u onoj srpskoj skorodolazećoj želim da se držite pravih vrednosti pa da: uspešno a da se ne zagrcnete progutate sve što vam ova vlast podmetne i da pri tom nikako ne mutirate u nojeve, sačuvate svoja radna mesta i ne mislite na plate, nemojte da budete od onih koji se ’’pale’’ na novac, da uspete da uštedite na sebi, svojoj deci i svom životu na radost onih koji žive na vaš račun, da vam niknu svi lokalni, sporedni i glavni putevi sa sve koridorima i da se uspešno prime, da uspešno preživite bez struje, gasa i vode, svega onoga što ne smete da potrošite onoliko koliko ste platili da shvatite da hleb, mleko, meso i ostalo poskupljuju zbog poskupljenja inputa u proizvodnji, da nije tako mogli biste da pevate i da ako bude izbora koji će (kako reče naš predsednik, onaj što voli da se miri i od čijeg poljupca dinar jača a euro slabi) biti samo u krajnjem slučaju, budete pametni i na te izbore krenete ne verujući. Jer ako budete verovali možemo da se slikamo. Inače tih izbora neće biti, mislim nije krajnje vreme. Ovde nikad nije dogorelo do nokata, doteralo cara do duvara, možemo mi da izdržimo i kad dogori do nokata. Šta će nam nokti i bez toga se može. Nema onog bez čega mi ne možemo. Ako nekome baš bude frka neka ode i izljubi se sa predsednikom, možda mu krene u životu. Jes’ da samo u bajkama postoji ono da od poljupca žaba može da se pretvori u princa, da Snežana ispljune parče otrovne jabuke, da se Trnova Ružica probudi, al’ ko veruje u bajke neka proba, šta znate.

I višnjica na šlagu je to što je gos’n predsednik Tadić, veliki pomiritelj večeras rekao da moramo svi da se izmirimo. Ma, neću, bre! Neću! Postoje oni sa kojima sam u svadji bila i kad su im svi ostali klicali, nema tog interesa zbog koga bih se ‘’pomirila’’ sa nečim što moj stomak ne može da svari.

Ovog Tadića nema, nema, nigde ga nema, pa se onda pojavi da mi zasere ono malo što uspem da sačuvam od svih njih. Kad ne umem da isključim televizor.

Tako... srećna vam Nova... Ako verujete da može da bude nešto novo. Meni je scenario skroz poznat, samo ima novih diplomiranih glumaca...

Da se okrenemo pravim vrednostima!!!!

Ako vam se čini da mi nije dobro, ma jok!

Biće da sam se prejela i da sam prepila. Tako su rekli - ako vam za vreme praznika bude loše to znači da ste preterali u jelu i piću. Da čoveku može da bude muka od gluposti, drskosti i vlasti to nisu rekli.

301

Mahlat — Sat, 03 Jan 2009 00:39:23 +0000

novogodisnje-cestitke-0071

Mahlat — Tue, 06 Jan 2009 14:42:24 +0000

U susret Božiću...

Mahlat — Tue, 06 Jan 2009 14:43:36 +0000

... još jednom oskrnavljenom prazniku jer Srbi ne bi bili Srbi kad ne bi nešto naopako radili.

Već dva dana se naveliko prodaju badnjaci, prosto da čovek stane i da se divi maštovitosti srpsko snalažljivog čoveka spremnog za sve praznike i prilike. Badnjak ne može da bude običan badnjak, juče videh jedan isprskan onim svetlucavim sprejom kojim u cvećarama upropaste svaki cvet, mislim – ruža odavno nije ruža ako joj vrhovi ne svetlucaju srebrnim štrasom. I taj badnjak najskuplji, valjda skup sprej a i umetničko nadahnuće mora da se plati. Uz sve to se dobija kesa puna zrnevlja, svega ima, od kukuruza preko nečega što nikad u životu nisam videla do pšenice, ima čak i šećera u kockama. Ako priupitate koje je zrnevlje u pitanju odgovor nećete dobiti al’ ćete dobiti objašnjenje da će od toga stoka da vam bude zdrava i napredna, da će uspešno da se koti. Tako meni jedan rek’o – Kako ne znaš šta je? Od toga će svinje da ti budu zdrave i debele!!!

Udjoh u stan, istrčah na terasu, nemam svinje i pade mi kamen sa srca.

Sedoh da pročitam novine, one prve ovogodišnje, da vidim ko je šta rekao i kako se proveo, drugo i nema da se pročita ako izuzmemo obaveštenja od sigurnih i pouzdanih izvora ko je koga prevario, ko je lopov a ko strani plaćenik. Naslov mi privukao pažnju – Bogata božićna ponuda. Pomislih biće neko sniženje kad ono jok, čitav tekst je o tome kakav badnjak i za koliko para možete kupiti.

Da nadješ badnjak koji nije obogaćen modnim detaljima za ovu sezonu nema trika.

Oni najveći vernici kupuju nekoliko, da se nadje. Jedan će zakačiti za auto tek da svi, kuda prodje, vide kako se on gde god mrdne raduje rodjenju božijeg sina.

Inače, opštepoznato je da Srbi odavno ne znaju ni šta je vera ni u čemu se ogleda, da su naprasno postali veliki vernici ali da su tu veru sveli na palanačko manekenstvo sa sve kičerajskim i nepotrebnim detaljima. Džaba pojedinima i praznik i badnjak ako to niko nije video. Ne računa se, brate!

To svevideći odozgo možda i vidi al’ ne ume da hvali i tapše po ramenu, ne ume da se takmiči pa se ni on ne računa pošto nije dobra konkurencija.

Danas će krenuti čestitke za Božić, naravno uglavnom putem mobilnih telefona. Božić je idealno vreme za slanje kretenskih cirkularnih čestitki u kojima će pucati od želja da vam Isus ove godine pokloni mercedes, plac na Floridi i, eventualno, na Mesecu, pošto Isus tome služi - da poklanja mercedese i ispunjava kretenske želje.

Vama koje volim da čitam i koji ste na moju radost drugačiji, želim srećno Badnje veče i Srećan Božić.

Provedite ga mirno sa onima koji vas zaslužuju.

Želim vam dobro zdravlje i, kako sam već rekla za Novu godinu, da jedni drugima dugo trajete.

Sreća neka vas prati.

Joooj nemoj, Mahlat, ništa politički

Mahlat — Wed, 07 Jan 2009 19:54:32 +0000

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=jcRxwjPmAqw]

Božićno veče leta gospodnjeg 2009.

Najradosniji hrišćanski praznik nam je počeo veselo. Braća Rusi su zavrnuli slavinu i od juče u podne nema gasa. Rusi su oni kojima smo (pardon, nismo mi nego oni) ispod cene prodali NIS, jedan od državnih resursa. Takav posao se u Srbiji zove posao veka, istorijski posao, ne da smo uradili pos’o, zajebalo vek, sve tako nešto.

Gos’n Bajatović, totalno nespreman, to jest bez tašne i mašne, sve mu se opustila ona rol kragna, gušio se valjda, dovukli ga sa nekog sankanja da nas uteši na Badnje veče, rekao da imamo loš scenario! Mašala! Pa mi odavno znamo da je loš kao i svaki pre njega, daj brate jedan dobar scenario u kome narod neće da statira u kukuruzu. Mislim, krajnje je vreme da neko napiše neki dobar scenario jer ako narod poludi i sam krene u pisanje i režiranje neće da bude dobro. Kako nam je zvanično narod nepismen to pisanje može da bude samo s kuke i motike. I ponekim bagerom.

Vlada Srbije je po ovom pitanju zavrnutih slavina juče HITNO zasedala i održala telefonsku sednicu. Za neki dan ćemo ukapirati da je to ipak bila igra gluvih telefona. Oni se ne razumeju ni u oči kad se gledaju a tek telefonom da ne pričam.

Ministra energetike su takodje dovukli da nešto kaže, da unese mir u naša božićno uznemirena srca, i on reče kako ne postoji opasnost da ostanemo bez električne struje. I ponovi ovo nekoliko puta. Ja mislih, mislih, i uteših samu sebe, ako ne postoji opasnost da ostanemo bez električne struje nije problem i ako ostanemo. Mora da čovek u rezervi ima neku drugu vrstu struje. E, sad, pošto gasa nema a nama su pogoni za proizvodnju te ministarske električne struje od pre Hrista, čitav dan na svim mogućim TV stanicama apeluju da za grejanje ne koristimo struju nego neke druge oblike energije. Ne znam kako vi ali ja imam dve mogućnosti, da u dnevnoj sobi založim logorsku vatru jer ’’smederevac’’ nemam ili da kao drugi oblik energije koristim ćebe. Ako neko zna za nešto pametnije neka mi dojavi. Posle videh kako je moj omiljeni bivši kapitalni ministar Ilić oborio jedno drvo koje će mu valjda odglumiti badnjak, možda će se i ogrejati na njemu, računa čovek, kad je Božić - nek je Božić. Mene optužiše da ubijam jelke koje je drugi isek’o on obori, bog te mazo, celo drvo, svi ga uslikaše i ništa, nije ubica drveća. On je vernik! Aferim! I onda... taman kad sam pomislila e gotovo je, videh što je trebalo videti i čuh šta je trebalo čuti, sad mogu na miru da patim pročitah ’’Božićnu poslanicu srpske pravoslavne crkve’’. I presede mi. Iskreno, preselo mi je još kad sam čitala Uskršnju poslanicu ali ovo je prevršilo sve mere. Jeste da je Bog kaznio kroz Evu sve žene i da još od onda nosimo prokletvo radjanja u bolu i mukama, jeste da smo još od onda krive za sve i svašta, il’ radjamo premalo, il’ radjamo previše, il nam suknja kratka pa smo krive što se nekome dig’o, il’ nam male sise, il nam velike sise, kako god obrneš nismo potaman, ali što je mnogo mnogo je to jest, oni što su pisali ovu poslanicu ‘’nemaju pojma s kastanjete, mlatili k’o sa zvečku dete’’.

Strašno je i pomisliti - a kamoli prihvatiti i ozakoniti za nešto normalno, obesvećenje svetinje rađanja - čedomorstvo, ono što se, nažalost, događa u mnogim savremenim brakovima, koji ubijaju svoju decu. Tako postaju ne samo decoubice nego i bogoubice, jer je svako ljudsko stvorenje po prirodi bogonosno i hristonosno. Navešćemo potresno tužan primer jedne majke koja je rodila nekoliko ćerki, i zajedno sa mužem beskrajno želela da rodi muško dete. Kad je ponovo začela, budući da je lekar pogrešno procenio da opet nosi žensko dete, ona je i protiv svih molbi, pa i svog muža, izvršila pobačaj. Ispostavilo se, avaj, da je nosila dva dečaka blizanca! Šta može, dakle, utešiti i zaceliti duboku ranu ove nesrećne majke?! Neka joj se Gospod smiluje, kao i svim majkama čedomorkama koje, svojoj samoživosti ili bilo čemu tome sličnom, žrtvuju ono najsvetije što im Bog daruje. Ne pretvaraju li time roditelji materinsku utrobu - tu radionicu života - u radionicu smrti i ništavila?!

Prvo – ovi crkveni činovnici znaju sve i veći su stručnjaci od svih, iznad svih zakona su, razumeju se u sve od svetske krize preko globalnog zagrevanja do medicine i morala. O nijhovom moralu bi mogla do prekosutra. Drugo – zna se šta je čedomorstvo a šta abortus i može to crkva da izjednačava koliko god hoće, zakon ne izjednačava. Zbog abortusa ni jedna žena nije završila u zatvoru a zbog čedomorstva jeste. Treće – čisto sumnjam da jedan lekar uz svoje iskustvo i sva moguća pomoćna sredstva sa sve ultrazvukom nije mogao da utvrdi blizanačku trudnoću a o tome da je neko utvrdjivao pol raskomadanog (izvinjavam se zbog ove grozne reči ali zna se kako se radi abortus) fetusa ako je sve uradjeno u medicinski dozvoljenom roku neću ni da govorim. ‘’Ona je i protiv svih molbi, pa i svog muža, izvršila pobačaj’’ – ma kako da nije, mora da su na kolenima klečali svi, lekari, popovi i muž a ona bandoglava i nedokazana. I čedomorka! Avaj! Četvrto – ne rade žene abortus, abortus se radi nad ženskim telima a odluku obično donose muž i žena tj. supružnici zajedno. Isto kao što su zajedno učestvovali u onome što je dovelo do toga. I onda smo mi čedomorke a muškarci, kao po običaju, nevini i prevareni. Peto – što se ne obrati malo i onima koji uništvaju dečije živote na raznorazne načine, onima koji tudju decu vode u ratove, onima koji ne mogu pešice da predju deset metara dok tudja deca gladuju, onima kojima smetaju deca sa ulice, pedofilima, pedofilima iz svešteničkih redova, očevima koji siluju svoje ćerke, podvodačima dece… ili Božić nije za ovako tužne teme? Šesto, sve u svemu muka mi je od ovoga. Možda je Srpskoj pravoslavnoj crkvi ovaj izmišljeni slučaj bandoglave majke čedomorke tužan i potresan, ja sam iskreno potrešena time koliko SPC apeluje na ljudsku glupost, hrišćanski duh i božićno raspoloženje. Patetika na kvadrat a ja sam malo alergična na patetiku. Koji, bre, pozdrav – Mir Božiji??? Ovde čovek može da bude samo uznemiren.

Želim nam zdravlje i snagu da podnesemo sve ono čime vlast i crkva atakuju na nas računajući da smo gluvi, slepi i glupi.

I svima nama skupa želim da smognemo snage da ovoj vlasti pokažemo da nije baš pametno praviti račun bez krčmara.

Ja nemam ni kuke, ni motike, ni pušku tandžaru al’ imam, bre, oklagiju.

Neću da gledam gde udaram.

P.S. Drnch, umem ja, bre, s oklagijom, izvol'te pogača od juče!

dscf5372

mahlat — Thu, 08 Jan 2009 20:35:56 +0000

Čarolija prve bračne noći...

Mahlat — Wed, 14 Jan 2009 18:47:13 +0000

... to je valjda ono – ne daš, ne daš, ne daš, ne daš... pa posle šta ti bog da. Mislim, ona koja nije probala nego živi u uverenju koje su joj nabile u glavu majka, babe, tetke, šira i uža rodbina, da su svi muškarci nevidjeni... ono... može posle prve bračne noći, te čarobne, samo da se slika.

To više ne postoji. Opametile se žene.

Ne bi meni ovo ni palo na pamet nego pročitah o čemu je pisala Mir Jam a vezano za ovu seriju ’’Ranjeni orao’’, moram pod hitno da se uključim u redovno gledanje da vidim ko je orao. To će valjda k’o u svakom trileru da bude na kraju. Obično na kraju saznaš ko je ubica.

Elem, rekoše kako je Mir Jam pisala o tome kako su se devojke čuvale za čaroliju prve bračne noći a da su ih naročito za to čuvali muškarci. Toliko su ih voleli i poštovali da ih nisu dodirivali do prve bračne noći, čuvali zajeb za kraj!

Bilo neko ludo vreme, bilo sramota da ne bude devojka nevina a nije bilo sramota da se sekira koliki će miraz da traži onaj što će da je prosvetli prve bračne noći i priredi joj čaroliju sa pratećim efektima. Mislim strašno! Em morala da bude nevina em morala da ima i miraz!

I ja sad nešto razmišljam, fala bogu što nije isto vreme, ja kako sam se kasno udala do sad bi bila luda. Moglo je da se desi da ne smem ono a da moram da spremam miraz pa bi tako, jadna, godinama sedela i sitan vezak vezla dok mi oči ne poispadaju.

Kod ove Andjelke, vidim, preskaču tarabe, svaku noć neki drugi, živi se polomiše, ona stoji čvrsta kano klisurine, ja bi, vala popustila, makar se nikad ne udala. More, i sad kad bi neko zbog mene preskakao tarabe ne garantujem da bi bila pametna. Ja srca ne bi imala da mu kažem da ide sad lepo kući da se naspava pa da dodje sutradan po belom danu da ga svi vide ako ima poštene namere.

Nego, živo me interesuje, stvarno, ko je, bre, izmislio ovo da je prva bračna noć čarobna, to jest ono što se te noći dešava a ne mora može i po danu a i pre te prve noći. Šta je tu čarobno? Meni i dandanas, kad se setim te čarolije, dodje da krenem peške u potragu za onim što mi je pokazivao zvezde i da ga nokautiram.

I onda sam htela da ga bijem kad me pitao kako je bilo. Otkud znam kako je bilo kad pojma nemam kako je trebalo da bude. Sad kad bi mi se pružila prilika slatko bi mu rekla da je bilo nikako!

Jedino što je tačno od svega je to da se prvi seks pamti. Ja inače pamtim sve trenutke kad sam mislila da belog dana više neću ugledati i da mi je smrtni čas kucnuo na vrata pa pamtim i taj.

Nego, kako rekoh, ne postoji to više da devojka mora da udje u brak nedodirnuta, k’o od majke rodjena.

Al’ me živo interesuje zašto je onda u Beogradu prošle godine obavljeno preko 4 000 operacija vraćanja himena!

Pročitah kako je jedna uradila himenoplastiku kao poklon mužu za bogtepita koju godišnjicu braka! E što je ne sretnem slatko da se ispričamo. Da je pitam kako je bilo i da l’ je uspela da odglumi i ono da nema pojma o čemu se radi k’o što ja nisam znala šta me strefilo kad se to dešavalo.

Pa sad nešto razmišljam, bliži mi se godišnjica braka, nemam baš neke ideje, da l’ da naručim jedan orden za hazbenda jer ko mene izdrži ovoliko koliko je on, treba da dobije orden il’ da ga obradujem i uradim himenoplastiku. Pa da obučem belu spavaćicu. Pa ujutru da prostrem beli čaršav a ljubimac da naruči trubače. A nana da dodje da joj sednem u krilo i da mi turi u usta kocku šećera, k’o konju, da mi bude sladak život uz njenog sina.

Odo’ da na kvarno intervjuišem ljubimca da vidim kakvo je njegovo mišljenje.

Vidovita Mahlat

Mahlat — Thu, 15 Jan 2009 22:37:09 +0000

Čitah sad oko ovih praznika astrološka proročanstva najpoznatijih srpskih astrologa i dodjoh do zaključka da il’ nemaju pojma il’ ne gledaju u iste zvezde. Ono u šta su svi uboli k’o prstom u ono je da će biti otpuštanja i da ćemo se zaraziti virusom svetske ekonomske krize što znam i ja da ni u jednu zvezdu ne pogledam, ne trebaju mi ni efemeride a ni geografska širina i dužina.

Ja sam se, majke mi, uvek divila onima koji gledaju u zvezde, karte, šoljicu kafe, pasulj, koji je to talenat za laganje, čudo jedno. Da moram od toga da živim crkla bi gladna, ništa u tome ne vidim. Dva, tri puta sam nasela da mi gledaju u šolju i posle sam se osećala ko promašeno biće. Počnu da mi guraju nos da vidim kako mi iz šolje mlad momak, u uniformi, izvečeri, dolazi da mi gudi ispod prozora uspavanku, ja ne vidim pa ne vidim. Al’ o tome neki drugi put. Sad se ozbiljno sekiram jer sam pročitala da je majka priroda nas žene obdarila posebnim talentom za čitanje emocija naročito muških.

Ja to ne da čitam nego nemate pojma. Dok mi ne nacrta ne mogu da ukapiram da l’ ga boli zub il’ mu se dig’o, toliko sam talentovana. Još sam u većoj panici kad pročitah da ta sposobnost čitanja emocija s vremenom slabi i vezu može da dovede do krize. Znači, mož’ biti da mi brak zapadne u krizu zato što mi slabi ono što nemam. To znači da moram da vežbam da probudim talenat koji nemam a to izgleda ovako (stručno uputstvo):

Neki dr kaže da vežbanjem mogu da uočim mikroizraze, kratke bljeskove emocija koji traju od ’’jedne petine do jedne dvadesetpetine sekunde’’. Iz tog vremena koje, valjda, traje kraće nego što trepnem ja mogu, ako budem vežbala i postala skener žena da znam šta moj muž ljubimac misli i kako se oseća samo moram, kaže ovaj dr, da budem pažljiva da ga ne presečem pa da ne doživi neki šok. To je k’o ono kad dete počne da piški a svi okolo počnu da vrište – Nemoj da ga presečeš! – to što može da vas popiški po sred čela nema veze, ima da ćutite i da se smeškate a posle da aplaudirate. Valjda tako.

Elem, ovako:

Ako se moj mili muž ponaša rastreseno, ne zna šta ’oće, ludija po kući, pije čas sok, čas pivo, brlja po mobilnom pa po elektronskoj pošti i ako neće u oči da me pogleda to znači da je napravio neku glupost, jednu od ovih – napio se, odao neku moju tajnu a zakleo se da neće, sve tako nešto. Ono da je stvarno napravio neku glupost da mi ne pada na pamet.

Ja treba da mu na vrhovima prstiju pridjem otpozadi, obgrlim ga i nakon minut dva ga najsuptilnije pitam što je izbezumljen. On će odma’ da mi kaže zato što me ne gleda u lice jerbo ja stojim iza njegovih ledja, muškarci se tako lakše otvaraju.

Ja, inače, u ovakvim situacijama arlauknem – Koji ti je kurac, majke ti! Najsuptilnije što umem.

Pokunjen je , ramena su mu obešena, zeva u pod, ruke prekrstio k’o prija kad glumi finoću. To znači da se oseća infantilno, pokunjena ramena znače da želi da izazove sažaljenje a ruke u krilu da ima ‘’’odrasle’’ probleme koji veze nemaju, k’o što sam ja mislila, sa spolovilom nego nije uspeo da da gol, il’ tako nešto i sad mu je povredjena muškost.

Ja treba da ga lagano gladim po podlakticama a ne po muškosti kako sam ja mislila, i kad osetim da se primirio da se oslonim na njega da mu pokažem da u njemu tražim zaštitu.

Ja bi, inače, rekla – Koji ti je kurac, majke ti, šta si se tu skupio k’o neka pizda!

Sedi zatvoren u sebe, uvučenih grudi, okrenut ka izlaznim vratima, pognute glave a izraz lica mu je konecentrisan ko dete kad se sprema da kaki. To veze nema sa mnom nego, mili moj, ima problema na poslu ili ima neku dramatičnu porodičnu situaciju koja opet nema veze sa mnom pa zato sa mnom neće ni da priča nego zeva u vrata.

Ja treba da ga pustim na miru i da mu pokažem svoju podršku tako što ću da uzmem knjigu, da sednem pored njega, bez suvišnih reči, i da čitam, ‘oće reći da i ja glumim budalu.

Ja bi, inače rekla – Majke ti, koji ti je kurac od jutros, ‘oćeš da pričaš il’ nećeš!

Zauzeo je odbrambeni stav, ruke stavio na kukove k’o Džon Vejn, isturio bradu i gleda me sa visine. To znači da je na ivici da popizdi i jebe mi mater jer sam ga nehotice uvredila i previše sam se pravila pametna.

Ja nikako ne treba da lajem nego da opustim telo, da ne zauzimam ratobornu pozu tako k’o on da, jadan, ne pomisli da ću ga napasti nego da ‘’ spustim ramena i zabacim ih unatrag, olabavim vilicu, opustim dlanove i duboko udahnem i izdahnem’’. Ako budem uspela ovo da popamtim on će da skine ruke sa kukova i počeće da se smeje.

Ja bi, inače rekla – Daj, ‘leba ti, prestani da se kurčiš!

Nervozno razvlači okovratnik kao da se guši što znači da je pod velikim pritiskom, ufrkisao se da od njega nešto očekujem a on nije baš siguran da to može i sad mu ‘’krv navire u glavu, obliva ga vrućina i dlanovi mu se znoje’’.

Ja treba mežno da ga uhvatim za ruku i, valjda, da kažem – Neka ja ću, da mu obećam vikend na moru i da ga navedem da pozitivno misli na budućnost. Dok on misli na budućnost ja ću sama da pomerim krevet na drugi kraj sobe.

Ja bi, inače rekla – Za koji kurac te imam nije mi jasno!

Eto. Sad samo treba da vežbam kako da provalim u dvadesetpetom delu sekunde šta mom hazbendu ljubimcu fali pa da se ponašam po uputstvima. Kurac da izbacim da ga ne bi traumirala.

Inače, on sad leži i gleda neki film. Ne rasteže okovratnik, raspištoljio se k’o paša, ne deluje ni pokunjeno, ni zatvoreno u sebe a nije zauzeo ni borilački stav. Posmatram ga pažljivo ima nekol’ko sekundi i nikako da provalim šta mu je a znam da nešto moram da uradim.

Sa’ću, pošto nisam talentovana, suptilno da ga priupitam šta mu fali da ga ne presečem.

Onda ću duboko da udahnemi izdahnem i da krenem da mu gladim nadlakticu.

Il’ beše podlakticu?

Odo’ da vežbam.

Ako ne uspe ovo vežbanje gledanja u ljubimca ću da gledam u nešto drugo, valjda ću da provalim kako se oseća.

Tu me cene

Mahlat — Sat, 17 Jan 2009 01:08:26 +0000

Odem jutros u redovnu kupovinu. Sačekam u kilometarskom redu i stignem do kase. Pružim karticu. Odbijena. Ja zamolim da je provuče još jednom. Odbijena. Zamolim da provuče još jednom ona kaže – Vidite li vi da nemate para? Pa nemam, kažem ja, al’ imam karticu. Udahnem duboko i rešim da se ne svadjam da ubuduće ne bi morala da idem u desetu ulicu zbog onoga što mogu da kupim ispred zgrade.

Vratim se kući da se lepo obučem i da idem u banku da ne bi sa onim momkom što stoji ispred plesala u trenerci. Uvek tako otplešemo, ja korak levo, on levo, ja desno, on desno, pre nego što mi kaže ’’Izvolte’’.

I tu se uvek svajdam, šta me kog djavola ti pitaš šta mi treba,. Treba mi pištolj i fantomka al’ nemam.

Opet sačekam u kilometarskom redu, u bundi, k’o grizli na jedno +35. Stignem do šaltera, bacim karticu i pitam – Je l’ ima ovde para? Ona dugotrepa, obučena za plažu, kaže – Pa Vi, valjda, znate da li imate para ili nemate. Tad sam propištala. Pogleda ona i obavesti me da imam para ihi, hi, koliko. Da mi kaže što šesti put u zadnja dva meseca ne mogu njom da platim i dolazim da igram valcer ispred banke ne zna. Biće da je neko preopterećenje.

Izadjem napolje i počnem sa onim joga disanjem, udahni, zadrži, izdahni, ako da bog da se malo dovedem u red i spustim temperaturu mozga.

Predjem ulicu, udjem u radnju, napunim korpu, sačekam red, dam karticu... e tu ne primaju. Opet predjem ulicu i dignem pare s automata pa opet predjem ulicu i vratim se u onu radnju. Ona glupača već sve ono što je bilo u mojoj korpi vratila na rafove iako sam joj rekla da se odmah vraćam. Opet udahnem duboko, opet uzmem korpu i krenem da trpam u nju. I odjednom vidim predivne latice ruža, ukapiram da su za dekoraciju stola, odma’ mi sine da bi posle svega trebalo sebi da napravim lepo i kupim i to. I opet sačekam red.

U tramvaju se zablesim u onu kesu u koju su mi potrpali ono što sam kupila i pošašavim. Na kesi piše ’’Tu me cene’’!!!!! Sama sebi sam ličila na kretena, došlo mi da sve zavrljačim kroz prozor. Jebote, em sam im platila em me koriste kao besplatnu reklamu i to najkertenskiju reklamu koju sam videla.

Dodjem kući, priupitam milog mi muža je l’ ga još bole dupe i glava, spremim ručak, postavim i razbacam one latice po stolu. Namolim ljubimca da digne dupe koje ga više ne boli od kompjutera i premesti ga u trpezariju. I otpočne romantičan ručak uz latice ruža...

U po’ ručka primetim kako se jedna latica pored mog tanjira nešto izobličila. Dodirnem je, ona počne da se razvlači i razliva, odma’ mi pripalo muka. Skočim k’o oparena, zgrabim onu kutiju da pročitam deklaraciju i ukapiram da mi treba i lupa jer kod nas deklaraciju bez lupe ne možeš da pročitaš. Uzmem i lupu kad ono latice ruža nisu za romantičnu dekoraciju nego za romantično kupanje. Sapuni jebote!!!

Ljubimac se umalo nije udavio. Kad se pribrao preporučio mi da se okupam da se ne baci. Ajd’ reko’ da odležim u vodi može biti da mi bude bolje. Prilegnem u onu vodu i počnem romantično da gledam u one romantične latice kako se romantično razlivaju u neku odvratnu crvenu boju, voda se puši, ja unutra ko’ priklano prase.

I sad bi trebalo da napišem kako sam se posle toga divno osećala. Da u mojoj kući žive normalni ljudi koji vode računa o mom oštećenom nervnom sitemu.

Jok, bre! U pola tog mog romantičnog zevanja u crvenu vodu ljubimac uleti unutra kao sumanut i kaže mi, sav usplahiren, kako mu umro teča.

Samo sam zaronila s mišlju da nikad više ne izronim al’ htedoh da se udavim pa sam izronila. I počela da plačem.

Nije zbog teče, oči mu videla nisam pa ne umem ni da se potresem.

A onda je ljubimica rekla kako je sve iz mog diktafona pobrisala jer je morala da snimi nešto, nisam čula šta.

A onda sam od svih tih šokova il’ od nekoga ko mi je u svim onim redovima duvao za vrat dobila temperaturu.

Ljubimac me taktički, k’o da sam retardirana pitao šta mi je.

Ja rekla da mi nije dobro.

Ljubimica u niskom letu prohujala i rekla – Pa skuvaj onda čaj.

Oboje zabili nos svako u svoj kompjuter.

Ja kuvala čaj. I njima usput.

Inače me vole.

duh7erbg1

Mahlat — Sun, 18 Jan 2009 19:34:01 +0000

Samo kaži - seks!

Mahlat — Sun, 18 Jan 2009 19:34:29 +0000

Pročitah danas u novinama... sad nešto razmišljam kojim, ne mogu da se setim, no nije ni važno, da uskoro kreće novi kviz koji se zove ’’Istina’’ ili tako nekako u kome će oni koji učestvuju biti prikačeni za detektor laži, valjda. Neće biti onog tipa – pokaži šta znaš nego – skidaj gaće. Odmah sam znala. Ako ne slažeš možeš da zaradiš 5 000 000.

Teža pitanja se odnose na ljubav i seks, odmah sam i to znala, znači biće najgledaniji kviz ako to uopšte može da se nazove kvizom.

Zaključili su da svi lažemo, živimo u laži, pa što lažemo druge ni po jada nego lažemo i sebe same a to je stvarno glupo pa će ovim kvizom pokušati da nas opamete i malo reklamiraju istinu.

Dadoše i primer neke Hrvatice pošto se kviz već prikazuje u Hrvatskoj koja je sve iskreno odgovorila i koga je prevarila i da li bi ga ponovo prevarila i koga je oralno zadovoljila i da bi to opet uradila da reši svoje finansijske probleme, i taman kad sam pomislila da je uzela pare ona zeznula stvar kad je odgovarala nešto o majci. Ispade da je teže pričati o majci nego o oralnom seksu.

Inače tu sam, u novinama, pročitala da se oralni seks u stvari zove ’’počastiti oralnim seksom’’. Više nikom živom neću da se hvalim. Mož’ biti da mi kaže – E ’ajde da častiš a ja mogu da pomislim da samo treba da platim piće pa da nadrljam. Nevidjena sam seljanka jer ja kad častim plaćam il’ ručak il’ piće, mora da sam gomilu njih razočarala.

Elem, prisetim se ja u trenutku da umem da lajem i više nego što treba, da kažem i kad me ne pitaju i pomislim da ne bi bilo loše da na tome i zaradim. Ljubimac umal’ ne pade sa stolice i suptilno me zamoli da to ne radim da se ne bi šlogir’o na pravdi boga.

Ovde je seks još uvek najveći skandal. Mogu da te lažu za gas, za struju, ko je koga kupio, ko je kome podmetnuo, lažova na visokom nivou koliko hoćeš al’ to je normalno. Nenormalno je da cela zemlja ne zna ko je koga ’’oralno počastio’’.

I onda se, naravno, iznervirah jer je meni u opisu života da se nerviram oko onoga što uopšte ne treba da me interesuje.

Oko tog oralnog seksa ... čašćavanja, šta li je...

Statistike kažu da samo malih, skoro beznačajnih, 16% muškaraca ima tu čast da budu oralno zadovoljeni. Moja lična pretpostavka je da je samo 1% od ovih zadovoljeno a da ne mora da moli, cvili, laže da neće da gleda i da neće ništa loše da misli, da obećava kućicu u cveću, da će da pazi i da neće nikom da kaže. Ovi ostali moraju svoje ženske polovine da vode na brdsko visinske pripreme pa da se nadaju.

Muškarci lažu da uopšte nemaju problema, ma ne mogu da se odbrane a žene od prve do poslednje da im se gadi. Ne zna se ko više laže mada ja mislim da žene prednjače. Mislim, nema onoga što žene neće uraditi samo da niko ne zna.

Inače, pre par godina išla ja na promociju knjige jedne spisateljice koja je napisala provokatvinu knjigu. Tako mi rekli. Spisateljica u to vreme nije bila poznata spisateljica nego samo dobra riba i pisala je o seksu, ko nema o čemu on o seksu, pribogu ovako k’o ja.

Unutra nas petnaestak, od toga nas desetak treba o tome da pišemo, onih pet zalutalo, to sam posle videla.

Upozoriše nas da će biti škakljivih scena k’o ono na televiziji kad treba da prikažu mrtve i da unapred stavimo nitroglicerin pod jezik.

Počeše da čitaju, ja čekah, čekah, čekah, bre, i ništa. Seks k’o seks. Nit’ mi pripade muka, nit’ mi se srce uznemiri, nit’ ukapirah šta je nenormalno u svim tim opisima.

Završi se to škakljivo čitanje i rekoše da može da otpočne razgovor sa spisateljicom.

Ustade jedna da se zahavali spisateljici što joj je otvorila seksualne vidike, meni došlo da joj izjavim saučešće, jadan tvoj seks kad ti ga je otkrilo par strana iz knjige. I taman pomislim gotovo je kad ova k’o lud na brašno ispriča kako je iz provincije došla u veliki grad, mama i tata je ispratili i rekli ’’pamet u glavu’’ i kako je imala ovakvih problema, pa onakvih, pa opet ovakvih i kako je dobila uput za neuropsihijatra.

Ja već debelo zainteresovana više nego što sam bila za ovu šokantnu knjigu.

Otišla ona kod neuropsihijatra i tamo se šlogirala, ovaj je pitao da li matrubira. Ona se zarozala i otišla kući, ništa mu nije rekla. Drugi put opet otišla, ovaj je opet isto pitao, ona se opet zarozala i otišla kući. Treći put otišla i s vrata mu rekla kako ona mastrubira, naravno da masturbira, nije luda da ne masturbira kad nema seks pa da dobije mladalačko ludilo, al’ joj nije jasno što on to nju pita kad je sramota pričati o masturbiranju, to je lična stvar, ona to nikome ne priča. Ispriča sve to i sede.

Ja ostadoh da se pitam šta je htela da kaže i što ispriča svima nama ono što nije htela neuropsihijatru.

Ni danas mi nije jasno koja je poenta te priče i tog mladalačkog ludila.

Elem, spisateljica preko noći postala poznata, svaki čas je zovu da da svoje mišljenje u vezi kontracepcije, globalnog zagrevanja, mira u svetu, gasne krize, nema teme u kojoj nije stručna.

I tako sam ja ukapirala da se onaj ko se razume u seks razume i u sve ostalo i obratno. Logikom stvari u našem narodu seksa nema, svi glupi k’o noć, nemaš sa kim da porazgovaraš. Ne o seksu nego o globalnom zagrevanju.

U stvari, htela sam da kažem da mi stvarno više ide na živce ta priča da oralno nije moralno i to da je seks još uvek najveći skandal koji može da se desi.

I da l’ ćemo mi da postanemo bolji narod, očišćen od korupcije, kradja, laži, monitaranja, ako budemo znali ko je koga u ovoj zemlji ’’oralno počastio’’.

Laž je ovoj zemlji stvarno veliki problem naročito to što lažemo sami sebe. Sad, ako sam ja nekoga ’’oralno počastila’’ pa rešila da lažem samu sebe, da se toga ne sećam, šta, bre, koga briga za to.

Mogla bih kilometarski spisak ovde da napravim od onih stvari koje me interesuju a niko neće da ih kaže, oko ugovora, ubistava, raznoraznih aranžmana, ratnih zločina... ima toga.

Al’ to je politika. Za probrane.

Ostalo je seks. Za široke mase. One koji nemaju svoj pa uživaju u tudjem.

cropped-razmisljanje2-300x226.jpg

Mahlat — Mon, 19 Jan 2009 11:07:37 +0000

http://mahlat.files.wordpress.com/2009/01/cropped-razmisljanje2-300x226.jpg

4

Mahlat — Tue, 20 Jan 2009 22:27:19 +0000

Nije sve u seksu, ima nečeg i u parama.

Mahlat — Tue, 20 Jan 2009 22:28:00 +0000

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=Y0I8cxBdQWY]

Uopšte ne znam kako ovo da počnem.

Elem nisam bogata. Nisam ni siromašna, daleko sam od toga. Onako, ulepo sam s parama. Nikad nisam imala ambicije da budem bogata, da me tresne neka lova, kad bi se to desilo najverovatnije bi kupila neku knjižaru i reku, ma može i potok, da sedim pored i čitam. Naročito nikada nisam imala ambicije da budem bogata onako kako se to ovde podrazumeva – da vozim besan auto iz koga arlauče neka pevaljka, da na stolu držim dva, tri, mobilna da me lakše nadju, da imam kuću sa svim onim gipsanim detaljima od obezglavljene Afrodite do labuda, portreta u ulju iznad kamina... ma sve ono do replike najprsatije silikonske devojke. Ovo sa silikonskom devojkom je zato što ne možeš nikako da budeš žena i bogata nego samo muško pa je logično da ja sebe bogatu ne mogu da zamislim kao žensko.

To s bogatim Srbima koje tabloidna Srbija pravi bogovima mi se smučilo do krajnjih granica. Oni znaju šta su prave vrednosti, najviše vole svoju decu (skoro pročitah kako se porodila neka VIP ya koju niko živi ne zna šta radi i onda piše kako je njen dečko, šta li joj je, sam, lično i personalno, uneo njihovu bebu u kola! Da popizdiš, napravio potez veka, valjda je trebalo ja da naletim pa da im ja unesem bebu!), sve znaju o ljubavi, jedu ono što nikad nisu ni videli, pošteni su, moralni... da ne redjam, shodno ovome i njihov seks je nekako bogatiji od onih tanjeg novčanika. Ja sam nekako sigurna da oni nemaju veze šta je seks, kad je neko seljačina on je seljačina na svim poljima (napomena – Seljačine su oni koji više ne nose opanke – drug VIB, da neko ne pomisli da ja o seljacima mislim loše).

Al’ ja, dokazano, obično mislim pogrešno.

U ’’Times Online’’ objavljen članak o tome kako su američki naučnici (to su oni koje boli uvo što narod širom sveta umire od raznoraznih bolesti, naučnici su jer se bave seksom) utvrdili da ženski orgazam zavisi od dubine muškarčevog džepa tj. da je srazmerno proporcionalan količini para“!

Tu su se malo čudili što žene uopšte doživljavaju orgazam jerbo orgazam nema reproduktivnu svrhu, žene mogu da ostanu trudne i s orgazmom i bez njega a mi smo, jelte, samo reproduktivne mašine. Čim budu provalili kako muškarci da radjaju postaćemo neupotrebljive.

Da ne elaboriram mnogo orgazam kroz vekove, ovo vam je suština – i ne treba nam kad od njega nemamo vajde. Čim su primetili da s tim orgazmom više nemamo problema muškarci su nam izmislili famoznu G tačku.

Vekovi su trebali da prodju da nam skinu maramu s lica i da nam dozvole da se ne stidimo i da to radimo sa upaljenim svetlom, i čim smo se opustile uvalili su nam tu G tačku tek da ne budemo ravnopravne. Pre smo razmišljale – ’oće li, ’oće li, sad kad smo to savladale ima da mislimo gde nam je ta tačka i da l’ je uopšte imamo.

Nego da se vratim na ono – orgazam proporcionalan parama. Po ovoj naučnoj studiji što muškarac više ima para, što je konto veći, to su ženini orgazmi sve jači. Da li je on s parama postao bolji ljubavnik ili ove imaju te tektonske orgazme od sreće šta će sve sutradan da kupe nije naglašeno.

Inače, ispitivanje je radjeno u Kini. To vam je isto ono kao što eksperimentalni lek protiv AIDS-a isprobavaju u Africi jer tamo ima mnogo ljudi sa AIDS-om a u Americi ih nema.

Da ne bi baš mnogo izblatili žene rekoše da su žene vekovima evoluirale pa to i nema neke veze s parama toliko koliko s tim da želimo da zadržimo visokokvalitetne partnere.

Znači, pošto moj hazbend nema zamak, jahtu i tako te stvari, on nije kvalitetan muškarac.

A ja mogu da mislim koliko god hoću da je moj seksualni život dobar i da su moji orgazmi zadovoljavajući, mogu da se zanosim, al’ ja nemam pojma.

Ja ću otkriti šta je orgazam ako, eventualno, nekad sretnem Donalda Trampa, to bi bilo logično.

Samo, ja sam baksuz pa bih odmah potpisala i overila u sudu da se seksa odričem do sudnjeg dana.

Što bi rekla Mica – šta će meni kola i kuća sa spratom kad ja volim jednog sa debelim vratom.

Ajd’ u kolo!

Ogledalo

Mahlat — Wed, 21 Jan 2009 21:10:38 +0000

Njih dve su bile vatra i voda. Nebo i zemlja. Led i žar. Osmeh i grč. Jednom je gospodarila Eva, drugom je harala Lilit. Jedna je trčala za razumevanjem druga se nije obzirala čvrsto verujući da nikada ne može sve da se razume i da, koliko god se trudila, stvari oko nje imaju svoje zakone.

Jedna je išla prugom za koju su joj rekli da je prava i da nekuda vodi. Ova druga ju je vukla za ruku i govorila – Ej, ima i drugih koloseka.

Jedna je išla utabanim stazama, ova druga joj je govorila da neke staze mora sama da napravi. Da mora sama da krči puteve kroz svoje džungle.

Jedna je pokušavala da uči na tudjim greškama dok joj je ova druga govorila da se čovek mnogo ne nauči ni na svojim, da se životi ne žive izbegavajući tudje provalije i gurala je napred.

Jedna se čuvala svega što je, možda, krilo zamku. Ova druga je srljala u zamke govoreći da se samo tako može izbeći ona najveća, životna, i da se sa nekim stvarima može izboriti samo ako ih upozna.

Jedna je često stajala ispred zida i mislila – ne može se dalje. Ova druga je terala da donese odluku – Hajde, možeš da ga srušiš ili preskočiš.

Jedna je volela da zatvara vrata ova druga je išla za njom i širom ih otvarala – Niko neće misliti da si ih njemu zatvorila već da sebi zatvaraš mogućnosti.

Ona koja se ujutru prva probudi pogleda onu drugu u ogledalu i kaže joj – Slatko sam se noćas odmorila od tebe...

A onda pusti muziku za taj dan.

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=-7JVxE2SYxo]

Prevod

Mahlat — Thu, 22 Jan 2009 23:27:37 +0000

Tamo u Ujedinjenim nacijama su pre nekoliko meseci primetili da Srbi, Hrvati i ostali narodi koji govore i razumeju onaj stari srpskohrvatski jezik, to su valjda Bosanci koji više ne postoje, skidaju slušalice preko kojih slušaju prevod da malo odmore uši kad god govori neko od ovih istih. I odma’ im sinulo kako bi mogli malo da smanje troškove pa predložili da Srbi, Hrvati i opet onaj narod iz bivše zemlje imaju samo jednog prevodioca. Hrvati nisu pristali, hoće, brate, svog prevodioca, da ne bude zabune da su Srbi rekli ono što nisu, da ne bude opet tu nekog pogrešnog razumevanja.

Pre neki dan vidim kako je neko ulazio na moj blog i preveo ovaj moj post na hrvatski jezik. Bio mu nerazumljiv. Uradim isto ne bi li videla da li je korektan prevod, da ne bude da me taj neko nije razumeo. Ono ništa. Samo je malo ekavica avanzovala u ijekavicu.

Kurac ostao kurac. Nije postao pimpek. Pimpek valjda i nije kurac nego je kurac u tragovima, bar koliko se ja razumem u maternji jezik.

Samo sam htela da zamolim ako osoba koja me ne razume ponovo bude svraćala neka kaže šta je nerazumljivo. Ću da prevedem. I na književni hrvatski i na sleng.

Google prijevod:

Tamo u Ujedinjenim narodima su prije nekoliko mjeseci primijetili da Srbi, Hrvati i ostali narodi koji govore i razumiju onaj stari srpskohrvatski jezik, to su valjda Bosanci koji više ne postoje, skidaju slušalice preko kojih slušaju prijevod da malo odmore uši kad god govori netko od ovih istih. I odma 'im sinulo kako bi mogli malo da smanje troškove i predložili da Srbi, Hrvati i opet onaj narod iz bivše zemlje imaju samo jednog prevoditelja. Hrvati nisu pristali, hoće, brate, svog prevoditelja, da ne bude zabune da su Srbi rekli ono što nisu, da ne bude opet tu nekog pogrešnog razumijevanja.

Prije neki dan vidim kako je netko ulazio na moj blog i preveo ovaj moj post na hrvatski jezik. Bio mu nerazumljiv. Učinim isto ne bi li vidjela da li je korektan prijevod, da ne bude da me taj neko nije razumio. Ono ništa. Samo je malo ekavica avanzovala u ijekavicu. Kurac ostao kurac. Nije postao pimpek. Pimpek valjda i nije kurac nego je kurac u tragovima, bar koliko se ja razumijem u materinski jezik. Samo sam htjela da zamolim ako osoba koja me ne razumije ponovo bude svraćala neka kaže što je nerazumljivo. Prevest ću. I na književni hrvatski i na sleng. [youtube=http://www.youtube.com/watch?v=A-wG-tc9EAc&feature=related]

les

Mahlat — Sat, 24 Jan 2009 00:13:06 +0000

hawaiigirl

Mahlat — Sat, 24 Jan 2009 00:14:03 +0000

CV s osvrtom na borilačke veštine

Mahlat — Sat, 24 Jan 2009 00:14:37 +0000

Poš’o moj muž ljubimac ponovo u školu. Sad će ponovo tamo da se rve sa ludom decom i još ludjim roditeljima i pripadajućom rodbinom a ja ću da ispaštam kad god udje u kuću s izgledom k’o da će da zaplače. Kad bi se tu završilo ne bi bilo strašno. Al’ imamo par njih koji vole da kontaktiraju s ljubimcem.

Jedna majka vrlo često mom milom ’’nemam pojma’’ mužu šalje prazne poruke. Svaki put pogrešno.

Jedna tetka stalno ima nešto da pita umesto prezauzetih roditelja i donosi mu raznorazne rakije. Hazbenda sramota da kaže da ne pije.

A jedna mila devojčica od svojih sedamnaestak godinica, juče se rodila, često oko ponoći pošalje poruku: ’’Profesore, šta vi mislite, može li mene neko ovakvu da voli?’’ Profesor odma’ nabaci tužno lice i uopšte mi ne veruje da ta mila devojčica nije više dete.

Sad, da mili profesor ima neku platu mi bismo sve ovo izdržali, naročito ja, al’ nema zaključismo da mnogo ludaka trpi za male pare, pa smo skoro na kućnom savetu doneli odluku da ljubimac promeni posao.

Našli neku vezu i rekli nam da pošaljemo CV. Ljubimac pisao, ja asistirala, i pošaljemo tipski CV sa sve onim ’’komunikativan, odgovoran, izraženih organizacionih sposobnosti, širokog opsega interesovanja, sposoban da motiviše i ohrabri, posvećen timskom radu...’’

Oni nam ga vrnuli i napisali biranim rečima da ne valja a u prilogu dostavili kako treba da izgleda CV.

Dakle, prvo slika. Po onoj koja je bila u tom prilogu, trebalo bi komplet da ga našminkam, slikam i vodim računa da slika ne bude ni dark ni bright, valjda da procene da l’ je pogodan za poslovnu pratnju il’ za kancelarijskog moljca.

Onda sve ono što smo mi napisali i na kraju potrebno je upisati:

kojim borilačkim veštinama vlada,

kojim plesom se bavi (latinoamerički, nacionalni)

kojim se sportom bavi (tenis, fudbal, košarka. itd)

koji mu je hobi.

I nadjosmo se u nebranom groždju. Muž mi ne vlada ni jednom borilačkom veštinom, znači mora na karate, kung fu, aikido ili tako nešto. Znači, moraćemo da kupimo potrebnu opremu. Da pleše pojma nema ni na srpskom a kamoli na latinoameričkom, jedino zna mene da stisne al’ ne možemo da napišemo ’’prljavi ples’’. Što se sporta tiče bavi se samo brzim hodanjem kad kasni i klizanjem kad poledi. Kod hobija se skroz zbunismo, gde da napišemo da su mu hobi karte, pomislili bi da je kockar, pa sam ja predložila da napiše kako skuplja salvete iz svih krajeva sveta.

Zaključismo da će ova promena posla mnogo, bre, da nas košta. Karate, pa moderni plesovi sa osvrtom na jazz balet, tenis sa pratećom opremom, promena hobija... i tu se opet zbunismo. Ajd’ reko’ da malo provrtim po netu da vidim šta sve može da bude hobi kad ono jedna napisala da su joj hobi ’’punjive baterije’’. Ceo tekst sam morala da pročitam da bih ukapirala da su to baterije koje se pune i da ona tako učestvuje u očuvanju prirode. Kreten! Neka druga napisala kako voli u prevozu da bira koje bi ljude stavila u film a koje ne bi. Još veći kreten!

Pronadjoh – ljubimac može da pravi nakit od glinamola, da se bavi baštovanstvom, da pušta zmajeve, da skuplja prazne bočice od parfema, ima hobija koliko hoćeš.

I tako, tražeći čime moj muž može da se zabavi u slobodno vreme pročitah da mnogo njih za hobi ima odvikavanje od pušenja i mršavljenje ili držanje dijete. I dobih želju da se konačno iselim iz ove glupe zemlje. Što zbog CV-ja, što kad videh šta je ljudima hobi.

Na kraju napisasmo – pecanje. Koje sam ja sreće biće kad ljubimac ode na razgovor da i direktor voli da peca tako da ću morati da mu napravim puškice sa vrstama varalica, mamaca, štapova, gde sve može da se peca i spiskom jezerskih i rečnih riba.

Sad čekamo da vidimo odradismo li taj CV kako treba i da l’ će mili muž da udje u uži izbor za direktora il’ za trbušnu plesačicu.

I tek kad poslasmo ja se setih onog Dedinog mučenika. Pojedoh se živa što to ne napisasmo.

Ne bi ga primili al’ zato ne bismo pukli lovu za sve skraćene kurseve da bi bio radno podoban.

A pade mi na pamet da mogu njega da prime da radi a mene da igram. Mogu ovako a mogu i ovako manje će da nas košta.

Nego nisam smela da predložim.

Manje vredni ljudi

Mahlat — Mon, 26 Jan 2009 13:50:15 +0000

Frensis Golton je zagovarao teoriju da društvo treba da sprečava razmnožavanje telesno i duševno zaostalih. Ova njegova teorija postavila je temelj osnivanju eugenike, grane socijalne politike koja, pod etiketom rasne higijene, govori da društvo mora da stvori uslove koji bi sprečili rađanje nezdravog i za život nesposobnog potomstva. Goplon je 1865. godine objavio raspravu kojom je pokušao da dokaže da su deca iz uglednijih porodica 240 puta (slovima dvestačetrdeset) sposobnija i intelektualno nadmoćna u poređenju sa decom koja potiču iz nižih slojeva. Herbert Spenser skovao je termin ''pravo na preživljavanje najsposobnijih'' i postao tvorac takozvanog socijalnog darvinizma. Na prvom međunarodnom konkursu eugeničara, u Londonu 1912. godine gotovo svi naučnici su zastupali Goltonovu teoriju naročito Leonard Darvin (sin Čarlsa Darvina) koji je upozoravao da budućim generacijama preti opasnost ukoliko dozvole da oni koji su nespremni i nesposobni za život ostave za sobom potomstvo. Rasna higijena se neverovatnom brzinom proširila Amerikom, a gde bi drugde. Trideset pet država u SAD donelo je zakon koji ljude ''manje vrednosti'' obavezuje na sterilizaciju. Samo u Kaliforniji je tih godina sterilisano preko 20 000 ljudi. Tokom 17. veka neki evropski monarsi su tvrdili da im je od Boga dato pravo da vladaju tvrdeći da to njihovo pravo niko na zemlji ne može da ospori. Nacistička partija u Nemačkoj, dolaskom na vlast 1933. godne prva počinje sa sterilizacijom navodno duševnih bolesnika. Ovo su završavali masovnim ubijanjem ljudi po koncentracionim logorima. Lorenco Vala, filozof, tvrdio je da ne postoje gresi. Jedini greh na svetu jeste činiti zlo drugome. Nažalost ovaj greh se dešava nekad namerno, nekad nehotice. I, nažalost, rađaju se oni koji nisu sposobni za samostalan život a rađaju ih zdravi ljudi. Greška se pripisuje genima, Černobilju, nezdravom životu, rođenje svakog deteta sa fizičkim ili mentalnim oštećenjem ima svoje medicinsko pokriće. Prihvatljivo ili neprihvatljivo. Svejedno je za njiih i za one koji su ih rodili. Ovo sam pisala pretprošle godine kad sam odgledala izveštaj o neuslovnosti institucija u koje su smešteni ometeni u razvoju. I time što su oni koji su nadležni a nikad odgovorni (odgovornost u ovoj zemlji ne postoji) pokušavali da se operu da nije sve baš tako, izjavom Dr ministra Milosavljevića da sumnja u autentičnost snimaka i da su oni možda od pre petnaestak godina. Tako je bilo tada, tako je danas. Sve je autentično. Ako poznajete ikoga ko je dobio dete za koje su mu lekari rekli da nije dete već biljka potvrdiće vam da su te institucije baš takve. Prljave, zapuštene, smrde i puna su vezane dece. Ima malo osoblja rekla je načelnica jednog od tih zavoda. Da, verujem da ima. Kao što verujem i znam da ima mnogo onih koji sa zavrešnom medicinskom školom čekaju posao i ne prihvataju ga tamo, kad im se ponudi, jer im se gadi. Mnogo medicinskih sestara se školovalo da nose mini suknju, gaje nokte i kuvaju kafu lekarima. Reče, takođe da se mi od onih na zapadu razlikujemo po tome što ''imamo srce''. To srce imaju i oni koji su osuđeni na život biljaka. Nalazi im se na levoj strani i kuca što je znak da imaju prava na kakav-takav dostojanstveniji život. Nadam se da ste pomenuti izveštaj gledali, to je onaj izveštaj uz koji je išlo upozorenje da ga ne gledaju oni koji takođe imaju srce ali slabo. Bila sam strašno, strašno, potresena time što je sve baš onako kako je prikazano a još više bezobraznim opravdavanjem da u tranziciji stradaju najslabiji. Setila sam se jutros ovoga jer sam preksinoć sedela sa drugom Ovako Se Pravi Profesionalni CV. Sa profesionalnim kretenom. Elem, šta će slika na CV – ju. Kreten kaže da vidi sa kim ima posla. Da stvori u glavi psihološki profil. Blago njemu. Ja mogu da zevam u sliku do prekosutra i ništa da ne vidim. Ne želi, klempave i razroke. Ti ljudi mogu odbojno da deluju na klijente. Ne želi cigane. Zaposlio jednu i slučajno saznao da je poluromkinja. Dobila otkaz. Kako ciganka da kuva klijentima kafu. I to deluje odbojno na klijente. Ne želi invalide, tako kaže. To bi tek bilo neprijatno za klijente. Ja ćutah dok ne videh kako moj mili dragi ne gleda u njega nego u mene, pomalo žućkast u licu. Najljubaznije mu kažem da najverovatnije neće postati ni klempav ni razrok a da neće postati ni ciganin, nije bio te sreće, ali da vrlo lako, preko noći, može da postane invalid. I da bi onda najpravednije bilo da ga ustrele. Kao konja. Da se ne muči. Pitam ga je l’ veruje u boga. Kaže veruje. Ja mu objasnim da ja ne verujem , kad god sam bila u govnima i osvrnula se oko sebe nadajući se da je bog tu negde da me povadi njega nije bilo, vidim sama sam, verujem samo u samu sebe. Zamolim ga da ne izgovara na svake dve sekunde – Hvala bogu nego – Hvala drugu partijskom prijatelju. Jer da bog postoji ne bi bilo ovakvih kao što je on. Zahvalim mu se i završim tu priču. Moj kriterijum nepodobnih se ne menja. To su samo svesno odgajani kreteni. Oni imaju prilike samo jedanput da sede sa mnom za istim stolom. Koliko god to mene da košta.

10_9_1341

Mahlat — Tue, 27 Jan 2009 11:11:05 +0000

Srbija = Croatia

Mahlat — Tue, 27 Jan 2009 11:12:38 +0000

Bilo je ovo u jednoj zemlji, ne seljaka, nego seljačina. Da pojasnim – seljaci (uz dužno poštovanje) su izvoran narod ovog područja koji u sebi nosi mnogo mudrosti a seljačine su oni koji više ne obradjuju zemlju, koji su zaboravili svoje poreklo i nadasve oni koji pokušavaju da svoje male, niske strasti i isprazne živote popune nekim glupim, neverovatnim stvarima. I u sve to uvlače nas. Jer, da nije tako ovo je mogla da bude bajka. Lica: Partizan (srp) – opšti naziv za narodnog borca, ratnika – Bata Živojinović – izjašnjava se kao Srbin; Partizan (hrv) – učesnik oružanog odreda civilnog pučanstva koje djeluje u zaledju neprijateljske vojske – Boris Dvornik – nepoznato je da li se izjašnjavao kao Hrvat ili kao Dalmatinac; Radnja se dešava u ratno vreme: Rat (srp) - oružani sukob medju državama radi rešavanja sporova koji nisu regulisani mirnim putem; Rat (hrv) – oružani sukob dviju ili više država koje jedna drugoj žele nametnuti svoju volju, nastavak politike sredstvima grube sile. Rat može biti: suvozemni (srp) – suhozemni (hrv), vadušni (srp) – zračni (hrv) i pomorski (srp) – pomorski (hrv). Teško je poverovati gde sve živ čovek može ratovati i zbog čega. Gore pomenuta radnja se najbolje dočarava filmom. Film je posebna vrsta umetnosti sa sopstvenim jezikom, gramatikom i stilistikom. Može biti: crno-beli, u boji, nemi ili zvučni, dvodimenzionalni ili trodimenzionalni (srp); Filmsko djelo je cjelovit te društveno i doživljajno svrhovit filmski proizvod (hrv). Sledi sve na srp. I tako smo mi, kao deca, gledali dvodimenzionalne partizanske filmove, u boji, u kojima su glumili Bata i Boris. Bata je obično bio Srbin, na primer Đoka, a Boris Dalmatinac, na primer Stipe. Đoka i Stipe su ratovali zajedno, pevali partizanske pesme i teglili jedan drugog (ranjenog) na grbači. Više Đoka ovog drugog jer su Dalmatinci nekako podložniji metku od Srba. Mi smo ih gledali u svoj njihovoj bioskopskoj grandioznosti i divili se njihovom prijateljstvu kakvo samo medju partizanima može da bude. I sve smo ih, bre, razumeli šta govore! Prošle su godine, desili su se neki novi ratovi u kojima Bata i Boris nikako nisu mogli zajedno da ratuju još manje da pevaju i budu drugovi. Što se tiče Đoke i Stipe, oni još uvek ratuju zajedno. Na filmu, posebnoj vrsti umetnosti sa posebnim životom. A ja se akam sa glupostima. Dobila sam redovnog čitaoca iz Hrvatske. I on redovno prevodi moje tekstove. U tom prevodjenju Google napravio pometnju pa je ovaj moj tekst dobio naslov ‘’On made in Croatia’’. Pa mene sad interesuje – ako smo mi dve različite zemlje u kojima se govore dva različita jezika, i ako je Hrvatima srpski nerazumljiv kako je u Google prevodu Srbija postala Croatia. Ako ja sad napišem: Što smo mi Srbi glupi, hoće li to u prevodu da bude – Što smo mi Croati glupi? Ili Srbi su nikakvi ljubavnici pa ispadne – Croati su nikakvi ljubavnici! Slatko da napišem jedan začinjen tekst.

Nemojte zaboraviti, lepo je...

Mahlat — Wed, 28 Jan 2009 18:26:15 +0000

... a ako možete i primenite pa javite kako je bilo. Radujte se svakom novom danu i verujte da vas baš tog dana očekuje životni preokret. Neće ga biti ali ste se, bar, radovali; Uživajte u materijalizaciji svojih ideja – vaše je samo da imate ideju, imajući u vodu da je svet sazdan od ideja može biti da se neka i materijalizuje; Plešite lagano u zagrljaju svog zgodnog i snažnog partnera koji izvrsno pleše – ako ove dve stvari uspete da nađete u jednom; Idite u bioskop i odgledajte film sve vreme držeći se za ruke. Možete da birate u koji ćete bioskop ići; Izađite sa zgodnim prijateljem/com maksimalno doterane/i na mesto gde izlazi vaš bivši/a – da crkne od muke. Vi nemojte da crknete kad ga/je vidite u istom takvom društvu, on/ona to samo da biste vi crkli; Dugo se tuširajte posle napornog dana. Obavezno stavite vatu u uši da ne biste čuli kucanje i lupanje svih onih koji vas upozoravaju da niste sami u kući. Vodite računa da ne potrošite svu toplu vodu; Verujte da prinčevi/princeze iz bajki postoje i zaljubite se. Da li prvo da verujete pa da se zaljubite ili obratno odlučite sami; Pijte čaj u pet i pravite se Englez. Ako vam se to ne sviđa, pijte votku i pravite se Rus. Ako vam se ni to ne sviđa idite do nekog nabeđenog fensi lokala, pijte bilo šta i pravite se fensi; Isključite budilnik i mobilni telefon i okrenite se na drugu stranu. Naročito ako vas šef ne voli; Opušteno plutajte na površini mora. Jes’ da je zima i jes’ da nemamo more al’ imamo zatvorene bazene pa se setite ovoga, ponesite dušek i plutajte dok vas ne izbace oni koji treniraju plivanje. Kad vam u tri ujutru zazvoni telefon nemojte misliti da je neko umro – to vas vaš dragi/a zove da vam još jednom kaže koliko vas voli. Uzdržite se da izgovorito ono što vam padne na pamet inače vas više neće voleti. Pobedite svog muškarca u tenisu ili gađanju glinenih golubova. Ako ga naterate da se igra sa vama pošto muškarci više vole mušku konkurenciju; Naletite na fenomenalnu rasprodaju gde ono što vredi 2 000 dinara košta 5 000 a prodaje se za 4 800 i napravite posao veka; Otiđite kod fizera, manikira, pedikira, masera a zatim objasnite svom/joj dragom/oj da se niste zaljubili nego da ste počeli da volite sebe i ostanite uporni koliko god on/ona tvrdio/la da vas najviše voli kad ste zarozani; Kupite skupe kožne cipele – one su idealne za naše trotoare, u njima ćete kao gazela preskakati bare usred grada; Provedite celu nedelju lenčareći u krevetu pa sutradan posle posla skapajte da bi ste odradili sve ono što niste a što vas je, ipak, sačekalo; Upoznajte fenomenalnu osobu i u njoj odmah prepoznajte iskrenog prijatelja. Sami procenite ko je fenomenalan, onako, na prvi pogled; Odgledajte neki od starih, holivudskih, ljubavnih filmova i sve vreme plačite što se i vama tako nešto nije desilo. Kao što rekoh, setite se, primenite i uživajte. Ako ništa od ovoga ne uspe uradite bilo šta drugo. Smršajte, nađite ljubavnika/cu, recite šefu šta mislite o njemu, špijunirajte tuđeg supružnika, ogovarajte kumu, držite dijetu – nešto od svega ovoga mora da uspe, od nečega ćete se sigurno bolje osećati. Ako ni ovo ne uspe osećaće se dobro oni oko vas. Ako vam je nešto čudno ja danas išla na šišanje a u frizerskom salonu možete ili da slušate tračeve o ljudima koje ne poznajete ili da zabijete nos u neki časopis. Ja zabila nos. Pa rek’o da podelim sa vama. (stranicu sam ukrala inače ne bih zapamtila ni pod razno od čega može da mi bude lakše samo nemam pojma)

Obezglavljena Srbija

Mahlat — Wed, 28 Jan 2009 21:08:53 +0000

Dolaskom Turaka na ove naše prostore, davno to beše a kao da je juče bilo, srednjevekovne srpske države su prestale da postoje i sa njima je nestala tadašnja društvena elita Srbije. Srbi su postali raja. I taman kad je počela, izmučena ropstvom i balkanskim ratovima da se oporavlja stigli su Nemci a za njima komunisti. U želji da stvore novo besklasno društvo koje bi činili novi ljudi komunisti se se obračunavali sa intelektualnom elitom tog poratnog vremena i to bukvalno. Svi znate kako. U Beogradu je osnovan Sud časti sa svim odlikama prekog suda na kome su stradali intelektualci ako ni zbog čega lako dokazivog a ono što su se bavili prevodjenjem. Oni koji su se prilagodili i nekako uspeli da izvuku živu glavu bili su prinudjeni da pohadjaju kurseve ruskog jezika a pohadjali su ih čak i oni koji su ruski jezik mnogo bolje poznavali od svojih predavača. Mora da je bila namera da se jednog dana u Srbiji govori ruski jezik. Otprilike svaka druga generacija bude pogodjena time. Tu intelektualnu elitu je zamenila ‘’napredna inteligencija’’ koja je gutala sve pred sobom. Ideja jugoslovenstva je progutala srpsku nacionalnost i Srbi su postali narod. Patriotska osećanja su bila zabranjena. E taj narod se poslušno okretao ka istoku kad je bila takva naredba i onda još poslušnije ka zapadu kad bi se naredba promenila. U sred Šumadije su uzvikivali ‘’Trst je naš’’ iako pojma nisu imali ni čiji je ni gde se nalazi, onda su uzvikivali istorijsko ‘’ne’’ . Oni malo sporiji koji nisu uspevali da se okrenu tako brzo završavali su na Golom otoku odakle su se vraćali prevaspitani tek onda kad su ih pitali – Jesi revidir’o – a on potvrdio da jeste. U medjuvremenu, su Srbi zaboravili ko su i šta su, znali su samo da su Titovi pioniri, pa omladinci, pa radnička klasa. Srbijom se brže nego u ostalim krajevima proširio komunistički internacionalizam. Za vreme studentskih protesta ‘68. godine jedna studentkinja se opasno sporečkala sa dekanom jednog fakulteta oko fotelje u kojoj on sedi i gvozdenih kreveta na kojima spavaju studenti. Pokazao joj je prazan rukav svog sakoa i rekao da je on za sve ono što ima ostavio ruku na Sutjesci. Isključena je zbog odgovora da treba da ode na Sutjesku, uzme svoju ruku i vrati narodu sve što je za nju dobio. Ili uzeo sam, kako to beše. Devedesete godine sam se zaposlila u kragujevačkoj Zastava IVECO kamioni i ne biste verovali koliko je u to vreme postojalo onih koji su dobijali neki dodatak na partizanske spomenice. Nepismeni, neobrazovani, tupi al’ su nam uporno pili krv na slamčicu zbog svake kapi koju su prolili,ako su je prolili jer ima mnogo onih koji su dobili status partizana s dva svedoka. A onda su stigle devedesete i suluda ideja tadašnjeg vodje da jednog dana gde god pogledaš bude Srbija koji je sa medijima dobro radio na budjenju srpskog nacionalizma, tako su se Jugosloveni srpskog porekla setili da bi ponovo mogli da budu Srbi ali kasno. Više nisu imali nacionalnu svest. Pogubljeni u jugoslovenstvu, uskraćeni za istoriju i osakaćeni nametnutim bratstvom i jedinstvom Srbi više nisu znali šta je nacionalizam, šta patriotizam a šta šovinizam. Srbijom je zavladala ’’elita’’ pevaljki, prevaranata, dilera, lopova, polupismenih partijskih poslušnika, proroka i magova. Po nekim prirodnim zakonima talog pada na dno, ovde je po najprirodnijim društvenim zakonima talog izbio na površinu. Umesto nekadašnjeg komunističkog internacionalizma, Srbima se nameće evropeizam kao pitanje života ili smrti, pitanje opstanka Srbije. A srpski narod skroz sludjen, pojma nema ni gde je istok ni gde je zapad, da li treba da se bori za gas ili za vize. Od devedesetih smo odmakli samo malo, kalendarski, samo se upotrebljavaju nove krilatice, drugačije sročene, sve je audio varka. O vizuelnim varkama da ne govorim, svi sede i dive se umeću iluzionista misleći da je stvarno. Danas, ako nisi zadrti srpski nacionalista onda i nisi Srbin. Podoban si samo ako si nacionalistički – neobavešteno - neobrazovano nastrojen da uzvikuješ ’’Srbija se saginajti neće’’ i ’’Mi stojimo postojano’’ šta god da se desi. Ovo da se Srbija saginjati neće – i da hoće ne može, više nema gde, opandrčiće nosem o zemlju i polomiće kičmu ako je još uvek ima. Za ’’Mi stojimo postojano’’ se brine vlast sa medijima, što više zaludjuju to se više budi srpski nacionalizam. Ovih dana smo bombardovani podacima koliko je ljudi u Sloveniji, Rusiji i još nekim jadnim zemljama ostalo bez posla. To što ovde ljudi godinama ostaju bez posla je sasvim normalna pojava koja nikoga ne uzbudjuje jer kako kažu oni što gledaju u zvezde - Srbija vuče lošu karmu. Biće bolje ali za nekih devet godina. Šta je za Srbina devet godina! Mačiji kašalj! Vlast ove zemlje uporno ponavlja kako je Srbija deo Evrope pa samim tim i deo sveta. Koji deo ja nikako da ukapiram jer danima tvrdoglavo ponavljaju da svetska ekonomska kriza neće nešto ekstra prolaziti korz Srbiju, nema šanse pa je glupo da se sekiramo. Ono, kad malo bolje razmislim ta kriza i nema šta ovde da traži, može samo da se razočara kad vidi da ovde nema krize koje nije bilo i koju mi nismo istrpeli. Proroci su opet vrlo traženi i rekoše kako je III svetski rat na pomolu a sa njim i nuklearna katastrofa ali da sve to neće bitno uticati na Srbiju. Srbija jeste deo sveta ali samo kad joj to odgovara u drugim slučajevima ona egzistira ni na nebu ni na zemlji. Dragan Nikolić i Milena Dravić su dobili crnogorsko državljanstvo. Zbog medijske prašine koja se digla očekujem, i bilo bi sasvim normalno, da ih se odreknemo, stvarno nisu zaslužili da budu Srbi. Mogli bismo i Grand kafu prestati da pijemo, što da pijemo kafu koju reklamiraju dva izroda. Predsednik ove zemlje je gostuujći na jednoj televiziji na postavljeno pitanje odgovorio da to pitanje ne treba da mu bude postavljeno, da on nekim stvarima ne treba da se bavi, ima ko će. Pa naravno da ima, kad uzmemo u obzir koliko ministarstava imamo i koliko ministara sa pomoćnicima i savetnicim sedi u njima predsednik ne treba ništa da radi sem da se miri, to mu nekako najbolje ide. Posle dva dana je izjavio da je ’’analizirao’’ škole u Srbiji, dakle radio ono čime on stvarno ne treba da se bavi već nadležno ministarstvo i došao do poražavajućih zaključaka kako više nema školskih sekcija, kako su sportske sale izdate, obećavši da će to pod hitno da se promeni. Od devedesetih godina na ovamo sve školske sale se izdaju a decu profesori vode na rekreaciju u prirodu. U školskim holovima su ’’najbolji ponudjači’’ (najbolji ponudjač je onaj koji ima najbolju vezu) otvorili pekare i knjižare u kojima su i kifle i olovke skuplje nego u radnjama van škole. Ako je u svom profesorskom poslu zakačio devedesete drug predsednik bi to morao da zna. Morao bi da zna i ako nije. Onako kako znaju svi roditelji koji se bune na roditeljskim sastancima a nastavničko osoblje im odgovara da je to odluka direktora. Pet dana nedeljno smo, svi mi koji plaćamo TV pretplatu jer moramo da nas ne bi tužili pošto je ovde najlakše tužiti nevine, izloženi mantranju da mora da se očuva dostojanstvo skupštine. To vam je mesto gde ne bi smelo da se laže jer nije lepo lagati niti sme drugome da se kaže da laže – njega pustite da laže. U tu dostojanstvenu skupštinu je protekle nedelje, mrtav hladan, ušetao momak koji je samo zato što je Srbin proglašen za nacionalnog heroja bez obzira što je doprineo tome da o Srbima ceo svet i dalje misli da su varvari. To što se nalazi na Interpolovoj poternici uopšte ne remeti njegovo herojstvo. Tri dana su nas ubedjivali da je ništa lakše nego ući i videti kako se provode poslanici, da je to pravo svakog gradjanina. Ako vam padne na pamet da možete da podjete u turistički obilazak poslanika ne pravite budale od sebe. Ono što možemo da očekujemo je da će radikali uskoro pored bedža koji već nose nositi i bedž sa likom srpsko američkog studenta (ako se ne odluče za majice) koji u stvari ništa nije hteo u skupštini sem da pomogne malo mladima. Ako bude mogao. I posle svega nikako da razjasnim jednu stvar – ako se niste rodili kao konj onda nije normalno da vas neko osedla i mamuza, da vam ne da odmora. Ako se baš i desi da vam neko nabaci sedlo nije moguće da se ni jednog trenutka ne zapitate kako je to neko rodjen sa mamuzama a neko sa sedlom. Je l’ to neka genska predispozicija? Jer, znate, nije normalno da ljudi nose sedlo. Onda postanu krdo. A pogledajte koliko je godina prošlo od onda kad smo bili samo raja. Turci nas obezglaviše i takvi ostadosmo do dana današnjeg. Ovo uopšte nisam planirala ovde da objavim ali sam danas pročitala blog Dragane Djermanović o brendu i rebrendiranju Srbije. Ovo s rebrendiranjem mi je diglo kosu na glavi, kad sam pomislila koliko tu posla ima. I koliko će sve biti jalovo dok se ne promeni svest naroda. A u vezi svega toga, oko Božića sam prikupila one cirkularne božićne poruke i objavila ih bez nekog posebnog komentara s tim što sam naglasila da smo mi neverovatni pesničko poetski nastrojen narod koji nema poštovanja ni prema čemu i da sam užasnuta time šta u tim porukama piše i ovo su komentari koje sam dobila: -‘’Kako li si samo sakupila sve ove bljuvotine sto si objavila? I ko ti je dozvolio da ih objavis? I ti i on bi trebalo da odgovarate po Zakonu o blacenju i vredjanju sopstvenog naroda. Kad bi jos takav Zakon i postojao. I da odgovaraju "Rokeri sa Moravu" i onaj ko pise "Selo gori, a baba se ceslja" i slicni. Pod uslovom da jeste Srbi, da niste podmetnuti. Nisi morala da cekas Bozic, da vidis i citas ove bljuvotine. Podji po javnim WC-ima, ima ih tamo od uvek koliko hoces. Ima ih svuda po svetu, u svakom zitu ima kukolja. Ali nesto ne verujem da bas svuda dozvoljavaju javno blacenje svog naroda bez kazne, kao kod nas. Cak ni tamo gde se mnogo vise nego ovde pljacka, ubija, i prodaje deci droga. A i nije ovde samo kazna u pitanju. Vise je to svest o tome da time vredjas i svog oca i dedu i sve svoje pretke i potomke. Ostavljas svojoj deci u amanet da ih po svetu gledaju podrugljivo i misle ili govore: " a to su oni divljaci Srbi". Nadam se da ces i ti i svi koje sam ovde slucajno pomenuo da shvatite ovo dobronamerno.’’ -‘’Razmisli, molim te, jesi li negde videla, cula, procitala, da se drugi narodi oko nas i po svetu, ovako izruguju sami sebi, kao sto mi to cinimo. Imaju li Hrvati neku pesmu tipa "Stojadinka ovce sisa", objavljuju li bosanski muslimani u svojim medijima viceve o Muji i Hasi, igraju li Siptari Moravac na svojim slavljima, kao sto mi redovno igramo Sotu? Jesi li cula od nasih ljudi koji zive u inostranstvu, kako nas tamo nazivaju i za sta nas smatraju? Treba li za uvek da im to podsticemo raznoraznim ponizavanjima samih sebe? Imam predlog za tebe. Podstakni ljude, posetioce ovog sajta i bloga, da prosire ovu temu, da daju svoja misljenja. Pa ako vecina misli suprotno od mene, obecavam da cu da ti se izvinim i da se zavucem u neku misju rupu. I da placem sto ovom narodu nema pomoci. Na kraju da se zna - ja sam Srbin i volim svoj narod. Smatram da, kad su ovakve stvari u pitanju, treba svi da budemo braca i sestre. Zato ti se obracam intimizirano, sa "ti", umesto sa "Ti" ili "Vi", a ti to opet shvati zlonamerno. Ostaje mi samo da se nadam da ces jednog dana da promenis shvatanja. Kao i mnogi drugi. A, veruj, bez ikakvog ulagivanja, iskreno, cenim i postujem i tebe i tvoj rad, jer sam do sada procitao dosta tvojih izvanrednih tekstova. Pozdrav.’’ I vrhunac: -‘’Nismo mi Englezi ni Vatikan. Njima je istorija dodelila malo visi status na civilizacijskoj lestvici nego nama i oni sebi mogu da dozvole neke stvari koje mi sebi ne mozemo. Kasno smo izasli iz pecine, gazili nas Varvari, jasili Tuci pet vekova, prepolovili Austro-Ugari, ubijali Nemci i Ustase. Iako smo bozanski narod nemamo kulturu stariju od 1000 godina, nemamo ni pisane ni ikakve spomenike. Kakav mentalitet! Ne postoji mentalitet naroda, kao sto su pojedini svetski zlocinci propagirali, postoji samo mentalitet pojedinca. I postoji sudbina, istorija. Jesmo li krivi zbog nase istorije? Treba li zbog sudbine, na koju nismo mogli da uticemo, da se stidimo sami sebe? Da se rugamo sami sebi? Da savijemo glave do zemlje da bi drugi lakse mogli danas sutnu u zadnjicu? Naprotiv. Treba da dignemo glave i da sa ponosom nosimo nasu sirotinju. Jedino tako ce drugi manje da je zapazaju. Na takvu promenu shvatanja sam mislio draga gospodjice ili gospodjo. I necu vise da pominjem tvoj nick ili pseudonim ili sta ti je vec ovo sto si sebi dodelila, jer i to je ruzno i omalovazavajuce. Hvala na prostoru. Pozdrav.’’

Život piše romane (dramska radnja u tri čina u kojoj se ne zna ko će da umre a ko da pretekne)

Mahlat — Fri, 30 Jan 2009 23:45:37 +0000

NIŠTA ME NE PITAJ - Mama, nisam htela ranije da ti kažem... - Šta je bilo?! - Ništa me ne pitaj, nego... nisam htela da te sekiram... - Šta je, bre, bilo??!! - Ništa me ne pitaj... htela sam da budem sigurna... - Ama, govori šta je bilo???!!! - Ništa me ne pitaj! Kad sam čula htela sam da se ubijem... - Šta se desilo???!!! – majci drhte ruke, stavlja nitroglicerin pod jezik. - Ništa me ne pitaj!!! - Jesi ti normalna??? Šta, bre, ništa me ne pitaj, ništa me ne pitaj!!! Šta se desilo??? - Ništa me ne pitaj!!! Ovaj moj se uhvatio sa nekom... - Marš, kobilo jedna!!! Da nemaš toliko godina sad bi ti razvrnula šamarčinu da ti usta okrenem naopako! Mislila sam da si bolesna! Daj jednu rakiju! - Sad si nitroglicerin... - Daj, bre, rakiju kad ti kažem! SAMO PREVARENA ZNA O ČEMU SE RADI - Govno jedno, samo što mi majka nije umrla zbog tebe! - Šta ti je? O čemu pričaš? - Nije te sramota da me pitaš o čemu pričam!!! Zbog tebe sam danas morala da je vodim u hitnu pomoć! - Ništa te ne razumem... - Da, ne razumeš! Ništa ti ne razumeš! O nipšta ne znaš! A d abudeš švaler to savršeno dobro znaš! – seda i počinje da plače, ne zna se da li zato što je majka mogla da umre ili zato što joj je muž švaler. Svekrva je sažaljivo posmatra: - Šta ti je sine? - Vi da ćutite! Da ste malo bolje vaspitali svoj sina sad se ja ne bi kidala... Svekrva pokunjeno izlazi napolje i razmišlja što li joj je sin ovu budalu doveo u kuću. Razmišlja al’ ne shvata kakve veze ima prevara sa vaspitanjem. RAZGOVOR DVE PRIJE (jedna zna druga pojma nema) - Kako si prijo? - Ništa me ne pitaj? - Je l’ srce? - Ma kakvo srce! Ništa me ne pitaj! - Je l’ prijatelj dobro? - Jok, nije dobro!!! Ne diže dupe iz fotelje, ništa ga ne interesuje k’o i uvek! - Pa šta se desilo? - Ništa me ne pitaj! Samo što nisam umrla pre neki dan! - Ma, šta se desilo? - Pitaj onu tvoju budalu šta se desilo! On će ti najbolje objasniti! Da mi crkne dete zbog njega! Majka zbunjeno spušta slušalicu i okreće se prema sinu: - Sinko, ova ti žena luda na majku! Zavesa pada.

Što bi rek’o Vuk – Isto to samo malo drugačije

Mahlat — Sat, 31 Jan 2009 21:13:47 +0000

Lica: prevarena majka otac kome se sve smučilo desetogodišnji sin koji se ’’živ pojede’’ i kome čim zine obruse: Ti ćuti, još si mali! sedamnaestogodišnja ćerka koja je skoro prvi put spavala sa momkom i koja samo razmišlja da l’ je trudna il’ nije trudna, za sve ostalo je boli uvo Scena: dnevni boravak jedne prosečne kuće. Ulazi suprug i otac, majka nervozno puši i obraća se ćerki: - Pitaj oca gde je do sad bio! Ćerka zakoluta očima s leva na desno pa s desna na levo i kaže: - Baš me briga gde je bio. Pitaj ga sama! - Pitaj ga s kim se vucarao do sad. - Šta je, bre, tebi. Treba li ja da se bavim tvojim ljubavnim problemima ili ti mojim??? - Bezobraznice jedna, isti si otac! Ubacuje se sin: -Tata, kad ćeš da mi kupiš onu loptu? Tata još nije zinuo, majka odgovara: - Nema sine tata para, sve na kurvu potroši! - Šta je to kurva? - I ti si mi dobar! Sram te bilo! Zvoni telefon, ćerka se javlja, priča sa drugaricom i pošto već pola sata mrzi majku govori: - Jeeeb’o tee, ovde kod mene ludnica, moja keva poludela, misli da ćale kreše neku ribu... Majka prileće, toima joj slušalicu i dok je spušta vrišti: - Šta ti je glupačo jedna?! Je l’ ceo svet treba da zna?!!! Otac je ovde služio kao scenski dekor. Sve vreme liči na retardiranog majmuna. Ono što se ne vidi je svekrva koja stoji ispred vrata, crče gladna al’ ne sme da udje. Otac, ćerka i sin izlaze a majka se oseća kao da je svi varaju. Ćerka se vraća: - Nije mi jasno zašto se ne razvedeš! Ne mogu više da trpim ovu ludnicu. Majka kroz suze: - Zbog vas, budalo zbog vas... Posle pet, deset, petnaest, dvadeset godina... Isti dnevni boravak, ista nadrndana žena, isti muž koji sa njom ne može da izadje na kraj. Sve je isto kao bilo kog dana: - Ajde da ručaš. - Nisam gladan. - O! Već ste negde ručali gospodine!?! - Opet si skuvala boraniju! Znaš da to ne volim. - Idi gde ima bolje. - Večeras idemo kod Petrovića. - Meni se ne ide. - Je l’ to gospodin planirao nešto bolje?! - Hoćeš li ti, luda ženo, da prestaneš? - Ja da prestanem! Stvarno ne znam ko treba da prestane?! Jedva čekam da umrem, slatko od tebe da se odmorim! - Umri odma’ ako ’oćeš! - To bi ti hteo! Ja da umrem a ti da možeš da radiš šta hoćeš, djubre jedno! (nekoliko puta sam čula ovakvu priču sa malim varijacijama uglavnom iz usta već odrasle dece koja, bez obzira koliko su odrasla, ne mogu da shvate kakva im je usluga učinjena time što su svesno od strane majke uvlačeni u ovakve svadje i koja su trebala da glume sudiju svom ocu, još manje mogu da shvate zašto su korišćena kao sredstvo protiv razvoda – gade mi se žene koje imaju hiljadu razloga za razvod i koje se kriju iza dece, obično kasnije to koriste i traže veliko žrtvovanje svoje dece jer ’’ja sam ceo život zbog vas trpela vašeg oca’’)

Najbolje od Srbije

Mahlat — Mon, 02 Feb 2009 10:28:48 +0000

Kad god neko krene da istražuje javno mnjenje ja se prenerazim i iznerviram. Javno mnjenje je izgleda daj da po’vatamo najgluplje da vidimo šta imaju da kažu jer oni uvek imaju puno da kažu. Kad sprovedu onu anketu po ulicama imam utisak da namerno biraju odredjen profil. Prošle godine tri dana nisam mogla da spavam zbog jednog na’vatanog nasred ulice koji je na pitanje za koga će glasati rekao: - Za Nikolića. Na pitanaje - zašto- rekao je: - Zato što Putin zaštićava Srbe. Ta tri dana nesanice sam provela misleći što objaviše ovo, da l’ su normalni, dok ne ukapirah da je ovo najbolja podrška budućem predsedniku, da vidi čovek kako će mu biti lako da predsednikuje. Elem… javno mnjenje… U okviru akcije istraživanja javnog mnjenja kompanija ‘’Telekom Srbija’’ je proglašena za kompaniju No 1 u Srbiji za 2008. godinu! Kompanija koja drži monopol, koja nema konkurenciju! Da li prva ili poslednja sasvim je svejedno. Znam da znate al’ moram da kažem. U Srbiji još uvek postoji nevidjen broj telefonskih dvojnika. To znači, nema pričanja kad ti hoćeš jer već priča dvojnik, ako moraš da zoveš vatrogasce ili hitnu pomoć moraćeš dimnim signalima, nema interneta, nema objašnjenja zašto nemaš vezu danima i danima. Uvek je negde presečen kabl. Uglavnom zato što je neko blesav pa uz njihove žice postavlja i svoje i jer ne ume da gleda u plan podzemnih instalacija. Kad usred Šumadije tresne grom u neko usamljeno drvo deset okolnih sela ostaje bez telefonskih veza. Posle pet dana se nakane da dodju i pogledaju. Posle još pet dana telefoni još uvek ne rade. Posle još pet dana sazna se da je kvar teško otkloniti jer su u pitanju predratne centrale. Od pre onog rata, drugog svetskog. Posle još pet dana veze prorade valjda na sunce. Al’ onda izadje krava na put i opet sve od početka. Na +40 stepeni se desi da telefonske veze kolabiraju od vrućine i vi onda zovete da kukate i molite da urade nešto. Onda vas pitaju je l’ imate banderu u dvorištu. Ako se prevarite i kažete istinu oni vam kažu da zalijete banderu sa dve, tri, kofe vode. Imam druga, malo, malo, pa zaliva dvorišnu banderu sa licem kao da će da počne da plače. Al’ veze prorade. Svo baštensko cveće im je uvelo, nema vode i za cveće i za bandere. Na dan kad mi je isticao rok za uplatu telefona ja uplatila oni isključili. Otišla i odnela račun na uvid. Ona tamo sa osmehom kita ubice, ljuta što mora da radi, mi rekla da je uključen. Uveče još uvek nije radio. Sutradan pozvala, neko tamo ljubazno odgovorio da nije dat nalog za uključenje, račun još nije proknjižen. Ja arlaukala da ona kit ubica ne zna da radi svoj posao. Sutradan račun još nije proknjižen. Pet puta sam im mejlom slala potvrdu o uplati. Telefon mi je uključen tačno posle 8 (i slovima – osam) dana. Šest dana bez interneta podrazumeva kontaktirati svih šest dana svog operatera, razgovarati sa mali milion podoperatera od kojih ni jedan pojma nema. Svi ljubazni k’o da ih je ista majka rodila al’ da reše problem ne znaju. Oni su samo obučeni za javljenje na telefon. Ko nije znao problem sa nemanjem interneta se rešava sa - budite strpljivi. Koliko – ne zna se. Gde je problem – ne zna se. Ko ga rešava – terenski radnici. Gde su – ne zna se. Hoće li da dođu – hoće samo se ne zna kad. Kontaktiraće nas. Kad – ne zna se. Prvog dana sam bila strpljiva. I drugog. Trećeg sam bila skroz nestrpljiva. Četvrtog je ljubimica rekla da će da se ubije. Petog sam ja htela da ubijem muža ljubimca. Istog dana smo pratili instrukcije koje smo dobijali po davanju informacije koja lampica svetli, koja treperi a koja je dušu ispustila. Internet nije hteo da se vrati šta god da smo radili. MOrali smo i običnom olovkom, radi izolacije, da ubadamo u neke rupe na modemu. Svih tih dana se ljubimica drala na nas pa mi na nju, mi na operatere pa opet ljubimica na nas, pa ja na njih, pa oni na mene. Onda ljubimica nije govorila sa mnom, pa ja nisam govorila sa mužem ljubimcem, pa muž ljubimac nije govorio sa mnom, a sve vreme smo svi razgovarali sa operaterima. Negde na pola smo hteli da promenimo operatera. Kad su nam rekli da na to moramo da čekamo dve do tri nedelje hteli smo svi da se ubijemo. Strpljenja više nije imao niko. Ni mi ni operateri. Kad se internet, sam od sebe, vratio došli smo do zaključka da je bio otet od strane malih zelenih tako da, Magi, ne sekiraj se, vrati se kad tad. I na kraju, ovo je kompanija kod koje centrale rade na nepoznat način jer već dve godine imam redovno budjenje iz Crne Gore, svako jutro oko devet sati. Posle nebrojeno svadja sa ovima koji me bude a koje sam optužila da su degenerici koji ne mogu da zapamte jedan običan broj oni su mi rekli da centrala prebacuje na mene. I dalje me bude a ja i dalje uredno odgovaram da ja nisam ta i da ne prodajem rezanu gradju. Svaki put kad firma sa koje direktno prebacuju na mene ima novog klijenta moram da objasnim i da nemam pojma o kojoj firmi se radi i da ne mogu da ih pozovem preko tarabe jer živim u Beogradu a ne u Mečkovcu. A i tamo su kuće raštrkane. Dakle, kompanija No 1 me primorava da volontiram kao sekretarica iako o rezanoj gradji ne znam ništa. Inače, od kako smo uveli i kablovski nternet ADSL radi kao sat, onako kao i svaki baksuz. Imamo ISDN centralu i plaćamo pet računa za mobilne telefone. U normalnoj zemlji bismo za Novu godinu dobili čestitku i ono – Hvala što ste i dalje naš klijent ali nismo dobili jer smo, na njihovo zadovoljstvo, klijent po moranju a ne po izboru. I šta mi ostaje sem da im čestitam?

kal1

Mahlat — Tue, 03 Feb 2009 10:26:53 +0000

kal2

mahlat — Tue, 03 Feb 2009 10:27:58 +0000

kal4

mahlat — Tue, 03 Feb 2009 10:30:04 +0000

Marketing

Mahlat — Tue, 03 Feb 2009 10:35:12 +0000

U marketing se razumem taman koliko i u uticaj korišćenja dezodoransa i laka za kosu na ozonsku rupu. Ono što znam je da postoje razne vrste marketinga od ličnog koji se, naravno, samo svodi na vizelni doživljaj – možeš da nemaš ništa u glavi ali da imaš dubok dekolte, to služi za otvaranje svih vrata umesto zlatne reči, do biznis marketinga. Ono što znam je da o kom god marketingu da se radi on, valjda, treba da bude povezan sa onim što želi da se predstavi da bi imao neku svrhu. Ono što sam videla je da poslovima marketinga u raznoraznim firmama rade ljudi koji sa marketingom veze nemaju i da imamo primer da je po političkoj liniji sa jednog bankarskog šaltera žena bude postavljena da radi marketing u jednom pozorištu. Ona prima platu ovi oko nje se polomiše da uz svoj posao odrade i njen koji usput nije mali. I ćute, naravno, jer ovu je poslao tamo neko ko može da zaprži čorbu. Da ne dužim mnogo, moj bivši grad je grad o kome se mnogo priča u zadnje vreme, uglavnom zbog FIAT -a, grad u koji je, navodno, najbolje ulagati, bla, bla, truć, truć, grad u kome će da vaskrsne automobilska industrija dok u celom svetu lagano propada, šanse nema da nešo krene po zlu. Kad bih pisala o promašajima ovog grada bio bi to mnogo dug tekst... ali umreću ako ovo ne kažem. Prošle godine je gradonačelnik Kragujevca objavio da će na ulazu u grad podići krst, ne mogu da se setim koje visine al’ bilo je nešto nebu pod oblake, rekao da je to blagosiljao vladika i da je simbol Kragujevca krst. Da vam ne objašnjavam njegovo obrazlaganje - mi smo pravoslavci (valjda nikakvi ako ne nikne krst), ko god ulazi u grad znaće u kakav grad ulazi (valjda grad – groblje) i kec iz rukava – blagosiljao vladika. To što je moderno zadnjih godina da se blagosilja sve i svašta, da se krštavaju kučići, kola kite badnjakom i osveštava sve pokretno i nepokretno od kola do kancelarije, je meni potpuno ogadilo sopstvenu veru a o ovom blagoslovu vladike da ne govorim. Tolike godine imam i nikad još nisam čula da je krst simbol Kragujevca. Pobunih se, umalo me ne posuše katranom i perjem. A sad ono glavno. Ova godina je u Kragujevcu proglašena godinom srpske industrije. Skupština grada je odštampala kalendar koji će valjda gradonačelnik poklanjati gradovima pobratimina koje Kragujevac ima popamtiti ih ne možeš, deliće ga na svim onim konferencijama za štampu na kojima govori da nema šanse, ned’o bog da FIAT zezne stvar, videće oni svog boga, i uopšte svim onim delegacijama, predstavnicima i političarima koji posećuju grad da mlate praznu slamu i zaludjuju narod. Tema kalendara je ’’Kragujevac – prestonica moderne Srbije’’. Žiri XIII izložbe kalendara, čestitki i poslovnih poklona koja je održana 01.02 u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu je ovom kalendaru dodelila III nagradu koju su primili, pretpostavljam, autor kalendara koji je pesnik i idejni tvorac koji je dekan Filološko – umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Logično bi bilo da vi sad pomislite da su na tom kalendare fotografije Kragujevca koji se ponosi time da je bio prva prestonica, prvim pozorištem i gimnazijom u Srbiji, prvim proizvedenim topom i najvećom fabrikom automobila u ondašnjoj zemlji i na Balkanu, konakom kneza Miloša, da ne nabrajam Kragujevac ima dugu istoriju i vrlo zanimljivu istoriju. Tako sam ja zamislila kalendar koji se zove ’’Kragujevac - prestonica moderne Srbije u godini srpske industrije. A sad vrhunac. Ako ste ikada naručivali poslovni kalendar onda znate da je to – odete u štampariju, tamo vam pokažu milion blanko kalendara, vi kažete – ’Oću ovaj – kažete šta želite da bude na tom kalendaru i date im logo svoje frime u slučaju ovog kalendara je to grb grada Kragujevca. To vam je autorstvo koje je dobilo nagradu. Idejni tvorac kalendara je od hiljadu mogućnosti kako da predstavi grad, izabrao da na kalendaru budu fotografije slika (ne mogu da kažem da su reprodukcije) avangardnog slikara Vladana Radovanovića. U saopštenju skupštine grada da je ovaj kalendar dobio nagradu piše da je tema kalendara – slikarstvo Vladana Radovanovića. Ono – Kragujevac prestonica moderne Srbije je, valjda, podtema. U stvari, oni pojma nemaju ni šta im je tema, ni šta su hteli da kažu tim kalendarom a ni šta su hteli da predstave. Ne želim uopšte da komentarišem slike ovog slikara samo ne mogu da ih povežem sa temom, godinom, namerom, idejom da se grad predstavi kroz taj kalendar svima onima koje o tom gradu bar nešto interesuje. Gradonačelnik će kad bude poklanjao ovaj kalendar reći, pretpostavljam: Dobro došli u Kragujevac, grad odvajkad, znate ovu godinu smo proglasili godinom srpske industrije kojoj je kolevka u Kragujevcu, izvolite kalendar pod nazivom ’’ Kragujevac- Zavičaj moderne Srbije’’ – tu smo pokušali da prikažemo razvoj grada i industrije kroz vekove.... Uostalom pogledajte. Ako uspete da povežete temu sa kalendarom svaka vam čast. Ja nisam. Ali, ogradila sam se – ne razumem se u marketing. Dodala spot, čisto iz očajanja... [youtube=http://www.youtube.com/watch?v=qAyknel5A6Q]

kal-5

Mahlat — Tue, 03 Feb 2009 10:37:43 +0000

p1280073

Mahlat — Tue, 03 Feb 2009 10:52:07 +0000

dscf5423

Mahlat — Wed, 04 Feb 2009 10:46:27 +0000

Zaludjenost

Mahlat — Wed, 04 Feb 2009 12:05:31 +0000

Jednom mi je ćerka pre nekoliko godina rekla da nisam kao ostale majke. Istraumirala me u sekundi a objašnjenje je bilo otprilike da nisam prosta, bar sam tako shvatila. Ma objašnjenje i nije bitno važno je da nije imala zamerki i da joj se svidjam takva kakva jesam. Kad ovde treba nešto o sebi da napišem uvek se osećam glupo jer ja o sebi lepo mislim pa je logično da treba lepo i da pišem i onda bi to liči na hvalisanje a ja baš i ne volim samohvalisavce. U suštini kad napišem nešto o sebi više želim sebe sebi da objasnim a vi mi samo pomognete u tome. I to mi je najteže, ja obično sednem i iskuckam ono što hoću u dahu a sad evo već pola sata buljim u monitor i mislim kako da oblikujem ono što hoću. Pa… u vezi ogledala… pisala sam jednom o tome kako ne umem da se ogledam. Drugi mi kažu da treba da se pogledam, shvatim koliko imam godina, to se u ogledalu najbolje vidi pa da počnem i da se ponašam u skladu sa godinama – tupo i glupo. Jebi ga… Sretnu me, izlažu bez stida – Ej, lepo izgledaš, uopšte nisi ostarila a tolike godine te nisam video - i onda me ipak, kroz razgovor posavetuju da je vreme da se uljudim. Ja ustanem ujutru, pogledam se i lepo vidim da izgledam pogrešno. Ona tamo nisam ja. Ja se mnogo bolje osećam nego što izgledam. I stvarno se zapitam – koja si, bre, ti – k’o da samu sebe dvadeset godina nisam videla. Svakog jutra sebe zamolim da se ponašam onako kako izgledam, čak i da sanjam onako kako izgledam (odakle mi uopšte ideja da u ovim godinama imam prava na bilo kakve snove). Rezultat ove molbe je da se sama sebi isplazim kad već nema nikog drugog u blizini. Ja sam godinama vežbala da pre nego što izadjem na ulicu nabacim hrabar izraz lica i uhvatim svoj san za ruku da mi se ne bi usput negde izgubio. I šta je problem? Neprimereno je da ne pričam samo o šerpama, da ne kukam što moram da spremim ručak, da ne brinem da li će me muž prevariti a hoće sigurno, da ne kukam na dete, da neću da pričam o parama, da me ne interesuje što je one tamo sestra od tekte pa njena kuma dobila batine od muža, da me ništa ne boli, da ne kažem koliko sam šta platila, da čitam ono što čitam i slušam ono što slušam i oblačim se onako kako se oblačim, da nemam problema i da sve okrećem na zajebanciju. Ponajviše je neprimereno da kažem ono što mislim, ma kakvi neprimereno, nevaspitana sam totalno. Moj odgovor na ovo obično bude da volim da kuvam, stvarno volim. Da brinem da li će me muž prevariti ne mogu pa da me ubiješ, dovoljno mi je što moram da brinem da li ću ja prevariti njega, svako neka brine svoju brigu a da brinem unapred ne mogu samo zato što kažu da će me sigurno prevariti. I šta sad, da ga udavim unapred i onemogućim u sigurnoj nameri ili da počnem da mu zagorčavam život dok mu stvarno ne dopizdim. Šta ko radi nije zaslužilo da mu posvećujem vreme. Da me ništa ne boli – boli me svašta samo što sam primetila da me uopšte ne boli manje kad kukam i pričam otome, da to nije nikakva terapija, imam druge metode da ja bolim ono što se okomilo na mene. Oblačim se skroz normalno. Ne nosim suknju u tragovima i dekolte do pupka, kosa mi je taman stigla do željene dužine da mogu da spletem kiku, onda možete da pretpostavite kako se oblačim. Ne ličim na tetku i to je nevidjen problem. A jesam tetka. Ne ide. U levom uhu nosim godinama mindjušu – violinski ključ. Nikako da joj nadjem adekvatno opravdanje. A ne moram da opravdavam uopšte. Moja minjduša, moje uvo, moja stvar. Moj život. Kad mi neko kaže da sam mlada duhom dodje mi da ga potegnem s čim stignem. Meni je to stvarno uvreda. To iznenadjenje što sam kao mlada duhom a tako je logično da budem stara i šta se ja uopšte trtomudam tamo gde mi nije mesto, lepo da ćutim i životarim jer život je obezbedjen za one mlade telom. Suština ovoga je da ne mislim kako se očekuje, baš sam super! Ono da sam nepristojna što govorim šta mislim… koga ne interesuje šta stvarno mislim nemoj ni da me pita. Prosto.Govorim kako mislim a ne mislim da to mora svakome da se svidi. Al’ neću da se osećam kao govno zato što govorim onako kako drugi misle da treba i da mislim i da govorim. A neću ni da se ponašam onako kako drugi misle da treba, ponajmanje da živim po tudjem obrascu. Skroz sam normalna. Malo se samo zaludjujem. Tako mi je sinoć rekla jedna osoba – Čime se ti zaludjuješ! Zbog ovoga - Mrzelo me da objašnjavam. Ali to je isprovociralo čitav ovaj tekst… to da neko udje ovde i najhrabrije kaže da nemam prava da svoj lični svet i unutra i spolja gradim onako kako se meni svidja. Kako osećam. I onda me pita – A kako ti praviš proju. E neću da ti kažem! Što te mama nije naučila! Ma neću da ti kažem iz inata - rekla sam – Ne pravim, ne umem. Tačka. Neću da pričam o proji! Baksuz sam. Zaludjeni. Svašta…

christmas_animated_gif_311

Mahlat — Thu, 05 Feb 2009 17:56:25 +0000

Šaljite Drncha...

Mahlat — Thu, 05 Feb 2009 17:56:53 +0000

...ljubimac će da tegli kutiju i da je otvori na moje oči inače umreh

pile

Mahlat — Mon, 09 Feb 2009 21:28:12 +0000

Sutra od juče je danas

Mahlat — Mon, 09 Feb 2009 21:28:44 +0000

Ja sam lepak za ludake. Svih vrsta, porekla, pola i godišnjih i starosnih doba. Nadju me, vala, i u najvećoj gužvi. Na šta mirišem nikako da provalim. Da l’ mi na leđima piše ‘’Lepak za ludake’’ ni to nisam provalila a niko mi još nije rekao. Elem, juče kažem sebi ovako: Ako mi sutra bude bolje idem negde da sednem i popijem kafu. Poludela sam ležeći i boreći se sa temperaturom a poludela sam i slušajuću hazbenda kako sam teška, bezobrazna i razmažena. To kad sam bolesna. Inače sam pitoma. Sve što sam zaključila je da mili hazbend nije planirao da ja budem bolesna a jeste da budem medicinska sestra. E, ako se razbolim ja sam u sukobu interesa a to ne može. Posle tri dana ludačke temperature usta su mi pukla pa sam još i krvoliptala onako dišući na škrge. Ljubimac me pogledao i rekao mi nežno utešiteljski da su mi usta k’o majmunsko dupe. Ja ništa nisam rekla samo sam ga pogledala i on već drugi dan samo sluti šta ja mislim pošto ne progovaram. Sa televizorom pričam. Danas krenem na tu kafu. Sa majmunskodupećim ustima. Rešena da se ne vraćam dok ljubimac ne počne da paniči. Napolju me dočeka sneg tek da potvrdi moju kuratu sreću. Sednem i počnem da vadim dekoraciju za sto kad vidim zaboravila telefon. Poludela sam – kako sad da znam da l’ ljubimac paniči i strahuje da l’ sam pobegla od kuće. Rešim da kuliram. Naručim kafu. Prebrojim goste u kafiću. Popijem kafu. Pozovem konobara: Račun, molim. On me pogleda i kaže: Koji je danas dan? Meni odma’ prosvira kroz glavu kakve, bre, veze ima koji je dan sa plaćanjem računa, mene si naš’o da pitaš, pojma nemam. I odma’ mi pale one poluspuštene roletne. I kažem: Danas je sutra! On me pogleda teleće – Kako sutra? – pita. Lepo, juče sam sam sebi rekla da ću sutra da idem na kafu i danas je sutra, valjda vidiš. Da l’ bi to njemu bilo jasno nemam pojma ali ni meni nije jasno što je za to plaćanje računa bilo bitno da l’ je juče, danas, sutra ili prekosutra. Kući sam videla da je ponedeljak. I evo, sutra od juče je stvarno danas a ja još razmišljam o tome. A sutra od danas ću da napišem nešto ozbiljnije. Dok mi još malo ozdravi mozak. Ako ne ozdravi ovako ću da odgovaram na glupa pitanja Pa ko razume – razume.

Čik mi pipni moje

Mahlat — Wed, 11 Feb 2009 13:13:41 +0000

Kad prošetate ulicaama bilo kog grada u Srbiji i ako obratite pažnju na fasade, videćete da je svaka druga terasa zatvorena jer naš čovek koliki god stan da ima, ima problem sa nedostatkom kvadrata taman tolikim kolika mu je terasa. I bez obzira što je nekada uz stanove koji su se dobijali išao i pripadajući podrum na tim terasama stoje kace sa kupusom, gajbe, prazne flaše, napukle WC šolje i još gomila stvari koje se više ne koristi al’ mogu da zatrebaju. Gaće se vijore na sve strane tako da ne stoji ona srpska naricaljka ’’Nemam gaće na dupetu’’, očigledno je da ih svi imaju. Da našem narodu objasniš da ne može tek tako da zatvara terasu i narušava fasadu - nema pojma niti je to razumljivo. Kako ne može kad je njegovo? Zbog toga na jednoj zgradi možemo da vidimo sve moguće vrste materijala koji mogu da se upotrebe, od stakla do lima, kako je ko imao mašte i para. Da objasniš da za sušenje veša služe sušionice isto je nemoguće, prvo u tom slučaju mora da se izadje pa da se udje, pa neko može da im ukrade gaće a s’ gaćama može da se baje kod neke popularne vračare, a drugo te prostorije obično zaposedne najveći baksuz u zgradi, koji se prvi uselio i nemoguće je da ih koriste ostali stanari. Ovi što zaposedaju sušionice imaju čak i papire kako su ih otkupili, obično bez saglasnosti ostalih stanara. Problem sa tim sušenjem gaća na balkonima i ne bi bio tako strašan da naš narod ne suši sopstvene gaće i izlaže ih pogledima prolaznika gde god mu padne na pamet. Ko se prvi doseti, razapne konopac izmedju dva slobodna drveta i eto mu sušenja i sunčanja veša. Ti koji zaposedaju drveće su vrlo posesivni, drveće proglašavaju svojim što overe već pomenutim vezivanjem konopca, i usudi li se neko da prostre veš na isti nadrljao je. Sve ovo dovodi do zaključka da našem narodu strašno nedostaje dvorište a to uz stan nikako ne može da ide. Iskoreniti bilo šta što pojedini ljudi nose iz svog rodnog sela gde su prvo naučili da u svom dvorištu mogu da rade šta god hoće je nemoguće. To je valjda jedini razlog što dograđuju, zatvaraju i klepaju terase svojih stanova – njihove su i nema polemike. Načula sam da postoji zakon kojim se zabranjuje to svojevoljno klepanje. Ako postoji o tome se niko ne stara. Nema kadrova. A višak zaposlenih uvek ima. Dakle, zemljište oko zgrada u kojima žive, mnogi ljudi doživljavaju kao sopstveno dvorište u kome mogu da kolju svinju, roštiljaju, peru automobile, postavljaju improvizovane klupe a kad se nauživaju sedeći i tračareći ko je ušao u zgradu, kod koga i kad je izašao sa svim zluradim pretpostavkama šta se tamo radilo, odlaze u svoje stanove kroz čije prozore će izbaciti šta god im padne na pamet, od štapića za čišćenje ušiju do kora od lubenice. Sve ovo u svojim dvorištima kad odu na selo neće raditi. I u ovome leži čitav problem, u tom izvitoperenom stavu šta je čije i ko o čemu treba da vodi računa. Niko, ama baš niko, ne vodi računa o onome što nije lično njegovo. A zajedničko jeste. Na primer, parkirališta oko zgrada su zajednička, služe svim stanarima, njihovim posetiocima, uopšte, svima koji su se iz nekog razloga tu parkirali. Svaka zgrada ima po nekog stanara koji jedno od parking mesta smatra svojom ličnom svojinom. Kako i zbog čega nikako ne može da se utvrdi, najčešće se radi o tome da se on tu prvi parkirao i tako bezecovao to mesto za vjek i vjekova. Pokušate li da se uparkirate na njegovo mesto u najboljem slučaju će arlaukati sa prozora da tu ne možete da se parkirate a u najgorem će vam izbušiti gume da vam, majci, nikad više ne padne na pamet da uradite isto. Probate li opet, opet će vam izbušiti gume i tako u nedogled dok vi ne odustanete. Najmanje jedno parking mesto je zauzeto polutrulim automobilom koji leži na felnama ili na četiri balvana ako slučajno bude poplava da ne otpliva, parkiran tu bogtepita od kad. Na upozorenja da ga treba ukloniti ne reaguje niko što znači da ne pripada nikome. Proba li neko da ga ukloni obavezno iz zgrade izleće vlasnik sa bejzbol palicom ili improvizovanim tomahavkom u rukama spreman da krvlju i životom brani svog davno preminulog ljubimca. Da objasni čemu mu služi ta krntija ne ume niti zna al’ na svoje ne da, taman mrtvi padali. Naš narod ima tu genski usadjenu falinku – sve je moje što mogu da iskoristim i upropastim, ništa nije moje ili, u prevodu – posle mene potop! U našoj posestrimi Hrvatskoj, je 15 jula prošle godine stupio na snagu zakon kojim će biti zabranjeno prekopavanje po kantama za djubre, i kojim će biti precizirano šta se može, šta ne, to jest kako treba da izgledaju fasade i balkoni, naročito oni koji su okrenuti ka ulici, što znači – nema sušenja veša na balkonima, dogradjivanja i pregradjivanja a naročito razapinjanja konopca i trulih automobila. Za sve ovo predvidjene su kazne od 40 do 1 240 eura. Gde ne može milom - mora silom. Prosto. Palo mi je na pamet kako bi bilo divno doneti takav zakon i ovde. Problem je što ne bi imao ko da ga sprovodi jer mi ni najobičniji zakon o zabrani pušenja nismo uspeli da sprovedemo u delo. Nekako uvek bude da oni koji treba da se postaraju da se zakon ispoštuje ne znaju da ga tumače. Puši se svuda, bez izuzetka, čak i tamo gde su vidno istaknuti znaci o zabrani pušenja. Ovo ne treba da čudi jer ispod svakog takvog znaka stoji i pepeljara a pušač vam je čudno biće, čim vidi pepeljaru on zapali cigaretu. Rekoh, samo mi je palo na pamet, meni u časovima dokolice svašta pada na pamet, u većini slučajeva nemoguće. Ne mogu da verujem da bi ovo moglo da zaživi, sve bi bilo po sistemu – oni će meni da kažu gde da sušim moje gaće! Kraj. O zabrani pljuvanja, istresanja nosa i mokrenja po haustorima da ne govorim. To je deo folklora a folklor se neguje. Znači, ovakvom sredjivanju gradova da bi nam svima bili lepši mogu samo da se nadam. Kad bi se doneo ovakav zakon, opet bi smo videli da imamo pune kancelarije onih koji su nadležni za njegovo sprovodjenje al’ nisu i odgovorni. To – nadležan i odgovoran - su vam dve čudne, nespojive, kategorije. Nadležni su da sede, imaju neku, kakvu-takvu titulicu kojom mogu da se ponose i da primaju platu. Odgovorni nisu nikada i nikome. Oni nisu ni čuli da im je u opisu radnog mesta i odgovornost.

slika045

Mahlat — Wed, 11 Feb 2009 14:45:44 +0000

GADI MI SE OVA ZEMLJA!

Mahlat — Wed, 11 Feb 2009 14:46:26 +0000

Prošle godine sam pisala o hodu po mukama moje ćerke i njenih kolega da bi se upisali na budžetsko studiranje što im je bilo osporavano bez obzira što su stekli uslove koji su im predočeni na početku prethodne godine. Ispostavilo se da ih ima mnogo a da se to fakultetu ne isplati, male plate, profesori teško žive, sve je ličilo na one bajke kad princ spašava princezu pa koji god zadatak da ispuni oni mu izmisle novi i teži. Protest se završio oni koji su stekli pravo, medju njima i moja ćerka, upisali su godinu u drugoj polovini novembra. Juče su sedmorica studenata koji su učestvovali u pregovorima sa narodnim poslanikom Jagodom Jorgom i predstavnicima skupštinskog Odbora za prosvetu dobilo obaveštenje da je protiv njih pokrenut prekršajni postupak zbog ’’neblagovremenog prijavljivanja nadležnim organima skupa u pokretu’’ i oni će morati da se pojave pred sudijom za prekršaje kao ’’suorganizatori protestnog skupa studentata Fakulteta političkih nauka’’. Od njih sedmorice dvojica su dobila po još jednu prijavu zato što su tokom protestne šetnje predali sat poslanicima skupštine Srbije da bi ih podsetili da ističe vreme za rešavanje pitanja upisa studenata u narednu godinu. Prilikom predavanja sata i protestnih šetnji niko od studenata ovog protesta pa ni ova sedmorica koji su dobili prijave nije legitimisan od strane nadležnih organa, to su valjda policajci, podaci su im uzeti iz ličnih karata koje su bile ostavljene na prijavnici Skupštine dok su pregovarali sa poslanikom Jagodom Jorgom! Što se okupljanja gradjana tiče u Zakonu, član 15, piše da su kazne za gradjane 10 000 ili 60 dana zatvora a kad su studentski protesti u pitanju kazna je 500 000 za organizatore a 50 000 za odgovorno lice. Toliko. Moje čestitke državi a posebno predsedniku Borisu Tadiću, onom predsedniku koji je zavrnutih rukava, bez tašne i mašne u predizbornoj kampanji u kamperskoj atmosferi obećavao studentima i mladima neka prava i trasiran putu Evropu a onda se tokom protesta ni jednom nije oglasio. Kad već ima ambicIje da bude nešto slično Titu trebao je bar da kaže nešto slično onom – Studenti su u pravu! Živi bili! Želim samo da vas podsetim na jedno: skoro je jedan student kome neću iz inata da napišem ime koji je na Interpolovoj poternici bio u poseti poslanicima. To je onaj student koji nas po svetu reklamira kao vavare i koji je ovde od pametnih ljudi proglašen nacionalnim herojem. Mediji su objavili da je pravo svakog gradjanina da udje i vidi kako poslanici kleveću, čupaju se i lupetaju na licu mesta. Na pitanje šta je tražio medju poslanicima heroj student je odgovorio da je došao da bi, ako ikako može, pomogao mladima. Studentima u protestu niko nije hteo da otvori vrata da udju. Jedna baka u prolazu je prišla, lupala štapom o vrata i vikala: ’’Otvorite, bre, deci’’. Evo slike: Kad su ih primili na pregovore kao što vidite ukrali su im podatke. Neko ih je legitimisao na kvarno. Kvarno kao što je sve u ovoj državi kvarno. Nisam sposobna više da pišem o ovome. Gadi mi se ova zemlja!

Odo' u penziju!

Mahlat — Thu, 12 Feb 2009 21:11:16 +0000

Već sam pisala da je priroda bila škrta i nepravedna prema muškarcima. Prvo, muškracima su trebale da rastu grudi umesto nama jer je njima mnogo više do njih stalo. Nama, ženama, samo prave probleme, ceo život udaramo ćuške jadnim muškarcima – oči su mi gore, gde si zinuo, je l’ tebi stalo do mene ili mojih sisa... Ako vas ovo zadnje zbunjuje da znate da žena lako može da se razidje sa rodjenim sisama i da bude strašno na njih ljubomorna, većina žena bi htela da ih muškarci vole k’o čoveka a ne ko hodajući držač za sise. Drugo, mi se radjamo sa himenom s kojim su opet trebali da se rode muškarci jer je njima mnogo više stalo do himena nego nama. Što se tog himena tiče on ima status slepog creva – može sa njim da se živi a ne mora (možeš da ga imaš i ne moraš da ga imaš) a ima ulogu merača vrednosti žene u zatucanim sredinama. Do pre dvadesetak godina gubitkom himena žena je gubila na kvalitetu i dobijala osobine običnog putničkog voza i to onog koji staje uz svaku belu kuću – ’’Nju nije samo onaj ko je žurio na voz’’. Himen ima vrednost očiju : Čuvaj ga k’o oči u glavi, slepu će te neko i hteti a načetu neće niko! Ostaje enigma kako široke narodne mase znaju da je neko žensko biće ostalo bez himena kad je poznato da isto može da se utvrdi samo intimnim kontaktom. Jedna od teorija je da istog trenutka po gubitku himena ženi počne da viri muški polni organ iz očiju (q... joj iz očiju viri) . To do staračkih godina ne ume da sakrije koliko god spuštala pogled i gledala u stranu. Do pred kraj dvadesetog veka muškarcima je posedovati himen bilo kao skupljanje skalpova s malom razlikom što himen nisu mogli da obese o pojas k’o indijanci skalpove a to im je dozvoljavalo da pričaju lovačke priče. A ni na rever nisu mogli da ga zakače. Zadnjih godina dvadesetog veka muškarci su se emancipovali i pravili su se da ih himen uopšte nije važan. Al’ broj obrtaja jeste – a koliko si ih imala do sad. Na njihovu žalost emancipovale su se i žene i naučile da uvek odgovaraju – dvojicu (prvog i aktuelnog). Većina organa i delova tela imaju ženski ili srednji rod: to srce, ta ruka, ta noga, ta glava, to crevo... himen spada u one malobrojne koji imaju muški rod, već apsolvirasmo – najvažniji deo ženskog tela je TAJ himen. Kako rekoh ONI su trebali da se radjaju sa NJIM, ionako im ga damo kad tad. Ako se gubitak himena nije desio slučajno (kuku meni, šta uradih) obično gubitku prethode višemesečne psihičke pripreme uz moralnu podršku žena koje su ga već izgubile, kojima viri ono iz očiju i koje zdušno rade na tome da himenonosilica već jednom progleda i vidi od čega se živi što s himenom ne može nikako. S onim u očima može. I danas postoje majke koje svojim ćerkama govore – Pazi šta radiš, nemoj da praviš gluposti pre braka pa da se zajebeš ko ja, kad god se posvadjamo on mi TO nabije na nos. Ali danas postoji mnogo više majki koje govore – Nemoj da udješ nevina u brak pa da se zajebeš k’o ja... Nekad je, u vreme MirJam himen je bio sastavni deo miraza. Devojka je miraz spremala vezući sitan vezak dok joj oči ne ispadnu sa majkom i babama dok su otac i braća čuvali himen na braniku kućnog braga s puškama tandžarama. E, da nije reprize ove serije ’’Ranjeni orao’’ ne bi se ni baktala s ovim himenom... U dve epizode sam gledala kako jedan kukumavči ko ranjena mečka da mu ona da dokaz ljubavi a ona, jadna u frci jer je već taj dokaz dala nekom drugom i nema s čim ovom da dokaže ljubav. I sad nešto mislim ja sam taj dokaz dala ihi-hi otkad. Da l’ taj dokaz onaj kome sam ga dala čuva, da l’ ga izgubio, šta s njim radi, je l’ on to uopšte sačuvao živo me interesuje. A pade mi na pamet, pošto ga odavno ne volim trebalo bi da ga nadjem i taj dokaz uzmem i dam ga onome koga volim. Kako ovom sad da dokažem ljubav kad nemam himen? Šta ako njemu padne na pamet da me vrati pošto sam oštećena? Ova serija može ozbiljno da uzdrma teško uspostavljenu seksualnu ravnopravnost i opet u modu da uvede nevinost što može da dovede do toga da krvi bude do kolena. Ako se to desi ja odoh u penziju. Seksualnu. Jes’ da mogu jos neku godinu al’ izboksovacu beneficiran staž. Tražiću da mi se svaki muškarac računa duplo. A sise ću da stavim na aukciju. Onda ću da sednem pored prozora dok napolju sve behara, da heklam i slušam neku sevdalinku. Ne bi uopšte imala živaca da još jednom prolazim one priče kad si, što si, s kim si, koliko, kako je bilo, da l’ se kaješ, što me nisi sačekala, ma idi, bre! Taman sam se opustila! Bivša himenonosilica. (I da ga ima ne bi ga više nikome dala, čuvala bi ga dok ne atrofira i postane neupotrebljiv. Iz inata) Prilog

images

Mahlat — Sun, 15 Feb 2009 10:24:14 +0000

Ljubav, Vera, Nada...

Mahlat — Sun, 15 Feb 2009 10:24:30 +0000

Umorna sam... Pokucala sam na vrata svih onih koji su me očekivali. Kod nekih sam se vraćala po nekoliko puta... Ponekad se zapitam da li su me svi oni zaslužili. Dočekaju me radosni, raširenih ruku, gledam ih kako sebi obećavaju da će dopustiti da ih vodim, kako neće mnogo zapitkivati, kako će mi biti zahvalni, kako će me čuvati... Gledam ih kako postaju lepši, blistaviji, raspoloženiji... kako im raste snaga... budem sigurna da bi i planine uspeli da pomere jednim običnim pogledom. A onda kao da sve to nije dovoljno, počinju da sumnjaju, da se plaše, da zapitkuju, traže da im nebrojeno puta ponovim jedno te isto... da obećavam... nekako me umore... Tu sam i gledam ih kako se muče, kako ne umeju da uživaju u mom prisustvu. Zaborave da su me tako dugo čekali i samo misle o tome da li je sve kako treba, šta će biti ako se desi ono što ne žele, šta će biti ako odem, traže da im hiljadu puta obećam da neću otići, mnogo traže od mene a nekako zaborave da sam tu... Zaborave da mi požele lep dan, da mi se nasmeše, da me neguju, da mi se raduju, zaborave sve ono što su u tišini svoje usamljenosti obećavali sami sebi. Nekako me namuče, istanje, počnem da bledim i ja onda moram da odem da ne bih potpuno nestala... Ja sam razočarana... I ja sam uvek tu blizu njih. Slušam ih kako govore kako su se toliko zbližili sa mnom kao da smo jedno. I ne znaju da ja vidim malo dublje, da vidim kroz njih, da vidim sve što je unutra. Pozovu me i obrate mi se samo kad im je teško... zalete se ne razmišljajući, paosrću, padaju, žele i nemoguće a onda zovu mene. Ja mogu mnogo toga ali nisam svemoguća. A i razočarana sam, rekoh. Uvek sam prisutna ali me zaobilaze, kad im je sve potaman ne sete se da delić svoje sreće podele sa mnom, da me obraduju, da znam da se nisam uzalud trudila. Zovu me samo kad na scenu stupe suze... da ih ja brišem... da im pomognem da nastave dalje... da obećam da će biti bolje... Svo ostalo vreme ja sedim sa strane, usamljena i nepotrebna... a oni idu okolo i govore kako me nikad ne zaboravljaju... Ponekad mi dodje da se okrenem i odem, da zapušim uši i ne čujem više ni jedan poziv, da ih pustim da vide kako je to kad nekoga zoveš a on se ne odaziva.... dodje mi tako... sve dok ne shvate da sam ja stvarno uvek tu i da me ne treba koristiti... A ja... ne znam više ni da li postojim ili sam samo bleda senka onoga što sam bila. Ne znam kad sam se poslednji put odmorila... ja, obična slamka spasa, nevidljiva kao i vas dve... Tu sam da vraćam osmehe, da krpim ranjena srca, da otkrivam zamke, da noć pretvaram u dan, rasterujem oblake da bi se videlo sunce, krčim puteve, budem zrno svetla u najvećem mraku, da se stalno pretvaram u sutra, da uveravam ljude da nigde ne idem bez vas, da vas dve dižem iz pepela... Stojim po strani i gledam kako vas dočekuju a onda polako uništavaju svojom glupošću. I meni ponekad dodje da se okrenem i odem, i ja sam umorna... ali ja znam da to ne smem da uradim, da sam ja ona koja mora poslednja da ostane. I da tinja... moram da tinjam da biste vas dve nekako ponovo uspele da pronadjete put... Hajdemo sad, imamo još puno posla... Ljubav, Vera i Nada se zagrliše i krenuše dalje...

Jebote, mora da se radi!

mahlat — Tue, 17 Feb 2009 01:44:55 +0000

Imam drugaricu koja je po zanimanju ništa. Ako vas ovo ’’ništa’’ čudi stvarno je ništa. U vreme jedne od reformi ili bogtepita čega završila je neku višu školu i postala nastavnik prakse. Ako je neko od vas bio zakačen usmerenim obrazovanjem onda se seća tih odlazaka na praksu – svakog meseca drugo preduzeće gde smo mogli u toku jednog dana da se upoznamo sa procesom proizvodnje. E ona je taj nastavnik širokog spektra, obučena da objasni proizvodnju automobila i lekova, lanaca, ukratko rečeno –svega. Zanimanje joj totalno neupotrebljivo u današnje vreme. Bilo je neupotrebljivo i pre dvadeset godina kad je to završila pa je godinama radila deseti posao koji nit’ je znala nit’ je zanimao, uglavnom je radno vreme provodila kradući bogu dane. I tako je u vrlo zrelim godinama jedne noći skočila i u znoju lica svog, izmučena košmarima, ukapirala da je rodjena u pogrešno vreme, u pogrešnoj zemlji i da to više neće da trpi. Da je bilo po njoj rodila bi se u najmanju ruku u Monaku i možda je to i moglo da se desi nego su se mami mnogo naduvale noge pa se rodila ovde gde se rodila. I tako je rešila da ode. U sve one zemlje u koje je nameračila da se useli i odma’ kupi kuću sa bazenom i crncima je nisu primili jer nije mogla da nauči dve prosto proširene rečenice na engleskom. Želja da je od rodne zemlje dele okeani i najmanje dvadeset sati leta da niko ne može da joj dodje pala u vodu. Posle silnih peripetija, razvoda, udaje, plaćanja pa opet razvoda i udaje za bivšeg muža završila je u jednoj komšijskoj zemlji sa potpuno poremećenim porodičnim odnosima, pogubljenim koncima. Ne zna se ni ko pije ni ko plaća al’ su svi lepo obučeni kad dodju ovde na svadbe i sahrane. Kad god dode donese rodbini pakovanje praška od šes’ kila, pakovanje ’’Milki’’ – 10 po 100 grama i nekoliko konzervi piva od litar. Kakva bi gastarbajterka bila da ima malo više mašte, gastarbajterski pokloni se nisu promenili još od II rata. Posle četiri godine života ’’preko’’ ne zna ni da bekne jezik zemlje u kojoj živi i u kojoj je rešila da umre. Da zna jezik mogla je da ima neki fin posao, da radi na primer kao lift boj, bog da je vidi. Pošto ne zna radi kao čistačica. To je ono radno mesto gde se ne priča i što ne moraju puno da joj objašnjavaju, samo joj pokažu prstom šta treba da očisti. Dok ne nauči napamet. I tu je nastao problem. Ona lepo krenula da uživa u ptičjem mleku koga ovde nema a tamo ima, da bude socijalni slučaj i živi od socijalne pomoći, da nadje bogatog ljubavnika, da, bre, jednom u životu bude ono za šta se rodila, kad ono malo morgen. Mora da radi. I to stvarno mora da radi. Tako kaže: Jebote, ništa me ne pitaj, ovde mora da se radi! Bi mi je žao, majke mi. Tolike godine je ovde imala radno mesto a nije radila ništa, sad otišla tamo i umesto da je dočekaju kraljevski, onako kako je zaslužila, oni joj tutnuli metlu u ruke. I umesto da joj kažu da ta metla služi da sedne na nju i leti po belom svetu ona mora da čisti. Pa još mora i kući da radi, da pegla, pere, kuva a oni ’’pička im materina, ručaju u restoranima dok ona rmbači za njih’’. Da je znala da će morati da radi za strance dok oni ručaju ne bi otišla ni u ludilu. Ona je to planirala skroz obrnuto. Danas me ponovo zvala da pita šta ima novo i kukala da je ništa ne pitam jer tamo ’’iiiiimaaa da se raaadiii’’. Ja, jadna, sedim ovde i pitam se kad će više naš narod da ukapira da mora da se radi. Svuda. Da je to normalno. I da nigde više na svetu, sem kod nas, ne postoji taj sistem – evo ti pos’o - ništa ne moraš da radiš. Da mi i jesmo ovde gde jesmo samo zato što niko ništa nije radio. I pošto nešto uvek moram da kažem a izbegavam da kažem ono zbog čega će me optužiti da se mnogo pravim pametna ja u tom trudu da se ne pravim pametna lupim pa jedva živa ostanem: Pa, jebi ga, vrati se onda... I na zavržih rečenicu. Reče mi da sam luda, da je ona ovde dala otkaz, da zna da ne bi mogla u ovim godinama nigde da se zaposli sem negde kao čistačica, nije luda da radi kao čistačica. Ovde. Ono jeste. Čistačica ovde i čistačica tamo nije isto. Odavde se ne vidi da je tamo čistačica. Ovde joj ipak osećaj plavokrvosti to ne bi dozvolio. Al’ ja računam ovde ne bi morala da čisti. To jest da radi. Ovde to još uvek ne mora. To, kad se zaposliš da moraš i da radiš. A sutra ću da pišem o umetnosti mastrubiranja, to jest o masturbiranju kao nauci. Da podelim nova saznanja sa vama. Ja sam mislila da je to obično masturbiranje kad ono nauka! Ne bi ja, nego Čarobna tamo kod nje otvorila temu. Ja se odma' osetila prozvanom.

O meni

Mahlat — Tue, 17 Feb 2009 19:19:33 +0000

Mahlat je uvek je smatrala da baš i nije važno ko je rekao, da je mnogo važnije to što je uopšte rečeno nešto o čemu se inače ćuti. Odrasla taman toliko da odgovara za svoje postupke i izjave. Stoji iza svega što je rekla, napisala i uradila. Nikada se ne kaje, tu bolest smatra teškom i zaludnom. Pogrešno vaspitavana. Zbog one narodne “pametniji popušta”, vrlo često se povlačila pa tako poprilično kasno, zbog te iste narodne, shvatila da ovim svetom vladaju budale. Iz istog razloga je, često, kad nije znala šta će sa onima oko sebe, bolela glava, stomak... i kosa je umela da je boli. O duši neće da govori. I stručni i nestručni su joj postavljali razne dijagnoze sve do trenutka dok nije rešila da je za sve ipak boli dupe. Tako se i izlečila. Često menja vozni red zbog svih onih koji je čekaju na nekom ćošku. Alergična je na pitanje: “A koliko si ih imala do sad?”. Nikada ne zna da li se pitanje odnosi na one koje je imala emotivno ili na one koje je imala vaginalno. I jedno i drugo smatra svojom intimom. Ima mnogo poznanika koji stalno pokušavaju sa njom da vode neke skener-razgovore, to jest – pokušavaju da joj prodru u dušu, krvotok i intimni život. O prijateljima ne želi da govori, poštuje to što su joj prijatelji. Odlično govori jedan strani jezik na kome je mnogo bolje razumeju nego kad priča na maternjem. Živi u gradu bahatih, bezobraznih, nevaspitanih i zbunjenih ljudi. Kad su se i zbog čega zbunili pa postali ovakvi nije joj poznato. Izbegava žene koje se predstavljaju kao honorarne časne sestre i muškarce koji sa njom razgovaraju taktički, kao da je retardirana, samo zato što je žena. Proglašena za baksuza jer živi, radi, misli i priča onako kako hoće i oseća a ne onako kako se od nje očekuje.

Mapa Bloga

Suske — Thu, 19 Feb 2009 20:02:40 +0000

Koliko dana pameti mi je još ostalo, kad poludim valjda ću biti srećnija...

Mahlat — Fri, 20 Feb 2009 07:02:55 +0000

Mojoj poznanici je bolesno dete. Rodlio se sa oštećenjem, godinama živelo režimski, bolest kontrolisana lekovima i onda jednog trenutka više nije moglo. Jedinu nadu da će moći da živi predstavlja transplatacija u inostrantstvu. Ovde se transplatacija koja je njemu potrebna ne radi. To košta 120 000 eura ili 119 920,5656 $ po današnjem kursu plus bolnički troškovi, plus njen boravak, plus još mali milion stvari. Taj novac nema, naravno. I uradila sve da ga nadje. Kad je stigla do uplate iz bolnice u kojoj dete treba da bude operisano su joj rekli da mora da donese potvrdu kojom država garantuje da će nadoknaditi troškove transplatacije i bolničkog lečenja u slučaju da roditelj to ne uradi ili bude onemogućen. Bez te potvrde dete ne može da bude operisano. Takav je protokol. Posle molbi, telefoniranja, ličnog odlaženja, plakanja, obećavanja da će ona platiti, da ima novac, i padanja u nesvest jedan koji se stalno slika i daje glupe izjave misleći da smo dovoljno glupi da mu poverujemo joj je rekao da je država toliko tih potvrda izdala, da je toliko roditelja bukvalno zajebalo državu time što nisu imali novca da plate, da u toj bolnici postoji ne znam koliko neplaćenih operacija od strane države i da je državu stvarno sramota da izda još jednu potvrdu o garanciji plaćanja. Iz bolničke uprave u inostranstvu su joj na ovo rekli neka on samo izda potvrdu u ime države koju je sramota a da će to plaćanje kao i ona prethodna biti regulisano izmedju naše i njihove zemlje jednog dana onako kako se obe budu dogovorile. Ne, rekao ovaj što glupo priča i voli da se slika, ova zemlja gradi imidž odgovorne države, stvano je sramota da garantuje još jednom, ne može. Ne znam šta je dalje bilo, ne smem ni da pitam Ministarstvo finansija do juče još uvek nije prebacilo sredstva na račune fakulteta kojima treba da se plati školarina studentima na budžetu. Šklarine koštaju od 1 195, 762 $ do 3321,561 $ po današnjem kursu puta ne znam koliko studenata, nije ni važno. Juče sam načula da će plate prosvetarima kasniti, opet nešto oko budžeta, neuplaćenih para, ima neko opravdanje. Ispred Vlade ratni vojni invalidi iz ratova u kojima Srbija nije učestvovala malo, malo pa gladuju i kisnu zbog neisplaćenih dnevnica. Radnike Robnih kuća ’’Beograd’’ skoro htedoše da biju što traže svoja prava, sve se završilo na gurkanju. Mnogo bi bio dug ovaj post kad bih nabrajala ko je sve oštećen, kome nije štošta plaćeno, kome ova država uzima hleb iz usta, bukvalno, koliko radnika unazad nekoliko godina nije primilo platu... Ako je tačna vest da je Vlada Republike Srbije na prošlonedeljnoj sednici odlučila da plati 1 000 000 (slovima – milion dolara) da bi od Amerike kupila sudjenje onom studentu što voli da bije i što nije voleo da studira ovde nego tamo al’ nije umeo da se ponaša onda... onda... onda... jebi ga, zamislite šta mislim. I kako sam besna što će od sledeće godine nacrtan cvetić u Bukvaru biti teže krivično delo djaka prvaka koje će roditelji morati da plate pošto su prvaci maloletni u suprotnom bi možda išli u zatvor. Anegdota iz života: Pre neku godinu sedimo ja i moja drugarica u jednom kafeu i strasno ogovaramo muškarce kako su nezaineteresovani, nas dve jedre, poželjne, raspoložene a oni okolo cevče pivo, ogovaraju fudbalere, ne vide nas uopšte. I tako lamentiramo nas dve nad tužnom ženskom sudbinom u doba tranzicije kad ona jednog trenutka kaže: Znaš šta, mnogo mi je žao što nisam muško... Što - pitam ja očekujući kako će da kaže kako bi da je muško problem bio rešen, ona muško, ja žensko, lepo se slažemo, super bi nam bilo. Ma jok! Da izvadim djoku i da ih sve popišam – odgovori ona. E to je odgovor. Ako vam se ovo čini isuviše vulgarnim, preteranim, ogavnim, nepristojnim i prostim... šta ću. Da ima prostije od ovoga i da mogu toga da se setim napisala bih sad i to.

Dobrodošli

Mahlat — Fri, 20 Feb 2009 14:32:12 +0000

Dobrodošli, Welcome, Bienvenue, Willkommen, Benvenuto, Ласкаво просимо, Добро пожаловать, Bem-vindo, Kαλώς όρισες, Vítejte... Osećajte se kao kod kuće. U ime dobrodošlice stari post na novom blogu, iliti Srpsko psovačka potentnost.. Zamislite me kako sedim napirlitana, držim muštiklu od jedno dva’es’ santimetara, odbijam kolutove dima, gledam kroz veštačke trepavice, onako zavodljivo, ako uspem da otvorim oči i kažem još zavodljivije - Dušoooo, boli me penissss… U stvarnosti, ja sam sedela preko puta ”duše”, gnjide jedne lažljive, koji je poslednji put pokušavao da me slaže kako bih ubuduće, valjda, o njemu, kao svom bivšem, pričala sve najlepše mada ja o bivšima pričam sve najgore. I, u stvarnosti, sam ja, tog trenutka, pušila kao Turčin, pila kao Rus, imala pogled Konana varvarina i opsovala sam kao Srbin, to jest, rekla sam - Boli me bre, k…c za to što pričaš! Na ovo moje me gnjida zabezeknuto pogledao, progutao knedlu, ili šta je već imao u grlu, i rekao - Mahlat, dušo, jedna dama nikada neće reći k…c već penis. Ja ga pogledam još zabezeknutije nego on mene i odgovorim - Da kažem da me boli penis! Koju, bre, to jačinu ima, boli me k…c! Trepnem damski tri puta, dignem situaciju na nivo time što sam ugasila tek zapaljenu cigaretu, što mrzim, ustanem i odem. I , u stvari htela sam da vam kažem da to psovanje zbog kojeg nas kritikuju služi samo da iskažete osećanja, nadanja, želje i strepnje. Da l’ je damski il’ nije damski mene, u trenutku kad me obuzme psovačka strast, uopšte ne interesuje. Ovo gore je moja najteža psovka al’ kad porazmislim o uobičajenim srpskim psovkama ispada da smo ih mi izmislili. Još samo da ih patentiramo i na konju smo! A da bi Srbin postao psovač profesionalac obuka počinje još sa izgovaranjem prvih reči. Samo što prođe ona rođačka faza ma-ma-ta-ta-ba-ba-de-da počinje se sa ”ma jebi mu sine mater”. To što sinče nauči zvuči otprilike kao ”ebmtimaku”, što izaziva gromoglasan aplauz, ovacije i poziv na bis ko da je sinče, u najmanju ruku, konstruisalo robota. Jes’ da to isto sinče za godinu, dve, zbog iste stvari kritikuju da je nevaspitano i bezobrazno, al’ nema veze, tako se ovde vaspitavaju deca. Odmah ih zbunimo pa kasnije, kroz život, uopšte nisu sigurni da li nešto treba da uče ili ne - ko zna da li će zbog onoga što su naučili dobiti po nosu. I tako… ako Srbinu psovaču opsujete mater on će vam razbiti flašu o glavu ili izbiti tri zuba. Pri tom će, kad god slaže, kad se vadi i pokušava preko ‘leba da dođe do pogače, reći - jebeš mi mater! Onaj ko se usudi da mu kaže - Lažeš, jebem ti mater! - nadrljao je. Totalna konfuzija. Na drugom mestu su deca, rođena i nerođena od čega mi je muka pa ću to da preskočim. Dakle, profesionalni srbin psovač u svojoj lepezi psovanja nije zaobišao nikoga i ništa, od daleke rodbine do staramajke, od bubašvabe, preko miša, do slona, širom planete gde god da se nađe nešto od ovoga što je podvrgnuto njegovoj psovačko- polnoj radnji tako da imamo: teološke psovke - od crkve do Boga preko svih svetaca, anđela i demona; nekrofilske - mrtvu majku, sestru i sve zaboravljene pretke; sadističke - jebem te ćoravog, sakatog, slepog, ludog…; mazohističke - jebeš me ludog, pijanog, blesavog…; sportske - jebem te u ruku, nogu, loptu, žuti karton, u rezultat…; vozačke - jeb’o te onaj ko ti dade dozvolu, j’b'la te kočnica, zeleno svetlo…; incestuozne - jebo te otac, deda, teča… školske - jebem ti učiteljicu, jedinicu, domaći zadatak… vremenske- jebem ti kišu, sušu, poplavu… anatomske - jebem te u ruku, lakat , uvo, oko… nadajuće-optimističke - jebaću ti sestru, svastiku, drugaricu, brata… i tako dalje, i tako dalje, i tako dalje… Kad nas čovek sluša, pardon, kad čovek sluša prosečnog Srbina, stiče utisak da smo mi neverovatno potentna nacija. Kad smo ovakvi na jeziku kakvi li smo na… na onom, znate, što sad ne bi trebalo da izgovorim jer sam dama, jelte! To što nas ima sve manje i manje nema nikakve veze sa psovanjem. Figurativno, to jest psovački mi prevrnusmo pola sveta. Da l’ smo im napravili decu još ne znamo. Čuće se.

girlcribw

mahlat — Fri, 20 Feb 2009 14:40:26 +0000

Puter od alpske koze ili čekajući sponzora

Mahlat — Sat, 21 Feb 2009 08:32:34 +0000

Znate ono, ono da je u našoj zemlji od devedesetih moderno da žene imaju poprsje veličine omanje piste sa koje treba da poleti ne baš bombarder ali recimo onaj avion za zaprašivanje komaraca. To kao treba da bude lepo. I muškarci kao treba a padnu u nesvest kad sretnu ženu koja odavno nije videla svoja stopala. A ostale žene kao treba da budu ljubomorne. I strašno je fensi da te žene sa grudima ’’uta-ta-ja-imam-a-vi-nemate’’ ima dekolte do kolena pa gde god sedi, ko šta radi, ona lovi one svoje sise da ne završe tamo gde im nije mesto. E sad, one koje su stvarno ljubomorne odu i ugrade silikone. Ako nemaju pameti a imaju para. One koje nemaju para a nemaju ni pameti pokušavaju da povećaju grudi alternativnim metodama. E za njih je izmišljena krema za povećanje i učvršćivanje grudi. Deluje posle prve upotrebe. Otprilike kao lak za kosu. Natapiraš, nalakiraš i kreneš. I moliš boga da ne padne kiša. Valjda je tako. Za one koje se nećkaju dato je objašnjenje – ženske grudi neminovno propadaju. Uzroci propadanja su mnogobrojni – neujednačena ishrana (ovo je fenomen, od neujednačene ishrane dupe raste a grudi ne reaguju), nedovoljna fizička aktivnost (sve čime se bavite utiče samo na to da vaše grudi teže ka zemlji jer ni jedan sport ne podrazumeva da ga upražnjavate grudima), radjanje (ovo smatram otkrićem veka – da radjanje utiče na izgled ženskih grudi), dojenje (primarna funkcija ženskih grudi koja upošte nije u trendu), starenje ćelija, itd, itd. Ovaj fenomanalan preparat košta 1 300 dinara! Kakve će grudi biti onoj koja ga kupi videće se po sistemu koliko para toliko muzike, to jest koliko para toliko sisa! Onda sam okrenula stranu i naišla na reklamu za sapun za mršavljenje – celulit postaje nevidljiv za samo nekoliko minuta. Ovaj sapun se ne zove Hudini. Njime mogu da se peru i grudi. One neće postati nevidljive. Na sledećoj strani je reklama za preparat od koga za nedelju dana možete da oslabite dvadeset kilograma. Bez dijete i bez vežbanja. Samo gutaš i ležiš. Krvna slika se neće promeniti a ni sise. Sledeća reklama je za sapun koji prodire kroz kožu, pa kroz masno tkivo, pa putuje kroz vaš organizam i deluje baš tamo gde treba tj. na kritičnim mestima. Pametan je samo ne piše koliki mu je IQ. Prati ga sapun koji poboljašva cirkulaciju, ubija viruse, bakterije i gljivice i smiruje nervni sistem. Decu ne pravi, neverne muževe ne prati. Sve ostalo radi. Svi ovi preparati, sapuni i ostale gluposti su napravljeni od kozjeg putera alpskih koza, potočarke, indijskog kestena, morskih algi, ekstrakta kigelia afrikane i sličnih stvari. I ja sad nešto razmišljam ako je toliko jeftino mora i da je prosto. Pa razmišljam da lepo sama nabavim sastojke i preparate smućkam sama. Pa krenem da se mackam, i hiii! Ako me ne bude bilo nekoliko dana na blogu da znate da sam u potrazi za alpskom kozom. Recept za puter će mi valjda dati alpski kozari. Kigelia afrikana pojma nemam šta je samo naslućujem da je il’ neka afrička biljka il’ neka životinjka sa tih prostora od koje opet treba da napravim puter. Alge ću da kupim u kineskom restoranu. Ako budete sreli na ulici ženu sa grudima veličine prosečne srpske lubenice koja nema celulit, bore, proširene vene, gljivice, vruse i bakterije i koja se pri tom smeška kao da nema hemoroide jer gore pomenuti preparati uspešno leče i hemoroide da znate da sam to ja. Za recept me ne pitajte. Eto, palo mi na pamet kako bi lepo bilo da imam sponzora pa da ovo mesto izgleda profesionalno al’ mene baksuza neće niko nikad sponzorisati. Ja nemam dovoljno pameti da povežem alpske koze i sise, krokodile i celulit, sapun i holesterol, potočarku i nervni sistem… Moj IQ je mnogo manji od IQ-a običnog sapuna.

'Vataj vodu - niskobudžetni film snimljen za četiri dana

Mahlat — Sun, 22 Feb 2009 09:23:56 +0000

Beograd kao dobar grad za življenje tako izgleda samo u ’’Beogradskoj hronici’’ – sve se popravlja u roku od domah, raznorazne ekipe su uvek na terenu što treba da deluje utešiteljski dok ne počneš da se sekiraš da su se pogubili. Od kako sam ovde svaki dan nešto nestaje na par sati, najčešće struja i voda. Veliki grad, cevi, pogoni, žice i postrojenja su s početka prošlog veka i umiru ko i svi koji umiru oko stote. Kad nestane struja postoji samo jedan odgovor – iskočio sistem. Kad će da doskoči ne znaju. Kad nestane voda – pukla je cev. I tako pukla pre par meseci... Prvi dan – nema vode. Ispod prozora gomila nekih u čizmama za pecanje kopa. Iskopaše rupu veličine omanjeg bazena. Usput napraviše močvaru na beogradski način. Ko je hteo u kupovinu morao je takodje da ima čizme za pecanje. Jedan arlauknu: Puštamo deset minuta, ’vatajte al’ ne pijte! Mi na’vatasmo vodu kol’ko smo stigli, tek onako da imamo za wc. Boja – žablja. Nema ni jedne žabe. Uveče pustiše vodu a mi istočismo onu žablju. Drugi dan – probudi me jedan, arlauče k’o Tarzan: Mora opet da se zatvoriiiiiiiiiiiiii! ’Vatajte voduuuu! Ja na’vatah. Opet žablju i opet kol’ko sam stigla a stigla sam toliko da popodne nismo imali ni kap. U kući zabranjeno piškiti i kakiti do daljnjeg. Predveče se najavili gosti. Zamoljeni su da se, pre polaska, umiju i po mogućstvu kake i piške. Gosti jeli i pili sve što smo im ponudili. Veče završeno sa gomilom sudova bez kapi vode. Otišli ranije jer im se piškilo. Treći dan – ja arlaučem sa prozora: Majstoreeee, oće skoroooo! Nećeeee, arlauče Tarzan iz rupe. Ljubimica i ja otklipsasmo do marketa, jelte, nemaš vodu al’ imaš market i vratismo se natovarene plastičnim flašama k’o kamila i kamilče joj. Ispreskakasmo one majstore, mali milion creva i flaša od piva pošto majstori rade na pivo i udjosmo u Saharu. Ljubimac k’o baksuz doš’o s posla znojav i žedan. I kakilo mu se. Negde pred ponoć došla voda. Istog trenutka nastao turnir u maloj svadji – svako sa svakim a sa jednim ciljem – ko će se prvi istuširati. Četvrti dan –mašina i ja udruženim snagama prale sudove. Onaj Tarzan za koga sam mislila da je zauvek otiš’o arlauče: ’Vataj vodu, moramo da zatvorimo, negde curi. ’Vatali te dabogda, ako sad siđem udaviću te garant’ u toj rupi! Naredna tri sata curelo kod Tarzana. Mašina saučestvovala pa i ona počela da pušta ono malo vode što je uspela da na’vata. Ja skupljala i bogoradala. Ako vas interesuje kako se završio ovaj film... Voda došla, struja nestala. Hazbend čim me pogledao počeo da se pravda da nije on kriv. Narednih nedelju dana sam pila vodu za svaki slučaj. A jutros ustanem – nema vode. Pijem kafu skuvanu sa kiselom. Ima ukus omekšivača za rublje. Takav će da mi bude ceo dan…

Opasnost vreba sa interneta

Mahlat — Sun, 22 Feb 2009 12:59:56 +0000

Čitala malopre kod Dragana Varagića ovo ali nisam uspela da ostavim komentar a ne mogu da ćutim. Već sam ne znam koliko puta rekla da više neću da čitam novine i moram kako znam da se oslobodim te glupave navike. Ekstra pobesnim kad vidim da su tekst ukrali iz nekog stranog časopisa i da ga uopšte nisu preradili niti se potrudili da malo iskontrolišu šta puštaju u štampu. Dakle: specijalizovan časopis za žene, s dugogodišnjom tradicijom, srpski tema – Opasnost vreba iz kompjutera tekst – nepotpisan. Priča ide ovako: danas svaki tinejdžer u Srbiji ima kompjuter. Istina je da se po statistikama samo 38 % domaćinstava u Srbiji vode kao ’’online’’; svi tinejdžeri od tih svih, jelte, posećuju neku od soba za četovanje; svaku petu tinejdžerku je ’’startovao’’ i vodio sa njom ’’lake’’ (!!!) seksualne razgovore neko ko je stariji od nje od 20 do 40 godina; svaka treća od tih pet je dobila ponudu za vidjenje; neke od njih (nema procenta) su pristale na vidjenje i nisu imale neprijatnosti!!! Ja stvarno ne mogu da zamislim da je neko ko ima 40 godina vodio ’’lake seksualne’’ razgovore sa detetom od 15, video se sa tim detetom i da prilikom tog vidjenja nije bilo neprijatnosti. Ili ta deca pojma nemaju šta je neprijatno, šta ne treba, šta, bre, nije normalno! Vrhunac teksta, to jest, savet roditeljima: naučite svoje dete da vam se poveri. Kad vam se poveri da je pristalo na sastanak sa nekim čikom koji može da joj bude tata podjite sa detetom na sastanak da vidite sa kim se vidja. Ako procenite da tu po vaše dete nema nikakvih opasnosti možete mirno da popijete kaficu i da se vratite kući! Ako je ovo normalno ja sam nenormalna. A pošto sam nenormalna sasvim je normalno što sam poželela da odem i išamaram urednicu. Ma šta išamaram! Sitno da je izgazim! U vezi ovoga, pogledam na internetu kad ima autobus za neku vukojebinu u koju sam trebala da putujem. Odem na stanicu, tražim kartu, ona tamo zaštićena staklom od pljuvanja što moram da joj se poklonim kad god hoću nešto da kažem, kaže – nema. Kako nema, pitam ja, kad sam pročitala da ima. ‘De si pročitala – vrisne zaštićena. Na internetu – odgovorim ja k’o malo dete. Na internetu, vrisne gospoja, idi bre, tamo može da piše ko šta ‘oće! Pa vi vidite kakva nam je internet kultura.

Da li bi prala naše gaće, mače...

Mahlat — Tue, 24 Feb 2009 01:56:50 +0000

Ili dan kad sam izašla iz faze – ka’će više princ, dosta je bilo konja, krdo se nakupilo. A taj dan je bio pre dve godine, na današnji dan... Imala sam tačno tri minuta, dok ona pootvara one knjige u koje ću da se potpišem i overim sudbinu, da još jednom, brzinski, na 78 obrtaja razmislim je l’ pametno da menjam život, prezime, adresu, pogled kroz prozor i još mnogo toga kad sam u stvari trebala da razmišljam o penziji. Dakle, od tog dana ću imati još briga na vratu, da ubuduće vodim računa o testosteronu mog muža, da ga špijuniram, sekiram se da l’ me vara, da s mukom spremam ono što on voli, da počnem da mrzim sve što sam do tad voela, tek onako, takav je red, jer sa brakom postaješ tuplji i gluplji, tako su mi pričale moje drugarice sa iskustvom, trebalo je da ne potpišem. Al’ potpisah. Danas, posle dve godine još uvek izazivam čudjenje kad kažem da nisam sebi zabila autogol. Bile su ovo dve godine prilagodjavanja. Mog. Ljubimac ima iskustva sa životom u dvoje, ja pojma nemam. Kad god je rekao da treba da se dogovorimo oko nečega ja sam upadala u paniku, šta ima da se dogovaramo, ako nešto treba uradi ga, kupi, prodaj, šta mene pitaš. Jedva naučih da dogovor kuću gradi. On je šarmantno osedeo. Kako se moj ljubimac oseća pojma nemam ali sam spremna da mu obesim orden na junačke grudi, jer: - ja ujutru nit’ romorim nit’ govorim, proradim tek posle dve kafe i desetak cigareta; - nemirno spavam i u toku spavanja se bavim jahanjem milog mi ljubimca; - kad čitam ne čujem; - nikad ne znam da li sam isključila šporet pa on mora da se vraća da proveri; - budim ga noću jer ljubimica stoji zaturena negde na ciči zimi i nema taksi; - uvek imam da mu kažem nešto važno dok ima slušalice na ušima; - ne umem da se svadjam, odma’ mi padne pritisak i prispava mi se, on se svadja a ja spavam u sedećem položaju i pravim se kao da učestvujem; - izazivam na dvoboj sve koji me prave šašavom, gde god stignem, a on se pravi da me ne poznaje; - mislim da je navučen na kafetin pa ga on pije krijući i to ako ga pronadje onde gde sam ga ja sakrila; - teram ga da počne da stari k’o sav normalan svet da se više ne sablažnjavaju kad nas vide i ne licitiraju da l’ sam mu mama, tetka ili neka za jednokratnu upotrebu; - ne umem da ugasim cigaretu, nikad, pa on vreme provodi proveravajući da l’ se dimimo... ima toga još samo ne mogu više da se brukam. Povremeno kaže: Sad mi je skroz jasno što se do sad nisi udala, teška si breee... I mnogo si razmažena. Al’ zato ga u medjuvremenu gajim k’o tropsku biljku u nemogućim uslovima. I perem te gaće... I peglam. I ostalo...

Onanisanje kao domaći zadatak

Mahlat — Wed, 25 Feb 2009 11:30:13 +0000

Skoro mi mili muž ljubimac kupio knjigu o seksu. Neću da vam kažem koju, ne pružam usluge besplatne reklame. I taman kad sam biila spremna da se uvredjeno svadjam po sistemu je l’ ja tebi ne valjam, tolike godine sam vežbala, on se povadio i rekao da je to samo ako mi ponestanu ideje za pisanje. Sekira se čovek. U vrlo zrelim godinama, ja, jadna, silom prilika moram da prihvatim da seks više nije seks nego nauka. I da kao svaka nauka teži postizanju nekog cilja. I da se kao svaka nauka razvija a da niko živi ne zna do čega će se stići. I da do cilja postoji milion puteva kojima možeš da zalutaš kao ono kad je Kolumbo krenuo ka Indiji a završio u Americi i zajeb’o ceo svet. I Indijance. Kad sam kretala u seksualni život rekli su mi da obavezno moram da pogledam Figure veneris ako mislim da se upišem u red uspešnih ljubavnica koje će muškarci hvaliti okolo i preporučivati jedni drugima. Ja našla, otvorila, ukapirala da za ono moraš bar od pete godine da treniraš gimnastiku i zatvorila ubedjena da ja mnogo tih poza ne bih mogla da izvedem sve dok ne postanem žena od gume –’’ još samo večeras u vašem gradu!’’ No, da ne dužim. Seks se uči. U društvu ili sam. Kad učiš u društvu moraš stalno da obnavljaš gradivo. Jedan priča a onaj drugi prati prstom da l’ nije nešto preskočio i opominje ga – uživi se, uživi, ’ajde to s razumevanjem! Svaki seks je kao pisanje literarnog sastava mora da ima uvod, razradu i zaključak, tj. predigru, glavnu igru i vatromet orgazma. Tim redom. I kao i kod svakog učenja, naravno, kući moraju da se rade domaći zadaci. Svakodnevo. Dakle, onanisanje. Da bi onanisanje bilo uspešno, muškarac mora da odredi vreme za svakodnevno vežbanje, prostor gde ga niko neće uznemiravati i dodatnu lektiru. Kad sve to pripremi mora obavezno da obavesti tetka Gerturudu da će kupatilo u narednih pola sata biti zauzeto pa da ne kuca na vrata i preseca sveti čin onanisanja. Što se onanisanja tiče, ako vi žene mislite da su muškarci koji onanišu pored vas kreteni, nisu uopšte. Onanisanje je sasvim prirodna pojava u životu muškarca. Muškarac mora da onaniše iz mnogo razloga a naročito zato što mu je polni organ na izvol’te. Hoću reći mi žene smo hendikepirane u odnosu na muškarce pa ako želimo da znamo da li je naš polni organ reprezentativni uzorak moramo ili da izvodimo egzibicije sa ogledalom ili nekoga da pitamo. Muški polni organ je vidljiv na prvi pogled i svaki mukarac kad vidi svoj polni organ tj. svoj reprezentativni uzorak – jeb’o te koliki mi je – ne može da odoli. Masturbacija je direktna posledica samodivljenja najboljem drugaru – još me ni jednom nije zajeb’o. Ako mislite da u vezi muške masturbacije nema tajni – ima ih koliko god hoćete a tehnika taman kao kod borilačkih veština, sa sve arlaukanjem a la Brus Li (dajte duši oduška). Poza takodje ima da biraš, jedna od najsigurnijih je da stoji ledjima oslonjen na vrata da mu neko slučajno ne bane. Uspeh zagarantovan. Sem ako ne navali na vrata neko malo jači pa ga ne katapultira na drugi kraj prostorije i prekine ovaj sveti čin. Dakle, ja sam mislila da je onanisanje obično drkanje. Glupača! Onanisanje je suptilna tehnika kojom mora da se obradi cela dužina, i realna i sanjana. Muškarci koji vole dramske detalje treba u trenutku ejakulacije sami sebe da ’’zgrabe za testise’’ . I posle da ne budu ljuti sami na sebe onako kako se ljute ne druge kad ih zgrabe za jaja. Ako mi verujete ovaj dramski čin bi volela da vidim pa ne žalim da umrem. Mislim to, kad sam sebi radi ono zbog čega bi drugom otkinuo glavu. Pa još srećan. Za sve one koji vole onanisanje al’ ne prosto nego prosto prošireno pre toga treba da sede na šakama dok potpuno ne utrnu. Ja se odma’ sludela misleći šta posle može da se radi s tim šakama jer znam da ja ni olovku ne mogu da držim kad mi utrnu šake kad – fora je u tome da će muškarac imati osećaj da mu to radi druga tudja ruka! Pojma nemam. Mada... nije mi jasno u čemu je fora s tudjom rukom kad je onanisanje po sistemu ’’uradi sam’’ ili ’’tudja ruka svrab ne češe’’. Meni nije poznato ali piše da ko baš voli da masturbira, ali baš, može da radi mentalne vežbe i to da odradi bez ruku. Može biti da sam bila nekad u društvu muškarca koji je, dok sam ja mislila da pažljivo prati moje izlaganje, u stvari onanisao i u sebi mislio – vidi bez ruku! Ko’ kad prvi put pusti guvernal i prohuji na bicikli sa rukama dignutim u vis. Sad l’ je to moguće pojma nemam i bolje da ne znam odma’ ću da počnem da posmatram muškarce drugim očima. Zamislite, pričam, pričam, pa mi on postane sumnjiv i u sred priče ja pitam – je li, je l’ ti to drkaš?!!! Da bi onanisanje što druže trajalo treba skrenuti misli sa onoga što se radi. I brojati. Broj treba da bude što viši, preporučen broj je – 500. Brojanje se vrši unazad. Na šta liči onanisanje sa brojanjem unazad k’o da treba da ga uvedu u anesteziju ne mogu da zamislim. Pokušala sam da zamislim kako bi bilo da ja brojim usred svetog čina vodjenja ljubavi i da krenem – 500, 499, 498, 497... i da me ljubimac prekine na pola, razbila bi mu nos. Ne bih znala gde sam stala pa bi morala opet od početka, tj. od pozadi. I tu bi se sve završilo. Umal’ da zaboravim onanisanje je uspešnije ako mušarac svom polnom organu nadene ime ili nadimak, čisto da bi mogao da ga bodri i navija tokom onanisanja. Muškarcu koji onaniše, vodi računa da mu neko ne upadne, lista lektiru, broji unazad i izmedju navija – ole, ole, ole, oleeeeee... treba dodeliti nagradu - Univerzalni drkadžija. A sad ono glavno. Žena i nije neka žena ako nije upoznata sa onanisanjem svog muškarca. To što muškarci vole to da rade sami, u većini slučajeva, treba da zanemare i da ga zamole da to uradi na ’’njene oči’’. Mislim, ne bukvalno. Elem, zamolite ga, ako baš neće arlauknite na njega da skida gaće. Ako neće, cepajte to i radite sledeće. Obratite pažnju, prepričavam: Zauzmite udoban položaj da vam oči budu u visini njegovog polnog organa. Kažite mu da ne mrda jer svako mrdanje može da bude pogubno zbog vašeg nepoznavanje njegovog polnog organa. Posmatrajte penis. Udubite se u ’’problem’’. Ovde sad ide jedno uputstvo koje me bacilo u razmišljanje, ja sam mislila da je penis komad tela, parče ucelo, i videh da pojma nemam – penis se sastoji iz četiri dela i svakom delu treba posvetiti posebnu pažnju sa osvrtom na ostale delove. Ispipati. Prethodno da naučite na latinskom kako se zove svaki od ta četiri dela pa da mu održite obuku – dušo, ovo ti je ovo a ono ti je ono, mož’ biti da duša ne zna. Sva moja posmatranja do sad mogu da bacim u vodu, pogrešno sam posmatrala, sad moram da krenem od početka, po sistemu ’ jedna slika vredi više od hiljadu reči. Dakle, pipate i vodite računa da ne dodje do efekta kvasca tokom pipanja što je po meni logično al’ u stvari nije. Kad ispipate zamolite ga da se malo uspravi da bi ste videli taj čaroban čin dotoka krvi u donju glavu. Kad procenite da je doteklo koliko treba recite: Dušo, a sad uradi to... Po instrukcijama duša treba da radi a vi da posmatrate. U slučaju da primetite da duša to nema pojma ili da radi ofrlje, ko mačka repom, nežno mu uklonite ruku i pokažite kako se to radi. Na ovom mestu sam bila spremna da ubijem milog mi muža. Ako vas interesuje šta biva dalje, ovde sam prekinula čitanje. Trenutno razmišljam šta da radim, da bacim knjigu kroz prozor, da nateram ljubimca da je pojede sa razumevanjem, da ga nateram da skine gaće i proučavam penis iz četiri dela pa da mu objasnim šta nosi u gaćama ako nije znao ili da uzmem neki poklopac kao štit i da mu kažem: Dušo, a sad uradi to... ... i posle da ga opandrčim poklopcem u glavu!

dscf5363

Mahlat — Thu, 26 Feb 2009 13:33:58 +0000

dscf4208

Mahlat — Thu, 26 Feb 2009 13:38:00 +0000

dscf4948

Mahlat — Thu, 26 Feb 2009 13:39:44 +0000

dscf5113

Mahlat — Thu, 26 Feb 2009 13:41:21 +0000

Mnogo sam dosadna

Mahlat — Thu, 26 Feb 2009 13:43:30 +0000

Nešto razmišljam,mnogo, bre, trtljam o seksu. Pomisliće neko da ništa drugo u životu ne radim nego se seksualno edukujem da slučajno ne izmisle nešto novo a ja da ne znam. Dakle, znam da pišem da kuvam mesim, pogaču ste videli, onu što joj je Drnch nadenuo ime , da farbam jaja da dočekam goste da šijem i oblačim ćerku ljubimicu sve to radim sa ove dve ruke sa koje i pišem o seksu. Ako nekom padne na pamet da me prosi ne treba, već sam rekla da. Domaćica Mahlat P.S. Ne znam da muzem krave al' niko nije savršen.

Prave vrednosti

Mahlat — Fri, 27 Feb 2009 13:08:07 +0000

Iskreno da vam kažem nemam pojma šta su prave vrednosti. Ugledam povremeno neku, napumpala usta botoksom, nos suzila, u sisama joj kubik silikona, iz dupeta isisala sve što se dalo isisati dok ne ostanu dve koščurine da normalno muško nema po čemu da raspali, i priča širokom auditorijumu i publici koju voli najviše na svetu da veruje u prave vrednosti. Ja kao retardirani majmun sedim sa druge strane i lepo ne kapiram u šta to veruje kad vidim da su joj prave vrednosti u botoksu i silikonima. Svaki ludak koga su doveli na neku od televizija priča o tim pravim vrednostima. Toliko kroje te prave vrednosti da ti od njih svoje ne možeš da sačuvaš. Nekako ispadaš budala. Kroje mi muzički ukus po sistemu – ćirilica, bato, pa nek’ ide život ako bar jednom dnevno ne obrnem krug moravca sa elementima modernog baleta nisam se imala rašta ni roditi. Osećam se potpuno neuspešnom, još nisam nabavila kucu kojoj ću da nadenem neko ime poput Cezar, Neron, Kaligula, Ivan grozni, Sandokan, Džingis kan (zavisno od pasmine) i kome ću sezonski da menjam garderobu dok zevam u njegovu ogrlicu sa Svarovski kristalima dok ja nosim lažne bisere, tj. ne nosim ništa. Ne idem u SPA centre, ni na pilates, ni na tajlandsku masažu, sve bi one koji tamo idu pobila. Ne što idu nego što ne bi ni nos promolili da sve to ima neko srpsko ime. Čim se zove srpski – ne vredi ni pišljiva boba. Ako se pitate sto ja još uvek zabadam nos u štampana izdanja to je samo zato što se posle toga bolje osećam, svaki put utvrdim kako sam normalna i pametna. Elem, ona je mlada, lepa, uspešna. Rodila se lepa i ne koristi ništa specijalno za lepotu sem: Vichy šampona, L’occitane pakovanja za kosu, Shiseido Lasting Lift maskare, Dior rumenila, od srca preporučuje Shanel-ov Vitalumiere kao i Shanel No 5 i Givenchy-jev Irresistible, tečni puder Chanel Vitalumiere spf 15 beige, itd, itd. Savet čiteteljkama: da čitateljke to jest ja zapamte da je tajna lepote u nama a ne na nama! Aferim! Za SPA ugodjaj koristi kupku od koje joj je meka i glatka koža i od koje se oseća lako; kupku od ruzmarina od koje se oseća kao da šeta po čistom planinskom vazduhu; kremu za automasažu koja sadrži ginko bilobu, guaranu, ženšen i još trista sastojaka od koje joj je koža svilenkasta; ulje za masažu sa citrusnom notom, ekstraktima bergamota i vitivera koje daje mentalnu snagu; pre nego što izadje iz kupatila, koristi mirišljavu osvežavajuću vodicu koja joj daje osećaj komfora i uspostavlja ravnotežu izmedju duha i tela; i naravno, aromatične sveće koje joj daju osećaj da je na rajskim ostrvima, jes’ da su skupe al’ gore 45 sati! Imena vam nisam naredjala al’ da znate da voda nije voda nego eau, ulje je oil i tako to. Pojma ja nemam šta su prave vrednosti iako mi nije jasno kako sveće uspostavljaju ravnotežu izmedju duha i tela i kako istovremeno možeš da se osećaš kao da si na čistom planinskom vazduhu i na rajskim ostrvima. Ne umem ni da se osećam k’o normalna žena. Depilacija je umetnost od glave do pete sa sve brkovima. U svom malom, lepom i kratkom životu nisam otišla na depilaciju, nemam brkove a i rodila sam se, što bi rek’o Drnch, nekako obezdlačena, gde da dajem pare za ono što bi morali lupom da traže. Jednom sam otišla kod kozmetičara. Dva meseca posle toga sam išla da je pitam što me nagrdi ona mi govorila da su to samo reakcije na nove kreme i da mi se čisti koža. Dva meseca sam izgledala k’o pčelarski pripravnik. Verujem da su lakše očistili okean od naftne mrlje nego ona moju kožu. I posle se pitaju što ima mnogo razvoda medju novokomponovanim umetnicama. Zato što znaju šta su prave vrednosti. Dok se izdepiliraju, rekreiraju, relaksiraju i okupaju uz miris rajskih ostrva i čistog planinskog vazduha, mozak zakržljao a muž otiš’o da traži ženu, dosadilo mu da živi sa budalom. Jes’ da nisam slavna al’ sam se rodila i lepa i pametna. I nemam gde da kažem nego ovde. Mentalna snaga mi je taman a nikakvim uljem se nisam namazala. Ne mora čovek zbog toga da se okupa.

Gel za prezervative

Mahlat — Sun, 01 Mar 2009 08:23:19 +0000

Ja u časovima dosade i dokolice često razmišljam o velikim dostignućima, onim ’’mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo’’ i čudom se čudim nekim stvarima. Za neke mi opet nije jasno koji će nam djavo, bolje da nikad nisu izmišljene. Evo, na primer, mobilni telefon! Lepo sam živela i bez njega. Kad malo bolje razmislim to je jedna obična sprava za praćenje retkih vrsta u izumiranju, tj. muževa i žena. Gde god mrdnem dupetom zovu me da me pitaju gde sam. Kad kažem da sam tu polude. Ako sam isključena odma’ me zovu na fiksni da me pitaju a što sam isključena i kako sam se usudila. A onda me pitaju nešto glupo. Kad god mi zazvoni mobilni ja sam u dilemi da l’ da se javim il’ da se ne javim. Onako, iz čistog inata. Živo me interesuje kako smo se nalazili, dogovarali i mučili dok nismo imali mobilne telefone. Pre jedno sto godina sam u ’’Politikinom zabavniku’’ prvi put videla kompjuter. Ogroman, veličine kombajna i sećam se opsluživao ga neki u belom mantilu. Objasnili, i toga se sećam, kako taj kompjuter kombajn mnogo brže računa od čoveka. Ja ukapirala da je to običan digitron samo malo veći. Ostalo je istorija. I tako, ima tih pronalazaka sa kojima se ljudi mnogo dobro snalaze.E, al’ nasuprot njima postoje i oni obični proizvodi koje ljudi neprekidno pogrešno koriste. Možeš hiljadu uputstava da im napišeš za šta nešto služi, ne vredi, ima on da ga upotrebi naopako makar crk’o. Eto, na primer, živa soda. Lepo piše da nije za piće i uvek se nadje neko ko će da je popije. Ili ’domsestos’’ – piše da se ne sipa u oči i opet su pune bolnice onih koji su došli na ispiranje očiju. Šta sve Ljudima padne na pamet da popiju ili sipaju tamo gde ne treba je za nepoverovati. Možda će nešto i da se desi pošto se do svih velikih otkrića došlo sasvim slučajno.Ako niste znali tako je otkrivena i akupunktura. Okopavao čovek pirinač (nikad nisam ukapirala kako se okopava nešto što je poplavljeno al’ ajd’) i strašno ga bolela glava. I on tako kopao, kopao i , jednog trenutka u toj glavobolnoj izmaglici promašio i opalio se po nožnom palcu. Pošizeo od bola al’ ukapirao da ga glava više ne boli. I ovde je sve ostalo istorija. E sad, ako se pitate kakve veze sve ovo što sam napisala ima sa gelom za prezervative radi se o ovome: bunarila ja po internetu i naletim kako je u Kambodži strašno popularno lečiti akne gelom za prezervative. Ovo otkrila prodavačica prezervativa. I sad i ona i sestra i pola Kambodže leče akne tim gelom. I evo, već dva sata razmišljam kako joj je uopšte palo na pamet da taj gel stavlja na akne kad je to gel za prezervative. Šta je htela kad je to zalepila na obraze strašno bih volela da znam. A volela bih da znam čime podmazuje prezervative kad ovaj gel troši na akne. Kao što rekoh, do svih velikih otkrića se došlo slučajno. Eto ona, možda nije imala na koga da navuče prezervativ pa računala da taj gel iskoristi bilo kako, da se ne baci. Ja sad odoh u kupatilo da pretresem one moje bočice da vidim kako bih još mogla da ih iskoristim sem za ribanje. Probaću da u wc šolju sipam moj ''Miracle forever'' a na sebe ono sredstvo za skidanje kamenca, mož' biti da se desi neko čudo. A vi pazite šta pijeta i gde šta mažete. Al’ ako vam neka pogrešna upotreba uspe, javite da se ne mučim.

Nešto sam razmišlj’o...

Mahlat — Mon, 02 Mar 2009 01:20:19 +0000

Kad je moj otac otišao u penziju i kad smo svi mislili da će biti normalan penzioner koji će po parkovima da hrani golubove i igra šah, on rešio da postane IPePejac (Individualni Poljoprivredni Proizvodjač). Selo je dotle video samo na proputovanju, a koliko se razume u posao prosečnog seljaka da vam ne pričam, uporno tvrdi da se onaj što čuva krave i vodi ih na ispašu zove kauboj. Kupio plac da napravi ’’kućerče’’ kol’ko da ne kisne. Nikla kućerda od sto i kusur kvadrata sa sve mermerom i etažnim grejanjem. Videsmo mi da bez obzira na njegovo pra, pra, pradedovsko gradsko poreklo u njemu čuči neka seljačina (Seljačine su oni koji više ne nose opanke – VIB). U dnu dvorišta nik’o i poljski wc, ako ga pritera, deset ari placa je ipak teritorija koja treba da se osvaja a u slučaju nužde je to mnogo. Preživesmo. Na tri ara je zasadio sve do čega je uspeo da dodje, od bugarskih papričica do holandskog krompira. I sve mu radja k’o i svakom baksuzu. Beli luk kupujemo iako dobro rodi, ne da ni za živu glavu, treba mu da zasadi iduće godine. U žardinjere sa lalama svakog proleća pobada luk tako da smo patentirali lale sa mirisom mladog luka. Ima jednu pomoćnu prostoriju koja je čas letnja kuhinja, čas svinjac ili pilićarnik, zavisno od godišnjeg doba. Ima i ptičara kome je kavez okružio kavezom sa kokama nosiljama. Jadno kuče ima sve simptome šizofrenika. Da sam u gaće povijana prvi put je konstatovao kad je dao naredbu da oplevim šargarepu a ja zevala u ono zeleno u zemlji ne znajući šta je šargarepa a šta korov. Njemu je sasvim logično da znam. Drugi put je to isto konstatovao kad mi je rekao da ’’napojim’’ gliste u nekoj kanti koje je spremio za pecanje a ja ih podavila. Ko da ja znam koliko vode je potrebno glistama. Doduše, ja pecam al’ na gotove crve iz prodavnica za ribolovce. Kupio ćuriće i hteo da crkne kad je pola njih pocrkalo. Ono što je preživelo utovio je za Ginisa. Kad je došlo vreme klanja uz’o ćurku, stavio je pod neku ogromnu vanglu, rek’o da sednem odozgo i naredio da ne mrdam. Kad joj je otfikario glavu ćurka i mene i lavor prevrne i onako obezglavljena počne da manijači po dvorištu. Tad je zaključio da nisam ni za šta. Sve mu polomila nešto što je gajio mesecima. Jedva sam pretekla. Kupio ovcu i vezao je za drvo. Kako je stručno vezao tako se ovca odvezala i počela da galopira oko kuće. On jurca za onom ovcom i arlauče na mene da je ’vatam, ja stala na gotovs, al’ djavola, pojma nemam kako se ’vataju ovce. A i strah me, brate, meni je ovca isto što i ajkula. Kad god mi se približila ja sam elegantno izmakla dupe u stranu. Čim je uhvatio i danuo dušom re’ko da će prvo da zakolje mene pa nju. Jedva su me spasli. I tako je, davnih devedesetih, u vreme nestašice svega i svačega došao i rekao - Jebi ga, ovoj deci treba mleko, kupićemo kozu. Moja jadna majka odmah izjavila – Ako si me od koza doveo odma’ tamo da me vratiš, jebala te koza; ja pretila samoubistvom; brat konstatovao da ga treba odvesti u planinu da umre al’ sve to nije vredelo. Kupio kozu. Kad je privezao za drvo ja rekla da u dvorište više ne izlazim. Majka uzela hoklicu i lonče, sela na sigurnu udaljenost i pokušala da je pomuze. Bilo je k’o da Marko Kraljević cedi suvu drenovinu. Iskakale oči i njoj i kozi. Uveče kučni savet doneo odluku da se mater familias pošalje na ubrzani kurs ’’Kako pomusti kozu bez psovanja i plakanja’’. Posle mesec dana smo konstovali da nam je majka glupa, da skraćeni kurs nije pomogao i da će ili ona nama da umre ili mom ocu koza pa je bio prinudjen da je pokloni. Bilo je predloga da zemenimo majku al’ nismo pristali. Tih dana je konstatovao da sam zamenjena u porodilištu jer od njega uspešnog ipepejca ovakav kreten kao što sam ja nije mogao da nastane. Elem, da bi se iskupio kod majke za neuspešno gajenje koze poveo je na neki vikend a mene pozvao da mu hranim neke piliće i prasiće, ako da bog da mu svi dožive klanje. Oni otišli, ja zabila nos u neke džakove i došla do zaključka da pojma nemam šta jedu pilići a šta prasići. Kad se vratio rekao mi da idem i da mu više ne dolazim. Danas me pozvao i rekao: Nešto sam razmišlj’o da kupim... Ja se u trenutku preznojila i rekla mu kako mi nešto kipi na šporetu. Ceo dan i, evo, dobar deo noći, se psihički pripremam da ga pozovem i čujem šta je razmišlj’o. Ima da bude nešto što meni ne bi palo na pamet.

Draga Saveta...

Mahlat — Tue, 03 Mar 2009 12:08:05 +0000

... tako se osećam kad god udjem u administraciju, kao Saveta, koja treba pametno da savetuje one s malim penisom (k’o da samo o tome pišem) i sve ostale sludjene raznoraznim problemima. Sigurna sam da je svaki drugi korisnik interneta koji je pogledao u svoj penis i posumnjao da tu nešto nije u redu stigao do mene. U mojoj administraciji sve puca od seksa, sramote me da vam prenesem ovde šta sve oni pitaju Google koji se baš i nije pokazao kao pametan čim ih je za sve uputio na moju stranu. Ako nećete da vas u blogosferi prepoznaju po penisu ne pominjite ga nikako! Posle ćete da se nervirate jer ispada da samo o tome pišete. Takodje izbegavajte da kritikujete pevačice koje ponosno pokazuju kakve su im boje gaćice, zaprepastili biste se koliko njih samo to traži. Ispada da mi je blog estradniji od one televizije koja propagira prst u uvo i zapevaj pa nek’ ide život. Dobro, ja bi dodala i - al’ i za pojas zadeni al’ oni neće. Gde smem ime da im pomenem ime počeće na Googl –etu da me bije loš glas. Sve što ćete dole pročitati a što je boldovano je iz moje administracije pa puta x i preneto u originalu: nemam osecaj seks sa muzem – šta je, jadna htela da pita, da l’ da isporba osećaj sa nekim drugim ili kako da probudi osećaj ne znam al’ stoposto znam da odgovor kod mene nije našla, ja sam osećaje ispitala pre nego što sam ljubimca uzela za muža, prvo ide seks pa muž a ne obrnuto; kucni seks – razmišljah, razmišljah i nisam pametna je l’ mu ovo dodje ko kućne patike, kućni aparati, pa ako taj ponovo bude dolazio – poštovani, ako želite savet otvorite se kao i na svakom psihijatrijskom kauču; zivcana zena – sve su žene živčane, povremeno, mestimično i delimično, razlozi su uglavnom kretenski ali to je u opisu radnog mesta žene; koliko kostaju lisice u sex shopu – pojma nemam ali ako vam je skupo koristite kravatu, kuhinjske krpe, pustite mašti na volju; j….e sa ovcarima – samo što ne počeh da plačem, sa kojim, bre, ovčarima; koliko kosta vep – pošto uz njega ide reklama ‘’Uz pomoć VEP-a budućnost je lepa’’ ne škrtarite, kol’ko košta nek’ košta, sreća nema cenu; bolje dva metka u dupe nego jedan u celo – nisam pametna šta je ovaj hteo a još manje kakav mu savet dati, mislim, metak je metak, isto ti se ’vata; voleo bih te ko siroma tele – neka fala; sto ako moja zena nije zadovoljna seksualno – pravi se da jeste, to rade svi muškarci; kako muskarac voli onu koju ne sme – e, vala, junački, k’o da mu je poslednje u životu; zet mi je kreten sestra je jedva cekala – zetovi su uvek kreteni; ovan kako je ovcu – nemam pojma, valjda ovnovski; velicina prosecnog srbskog penisa – dokazana 17 cm, sanjana, 23, u lovačkim pričama k’o topuz Kraljevića Marka; (reč ‘’srbskog’’ ima nekoliko varijacija –srpskog, srpckog…) himen slike – ne postoje, kao ni himeni; slavna meĐunoŽja – nisu slavna medjunožja nego one koje ih nose, tupadžijo!; zenske gace na meni – zaključaj, pobratime, vrata i spusti roletne, kad te molim; kako odglumiti nevinost – ja se ne razumem u glumu al’ pitaćemo Zmaja; kurva sam ali tu nista ne mogu – pa jes’ to mu dodje k’o elementarna nepogoda, kad krene…; sta kaze mlada posle prve bracne noci – gde mi je bila pamet; Žene vole imati penis – ama, ne volimo uopšte, malo nam je naših muka samo nam penis fali, mi ionako možemo da ga pozajmimo kad god nam zatreba a vi se bakćite sa njim; vijagra i žensko pitanje – ERROR!!! – vijagra i muško pitanje; j….e mladoženje na svadbi s kumom – ‘de si gledala, crna sestro, sad gotovo; jutro posle prve bracne noci – tužno…; magareći penis – počela sam da plačem; nacin merenja duzine penisa – odakle ti volja, od korena, iz stomaka, iz glave; punky seks – ako ovo ima veze sa Punky- jem neka odgovori Punky; najveci domaci penisi 2008 god – u Srbiji se još ne dodeljuje godišnja nagrada tako da nemam pojma; gubitak nevinosti muskarca da li boli – pojma nemam, al’ zažmuri i stisni zube, čas će to; sta je normalno na penisu – sve, rogovi da počnu da mu rastu muškarci bi rekli da je to normalno; Eto… :oops: :oops: :oops: Doduše, na drugom mestu moje top liste su svadbe a pitanja više nego inspirativna, od - šta radi dever na svadbi, koliko košta pesma na svadbi do kako se formira svadbena kolona al’ danas za to nemam živaca. A na trećem mestu, nećete verovati – Tito a pitanje je kad je umrEo Tito. Em se nerviram što ne znaju em što im je logično da od glagola umreti nastane umrEo. Odo’ da umrEm. Imperativno!

Prosečan Srbin

Mahlat — Wed, 04 Mar 2009 11:12:11 +0000

Prosečan Srbin ujutru otvara oči i pojma nema u kojoj se zemlji probudio. Ona od juče možda nije ista kao ova danas. Čim otvori oči preslišava se ko je premijer a ko predsednik ove zemlje u šta opet nije sto posto siguran. Uključuje televizor da vidi hoće li biti ponovo nekih istorijskih izbora u kojima on treba da odglumi, svojim potpisom, ulogu istorijskog pisca. S obzirom da nit’ ume da piše, nit’ se razume u istoriju odlučuje da su prošli izbori bili poslednji na kojima je učestvovao. Ovu odluku menja nekoliko puta u toku dana zavisno od toga koliko puta je slušao vesti i koliko puta mu se učinilo da od njega prave budalu. Onoliko puta koliko je menjao odluku on psuje državi, u kojoj živi, sve po spisku proklinjući svoju sudbu što se rodio tu gde se rodio. Ovo proklinjanje i psovanje neće priznati nikom živom. Na radnom mestu, na ulici, za kafanskim stolom će davati isključivo patriotske izjave – Iz ove se kože ne može! Tek kad reši državno pitanje prosečan Srbin se posvećuje pitanju – A koji sam djavo ja u ovoj kući? Zaključiće da nije ni djavo ni andjeo na šta ga ukućani neprekidno podsećaju naročito rodjena deca. Jer, na žalost i deca gledaju televiziju i savršeno dobro vide kako se u Srbiji lepo živi samo se u njihovoj kući ne živi nikako. Vrednost prosečnog Srbina u sopstvenoj kući zavisi od para. Prosečan Srbin svakog dana ima tu privilegiju da odsluša nekoga od ekonomskih eksperata i dobije informaciju iz prve ruke kakva je situacija sa državnim budžetom a naročito kakva je situacija u trezoru NB Srbije a potom da otprati skok i pad akcija na berzi. Kad se dobro posvadja sa svojim TV uredjajem (jedinim mu i najvernijim drugom koji ga nikada ne laže) prosečan Srbin prelazi na lični budžet i stanje u njemu kad dolazi do poražavajuće činjenice da njegova plata minus obavezni troškovi nikako ne daje ostatak koji može da uštedi već daje minus beskonačnih dugova. Kad dobije izveštaj koliko košta prosečna potrošačka korpa i šta u njoj treba da se nadje prosečan Srbin dolazi do poražavajuće istine da svi ostali žive a da on životari. Prosečan Srbin živi sa jednom samotešiteljskom mantrom – Da nekako proživim ovo malo što mi je ostalo. Siguran je da nikada nije živeo nego da je uvek samo životario. Prosečan Srbin ostaje šokiran činjenicom da potrošačka korpa podrazumeva odlazak u pozorište, na neki koncert, vožnju taksijem (u specijalnim situacijama kad su u pitanju žviot ili smrt inače ne seda u taksi), poneki deo garderobe (ako mora na neku svadbu što izbegava) i slično. Prosečan Srbin hleb kupuje na kilograme iako vekna jedva predje šesto grama, voće i meso na grame, šampon na litre i to onaj koji mu ne garantuje da posle prvog pranja neće imati perut. Benzin kupuje u količini od 3 do 5 litara zbog čega malo, malo, pa ostaje bez benzina na sred ulice potpuno šokiran time kako ode tih tri ili pet litara i da mu kola gutaju benzin. Intimne delove veša prosečan Srbin kupuje na pijacama zajedno sa šargarepom i ostalim zelenišem što dovodi do toga da mu naknadno gaće same spadaju. Prosečan Srbin stalno merka ženu ispod oka pitajući se da l’ ona zakida na porodičnom budžetu i odlazi u solarijum, kod manikira i pedikira, na masažu ili u neki spa centar što joj preporučuju svi časopisi tek da bi bila u trendu. Suruga prosečnog Srbina, veš mašinu uključuje samo noću a o mašini za sudove mašta. Da bi kvalitetnije živela štedi meso, struju, vodu, vazduh, sve ono što bi trebalo da joj omogući normalan život. Članovi prosečne srpske porodice su u večitom sukobu ko je više potrošio a ko je više zaslužio pa su shodno zaključenom neprekidno ljuti jedni na druge. Zbog ovoga prosečan Srbin bar jednom dnevno izgovara nekoliko rečenica čije su reči nepromenljive: - Ne serem ja pare! - Ne pišam ja u rezervoar! - Nisam ja budala! -Jebem te budalo! (sebi) - Je l’ vam ja ličim na budalu? (ostalima) - Kad ću već jednom da umrem slatko da se odmorim?! - Pravićete vi mene od blata! - Je l’ hoćete u zatvor da me oterate? Prosečan Srbin će jednog dana sesti i zapitati se gde je bio i šta je radio sve ove godine i doći će do poražavajuće činjenice da nije bio nigde i da nije radio ništa. I pored toga, prosečan Srbin će i dalje životariti i gledati kako drugi žive na njegov račun. I dalje će izlaziti na ulicu da arlauče i podržava nekoga k’o da nema pametnija posla. Onaj za koga bude uspeo da uzarlauče i strpa mu guzicu u neku od fotelja će potom, iz te udobne, kožne, fotelje, ponovo da ga ubedjuje kako se ’’iz ove kože ne može’’, da mora da bude i ono što ne mora a da ono što mora da se desi neće nikako. Kad malo bolje razmislim prosečan Srbin i ne zaslužuje bolje nego da životari ono što drugi žive. Jer, svaki prosečan Srbin je imao bar pet šansi da mu iz dupeta dodje u glavu. Za razliku od ostalih stanovnika ove planete put iz dupeta u glavu je kod prosečnog Srbina bar desetostruko duži. Da je kraći, prosečan Srbin ne bi imao na koga da kuka a to već ne bi bila normalna situacija. (Tekst iščupan iz moje arhive, Suske me uvek uznemiri.)

Iz poverljivih izvora

Mahlat — Thu, 05 Mar 2009 11:13:11 +0000

Ona je žderačica mladih i lepih muškaraca. Koliko ih je iskoristila, proždrala, ispraznila im krvotok i džepove, uništila im živote, ni broja se ne zna. Eto, zadnji koga je uhvatila u svoje kandže, s namerom da ga na kraju pojede kao bogomoljka, je sin jednog pumpadžije. Mladji od nje. Glup. Šta će dete. A sve predispozicije imao da mu život bude lep. Da nasledi porodičnio biznis. I zamak. Terao pumpadžija ucveljenu majku glupog sina jedinca da ide kod nekih baba, bajali mu, gasili ugljevlje, prskali ga nekom vodom dok spava, terali ga da se umiva naopako, al’ ništa nije vredelo. Zaludela ga ona žderačica nekim travkama pa mu pamet pomerila. Trajalo to, trajalo, dok pumpadžija nije poludeo, otiš’o kod žderačice i zapretio joj da će crna zemljica da je pojede ne ostavi li njegovog sina na miru. I pare joj neke dao samo da oslobodi sina. Koliko nije utvrdjeno al’ mora da su neke velike pare. Žderačica podvila rep i izgubila se iz života maloumnog sina s perspektivom. Žderačica sam ja. Ko su pumpadžija i njegov sin pojma nemam. Na znam ni da li se radi o vlasniku benzinske pumpe ili o onom što pumpa balone. Nije razjašnjeno. Koliko sam para uzela od pumpadžije koga ne poznajem takodje ne znam. Al’ velike su pare. Ovo sam preksinoć čula iz usta one što nije baš srećna da mi bude svekrva. Pustio je ljubimac preko telefona u etar da i ja čujem pošto ja teško poverujem koliko je neko blesav. Onda je dodala da sam nemoralna i neprimerena žena. Nemoralna sam razumela, neprimerena nisam. Kad je saznala da sam imala direktan prenos nove ratno huškačke strategije gospoja se bacila na ispijanje duple doze bensendina s namerom il’ da se otruje il’ da ja poverujem da u trenutku izlaganja nije vladala sobom. Tako mi preneli – da zbog mene pije bensendine. Umesto da pijem ja pa da prenose njoj. Sad, da je mene pitala ja bih joj rekla da to nije ništa i da ja ne padam na bensendinske prevare, da uzme neki žešći neuroleptik ako misli da gane moje srce. Ljubimac, jadan, pribegao filmskoj ljubavnoj patetici i rekao: Hoćete vi da shvatite da ja tu ženu volim? Mama u bensendinskoj izmaglici cikne i održi predavanje kako se u životu najviše vole mama i tata, da je brak ekonomski odnos – k’o da se tvoj otac i ja volimo, pa šta nam fali!!! Jebi ga. Žao mi je. To je trebala da uči ljubimca onda kad mu je pričala da ne pije znojav vodu, ne gura prste u utičnice, ne sedi na promaji i ne izlazi sa mokrom kosom napolje. Sad je kasno. Veliki tata, onaj što moj muž mora najviše da ga voli, poručio da će on uzeti stvar u svoje ruke. Mene valjda. I da se ne začudim ako mi neko polomi koske na ulici. I da vodim računa jer imam dete. A sve je počelo tako što smo pozvani da konačno odemo na rodjendan deteta od brata mog muža ljubimca. Ma, zvali su nas i do sad ali je big tata ucenjivao – ili oni ili ja. Ljubimac obično kaže – Ma nek’ se svi teraju – i ne odemo. Tako poručio i sad. I da će napraviti skandal. Ja bila apsolutno spremna da mu pripomognem i da tamo odem sa najdubljim dekolteom koji imam, da opravdam svoj status kurve i da čekam taj skandal. Ljubimac neće. Sramota ga onoga što bi tata mogao da uradi. Mene nije, ja se nikad ne stidim tudjih gluposti. Onda su pokušali da ubede ljubimca da ispoštuje tatu i da dodje sam. Ljubimac konstatovao da je potekao od ludaka. Tata opet poručio da ne može da shvati da mu je sin najgori na svetu i da je morao da se oženi sa mnom kao da je slep i bez nogu i ruku. Logičan zaključak je da meni pripada neko ko je slep i bez udova. Poručio i da on ’’jebe mladje nego što sam ja’’... i da zna i s kim sam i koliko ih je bilo i kako sam i u kojoj pozi. Blago njemu, ja sam pola pozaboravljala. Ja još nisam odlučila šta da mu poručim, da l’ da poručujem uopšte il’ odem i nokautiram ga i kažem mu ovo ti je od pumpadžijine nesudjene snaje, jeb’o te pumpadžija i tebe i onu što te ne voli a ništa joj ne fali. Da ih skinemo sa grbače nema trika. Kad ljubimac prestane da se javlja i kaže – Neću, bre, da pričam sa ludacima, odmah pronadju nekog kurira koji u cipelama i pletenicama prenosi poruke od njih do nas. Ja jadna sedim i čekam šta će da bude sledeće. Garantovano da su negde izbunarili neki pornić sa mnom u glavnoj ulozi. Ako je neko već gledao neka mi javi da budem u toku. I javite mi kakva sam da ne bude da se obrukam pred čovekom.

U susret 8. martu. S' oproštenjem...

Mahlat — Thu, 05 Mar 2009 17:43:55 +0000

Češki naučnik Niderle je pisao: ''Ni u familiji ni van nje čovek i žena nisu istog prava. Samo je čovek uživao sva prava zajednice. Odnos izmedju čoveka i žene je onakav kakav je izmedju suverena i podanika.'', a Vuk Karadžić je zabeležio: ''Kad Srbin pred kakim uglednim čovjekom mora pomenuti svoju ženu, to najčešće reče: S oproštenjem moja žena.'' Prema važećem zakonu u Iranu žena vredi kao pola muškarca koji vredi 150 miliona riala ili 18 750 dolara. Zašto su Iranci procenjivali sebe u novcu stvarno mi nije poznato al’ mislim da je samo zato da bi rekli da žene vrede upola manje. Isto tako su procenili i krv koja im vredi 100 kamila, ili 200 goveda, ili 1000 ovaca što se menja zavisno od inflacije. Da li muškarac koji primi žensku krv vredi manje, takodje mi nije poznato. Iranke moraju da nose tradicionalan dugačak crni veo a nepoštovanje ove obaveze plaćaju ili idu u zatvor od 10 dana do dva meseca. U krajnjim zapadnim delovima Nepala žene za vreme menstruacije smatraju prljavim pa te dane moraju da provedu u štali sa kravama, ne smeju da ulaze u kuću i ne dobijaju hranu koju jedu ostali ukućani. Nas ovde ne teraju u štale ali nas uče da ne treba u vreme menstruacije da idemo u crkvu jer smo ’’prljave’’. U Libanu je muškarcima zakonom dozvoljeno da imaju seks sa životinjama ali one moraju biti ženke. Seks sa mužjacima se kažnjava smrću. Vi sami procenite kakav status tamo imaju žene. U Bahreinu doktor muškog pola po zakonu može pregledati ženske genitalije ali mu je zabranjeno da gleda direktno u njih već pregled vrši gledajući odraz tih genitalija u ogledalu. Šta može da mu se desi ako pogleda u genitalije direktno mogu samo da nagadjam, valjda bi ga opseli djavoli. Isto tako mogu da nagadjam na šta liči taj pregled. U 28 afričkih zemalja i u nekim zemljama Bliskog istoka praktikuje se sakaćenje žena obrezivanjem. Preko 135 miliona devojčica u uzrastu od 4 do 12 godina podvrgnuto je ovom zahvatu. Za one koji ne znaju kako se to radi – odseca se vrh klitorisa ili ceo klitoris, negde se otklanjaju male i velike usmine i zašiva ostatak vulve najčešće žicom ili koncem. Ostavlja se samo mali otvor kroz koji može da otiče menstrualna krv. Da bi imale seksualni odnos rasecaju ih nožem prve bračne noći pa ih potom ponovo ušivaju da ne bi prevarile muža. Isto rade i za porodjaj. Svi ugroženi muškarci neka zamisle kako bi bilo da im neko po potrebi odseca i prišiva penis i da li to boli ili ne boli. Razloga za ovo sakaćenje ima mnogo i svi do jednog leže u praznoverju i predrasudama. Jedan od njih je da je da se klitoris smatra prljavim i muškim organom. Ovo je još jedan dokaz da bi čovek mnogo bolje odradio posao od Boga ili prirode, zavisno od toga u koju teoriju o ljudskom postanku veruje. Još suludije verovanje je da klitoris može da ’’ubode’’ muškarca pa, jadan, od tog otrovnog uboda može da umre ili da klitoris može da ubije bebu ako je dodirne tokom porodjaja. Najjezivije verovanje je da muževi neobrezanih žena mogu da umru i sklona sam da verujem da se obrezivanje najčešće vrši zbog toga, poznato je da smo mi, žene, stvorene samo zbog muškaraca. 21. vek je. Kao što vidite još uvek u svetu postoje žene kojima se osporava najosnovnije pravo. A ako se pitate od kada traje obespravljenost žena, nevažno gde i nevažno na koji način, odgovor je – još od onda kad je neandertalac u jednoj ruci nosio toljagu a drugom vukao ženu za kosu i tako krčio sebi put ka civilizaciji. U medjuvremenu, u srednjem veku, u periodu od 400 godina ubijeno je više od 9 miliona žena na najsvirepiji način pod optužbom da su bile veštice, najčešće zato što su pokušavale da se bave nekim intelektualnim radom. I evo nas u civilizaciji gde primećujemo blagu evoluciju u mišljenju ugroženih muškaraca. Ne proglašavaju nas za veštice ali nas proglašavaju za strane plaćenike čim pokažemo da o nečemu imamo svoj stav. E, u ovom 21. veku, žena koliko god bila pametna nije baš normalna. Kao što ste gore videli stav mnogih zajednica je da se normalna nije ni rodila nego da je potrebno doradjivanje. U ovom istom 21. veku kakvu god glupost da napravi muškarac, njemu se prašta. Pre par meseci, na Baliju sedamdesetogodišnjak silovao kravu. Mesecima. On je u stvari sa njom vodio ljubav al' krava nije imala pojma i to joj nije bilo dovoljno nego je švrljala levo-desno pa ostala bremenita. Seljani se živi isprepadali da je krava ostala trudna sa ovim što je silovao i da će se roditi hibrid krave i čoveka, poveli kravu na izlet, tj. izvezli je na otvoreno more i udavili je, tj. krava nije znala da pliva pa potonula. Dok se ona davila ovaj se brčkao u pličaku i ritualno okajavao grehe. Ako se pitate kakve veze ima ovo davljenje krave sa ženama ima i te kakve. Šta mislite da bi uradili da su posumnjali da je neka trudna žena ostala trudna sa samim nečastivim ili nekim sličnim. Mislite da je ne bi udavili?

''Dobar dan, dobili ste Boga...''

Mahlat — Fri, 06 Mar 2009 09:02:14 +0000

Ako je, kao što se tvrdi, Svevišnji sveprisutan onda mora da ga ima svuda. I onda uopšte ne čudi što postoje one online ispovedaonice. Lepo sedneš ispred svog kompjutera, konektuješ se i ispovediš se. Neko od onih koji lično komuniciraju sa Bogom će, čim bude imao vremena, to da prosledi Bogu da se zajedno smeju. Koliko god meni ovo bilo blesavo, stvarno ima logike da se Bog muva po internetu kao po nekom paralelnom svetu. To Papa garantovano zna čim je jedini zvanični predstavnik Boga na zemlji on mora sa njim povremeno i da popriča i da primi instrukcije. Mi pravoslavci se još nismo umrežili sa nebom al’ to je samo pitanje dana. Mislim, ako kričimo puteve ka Evropi moramo i ka nebu, nije lepo da se tamo u Evropi pojavimo kao zatucani i neumreženi pa da opet moraju da ponavljaju kompletan posao sa nama, sve ono kao sa ljudskim pravima. Strava me hvata koliko bi se tu pojavilo nezavisnih organizacija da lobiraju za svog provajdera. Dok se mi ne umrežimo, svet ide napred, normalno, pa tako od sutra možete da pozovete broj +316-4424-4901. To vam je broj Boga. Bog neće da vam se javi, javiće se automat koji će vas obavestiti da Bog trenutno nije tu, da ima neka preča posla i da možete da mu ostavite poruku posle zvučnog signala. Bog će kasnije, kad bude stigao kući i istuširao se sve to lepo da presluša i da vidi kome treba da pomogne. Da li će da vas pozove i da kaže: Dobar dan, dobio sam poruku od vas da vam se javim – pojma nemam al’ neko čudo će sigurno da se desi. Da li mi treba da zovemo ovaj broj nisam baš sigurna jer je ovo broj katoličkog Boga,i kod nas bi jedva uspostavili vezu da ostavimo poruku, i na kraju bi ispalo da nas Bog nije razumeo pošto katolički Bog ne kapira pravoslavce i obratno. Al’ da otvore liniju kod nas, bilo bi: Dobar dan, dobili ste nebeski kol centar, svi operateri su trenutno zauzeti, vi ste deseti po redu. Čekanje do javljanja je besplatno. Hvala što koristite naše usluge. Muzika... Dobar dan, dobili ste nebeski kol centar, svi operateri su trenutno zauzeti, vi ste osmi po redu. Čekanje do javljanja je besplatno. Hvala što koristite naše usluge. Muzika... Dobar dan... vi ste peti po redu... čekanje... Hvala... Muzika... i onda bi se neko garantovano javio i rekao: Dobili ste operatera broj 368526, Bog je trenutno na terenu. Molimo nazovite kasnije. Muzika...

Beli medvedi ili ima li smrtni greh oprost i opravdanje

Mahlat — Sat, 07 Mar 2009 14:42:07 +0000

Suočen sa gubitkom osećaja za greh kod ljudi, papa Benedikt XVI je, u vatikanskom listu ’’Osservatore romano’’ objavio listu sedam novih smrtnih grehova i tako ih dodao već postojećim smrtnim grehovima. Nikad mi to sa smrtnim grehovima nije bilo jasno, predvidja li crkva da onaj ko učini smrtni greh umre, da ga sprži Božija munja ili to rešava tako što će počiniocu koji se ispovedi i pokaje oprostiti u ime Boga. Hoću reći, ako je nešto smrtno onda je smrtno, oprosta nema, ne bi trebalo da ga bude. Kazne za već postojeće smrtne grehove gordost, zavist, požudu, gnev, lenjost, srebroljublje i proždrljivost su šarenolike i ne znam da li je iko podvrgnut predvidjenom kažnjavanju kao što je da će morati da jede zmije i pacove, da će biti skuvan u vrelom ulju ili biti bačen u jamu punu zmija, bar ne ovde na zemlji. Gore, u carstvu nebeskom ne znam da li postoji ulje, zmije i ostalo. To što ovaj spisak modernih smrtnih grehova stiže od poglavara katoličke crkve ne bi trebalo da ima veze pošto su grehovi – grehovi, uvek i svuda isti. Jedina je razlika što katolička crkva priznaje purgatorium a pravoslavna ne priznaje ovu dogmu, tako da katolici koji učine neki od smrtnih grehova mogu da se nadaju pročišćenju duše da bi mogli da udju u raj a pravoslavci ne. Ispada da je jedan te isti greh mnogo teži ako ga učini pravoslavac. Primat rimskog episkopa je od raskola uvek bio i ostao tačka razilaženja pravoslavne i rimokatoličke eklisologije a papa je nepogrešiv kada ex catedra govori o stvarima vere i morala. A pošto je rimski episkop najviši ’’zamenik’’ Hrista na zemlji računam da ovde nema zbora kad su novi grehovi u pitanju. Dakle, zvanično, moderni smrtni grehovi su: genetska modifikacija zagađivanje životne sredine prekomerno bogaćenje uzimanje i prodavanje droga abortus društvene nepravde koje prouzrokuju bedu i siromaštvo, i pedofilija. Što se prvih šest grehova tiče po njima bar pola čovečanstva ne bi trebalo da postoji a i to je malo. Što se naše zemlje tiče mnogi bi odavno trebalo da su već skuvani u vrelom ulju. Problem je što, najverovatnije, ne bi bilo dovoljno ulja. A što se tiče poslednjeg, sedmog, smrtnog greha, pedofilije, mislim da je i kuvanje u vrelom ulju, jedenje živih zmija i krčkanje u sumporu – malo. Naročito malo za pedofile iz redova sveštenstva. I katoličkog i pravoslavnog. I ovo mi je izbolo oči, dovelo me do stanja usijanja, ne znam kako ovog papu nije sramota da istupi sa ovom listom. U ime Hrista. Mislim, pošto je njegov zvanični zamenik. Jer, zna se koliko Crkva štiti pedofile u mantijama. Svim mogućim sredstvima. Da li je ovaj greh sveštenog lica manji od greha onoga ko nije iz svešteničkih redova ili za njih postoji posebna vrsta oprosta? I koliko god se ja pitala kako ti pedofili mogu da spavaju očigledno je da mogu. I da spavaju i da se brane i da imaju pravo na zataškavanje i olakšavajuće okolnosti. Do skoro se poštovalo vatikansko uputstvo iz 1962. godine koje se odnosilo na obavezu skrivanja pedofila i koje je davalo pravo Crkvi da sama rešava problem pedofilije u svojim redovima. Obično su taj problem rešavali tako što bi zabludelog sveštenika premestili iz jedne parohije u drugu. Kad odradi posao i u toj drugoj premeštali bi ga u treću i tako sve dotle dok im se, kao, malo ne smuči. Onda ga, kao, suspenduju, na jedno dva, tri meseca i vrate ga na posao čim malo sam sa sobom ne okaje grehe. Dakle, Crkva je, a naročito Vatikan koji uživa imunitet u Italiji, uvek zatvarala oči pred pedofilijom u svojim redovima a umela da zvoni na sva zvona kad to učini neko drugi. Procesuiranja su vrlo retka, kad se dese, Crkva ulaže žalbe, pretnje, molbe, opravdava i pere na sve moguće načine. Prvo procesuiranje sveštenika – pedofila u Italiji Vatikan je pokušao da ublaži tako što se izborio za istu minutažu na televiziji, koja je bila posvećena ovom procesuiranju da bi objasnila ’’problem’’ sa svoje tačke gledišta, Božijih izaslanika i Hristovih zamenika na zemlji. A kod nas!!! Prošle godine smo se svi zgražavala nad odlukom sudijinice iz Valjeva, nad blagom kaznom za silovanje jednog dečaka i užasavajućim olakšavajućim okolnostima (razveden je i samohrani otac osmogodišnjeg dečaka o kome nema ko da b rine!!!) koje su umesto primerene kazne za zločin presudu dovele skoro do oslobadjajuće. Uz dobro vladanje izaći će iz zatvora pre nego što je ušao. Ma, samo što nismo žalili onog monstruma. Ali, o slučajevima ’’Pahomije’’ i ’’Ilarion’’ da ne govorim. Visokopoštovani Ilarion je oslobodjen optužbi za bludne radnje sa dečacima zbog zastarevanja slučaja. Sumnje postoje i to je sve. Nikom ništa. Kako je neko mogao da dozvoli da ovaj slučaj zastari nikada mi neće biti jasno. Kako ovakav zločin uopšte može da zastari – ni to mi nije jasno. A ponajmanje mi je jasno kako onaj ko je dozvolio zastarevanje misli da time nije i sam učinio nikakav zločin. Na jedan odredjen način, ovim dozvoljavanjem zastarevanja, oni koji su trebali da sprovode zakon su zločin blagoslovili. A na njima nije da blagosiljaju. Jedino što mi pada na pamet je da su se oni strašno plašili da sude i presude u ovom slučaju. Ko zna! Možda su se uplašili da bi osumnjičeni dojavio Bogu kako su se prema njemu ophodili na zemlji pa da sudije nadrljaju ni krive ni dužne tako da su slučaj gurnuli u fioku. Al’, eto, danas su krivi i dužni pravdi. I, na kraju, pedofilija jeste smrtni greh. Ako je učini neko iz stada. Ovi ostali, koji su u direktnoj komunikaciji sa Bogom su, kad je pedofilija u pitanju, beli medvedi. Da l’ je Bog tako odlučio to samo oni znaju. Znaju ali ogluve i obnevide kad god se to desi. Štite Crkvu. Institucije su uvek bitnije od dece. Njih će kasnije voditi u neke druge institucije gde će ih lečiti a da ih nikad ne izleče. I bez obzira što nikada neće biti izlečeni od njih se očekuje da budu vernici. Zbog ovakvih zataškavanja žrtve pored rana na duši nose i slovo srama. Ako Crkva, u ime Boga, može svojim pripadnicima, na bilo koji način, da oprosti ovakav greh neka joj je alal! I njoj i Bogu. Neka joj je alal i što će naknadno ovu decu vrbovati u svoje redove ubedjujući ih da je Bog pravedan, da sve vidi, da svakoga stigne Božija kazna, što će očekivati da ova ranjena deca sutra budu dobri vernici. Jer, dobar vernik si samo ako se posvetiš crkvi, drugačije se ne priznaje. Ako oni koji dele pravdu mogu da dozvole da ovakav zločin zastari neka je alal i njima! Do nekog novog smrtnog greha sa olakšavajućim okolnostima. Crkvenim ili pravosudnim svejedno. (ovaj tekst je iz moje arhive a objavila sam ga samo jer imam potrebu da objasnim kakav je moj stav prema Božijim administratorima, kako rekoh u prethodnom postu – onima koji nemaju mere, i koji se mnogo manje plaše onoga iza čijeg se imena kriju nego svi mi)

Mali korak za ženu, veliki za muškarca

Mahlat — Sun, 08 Mar 2009 09:14:12 +0000

Jesmo li rezimirali da je žena stvorena samo zbog muškarca? Jesmo! A rezimirali smo i da smo super ispale kad se uzme u obzir da smo napravljene od jednog rebra. Dakle, dragi muškarci, prestanite da cvilite kako vam ne valjamo. Da je vaš praprapraotac bio velikodušniji mi bismo možda bile bolje. Eto, da je Adam dao malo više od jednog rebra... nego dao je jedno jedino rebro i to samo zato što ih je imao dvanaest. Taj pos’o s jednim rebrom nije odradjen kako treba pa nas vekovima doradjuju. Naročito zadnjih decenija kad je utvrdjeno da nam mozak i sise nisu ispali kako treba. Na mozgu rade muškarci konstantnim jebanjem u zdrav mozak po sistemu – ne znaš ti šta misliš ja ću da ti objasnim i ne veruješ ti valjda više sebi nego meni. Na sisama rade plastičari. I naučnici, naravno. Elem, švedski naučnici nisu sedeli skrštenih ruku i razmišljali kako da se bore sa kišnim šumama, globalnim zagrevanjem i tako nekim stvarima nego su se bacili na posao i utvrdili da kod žena koje imaju mutaciju gena CYP1A2 dolazi do smanjenja grudi od prevelikog ispijanja kafe! Tri šoljice su alarmantna doza. S obzirom na količiinu kafe koju popije prosečna žena na ovim prostorima trebalo bi da grudi i nemamo. Ili ni jednoj od nas ovaj gen nije mutirao. Nešto jeste. Pošto ja vodu uopšte ne pijem a radim i živim na kafu, mislim to mi je gorivo, došla sam do zaključka da mi je ovaj gen skroz u redu. Grudi su mi iste kao što su bile pre neku godinu. E sad, žena koja ima male grudi ili koja je primetila da joj se s godinama smanjuju treba ozbiljno da se zabrine. Ili da prestane da pije kafu ili da ode na neku kliniku i zatraži gensko ispitivanje s osvrtom na gen CYP1A2. Mora da bi je gledali k’o da nije normalna. Koja prestane da pije kafu dovodi sebe u opasnost da čitav dan hoda nadrndana tj. neprobudjena ali, drage žene, ako volite svoje muškarce vi se lišite zadovoljsta ispijanja kafe jerbo su neki drugi naučnici utvrdili da se muškarcima produžava život od gledanja u vaše grudi. Ako vam je palo na pamet da povećate dnevnu dozu ispijanja kafe kako biste se rešile svog muškarca (ima i takvih slučajeva, jelte), ne trujte se za džabe. Uvek ima sisa za gledanje. Sad, ja sam bila ubedjena da se naučnici bave samo ženama kad ono nije tako, bave se i muškarcima i taman kad sam pomislila da su utvrdili da nam nisu savršeni i da imaju nameru da ih osavremene u skladu sa današnjim vremenom ja videh da sam se opet zeznula. Opet se, bre, bave njihovom potencijom. Što kad ni jedan muškarac neće da prizna da mu tu nešto škripi ne znam. Naučnici su utvrdili da miris pokvarenih jaja uzbuzdjuje muškarce i da bi se mogao koristiti kao zamena za Viagru. Viagra skupa a pokvarenih jaja ima gde god hoćeš i lako ih je napraviti u domaćoj radinosti. I šta da zaključi čovek nego da su muškarci i žene nedodirljiva bića. Nama se od smrada pokvarenih jaja grči želudac i creva vezuju u čvor a njima se od istog opuštaju mišići i poboljšava krvotok. I to, izgleda, najviše u gaćama. Kakve smo tupave ne bi me čudilo da izbace parfem od koga ćemo da vonjamo na pokvarena jaja. Al’ muškarci će trčati za nama pa nema veze. I ne brinite, neće se ovaj parfem zvati ‘’Mućak’’, ‘’Muda od labuda’’ ili tako nekako, imaće englesko ime jer bi svako srpsko zbučalo krajnje glupo. Zvaće se na primer – MOODO. Parfem za 21. vek! Juče su svi mediji najavljivali današnji veliki praznik u životu muškarca, dajući savete kako da nas obraduju a najoriginalniji savet je – Izvedite svoju dragu na romantičnu večeru. Muškarci budale će poslušati i izvešće svoje drage u neki restoran misleći da je romantika sedenje medju buljukom nafriziranih žena i sličnih muškaraca budala ispred kojih titra sveća a ruže venu od muke. Pametni muškarci će se praviti ludi, znaju da je romantika jednom godišnje čista patetika. A vi, drage moje učinite taj mali korak i ne dozvolite da vam se muškarci danas peku na tihoj vatri kako da budu romantični. Šta je to za nas. Trknite do pijace i tražite jaja od pre godinu dana, garantovano ih ima. Pa zapušite nos ispremite jedan romantičan ručak tipa – jaja na moj način. U restoranu bi se vaš muškarac garantovano napio a zna se da su pijani muškarci neupotrebljivi. Ovako, s tim pokvarenim jajima, dok mirišu na nešto izmedju kretena i tvora, mišići će im se opustiti, krv će jurnuti i može biti da stvarno pamtite ovaj Osmi mart. Vama, dragi muškarci, danas srećno. Ipak ste vi ti koji moraju danas da se dokazuju. Ja odo’ da skuvam drugu kaficu. P.S. Meni vas je žao, mislim mnogo vas muče. Propratna muzika je malo gore desno :wink:

Per aspera ad astra

Mahlat — Mon, 09 Mar 2009 00:27:29 +0000

Red je da prenesem kako sam se leeeepo provela gledajući koga ćemo poslati na Eurosong. I grickajući nokte. Ispred televozora da ne pomislite da sam bila. Mnogo mi je žao što ne prijavih sebe, što ne nastupih kao Mahlat feat Ljubimac, ja da pevam a ljubimac da duva u češalj u pozadini, kose začešljane na prirodno i obučen k’o beogradsko proleće, u roze protkano žutim sa ljubičastim printom belih rada u prolećno predvečerje dok sve miriše na kišu i dok se duga sprema da se prući preko beogradskog neba. Dakle, na Eurosongu ćemo pokazati kako to izgleda kad Srbi kite ‘armoniku. Pošto do Eurosonga ima još vremena najverovatnije da će se poraditi na scenskom nastupu pa će od onog kićenja sve to preći u scenu kafanskog derta – pljuni pa zalepi po sred čela dok krčmarica Mara u pozadini toči vino a cela Jurop joj gleda u nedra koja igraju k'o i u svakoj krčmi u planini. Kako smo se nadali ispalo je još gore. Pevačica koja je nastupila sa dugim nogama za igranje i vitim telom za gledanje je zaboravila da joj belo grlo služi za pevanje pa je meni ostao onaj deo – samo oči za plakanje, naročito kad je ljubimac sav zbunjen pitao – Je l’ ona ovo u miniću, a ja odgovorila – Jok, bre, u gaćama! Izmedju su glumci nešto ‘teli ali nisam ukapirala šta, valjda da nam pokažu da pojedini glumci s glumom veze nemaju. S pevanjem još manje. I tako mi se plakalo sve vreme. Voditeljka koja ima ekskluzivno pravo da vodi naš izbor od sad pa za vjek i vjekova je to shvatila vrlo ozbiljno kao i svi ostali učesnici pa smo tako mogli na sceni da čujemo – A di vam je Željko – na šta je ona odgovarala – Samo što nije. Nju su inače doveli tamo da bude lepa i da ne misli šta govori pa je tako rekla da postoji naša stara izreka ’’Preko trnja do zvezda’’ na šta su se stari latini najverovatnije kolektivno prevrnuli u grobu. Ovo je inače uputila lepoj Nati koja je dobila nagradu za zvezdu godine. Kako sam ja ukapirala ona je dobila nagradu jer je celo prošlo leto pravila tupfere u novosadskoj bolnici dok smo svi mi pažljivo čitali da li njen suprug reauguje na njen glas i kad je trepnuo, kako ljubav ne zna za žrtve i kako je Nata heroj žena, veći nego Marija na prkosima. Inače, sve one žene i majke koje spavaju na drvenim stolicama uz svoje ranjene i bolesne su samo patetične budale i nisu zaslužile da budu pomenute nigde pošto ni jedna od njih nije kao lepa Nata imala taj trnovit put preko dobrostojećih sponzora do zvezda. Onda je Nata digla atmosferu, ne mogu da se setim kojom pesmom al’ rekla je da će da je digne. Oni u sali joj verovali. Za njom je nagradu dobio muškarac koji voli žene tj. onaj što kad peva ja tugujem što nisam tužna jer ne znam na koji drugi način mogu da uživam u njegovim pesmama. On se javno izvinio Željku, svom imenjaku, što razgovara na sceni sa Jovanom da ne bude sutra da je mislio nešto što nije. Otpeva čovek: ’’Ne žalim da s drugim te delim, samo pusti me da kraj tebe ostarim!’’ Ma jebi si mater i ti i onaj ko ti napisa tu tužbalicu s elementima mediterana i grčkih ostrva s umerenom klimom. Onda smo imali prilike da čujemo pobedničke pesme iz bivših YU republika koje je voditeljka nazvala pesmama iz naših ostalih zemalja. Sve je naše. Od Vardara pa do Triglava. O Tokiju da ne govorim. I tako je nastupila Crnogorka. Na engleskom. Logično pošto je na pesmi radio internacionalni tim – dva Crnogorca sa mestom boravka u Beogradu i dva sa sedištem u Podgorici. Crnogorci su radili, radili, na svom jeziku i pisanju novog riječnika i kad su videli da ne mogu da napišu pesmu sa padežima rešili da pevaju na engleskom jerbo, kako reče pevaljka, na tom se jeziku svi najbolje razumemo. Ja inače ne razumedoh ni jednu reč. Ne znam engleski. Makednoci su pokazali da su lepo vaspitani i da znaju da je red da se domaćici kod koje su u gostima održi zdravica pa su joj pesmom ’’Jovano, Jovanke’’, valjda, poželeli da joj i iduće godine rodi Eurosong sa novom frizurom i ako bog da i Željko. A ne da se svi čudimo što ga nema. I, na kraju, voditeljka nam je rekla da se nada da smo se lepo proveli. I oni jadnici u sali i mi ispred televizora. Ja nisam, jebi ga. Nije bio Željko. Sve mi nekako bilo neprijatno.

Od danas pijem samo pivo

Mahlat — Tue, 10 Mar 2009 09:40:55 +0000

Ne znam da li ste ikada u životu bili u situaciji da je neko zabidžio da ćete biti il’ njegovi il’ ničiji i da nema trika da mu objasnite da za istu režiju niste zainteresovani kao što sam ja imala sa onom budalom i mercedesom. Ne možeš čoveku da utuviš u glavu da nećeš kad je on lepo procenio da je super prilika za tebe, sve ima. I mecedes i kajlu i pare, da mu objasniš da nema ONO ne možeš, ni čuo nije da ONO postoji. Ja jesam al’ da kažem šta je to ONO ne znam al’ znam da to ONO što ja hoću on nema. Ne bi ni ja njemu verovala. Ili da hoćete da izadjete iz neke veze i lepo objašnjavate čoveku da ga više ne volite, da ga možda nikad niste ni voleli, upetljavate se i zapetljavate u objašnjavanja al’ ne vredi. Ne veruje vam, misli da ste pobrljaveli, da sa vama nije sve kako treba, da je to samo prolazna kriza, podseća vas na to šta je sve uradio za vas, koliko se žrtvovao, podseća vas na neke trenutke, pita da li je to zaslužio, sludi vas totalno. Počneš da se pitaš kakav si to čovek kad ne voliš onoga ko je toliko toga uradio za tebe, ubedjivao te da je muzika koju slušaš čisto sranje i pokušavao da te prebaci na neku drugu, zvocao kad god pogledaš levo il’ desno pošto treba da gledaš samo u njega, uporedjivao te sa svojom bivšom i ogovarao je na sva usta da umireš od muke šta li će o tebi pričati, hteo da radi kao tvoj stilista pa da te on oblači kako se njemu svidja, sve tako nešto. Onda počne da navaljuje da mu kažeš ko je taj drugi, nema šanse da poveruje da drugog nema, ako ga nema što ga ostavljaš, skroz je logično da ideš iz veze u vezu da ti ne pada na pamet da budeš malo sa sobom u vezi. Koliko god da pričaš – nema, bre, drugog, ima da te zapitkuje koliko to traje. To me uvek izludjivalo i sa muške i sa ženske strane. Ma može onaj jedan zvezde sa neba da skida, ne vredi. Ako onaj drugi neće zvezde – neće i gotovo. Tako sam ja imala par ludaka u životu sa kojima sam se natezala, oni mi se kao udvarali, ja kao treptala okicama i delovala sve osvojivije i taman kad bi pomislili da ću da dignem belu zastavu i viknem – Predajem se, brate, tvoja sam, radi sa mnom šta ‘oćeš - ja bih ukapirala da od ta posla nema ništa. On ostane ljut što mu odma’ nisam rekla da neću kao da sam ja odma' znala. Ako niste znali, naučnici (oni ludaci što od nas hoće da naprave robote) pokušavaju da dekodiraju ljubav pa kad budu uspeli, to jest kad budu uspeli da je svedu na bolest koja će biti izlečiva preći će na pravljenje i proizvodnju na veliko ljubavnog napitka ili ljubavne pilule. Ovaj napitak će se bazirati na oksitocinu ili hormonu nežnosti bez koga nema romantične veze. Naučnici su utvrdili da ovaj hormon tokom dojenja preplavljuje mozak i pomaže majci da uspostavi ’’ljubavni’’ odnos sa detetom a na nivo ovog hormona utiče, na primer, Viagra. Pa će neko sutra moći da me nakljuka tim hormonom a ja da budem preplavljena nežnošću do te mere da može da mi padne na pamet da ga usvojim. I da mu pred spavanje čitam bajke. Drugi hormon koji utiče na to da neki ljudi ne umeju da ostanu u vezama je Vazopresin tako da kako god obrnete onaj ko vas ne voli je bolestan čovek, ima nedostatak hormona ili neku gensku grešku, tek ćemo videti šta će se utvrditi. Eto radosti za sve one koji misle da ih neko ne voli jer nije normalan i da je njih nemoguće ne voleti. Odmah neka ga vode kod lekara da utvrde koji hormon tu pravi gluposti ili koji je gen mutirao pa neka ga vežu uz sebe dok ne pronadju ljubavni napitak. Onda neka mu saspu u grlo duplu dozu, za svaki slučaj. Ja živa nisam. Zamisli da te uhvati neko na kvarno i u piće ti sipa malo tog ljubavnog napitka a ti očima ne možeš da ga vidiš. I kako to misle? Ako bude neki univerzalni napitak neće se znati ko koga voli, za koga je ko naručen, ima da bude većih gluposti nego sad, neće se znati ni ko koga ni u kojoj pozi. A ako se bude naručivao po sistemu gledanja u tarot karte gde će morati da se odnesu podaci o boji kose, visini i težini, biće, brate, mnogo skup. Al’ možda ima ufiksiranih ljubavi koje su vredne toga. Al’ ko misli da je ovo u redu neka stane u red, možda bude gužva. A u vezi toga i mi konja za trku imamo. Kao i uvek. U novootvorenoj beogradskoj prodavnici exclusivnih prehrambenih proizvoda, gde ne videh ništa exclusivno al’ videh sve skupo pa ukapirah da je kod nas exclusiva u ceni a ne u kvalitetu videh ‘’Čaj za ljubavnike’’. Najzad nešto exclusivno!!! Ja se raspametila od sreće, izvadim aparat da ga uslikam al’ djavola. Obrušiše se na mene specijalci za očuvanje duha exclusivne prodavnice i rekoše da ne može. Mogu da kupim pa da slikam! E ne mogu! U toj raspravi potpuno zaboravim da se raspitam da li je to čaj za već postojeće ljubavnike ili radi po sistemu travki mirišljavki, da li se pije javno ili tajno, na koliko se sati pije, ima li produženo dejstvo i šta raste od toga, polni organi ili ljubav prema bližnjem, ima li neželjenih dejstava, da li se pije pre jela ili posle jela i ako direktno utiče na ljubavni čin koliko pre toga ga treba piti da bi imao puno dejstvo. A taman sam htela da vas obradujem nego me iznerivraše. Pa eto, da znate, ko veruje da od čaja rastu ljubav i još po nešto, ima i toga. A ja ću od danas da pijem samo pivo. I da tražim da ga otvore ispred mene. Šta ja znam koji ludak iz prošlosti vuče traume od onoga - nemaš ONO nešto - pa reši da mi pokaže da ima.

Statisti u kukuruzu

Mahlat — Wed, 11 Mar 2009 11:45:24 +0000

Posle dve nedelje iscrpljivanja i odlazaka na spavanje kad petlovi počnu da kukuriču (ovo je moja pretpostavka nisam čula petla ne pamtim) moj muž ljubimac rešio da me pošalje na kraći oporavak u rodni grad. Da obidjem starog babu i mile mi drugarice i, eventualno, da se naspavam i vratim osvežena. Inače, ljubimac i ja smo podvrgnuti iscrpljivanju – Kaži, je l’ da da sam u pravu; Kaži, je l’ to u redu; Kaži, je l’ to normalno... Noćima uživo, danju telefonski. Tako to bude kad se dvoje razvode. Ne umeju to da urade sami nego nadju drugih dvoje da im klimaju glavama, čas jednom čas drugom, da peru njihov prljav veš koji se nakupio, u Vanish da ga potapaš ne možeš da dodješ do osnovne boje. Malo se priča normalno – ajd’ da budemo civilizovani ljudi, malo se ciči i vrišti pa ljubimac il’ ja, na smenu, trčimo i zatvaramo prozore, ispašće da remetimo javni red i mir. Sve u svemu nas dvoje smo na silu uvučeni da statiramo i klimamo glavama. Pitali nas nisu, samo su rekli - Sedite tu i slušajte, kad neko od nas kaže – sad – vi klimnite. Pred zoru odu, zahvale nam se što nas imaju pa mogu da pričaju ono što ne smeju nige i ostave nas sludjene, vidimo učestvujemo u nečemu al’ nije nam baš najjasnije koja nam je uloga. I statiranje je nešto, ako ništa drugo sutra mogu da nas povuku za uši sa – videli ste, čuli ste, što niste rekli i slično. Samo, ja računam da se može i bez mene, naročito u filmovima u kojima ne želim da budem. Kad me nešto konkretno pitaju ja lažem pa na oči ne vidim jer ne prihvataju da ja ne želim da kažem svoje mišljenje i da moje mišljenje uopšte nije važno. Normalno je da lažem. U stvari, nije normalno ali je neophodno. Jer ja jednostavno ne želim da isrpvociram bilo kakvo i bilo čije mišljenje. I ne želim da me bilo ko popreko gleda zato što ne mislim kako se očekivalo. Me, uopšte ne želim da me neko sutra popreko gleda jer mi je sam nabio pod nos svoj prljav veš u trenutku kad je znao šta treba ali nije znao kako. I kad neko treba da mu napiše opravdanje. Ja neću, nisam sklona pisanju opravdanja nikome sem samoj sebi. Nemam ni prava. I neću da preuzmem to pravo koje mi se ovih dana velikodušno nudi. Moja slika ovog braka je – on je standardan muškarac koji očekuje od svoje žene da mu bude žena. Uvek i svuda. Odlazi na posao, vraća se, izvodi dete u šetnju, u pola noći izlazi po nešto neophodno što ne može da sačeka jutro, živi na dugme i nikako da uradi pravu stvar u pravo vreme. Ona je ugušena. Ona smatra da je sasvim normalno da jednom nedeljno ide kod frizera, na manikir, masažu, plivanje, tretman toplom čokoladom, da joj neko preporuči da se oblaže kravljom balegom i to bi platila, na kafanska vidjenja sa prijateljima, da ne kuva jer čemu onda služe restorani, da dete hrani u Meku, smatra da je mlada da bi je neko gušio i osporavao joj rodjenjem stečenu slobodu, da je nema, da ne mora da kaže gde je, da suprugu kaže da ne može da ide sa njom, da ne može ujutru da ustane da odvede dete u vrtić jer joj se spava, da joj dete zaspi u kafani i da ni metlama ne možeš da je izbaciš, da je danas sasvim normalno imati kućnu pomoćnicu iako ne radiš, nije se udala da riba kupatilo i... ima toga. Kad me pogleda sa znakom da klimnem glavom da je to normalno ja je gledam kao tele. Ne mogu da klimnem, ne smem da joj kažem – more, ne seri. Uglavnom kažem nešto u stilu – pa jeste normalno ako ti nedelja traje mesec dana a pomislim daj bože da ti uopšte znaš šta si htela kad si se udala, muža ili kućnu pomoćnicu, da živiš sa nekim ili sama, normalnu slobodu ili noćno orgijanje posle čega nisi ni za šta i ni za koga. Proradi mi bes i slatko bi njemu rekla- teraj ovu budalu od sebe. Ali nemam prava. I sad, postoji tu i dete – viši cilj – a kad neko u mom prisustvu dete nazove višim ciljem odma’ vadim oružje. Viši cilj u ovakvim situacijama obično služi kukavicama kao paravan, viši cilj plače kad se mama i tata svadjaju danima, viši cilj je više kod bake i deke nego sa onima koji ga najviše vole jer trenutno nemaju vremena za svoj viši cilj, viši cilj služi da se dokaže ko je bolji, ko više ustaje noću, viši cilj je ovde igračka koju bi oboje podelilo samo da mogu sa zaključkom da bi najbolje bilo da se taj viši cilj nije ni rodio jer sad stoji tu kao ograda koju niko ne ume da preskoči. Meni muka do povraćanja. Od svega. A prvenstveno od toga što moram da slušam i što se ne prihvata da neću. Moram, to mi je u opisu rodbinskih odnosa sve do trenutka dok jedno od njih ne prestane da mi bude rodjak i seti me se ponekad kao nekoga ko je mnogo jeo govna kad je njemu bilo najteže. Možete vi da mislite da sam ja kučka ali se to se razilazi sa mojim shvatanjima života, braka, razvoda i viših ciljeva. I alergična sam na životnu patetiku. I iskreno me boli uvo ko će šta da radi. I bolje da me niko ne pita šta mislim jer mislim vrlo ružno, to jest mislim da kad kombinacija ne valja treba menjati kombinaciju i poštedeti onaj viši cilj ludnice kao normalne životne pojave da ne bi sutra taj viši cilj mislio da je to sasvim normalno. Pa eto, idem na radnu terapiju, malo da vidim šta je tata zapatio dok me nije bilo. I je l’ stigao onaj čamac. Da se malo odmorim od razmišljanja umesto drugih. Tata mi sa svom domaćom menažerijom trenutno izgleda kao ’’dobar dan’’.

Kako se putuje po Srbiji

Mahlat — Wed, 11 Mar 2009 12:48:15 +0000

Firmom, Krstić, firmom Krstić... ...dobro, nije baš firma Krstić al’ slična je. Prošla godina. Ja u autobusu koji juri 5 na sat ka Beogradu. Bukvalno. Ne bih ni znala – informacija je bila od vozača lično. Krenuli smo uz njegovo: ’’Narode krećemo na ler pa šta nam Bog da!’’. U autobusu tajac i neverica. Ko da poveruje u ovako nešto. Da je Beograd nizbrdo poverovala bih da ćemo do njega stići na ler po sistemu ’’nizbrdo se i govno kotrlja’’. Al’ nije, uglavnom je ravno. A po ravnom nešto što neće samo može da ide samo ako ga guraš. Vozač je zvao svoje... šta su mu ne znam al’ zovu se Čepa i Drlja. Kad se neko zove Čepa ili Drlja ne možeš da očekuješ rešenje problema. Uglavnom Čepa i Drlja su savetovali da ide tako laganica pa kad stigne. Prostom računicom sa brzinom od 5 km na sat stigli bismo sutra sa dva sata zakašnjenja. Meni ljubimac ne bi otvorio vrata pošto nemam običaj da kasnim kući više od 24 sata. Posle desetak kilometara, tom brzinom 5 na sat, saznali smo da je sa tog autobusa skinut deo da bi se kompletirao drugi, znači primenjen je još jedan srpski sistem - ’’seci uši krpi dupe’’. Elektorinka je blokirala mada autobus uopste nije ličio na nešto što ima veze sa elektronikom. Ja počela da se smejem. I smejala bi se ja bogtepitadokle da onaj vozač ne pozva Čepu ili Drlju i ne reče kako se sav preznojio i da će mu skočiti šećer. Tu sam počela da paničim, šta ću, crna, ako mu od tog šećera koji skače padne mrak na oči a ja ne znam da vozim autobus sa nefunkcionirajućom elektronikom kao, najverovatnije, niko od onih ostalih putnika. I tu sam već počela sve po spisku čas Čepi, čas Drlji, čas obojici. Na saznanje da smo u elektronski oštećenom autobusu je izbila revolucija. Vozač je istog trenutka parkirao autobus, mi izmileli napolje da pušimo, za nama potrčali oni koji ne puše a svi do jednog smo telefonirali i kukumavčili da smo na sred auto puta, sa bolesnim autobusom i vozačem koji će se razboleti u roku od dva i po minuta, teže nego autobus. Čepa ili Drlja je i dalje tvrdio da nema rezervni autobus koji bi poslao da nas preuzme. Taj autobus koji nema je stigao za 15 minuta. Lep i nov. Jedan od onih koji čuvaju kad voze do Pariza ili tako negde gde treba da pokažemo da i mi konja za trku imamo. Stigla sam sa sat kašnjenja. Pod stresom, iscrpljena i sludjena.. Pod stresom od ludaka koji nas je vozio. Iscrpljena od zvonjave mobilnih telefona uglavnom u ritmu najgorih narodnjačkih hitova. Sludjena što sam videla da kod nas drugovi milicajci padaju sa drveta. Ja sam inače mislila da se oni prave po nekim školama kad ono jok! Rastu na drveću i tu čekaju, kad padnu na zemlju, da ih pokupi neki autobus. Malo, malo, pa smo stajali da pokupimo jednog od njih. Na kraju smo ličili na sendvič – levo civili, desno civili, u sredini drugovi milicajci u stojecem položaju pod punom ratnom opremom. Kažem – nije firma Krstić al’ ko da jeste. Falili samo mlada i mladoženja. I šlager pevač. Doduše, šlager pevača su zamenili telefoni.

Drugovi blogeri, Mahlat se javlja na raport

Mahlat — Sun, 15 Mar 2009 07:53:48 +0000

Imala sreće sa autobusom. Al’ sa saputnikom nisam. On je bio saputnik, ja sapatnica. Autobus lep, udoban, čist, vozač očuvanih živaca, ne psuje i ne pljuje, na autobuskom mini TV-u film. Američki. Bez prevoda. Saputnik ne zna američki, zvocao sve vreme. Jeb’o mater Amerikancima i našoj državi (k’o da mi nemamo filmove), sve vreme me zapitkivao – Šta kaže, šta kaže... Ja pokušala da objasnim da ni ja ne znam američki al’ on je i dalje zapitkivao. Uzeh knjigu i zeznuh se. Šta čitam? Nešto o Staljinu... Ma šta ima da čitam o Staljinu, to je onaj što mu je Tito rekao istorijsko NE, to je sve što treba da znam. Ostavih, jadna, knjigu. Pade mi na pamet da stavim slušalice al’ on bi me garant’ pitao šta slušam pa odustadoh i počeh da mu prevodim film i da kunem u sebi što ne pustiše ’’Bitku na neretvi’’ovaj bi bar navijao i ostavio me na miru. Tata javio da do kuće dodjem sama, nije daleko. Nije, i svetlo se vidi u daljini ali se put do nje ne vidi. U selu kad je mrak vidiš samo crno. Gore, dole, napred, pozadi, k’o da si upao u crnu rupu. Nekako stigoh. U kući on i dva majstora. Odma’ sam se iznervirala. Šta prave? Svinjac! Kol’ko ćeš svinja da čuvaš? Pa jednu, šta postavljam glupa pitanja. Ja konstatovah da je on ipak besan i da mu je dosadno. Kupio samohodnu kosačicu. I šta kad ona tako samohodna tamo udari u nešto kad je pustiš da samohoda? Odeš i okreneš je. Znači, samohodna i glupa, moraš da je pratiš. Kupio aparat za brijanje. Kakav je? Čupa u pičku materinu! Bar jednom u dve godine kupi jedan, konstatuje da čupa i spakuje ga. Jednog dana ćemo otvoriti muzej aparata za brijanje. Kupio nov mobilni telefon. Naterao me da mu namestim Amaliu Rodrigez (znaš ko’ko je volim!) umesto zvona. Kad čita novine a zvoni telefon ne možeš da ga ubediš da zvoni – Ja mislio to na televiziji. Video seljak da svima telefoni pevaju kao omiljeni pevači. U dnu dvorišta blokovi. Za pušnicu. Valjda da suši onu jednu svinju za koju pravi svinjac. Sutradan sam išla da se vidim sa nek’olko ljudi i obavim par prijateljskih, poslovnih i nametnuto porodičnih odnosa. Restoran u kome sam trebala da se vidim sa drugaricom sam promašila, jedva me pronašla. Restorani inače umeju da se premeštaju i da izmedju njih niču novi. Ako ne pratiš tokove odma’ zalutaš. Sve što sam je pitala mi objašnjavala sa – Ništa nemoj da me pitaš! Slatko smo se ispričale. Posao sam dogovorila. Uz natezanje oko plaćanja, normalno. Porodično nametnuti razgovor sa tatom mile mi ljubimice protekao u njegovom nalivanju lozom i ispovedanju. Bi mi ga žao pa mi jednog trenutka pade na pamet da predložom da ljubimica njemu plaća alimentaciju umesto on njoj. Ipak je on nju napravio, nije to mali pos’o. Nadjosmo se na istoj sumi koja je i bila uz tendenciju porasta ako mu krene posao koji je stao. Tako je to s privatnicima, stalno im stoji posao. Kad sam trebala da se vidim sa kumom reših da promenim restoran da mi ne bi naplatili kiriju. Napolju pljusak. Hazbend javio – u Beogradu ništa! Ja se još jednom mučila pitajući se ko izmisli ono ’’obilazi kao kiša oko Kragujevca’’, tamo, bre, stalno pada kiša, bar kad ja odem. Taksija nigde pošto u mom rodnom gradu za 100 dinara ima da se voziš uzduž i popreko, prosto ti žao da ne udješ u taksi i po lepom vremenu, za razliku od Beograda gde kad udješ u taksi posle moraš da gladuješ. Podjoh nogama. Bez kišobrana jer sam računala da će kiša da zaobidje... Skinuh naočare jerbo nisam ugradila brisače. Počeh tako ćorava da upadam u bare jer kod nas nemaš trotoar bez rupa i bara. Moja suknja do zemlje poče da pije vodu i da pije, i da pije, osećam sve je teža i teža, a osećam i da klizi na dole. U jednoj ruci mi tašna, u drugoj silne fascikle, nemam treću da drži suknju. Do restorana u kome sedi živčana kuma sam stigla k’o Čkalja kad je sišao sa konja u onom filmu ’’Put oko sveta’’, pokušavala sam kolenima da zadržim suknju na sebi. Razmišljala sam da l’ da sednem za sto il’ medju kišobrane. Kuma normalna kao i uvek, odma’ mi bilo bolje, ništa je ne boli, normalna joj deca, muž joj još nije pobegao, sve regularno. Doduše, s izborom restorana sam se zeznula, samo su hujali neki koji me nisu videli sto godina i koji pojma nisu imali da sam promenila grad i svi su mi tražili telefon da mi se jave kad dodju ili da ja nešto pogledam pa da im javim kakva je situacija s tim što sam pogledala, počeh da se nerviram. Kad mi je zadnji rekao - Daj mi telefon – htedoh ceo telefon da mu dam. Evo ti pa se ti zezaj sa ovima od pre tebe. I tako... lepo se odmorih... U medjuvremenu me je muž ljubimac zvao milion puta da me pita gde šta stoji. U petak sam putem telefona držala za ruku ćerku ljubimicu koja je sedela na zubarskoj stolici i pevala joj neku utešiteljsku pesmu. Tek ću da izračunam koliko me košta jedna plomba. Zubar joj usput rekao da je neophodno da nosi fiksnu protezu, da to košta 800 eura i da razgovara sa roditeljima. Ja ljubazno millu ćerku zamolila da razgovaramo neki drugi put i da nadje boljeg zubara. I htela sam još da ostanem. Baš mi je bilo lepo. Nego prošle noći ćerku ujeo pauk. Nadula joj se ruka a ja ne umem da lečim telefonom k’o svi oni TV iscelitelji pa sam morala da se vratim. Prošle godine u ovo vreme je ljubimca ujeo pauk, jedva ga izlečismo, koštalo nas kao letovanje u Turskoj all inclusiv. Danas ću da lovim paukove, nema mi druge. Raport podnela Mahlat nenaspavana.

Vežba, vežba i samo vežba. Uspeh će doći kasnije!

Mahlat — Sun, 15 Mar 2009 21:55:00 +0000

Povučena jednom današnjom posetom na blogu setih se ovog svog teksta. Uvek sam mislila da je vaspitavanje deteta najlakša stvar na svetu ako hoćete time da se bavite, ako dete ne doživljavate kao još jedan problem u životu već pretrpanom problemima i ako ste svesni toga da deca to ne umeju sama. I naravno, da ne postoje svi oni koji pričaju suprotno od vas a kojima deca u odredjenom dobu više veruju pa počnu da se ponašaju kao da su im roditelji stigli ekspres poštom iz kamenog doba. Ako imate živaca za bacanje i ako dobro podnosite gluposti preporučujem vam da kupite neki od časopisa za tinejdžerke. To da vidite! I posle toga da kako znate i umete, deci, to jest devojčicama (edukacijom dečaka se još ne bave, dečaci ipak sporije sazrevaju – dokazano) objasnite da ti časopisi nemaju veze sa njihovim odrastanjem, da su urednici takvih časopisa budale koje treba kazniti, zatvoriti, pitati ih da li tako vaspitavaju i svoju decu i odakle prepisuju sve te gluposti ispod kojih se ponosno potpisuju. Dakle, tinejdžeri/ke su deca od 13 do 19 godina. To je neko opšte odredjenje. Meni nije baš najjasnije jer 13 i 19 godina su kao nebo i zemlja i, priznaćete, devojčica je u 13 godina još devočica a u 19 već devojka. U 13 godina devojčice još ne izlaze od ponoći a u 19 izlaze. Trinaestogodišnje devojčice su šesti razred osnovne škole a devetnaestogodišnje četvrti srednje. Trinaestogodišnje devojčice tek dobijaju prvu menstruaciju, devetnaestogodišnje naveliko imaju seksualna iskustva, neke se udaju čim se raspuste. Trinaestogodišnje devojčice nigde ne idu bez pitanja i znanja roditelja (iskreno se nadam), devetnaestogodišnje, rekoh, izlaze oko ponoći i vraćaju se kući na vreme da mami i tati skuvaju prvu jutarnju kafu. Da ne nabrajam više razliku izmedju devojčica i devojaka koja, izgleda, ne postoji, došao mi je do ruku jedan od časopisa specijaloizovan za tinejdžerke. Neverovatno edukativan! A kompletna edukacija se svodi samo na seks. Naravno da mislim da decu treba i uputiti i obrazovati i naučiti da se štite ali ostala sam šokirana jer ispada da će u životu samo obavljati seksualne radnje. Od toga će im zavisiti čitav život pa valjda treba da budu dobro potkovane. Ovaj časopis ih sve uči da su vredne samo onoliko koliko vrede muškarcima. Sve ostalo mogu da zanemare. Osnovno što svaka devojčica treba da zna je kako da pokaže momku da ga voli. To će mu pokazati time što će tačno znati gde da ga mazi – da se ne fokusira mnogo na penis jer nije to jedina muška erogena zona! Svog dečka treba da stavi na ispit koliko dugo može da izdrži bez seksa pa ako je on ne prevari u toj nametnutoj apstinencionalnoj krizi može da bude sigurna da je voli. Ako joj se dečko slučajno požali da misli da mu je penis mali odmah mora da ga razuveri i da mu objasni da ’’nije važno što je mali ako je dobar tehničar’’! Treba da mu govori kako ima najlepši penis na svetu srećna i presrećna što joj je neki takav uopšte pripao. Svaka devojka iz muškarčevih snova treba dobro da zna kad njen dečko želi da mu ona kaže ’’volim te’’ pa to treba da ponavlja kao papagaj uvek, svuda i stalno, jer ako on posumnja u njenu ljubav može biti da je zameni nekom boljom. Oko tvrdnje ’’Ako vaš dečko pomisli da ste lepi sigurno će poželeti da spava sa vama’’ sam se dobro mučila i nisam uspela da dodjem do zadovoljavajuće analize. Sve što sam zaključila je da one devojčice koje misle da su ružne, a većina u tinejdžerskom dobu baš tako misle o sebi) rastu uverene da samo ako su lepe imaju šanse da jednog dana iskuse seks. Ako nisu već sad su u depresiji. Naravno, posle ove dubokoumne konstatacije specijalizovanog časopisa slede uputstva kako vizuelno povećati grudi, kako pućiti usta i kako ličiti na ovcu. Uspeh zagarantovan! A posle ovoga slede silikonske korekcije. Da ne bude da ovaj časopis zanemaruje to što deca idu u školu, ma kakvi, ima savršena uputstva šta se radi na školskom odmoru a iznad svega šta se radi ako je doooosadno na času. Svojim čitateljkama koje naziva ribama i cicama u stilu – Ako želiš da budeš cool riba – preporučuje da kucka poruke. Poruka za drugaricu: ’’Muškarci imaju svoj mini vrt, dva mala krompira, jednu šargarepu, malo peršuna i strašno se uzbude kad im u vrt udje puž!’’ – Ova poruka najverovatnije treba da se šalje na času biologije. Ja sve razumedoh za ovaj ’’rajski vrt’’ al’ ostadoh u dilemi šta je puž koji izaziva strašno uzbudjenje. Devojčice najverovatnije znaju, ja pojma nemam! Poruka za njega: ’’Hajde da zajedno vežbamo matematiku! Prvo ćemo da se saberemo, pa da oduzmemo odeću jedno drugom, onda ćemo da delimo mnogo poljubaca i na kraju ćemo da se množimo!’’ - Roditelji uopšte ne treba da se čude što im deca i posle toliko vežbanja ne znaju matematiku. Zato što ne vežbaju matematiku nego se množe! Po uputstvu! Sve u svemu to što vi pokušavate nečemu da naučite svoje devojčice bacite u vodu i ne mučite se. Njih uče da od seksa sve zavisi naročito od toga koliko će biti dobre, nežene i predusretljive prema velikim muškarcima. Pripremaju ih za ulogu ljubavnice i dobre vile koja ispunjava sve seksualne želje. Ako ovo gradivo ne savladaju nisu se imale rašta ni roditi! I na kraju, kad sam došla do pitanja čitateljki i odgovora istim, sve moje nade su pale u vodu. Pitanje – Gde je ulaz za tampon? (13 godina) – odgovor: tampon se stavlja u vaginu, sledi objašnjenje gde je vagina ako devojčica slučajno nije znala. Pitanje: Da li treba da počnem da vežbam da stavljam tampon? (12 godina) – odgovor: Lepo što si nas ovo pitala (lepo??!! Nije lepo, to treba da pita mamu) pa onda obrazlaganje da li je vreme ili nije vreme što zavisi od toga da li je već imala seksualne odnose ili ne! Pitanje: Mogu li da zatrudnim ako nemam menstruaciju ali je dobijem nedelju dana posle seksualnog odnosa? (15 godina). Odgovor nisam razumela, nadam se da devojčica jeste. Pitanje: Moj dečko i ja smo imali prvi seksualni odnos i prvi put smo bili potpuno goli. Da li je to u redu? (14 godina). E, ja ne razumedoh za šta je pitala da li je u redu – za seksualni odnos ili što su bili goli, oni joj odgovoriše da je u redu. Valjda i jedno i drugo. Pitanje: Dok je moj dečko bio na pripremama sa svojim klubom spavala sam sa drugim dečkom. Da li sam ga prevarila? (15 godina). Odgovor: Ma kakvi! I ako misliš da jesi - nisi. Živi život! Ne baš ovako al’ objasniše joj lepo i biranim rečima da se ne kaje jer će i on nju prevariti čim mu se ukaže prilika ako već nije. Devojčice od 11 godina su uzdržane, valjda se još stide pa uglavnom hvale svoj najbolji časopis – Baš ste cool! Vi ste moj najomiljeniji časopis, redovno vas kupujem i čitam od početka do kraja! Eto, dragi roditelji, da se ne sekirate. Sve što vi ne možete da kažete svojim devojčicama ima ko može i hoće. I nikako neće da im kaže da ste vi jedini sa kojima treba da razgovaraju. Nije normalno da majke i ćerke pričaju o seksu. Al’ je zato normalno da u 15 godina varaju, lažu svoje momke i nemaju pojma, i pored seksualnog iskustva, gde da stave tampon! I naravno da znaju sve muškarčeve erogene zone pre nego što upoznaju svoje. To što im prvi seks i nije bio nešto nije ništa strašno. Lepo im u ovom časopisu objasne da će drugi put biti bolje! Dakle, vežba, vežba i samo vežba. Rezultati će doći treba samo da budu uporne! Talenat je samo pola uspeha, mora da se radi! Stvarno nemojte da brinete, biće one jednog dana savršene ljubavnice. Nekom muškarcu. Tehničaru. S kakvim god penisom. Oni su i s malim i s velikim savršeni. Njih niko ne uči da ga produžavaju jer muškarci nisu seksualni objekti. Oni su konzumenti. A konzumiraju samo lepo upakovanu robu. To devojčice nikako ne smeju da zaborave. Jednog dana će im neko možda reći da seks ima neke veze sa osećanjima. I da pre stupanja u seksualne odnose treba da odrastu. I da nisu na ovom svetu da bi bile roba. I da im ništa u životu neće pobeći seks naročito… Bar mislim...

Mali oglas lične prirode

Mahlat — Mon, 16 Mar 2009 22:58:47 +0000

Jedan Britanac pritisnut obavezama i nezadovoljstvom dao je oglas da prodaje ženu a to otprilike glasi ovako: Žena na prodaju, samo priča a ništa ne govori, neprekidno prigovara, skupa za održavanje, malo zardjala, bez poreza. Hteo čovek da se poigra, ako da bog da mu se žena uzme u pamet kad ono počeli da se javljaju zainteresovani pa on sad razmišlja da l’ da unovčava il’ da sačeka još malo, možda joj skoči cena tako zardjaloj. Meni odmah mozak pretitlovao na nas. Mi sve kao nešto fini i pametni, trpimo šta nas snašlo dok taj ludi, ludi, svet prodaje, kupuje i zaradjuje na onome što je naoko neisplativo. Nikak’i smo trgovci. Daklemmmm... evo ga oglas: Vlast na prodaju, samo pričaju a ništa ne govore, obećavaju a ništa ne sprovode, uvek imaju dobru strategiju i precizan plan, kad god se sastanu k’o komunisti obrate pažnju na razna pitanja a odgovora nigde, skupi za održavanje, korodirali po sredini i krajevima, bez poreza. Mnogo prešli, registrovani do 2012. ako se u medjuvremenu nešto ne promeni. Obavljen prvi, i drugi, i treći i... tehnički pregled. Ful oprema. Prvi vlasnici. Gratis gos’n Dinkić, stručnjak za očuvanje banaka, prodaju preduzeća i besplatne akcije. Sa gitarom ili bez gitare. Po želji ugradjujemo Djelića sa sve penkalom. Kad se javiše ovom Britancu, javiće se, vala, i nama neko. Pa kad otvore kupljeno a iz paketa počnu da iskaču ministri, ministri, ministri, pa pomoćnici, sekretari i ostali sa sve stručnjacima za recklažu otpada, verska pitanja i uticaj svetske ekonomske krize na konstantnu krizu u nas... i pitaju nas šta da rade sa njima mi da im kažemo – Ma sve vam to super radi kad se dobro navije samo mi nismo umeli da ih navijemo. Mi smo mislili da je problem u podmazivanju pa smo podmazivali, podmazivali, podmazivali... I više nemamo čime da podmazujemo. A kišno neko vreme...

Rumenka, je l' se ovako šije!?

Mahlat — Wed, 18 Mar 2009 10:05:19 +0000

Šetala ja letos sa ćerkom ljubimicom. Nagledala se lepih ljudi, lepih komada garderobe i zaljubila se u jednu tuniku. Udjem da je kupim kad ona košta 46 000! Ja jadna brojah one nule, menjah cvikere, treptah, kašljah, umal’ se ne udavih ona i dalje košta 46 000. Izadjem napolje trzajući glavom. Onda vidim lep letnji ceger, baš lep. Možeš s njim na plažu, pijacu, gde ’oćeš. Kažem ljubimici: Aj’ ti udji i vidi da l’ da ulazim i ja. Ljubimica izadje i kaže 28 000! Eto, za stilizovan ceger. Tako poluluda a već puna inata svratim i kupim materijal da sama sašijem tuniku. Materijal sladak onako k’o beogradsko proleće. Sednem da je šijem. Sedela sam za mašinom šila sam sva srećna kako mi to lepo ide. Nije se pojavio ni jedan oficir da me pita čija sam, ja srećna, presrećna, niko me ne dira i samo maštam kako ću da budem lepa kad je obučem. I tako srećno stignem do rukava što je negde pred kraj posla. Ušijem jedan i taman kad sam se u’vatila za drugi zazvoni telefon. Obavim vrlo važan razgovor koji se sveo na – nije to ništa, proći će, aj’ ne lupaj gluposti, ma nema veze, ne radim ništa, samo se ti javi kad god nemaš druga posla. Vratim se i ušijem onaj drugi rukav. Kad sam ga ušila vidim da sam ga ušila naopako. Počnem blago da se dimim. Taman rešim da ga oparam i ušijem kako je bog rek’o, zazvoni telefon. Obavim još jedan važan razgovor o uticaju muškarca kretena na vrlo finu i pristojnu srpsku ženu. Vratim se i oparam rukav. I tek onda primetim da sam oparala onaj koji sam ušila kako treba. Počnem da cvilim. Taman sam se dovela u red kad uleti ljubimica da joj skratim pantalone koje je kupila a koje kao po običaju imaju nogavice taman za manekenku iz Afrike kojoj noge rastu iz nosa a ne za moju ljubimicu koja ima prosečno srpske duge noge. Ja kažem: Znaš šta, nešto mi ne ide od ruke danas, ako krenem da ih skraćujem može lako da se desi da ti napravim od njih bermude. Aj’ ti, blago meni idi pa dodji sutra. Ljubimica se uvredjeno povukla u svoju sobu. Ljubimac stig’o s posla mrtvosan. Silno se iznenadio kad me video. Tunika nije imala rukave, on nije imao večeru, ja nisam više imala živaca. Konstatuje da nije sve crno što se loše svrši i izvede me na večeru. Ja popila neko vino i tako mrtva ‘ladna došla do zaključka da rukavi i nisu neka fora usred leta i patentiram tuniku bez rukava... I sad gledam materijale koje sam kupila u rodnom mi gradu i razmišljam kojim redom da krenem. Prvo da šijem pa da pijem il’ da pijem pa da šijem.

Mala erotska

Mahlat — Wed, 18 Mar 2009 18:11:52 +0000

D je govorio da je najlepša slika na svetu kad ona jede prezrele breskve a kapi se slivaju niz njenu bradu, klize preko grudi pa preko stomaka… Ili kad u polumraku jede breskve koje su prethodno plivale u čaši crnog vina… Poznanstvo je bilo sasvim slučajno. Za nju… On je sa svim mogućim namerama sišao do one stene na kojoj je ona ležala i rekao joj da je jednostavno morao… Da mu je upala u dvogled i tu ostala danima. I da se ne plaši, on tim dvogledom uopšte nije tražio nju, nije tražio ništa… samo je gledao u daljinu… I šta uopšte ona radi tu tako sama, na toj steni… D je bio najneobičniji, najhrabriji, najmaštovitiji muškarac sa onom dozom muškog ludila koje očarava i koje ne daje prostora da M misli ni da se predomisli… Umeo je u sekundi mačke da se uzvere uz drvo i da odozgo iz krošnje vikne – Uopšte me ne slušaš… Umeo je da pita – Hoćeš da kleknem… i da klekne, bilo gde, zbog najobičnije gluposti oko koje se M durila kao malo dete… M je sa D naučila šta je to spajanje… šta je stapanje… šta je prožimanje… šta znači dvoje a jedno… Izmedju njih dvoje nije postojalo ništa, čak ni vazduh, bilo im je nevažno čija je koža a čiji znoj… D i M su živeli udaljeni mnogo, mnogo kilometara, izmedju njih su bile tri zemlje, mnogo granica… Dve godine su prelazili mnogo, mnogo kilometara da bi zajedno šetali po snegu ili gledali kako opada lišće, ili radili bilo šta… Imali su planove… Da ukinu kilometre i granice. Da ukinu rastanke. Jednog dana M je putovala od Dubrovnika ka jednoj maloj kući blizu Splita. D je prešao poslednju granicu i putovao od Zagreba ka istoj maloj kući. Mnogo je žurio. I nikad nije stigao… Sve izmedju D i M ostalo je nedovršeno… Samo što sam se ja šalila. Ova priča nema nikakve veze sa erotikom...

Esej o WC šolji

Mahlat — Wed, 18 Mar 2009 21:18:37 +0000

Deo kupatila. U ruralnim sredinama Srbije još nemontiran zbog predrasuda da nije lepo srati u kući. Tamo wc šolju zamenjuje šljivar u koji se ide sa lopatom, što da vršilac radnje ima na šta da se osloni, što da zatrpa ono što je napravio da ne bi sledeći put ugazio u isto. U slučaju da pada kiša u šljivar se ide i sa lopatom i sa kišobranom. Isti se nosi i u vreme opadanja šljiva. Kišobran obavezno ima polomljene žice zbog sudaranja sa granama šljive i po povratku iz šljivara se ostavlja ispred vrata da sledeći posetitelj šljivara ne bi napravio štetu dok traži kišobran. Zaključak - na selu kišobran uvek mora da ti bude na dohvat ruke da se ne bi usrao u gaće. U varoškim sredinama wc šolja ima nekoliko namena: Čitanje dnevne i nedeljne štampe što ume da traje sve dok neko od ukućana ne arlaukne ispred vrata: Jesi se udavio tamo? Istog trenutka čitač izleće iz kupatila i besno saopštava da će se odseliti jer ni na wc šolji nema mira. Razmišljanje o dnevno porodičnoj, političkoj i finansijskoj situaciji. Ova radnja kombinovana sa sranjem može da ugrozi život i ista se ne preporučuje osetljivim ljudima. Jedan moj rodjak mnogo radi i kaže da čitav dan nema vremena za razmišljanje. Uveče dodje i zaglavi u kupatilo da misli. Kako je sklon gušenjima na nervnoj bazi malo malo pa izleti iz kupatila spuštenih gaća i bez vazduha. Njegova jadna žena i sama upadne u paniku da l’ da mu prvo oblači gaće ili da zove hitnu pomoć. Sa svojom kumom ne govore pošto je ona kad se to desilo istrčala napolje, bilo je sramota da gleda kumu u golo dupe i ostalo a oni je optužili da bi mrtva ’ladna gledala kako joj umire kum. Savet – kad vam je kuma u poseti nemojte da serete. Pomenutom rodjaku je žena strogo zabranila da sere i da misli a ako baš mora da obavlja obe radnje istovremeno da ode do neke ambulante i da sere tamo da bi odmah mogao da primi pomoć zbog posledica koje izaziva razmišljanje. Prisećanje nečeg neophodnog i neodložnog. Onaj ko se setio nečega za šta je siguran da će zaboraviti čim ustane sa wc šolje urla iz kupatila i pokušava da dozove nekoga da mu da instrukcije što pozvani obično ne čuje. Iz kupatila izlazi sa pitanjem: Jebote, je l’ čuješ koliko te zovem? Pozvani zabezeknuto gleda, ništa čuo nije niti može da shvati što bi ga zvao neko ko upravo kaki. Isto važi i za obrnut smer, obavezno se neko setio da mora nešto neodložno da saopšti onome ko sedi na wc šolji, pridje do vrata i pita - Jesi tu? Ovaj iznutra odgovara kao da ga razapinju sa - Jee...eee...eee...sammm... Sledi svadja, onaj sa wc šolje viče - Pusti me da serem na miru!, onaj ispred vrata - Čekaj, samo nešto da ti kažem. To traje dok ovaj ne zaboravi šta je hteo da kaže. Onaj sa wc šolje izlazi i konstatuje - U ovoj kući čovek ne može ni da sere na miru! Za udarac po čelu – Jebote, opet sam zaboravio da kupim toalet papir! Posledica – troše se salvete koje se čuvaju za goste a koje mora kroz odškrinuta vrata kroz koja ne može ni igla da se provuče obično da doda neko ko ne bi smeo da vidi da zaboravni sedi na wc šolji. Za gledanje u zvezde koje se ne vide. Do istih pokušavaju da dopru muškarci odmah po otvaranju šlica što dovodi do toga da ne umeju onoliku rupu, što bi rekla Duda kod Dede, da nacentriraju onolicnim polnim organom. Ili premeravaju dokle mogu da dobace, enigma kako muškarci promaše onoliki otvor na wc šolji je uglavnom nerešena. Za svadjanje – opet nije spuštena daska, čemu služi poklopac na wc šolji, opet si usr’o ovu wc šolju, kad ćeš ti jednom da oribaš wc šolju, ko šta radi ja samo ribam wc šolju... Za izazivanje muke do povraćanja – Kad god udjem u kupatilo i vidim wc šolju pripadne mi muka! Za sramoćenje kad dodju gosti i izazivanje moždanog udara kod istih – Mora da si opet upiš’o wc šolju, sa’će žena tamo da se šlogira. Za izvinjavanje zbog istog. Gošća se obično ponaša kao da njen muž piški sedeći. Za dokazivanje da žensko govno d’izvinete miriše na parfem a muško srmdi – Posle tebe ko udje ima da se udavi! Za pružanje direktnog i neskrivenog odgovora deci kakav im je otac – Izlazi barabo samoživa, upiša se dete! Za beg od smrti – Požuri malo, ovde svi mogu da poumiru dok ti ne izadješ! Svako sedanje na wc šolju dovodi u smrtnu opasnost ili onoga ko je seo ili onoga ko čeka red. Svejedno, neko umire. Kad malo bolje razmislim šljivar uopšte nje loša ideja. Ako imate kišobran.

Muzikanti

Mahlat — Fri, 20 Mar 2009 01:14:53 +0000

Ne znam da li postoji i jedno žensko koje nije maštalo da ima dečka koji svira gitaru. To mu dodje onako baš romantično, ona, on, vino i gitara, taman za jednu srceparajuću pesmu. Pa ona mašta kako oni sede sami u polutami devojačke sobe dok on zaljubljeno prebira po žicama, ljubav se oseća u vazduhu, ptičice cvrkuću a ona mašta kako će da je zaprosi s gitarom ispod prozora. Od ta posla nema ništa, on obično ne svira gitaru a ako svira devojka obično ne može da ga natera da je uzme u ruke, uglavnom ga čeka dok on uvežbava najnoviju stvar sa ortacima a kako svira može da čuje samo kad se okupi društvo. I to onda na sve liči sem na romantičnu scenu uglavnom se dvojica, trojica otimaju oko gitare dok ne izbezume sve prisutne a devojka ne ukapira da nema stvari na ovom svetu oko koje se muškarci neće otimati i raspravljati ko je bolji. E, tako sam ja kad sam se prvi put zaljubila, zaljubila u dečka koji svira gitaru. Slučajno, nisam imala pojma. Samo što ovaj nije bio baš nešto društven a mnogo je voleo da svira. I ja morala da ga slušam i kad vežba i kad je uvežbao i kad kao nešto komponuje, i improvizacije, i kad ga bole prsti, i kad mu pukne žica, i kad ne može nešto da skine, uopšte me nije poštovao kao publiku da lepo uvežba pa da ja dodjem na gotovo. Ja bila mlada i glupa i verovala da je to ljubav. Jednog dana mu saopštim da mi se smučio sa sve tom gitarom da će starost a me pita gde mi je bila mladost, ko, bre, da čeka da on postane vrhunski muzičar i da mu leči popucale prste, napolju sve cveta a ja glumim euforičnu publiku koja je nasela na ono – još samo večeras u vašem gradu. Posle sam k’o što je normalno maštala o nekome sa gitarom i tim romantičnim prebiranjem po žicama al’ ni jedan mi se nije nudo. Meni su se, kao po pravilu -volim plave a dešavaju mi se crni – udvarali harmonikaši. A kao po pravilu od celog kafanskog orkestra i to onog finog sto fino prilaze do stola da pitaju je l’ po volji neka pesma, harmonikaš obično izgleda onako brdjanski, mešavina čobanina i drvoseče što je posledica onoga da svaki seljak sanja da mu sin svira ’armoniku. I obično nosi sat na desnoj a pečatni prsten na levoj. I obično svira onu dugmetaru što me dodatno izbezumi. I pocupkuje dok razvlači onaj meh. I znoji se. I obraća mi se u trećem licu sa – Koja je pesma dami po volji. Ja se obrnem, nigde dame i dodatno poludim. I posle mi šalje piće i nazdravlja mi preko glava svih gostiju u restoranu što dovodi do toga da se svi okrenu prema meni a isto dovodi do toga da odma’ ’oću da idem kući što pa dovodi do toga da oni koji su sa mnom pobesne. A sve dovodi do toga da mi presedne. Pomenuti harmonikaši mnogo vole da budu fini pa mi se jedan predstavio kao kapelnik orkestra. Pet minuta sam ga gledala k’o krava mrtvo tele, kakav bre kapelnik kafanskog orkestra, bog te mazo, ajd’ makni mi se. Pošto se ovo često dešavalo ja sam mnogo često stajala ispred ogledala i pokušavala da zamislim kako bi stajala jednom ’armonikašu ako je tačno ono da svaka vreća traži odgovarajuću zakrpu. I ništa. Lepo vidim kako stojim pored gitariste kojeg nigde nema. I u nekim zrelim godinama sam prestala da maštam o muškarcu sa gitarom, bila sam ubedjena da je moja podela harmonikaš samo mi nikako nije bilo jasno što mi ne zapadne neki školovan pa kad se znoji da to bude zbog ’’Turskog marša’’ a ne zbog ’’Polomiću čaše od kristala’’. A onda sam upoznala jednog koji mi je u onoj udvaračkoj fazi kad se priča o propalim bivšim ljubavima, omiljenoj boji i maminoj sarmi, rekao da je muzičar. Ja taktički da ne dovedem sebe u stanje histerije pitam: Je l’ harmonika... na šta on sa osmehom predratnog švalera odgovori: Ma ne... udahne vazduh i u toj jednoj sekundi ja počnem da se zahvaljujem bogu kad on radosno uzvikne: Kontrabas! Umalo nisam pala sa stolice al’ računam žice su žice, kakve veze ima veličina. I zaljubila se. I one je imao umetničko ime pošto uz kontrabas ne ide obično srpsko ime i tako sam ja često sa njim i njegovim umetničkim imenom išla na njegove svirke dok se u kolima izmedju nas dvoje gurao vrat kontrabasa. Onda sam počela da razmišljam da harmonika i nije loša, ona bi bar sama sedela na zadnjem sedištu problem je samo što je uz nju išao i harmonikaš. On je na tim svirkama sa nekol’ko sličnih njemu koji mrze svoja imena glumio džez orkestar na vrhuncu slave. Posle se to raspalo i ja sam videla da je kontrabas do zla boga glup instrument jer uopšte ne možeš da ga digneš i raspališ po glavi kontrabasistu kad te iznervira. A ako se pitate što pisah noćas o ovome, kad sam upoznala mog ljubimca i kad sam mu uzimala generalije i porodičnu anamnezu on rek’o da ne svira ništa. Večeras bludi nešto u prazno, šta je mislio bog zna al’ okrete se prema meni i kaže: Uvek sam maštao da sviram harmoniku. Kad ga nisam ubila dobro je prošao. Samo sam ga obavestila da prestane da mašta ili ako već mora da se prebaci na nešto normalno ili ja odo’. Prosto me frka uhvatila, svako maštanje teži tome da bude ostvareno.

Partizanka Mara

Mahlat — Fri, 20 Mar 2009 20:09:07 +0000

Preporučena muzika Te 1999. Godine, u Rambujeu je održana Konferencija o rešenju kosmetske krize, u Požarevcu je rastao zabavni park ’’Bambilend’’ pod pokroviteljstvom preduzeća ’’Madona’’ a sve pod budnim okom gazde koji je pio sok od višanja koje je skupio lično i personalno, održana je premijera filma ’’Nož’’ a struju smo imali po grupama ili je nismo imali po grupama, tako nešto. U Zagrebu je zabranjeno prikazivanje partizanskih filmova. U Subotici je osnova Organizacioni odbor za doček novog milenijuma. Savezna vlada je prodala dva aviona. Nisu nam ni trebali pošto nismo nigde putovali, onaj iz inostranstva ko je hteo da pošalje garantno pismo Srbinu morao je da položi kao garanciju malo bogatstvo sa sve ženom, decom i užom familijom. Tog 23. marta 1999. godine ja sam spakovala dete, fotografije i ličnu kartu i krenula put tate pošto sam živela u naselju okruženom kasarnama a nisam umela da letim. 24. marta u 20 časova nestala je struja. Pola sata smo mislili da je došao red na nas da štedimo dok u onom mraku nismo došli do nekog radija i čuli da su ’’svetski agresori izvršili napad na teritoriju suverene Jugoslavije’’. Nismo se ni snašli kad je pola zgrade naletelo sa ćebićima i kesama sa lekovima a u onom mraku nismo uspeli ni da se prebrojimo, bilo nas ko Vilotića od 12 do 120. Tek ujutru smo videli da nas ima devetnaestoro. Kreveta nismo imali ni upola. Sutradan su javili da su ’’operativna spremnost i borbena gotovost na najvišem mogućem nivou. Svi smo bili spremni da gledamo napad. Ministarstvo unutrašnjih poslova je saopštilo da je ’’očuvan javni red i mir na teritoriji cele republike i da se život gradjana odvija normalno uz visok stepen svesti i discipline.’’ Što se mene tiče ja sam bila svesna da smo najebali i disciplinovano sam se svake večeri tuširala i pedantno oblačila da bežim u šumu ako pripucaju po nama. Nije imalo šansi da me neko natera da se svučem. U kući počela organizacija spavanja i raspored ispijanja tableta za smirenje. Posle dve tri večeri, po mrklom mraku u selo je stigla vojska. Jedva me sprečiše da se vratim u grad. Ujutru došli da traže smeštaj, ja ih gledala belo i imala osećaj da snimamo partizanski film. Tata bio spreman njih da primi a mene valjda da proda pod izgovorom – Jebi ga to je narodna vojska. Jedva ih ubedismo da pored nas devetnaestoro nema mesta, ionako se više nije znalo ko sa kim spava. Stražu davali ispred naše kuće. Objasnili mi da lozinke za smenu straže i ono što kažu kad naidje agresor pre nego što mu viknu – Stoj pucaću! – prave – vojni termin i grad, primer Četa – Čačak. Ja ljubazno zamolila da jednom i ja odredim lozinku, sva srećna što sam ukapirala, da i ja doprinesem borbi za otadžbinu. Ajd, kažu oni a ja sva srećna rekoh – Gas maska – Gornji Milanovac. Htedoše da umru od smeha. Bilo ih preko 200 ako nisu lagali. I svih preko dvesta su pokušavali da me ubede da sam žena njihovog života što je valjda sudbina svake žene koja je neudata i jedina u čitavom vikend naselju koja ima manje od 100 godina. Pošto su mene naučili da se fine devojke ne bakću sa vojskom branila sam se svim mogućim verbalnim i neverbalnim sredstvima i ostala fina. U ostalim slučajevima sam bila fina partizanka, kuvala im kafe, pravila palačinke i vadila im krpelje za koje mi ni danas nije jasno gde ih nadjoše. Gde god sam krenula za mnom je išao bar jedan vojnik pa mi zabranili da izlazim iz dvorišta. Otac reko – Ti gde god se pojaviš neki problemi - pa je majka rešila da ona ubuduće ide po mleko i jaja. Život u kući se odvijao normalno ako izuzmemo spavanje. Sirene se nisu čule pa smo morali da vodimo računa kad će se pojaviti avion u uglu ekrana. Kako se pojavio avion tako tata oblači pižamu i odlazi u krevet. Odatle je nabijao majci kome je stigao i drao se na sve redom – Majke im ga nabijem agresorskoj – Majke mu ga nabijem ko opet pušta vodu u kupatilu (kao da oni odozgo prisluškuju kad puštamo vodu) – Gasi svetlo, pobiće nas ko govna – Ko je sad na’šo da se vozi majke mu ga nabijem – Ja sam zapamtio rat, majke vam ga nabijem i sve tako. Meni se obraćao sa ne seri, ja kažem -Gadjali RTS, on – Ajd’ ne seri, gde smeju da gadjaju RTS pa onda – Majke im ga nabijem stvarno gadjali RTS i tako za sve što su pogodili. Majka se ozbiljno bavila razmišljanjem o ubistvu koje je htela da provuče kao kolateralnu štetu. U neko doba je rešio da skine pižamu i obukao je maskirno odelo s kojim ide u lov. Majka zamolila boga da vojska kad krene povede i njega. Greškom. Noću smo izlazili na terasu da gledamo napad i odbranu, decu ubedjivali da je vatromet a oca da ovo nije bombardovanje iz ’41. Kako se čuju detonacije tako je vikao mom bratu – Beži pod kajsiju, beži pod kajsiju! Kajsija s tri grane i dva cveta, s korenom da je izvadiš lakša je od mog brata. Posle bismo se bili oko frižidera i tako nekol’ko puta noću – napad – odbrana- frižider. Brat je bombardovanje proveo pijan, rešio valjda ako mora da umre da to bude bezbolno, da bude anesteziran. Tako pijan je umeo da zaspi dijagonalno i sa svojih dva metra i stotinak kila zauzme četiri parking mesta. Mi jadni ga budimo, budimo, i na kraju spavamo za stolom. U neko doba se probudi i objasni nam kako smo ludi, koji djavo spavamo k’o u kafani. Ko god nam je svratio tih dana bili smo pod stresom da će ostati i na spavanju. Posle mesec dana smo svi bili ludi i svajdali smo se u krug i što nas bombarduju i što nas ne bombarduju, i što mene spopadaju rezervisti, i što je mraz sjeb’o kajsiju, i što je uzbuna i što kasni uzbuna, i što nije niko luk, što nema struje, što neko pušta vodu, što je neko nekoga pogledao, nije nam trebao razlog. I onda sam ja rešila da se vratim kući. Ako ginem da ginem sa živcima a ne gore da se vodim kao luda. I tog dana bombarduju kasarnu. Jedna detonacija, izleće kvaka. Druga detonacija otvaraju se vrata i komšinica iz stana preko puta leti u moj zagrljaj, pada preko mene i kaže: Bog te mazo, da ova detonacija ne otvori vrata morala bi da ti ih kupim. Ekspresno sam se vratila medju vojsku. Ako ginem da ginem ispod vojske a ne ispod komšinice. Al’ završi se bombardovanje. ’Oću reći, ne pogiboh. Ni ispod koga. ’’Posle 78 dana bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije – kraj agresije. Sinoć oko 22 časa potpisan je Vojnotehnički sporazum za mirno rešenje kosmetske krize. Pola sata kasnije, sastao se Savet NATO u Briselu i posle kraćeg većanja prihvatio obustavljanje bombardovanja na našu zemlju. Rano jutros Havijer Solana obavestio je Kofija Anana da je sve srpemno za donošenje Rezolucije SB UN o raspletu kosmetske krize. U većini gradova Srbije, pošto je RTS javila da je agresija NATO protiv SRJ završena, gradjani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.’’ - ’’Večernje novosti’’ – 10. jun 1999. Ostalo je istorija. Pištolji i automatsko oružje su još uvek kod gradjana. Petarde su zabranjene.

Danas milujem

Mahlat — Mon, 23 Mar 2009 13:28:51 +0000

Svakoga kome je milovanje potrebno. Ne naplaćujem. Svetska ekonomska kriza samo što nije stigla i kod nas. Šta će ovde nije mi jasno. Em od nas neće da se ovajdi , em mi već gostimo jednu krizu, ima da bude gužva, živa nisam, neće se znati ni ko pije ni ko plaća. Mi otudjeni, niko ni sa kim ne razgovara, ima ovde da crkne od dosade. Niko više ne piše ljubavna pisma, sve ide mejlom, udvaranje kao nezaobilazan deo zavodjenja se vrši porukama, sve je otišlo u internet. Najavljuju da će ljudi zbog krize ostati bez posla pa kad se pridruže onima koji su ostali bez posla u godinama kad nije bilo krize nastaće opšta pometnja. Muževi i žene će morati ponovo da se upoznaju a oboje da otkrivaju da imaju decu, da to mora da se vaspitava, da se kuvaju neki ručkovi, da se razgovara, kako će to da bude ne mogu da zamislim. Ozbiljno sam počela da se sekiram. Kad ono, mene bog uvek pogleda kad ne znam kako ću dalje pa mi je jutros poslao nov članak, prepisan iz bog te pita kojih imperijalističkih novina i podmetnuo mi ga kao kukavičje jaje. Dakle, kako preživeti skorodolazeću, ničim izazvanu i koji će nam djavo krizu kad već imamo našu?!!! Pozovite prijatelje koje za koje niste imali vremena zbog prezauzetosti. Spremite im večeru ili organizujte izlet u prirodu pa se slatko ispričajte. Sve to ako budete imali para da kupite prasence koje ćete nataknuti na ražanj i benzin da se otkotrljate do nekog izletišta. Idite na meditaciju. Meditacija je super stvar za mentalno zdravlje a tokom meditiranja možete da regenerišete svoju karmu i malo popričate sa njom da saznate koje greške ispaštate kad ste se rodili ovde gde ste se roditli. Time ćete osloboditi energetsku blokadu i osećaćete se lako kao ptičica. Upišite neki kurs stranog jezika, kurs ikebane ili origamija, promenite svoj učmali način života, radite sve ono za šta niste imali vremena. Idite na aerobik ili relaksacionu masažu, još bolje na tretman toplom čokoladom ili ispiranje debelog creva. Izbacite toksine iz sebe! Hranite se zdravo, ne zaboravite da zdravlje na usta ulazi, jedite belo meso, što više voća, morske plodove, počastite sebe porcijom tartufa, odlični su za potenciju. Ne zaboravite da se sve može rešiti a da je zdrvlje najvažnije. Ako se razbolite moraćete kod lekara a to podrazumeva davanje mita pa kupovinu lekova, vodite računa. Usput se nadajte da svi oni koji drže kurseve i kisele vas u toploj čokoladi sve to rade iz čiste ljubavi prema rodu svom i ne naplaćuju svoje usluge. Kad krenete iz kuće dobro zamandalite stanove jer će u vreme krize doći do poplave lopova, onih koji su glupi pa neće ići kao vi na meditaciju nego će ići u kradju. Čim kriza prodje i lopovi će se povući kao i svaka poplava. Zaboravili ste da se dodirujete. Grlite se. Milujte se. Milovanje je delotvorno i na onoga ko miluje i na onoga koga milujete. Nećete ni osetiti krizu. Ako vam, dok se milujete, dodje da radite još nešto nemojte, može da se desi dete kud ćete s njim u ovo vreme krize. Zapamtite da lepa reč i gvozdena vrata otvara, budite ljubazni i smešite se. Kao ono kad Dara, u onom flmu ’’Lude godine’’ kaže Žiki: A tebi kad dodje da opsuješ, ti nemoj nego se nasmeši, evo ovako :D A Žika joj odgovori: I ja tebi :evil: I gle čuda, meni se uopšte više ne psuje. Sva sam suptilna, samo bih da milujem. Pa izvol'te. Danas milujem, k’o što rekoh besplatno. A možda ću i sutra. Tol’ko od mene. Jeb’o im pas mater. U toploj čokoladi!

To što si oženio Mahlat, to nije normalno!

Mahlat — Tue, 24 Mar 2009 13:51:21 +0000

Neko iz šarenolike rodbine mogu ljubimca ko ga mnogo voli i sekira se što se ljubimac pati sa mnom, otiš’o negde, kod nekoga, neke gatare i odneo sliku mog ljubimca. S neke svadbe, valjda. I referisao. A nama preneli. Voli mene moj ljubimac. Al’ ne voli me što on tako ’oće nego što ima crnu magiju. Nisam mu to ja uradila, ja jes’ da sam matora al’ nisam pokvarena žena, fina sam, čuvarna domaćica, lepa žena, sposobna, od jednog dinara dva napravim, gde ljubimac okom tu ja skokom. Al’ to nije normalno. Moj mili ljubimac vuče prokletstvo s majčine strane pa do neke babe u dva'es’osmo koleno koja je najverovatnije harala po nekom selu i prepadala tudje muževe pa sad ljubimac na poklon dobio mene da okajava njene grehe. Ja počeh da tonem u fotelju, bog te mazo, biće da sam promašila vek, slušam i ne verujem šta mi ovaj govori. I? I sad ja treba da vodim ljubimca kod neke babe što topi olovo, gasi ugljevlje, vata zmije i slepe miševe, da ponesem vodu sa česme sa koje ljubimac pije, adresu će da mi nabavi. A? Pa da mu skine tu crnu magiju! Znači ja treba da vodim mog ljubimca kod neke babe da mu skine mene, je l’ tako? Ma jok! Samo magiju da mu skine. Čekaj bre, ljubimac oženio mene zato što nije normalan to jest zato što ima magiju. Kad skinemo magiju, nema magije, ljubimac će da progleda ko mače od mesec dana, da se lupi po čelu i da kaže – Bog te mazo, ’de su mi oči bile, daj da da ’vatam nešto mladje dok mogu i da me šutne u dupe, je l’ tako? Ma nije! Samo prokletstvo da mu skine. On mene ako voli nema tu problema. Ako sam ja posledica te babe razvratnice pa jebi ga, šta ću, nije nam bilo sudjeno. Doš’o ljubimac juče s posla, platu nije primio, nadrndan, ljubimica ima temperaturu, oni što se razvode još uvek telefoniraju na svakih pola sata s iscrpnim referatom ko je šta kome rekao pa da mi procenimo je l’ to normalno, bio malo haotičan dan. Ja okolo naokolo i objasnim ljubimcu da je na redu nova taktika to jest da ’oće da mu skinu mene ako da bog da ukapira koje je sranje napravio kad se sa mnom oženio. Nije jasno ljubimcu ni koja magija, ni ko je gde iš’o, ni kakva slika, ni ko je normalan a ko nenormalan, kakvo olovo, koja voda, ko je koga začarao, ko je slep kod očiju i na kraju zabranio da se javljam na telefon. Zabranio i sebi. Legli mi noćas i ljubimac bludi u plafon, prevrće se pa opet bludi i jednog trenutka kaže: Majke ti, je l’ ima neki recept za skidanje lude rodbine sa grbače, raspitaj se negde. Pa eto, ako neko zna nek’ pomaže. Samo da ne moram da idem u ponoć na groblje da tražim grob gde je sahranjena devica, da ne moram da ’vatam žabe i da tražim razroku crnkinju koja će da u’vati belog zeca koji u vreme punog meseca pretrčava preko raskrsnice na srveno svetlo, ako je neki razuman recept ću da probam. Inače ćemo da poludimo.

Nisu muškarci sisali vesla iako žene obično misle da jesu i da su na kraju progutali čamac

Mahlat — Wed, 25 Mar 2009 01:11:13 +0000

Nama ženama, kako se zadevojčimo savetuju ‘’pamet u glavu i dupe uza zid’’. Dupe uza zid znači – nemoj slučajno da bi dozvolila da te neki zezne. Pamet u glavu znači - zajebi koga god možeš a za one koje nisi mogla laži da jesi. Sve skupa znači – muškarci su stoke samo na jedno misle, žene su divne iako misle na to isto samo malo nafilovano da se dušmani ne dosete. I mi tako provedemo život kao sumanute stalno misleći a šta ‘’on’’ misli, kakve su mu namere, ozbiljne ili neozbiljne, osmatramo ih i premeravamo stručnim ženskim okom, pravimo im psihološke profile kao da su serijske ubice, da znaju kako ih obradjujemo ne bi nam prišli na dohvat ruke. Nikada. Mi za to vreme il’ ne mislimo il’ mislimo nevino. Tako ja ukapirala. Da moraš da se praviš da su muškarci lovci a mi guske. Nemam pojma da li muškarci čitaju ženske časopise ali za njih je mnogo bolje da ih ne čitaju jer ako ih otvore videće da su oni u stvari običan plen. Koji crni lovci!!! Čitah jedan tekst o tome kako prepoznati zakletog neženju i pobeći od njega glavom bez obzira, ne gubiti vreme za džabe nego ‘vatati nekog ko hoće da se ženi. Dakle, zakleti neženja se plaši vezivanja i zajedničkog života. Lažu bre! Zaklete neženje su ukapirali ko su i šta su žene. Drugo, kod nas muškarac mora da živi sa nekom ženom, il’ sa majkom il’ sa partnerkom, jel’te, oni koji žive sa majkom bar ne moraju da se pravdaju. Znaci po kojima sigurno možete da zaključite ko su zaklete neženje su sledeći: ’’On sanja o odlasku na Tajland da bi iskusio seks turizam’’. Ovo je većini naših muškaraca nedostupno a ako imaju para mogu sebi da obezbede Tajlandjanku na nekoj bližoj destinaciji nego što je Tajland. Svakako vam neće reći da sanja o ovome. A sanjaće svašta isto kao žene. Ako je strašno sanjati i maštati onda ne znam zašto ti isti ženski časopisi savetuju žene da se radi poboljšanja seksualnog života (sve žene su rodjene sa seksualnim problemima) upuste u seksualno maštanje, da to nije ništa strašno i da je sasvim ok da vode ljubav sa jednim a maštaju o drugom. A druga stvar je da mnogo više sanjaju oženjeni muškarci nego neoženjeni. ’’Ako se vaš muškarac povremeno vraća kući pred zoru znači da su mu bitniji prijatelji.’’ Nije tačno. Bitni ste mu vi ali su mu bitni i prijatelji. I treba sa njima povremeno da se vidi. Ne znam dokle će učiti žene da se muškarčev život završava čim se ožene i da im sem ljubljene žene ništa više u životu nije potrebno a žene uče da nikako ne dozvole da zbog ljubljenog muškarca zapostave prijateljice i sigurna ramena na kojima mogu da se isplaču kad godi im dodje. Mislim, gde je tu logika? ’’Iako neprestano visi kod vas zabranjuje da mu kupite dezodorans, četkicu za zube ili papuče’’. Totalna glupost. Kod vas se ne visi nego se sa vama provodi vreme. I zašto bi bilo ko pravio rusvaj po vašem kupatilu kad za to ima sasvim dovoljno vremena kad budete udate. A ako rešim da mu kupim četikicu za zube ima da je koristi. I da ne misli da ‘oću da se udam nego da zaudara na pivo. ’’Zove vas da izadjete samo ako niko drugi nije slobodan’’. Još veća glupost jer ovo znači da sa tim muškarcem i niste u vezi a svakako vam neće reći: Ej, neće niko pa se setih tebe! ’’Ne skida pogled sa drugih žena niti to pokušava da prikrije kad je u vašem društvu.’’ Svi muškarci vole da vide lepu ženu naročito ako nije njihova. Ali, ako to radi u vašem društvu ne znači da je neženja već da je normalan. Pored toga i žene se okreću za lepim ženama, ja se uvek okrenem samo što ne zviždim. ’’Pokušava suptilno da sazna da li biste pristali na seks sa njim i vašom prijateljicom.’’ Tu suptilno nema šta da se priča. Odmah mu suptilno razbijte nos. Pre toga mu čestitajte na hrabrosti. Ili još sputilnije ispipajte da li bi on pristao na seks sa vama i svojim najboljim drugom. Pa ako bi pristao možete da se dogovorite. ’’Zanima ga samo seks i samo priča o tome.’’ Ja stvarno nisam srela ovakvog muškarca ali šta fali pričama o seksu. Kad se ispričate preći će i na ’’ozbiljnije’’ teme. Ne verujte u one priče da vas muškarac koji želi seks sa vama ne poštuje. Jok, treba mene da poštuje a da ima seks sa nekom drugom! Još manje verujte u ubedjivanje da poštene žene ne pričaju o seksu. Evo, ja sam poštena, ne kradem, ne lažem, nisam političarka a non stop pričam o seksu. ’’Kažite mu – Oženi me! – pa ako uporno neće vi raskinite vezu! Ma je l’? Pa nije lud da pristane, koji bi muškarac oženio ženu koja ga posmatra samo kao objekat koji treba da odvuče pred oltar i otme mu prezime. Znači, ako ne sanja o tajlandskom seksu, ne misli na seks, gleda u mene k’o u ikonu i klima glavom na sve što kažem k’o ono kinesko kuče što klima iz kola onima iza, odma’ treba da ga zaprosim. Ma jebem ti takvo muško! Molim da se javi žena kojoj muškarac nikad nije zaginuo sa prijateljima, koji ne voli da dobija poklone makar to bio i dezodorans, ne okreće se za ženama, koga ne interesuje seks i koji nikad nije bar bacio zajebanciju na seks u troje. Da se stidi ovde pet minuta i odma’ da se razvede. (Seks na Tajlandu ne pomenuh ne zbog Tajlandjanke nego što je kompletan aranžman skup, ja bi se ‘odma razvela kad bi mi isporučio ovu maštariju. Može Tajlandjanka al’ ako može negde bliže, da me ne košta puno)

Srbija - otkačen vagon na sporednom koloseku

Mahlat — Wed, 25 Mar 2009 10:48:38 +0000

Već sam pisala o devedesetim godinama ali kakve veze ima, ostaće one neiscrpna tema, bar meni, zbog svega onoga što su nam donele, tj. zbog svega onoga što nam nisu dale a što smo očekivali. Te godine je većina nas proživela strahujući od skakanja kursa, gubljenja posla i plate, nasilne mobilizacije u sred bela dana bez mogućnosti da ’’dobrovoljno’’ mobilisani jave gde su, od ratova koji su nam bili na pragu a koji nisu postojali, od praznih radnji, redova, kamata, nemanja lekova, zakazivanja pregleda za nikad, benzina na čašu i još mnogo toga. Prijatelji su nam se rasipali po svetu, sa rodbinom iz bivše zajedničke zemlje nismo mogli da se čujemo, nismo znali ni ko je umro, ni da li se neko rodio. Živeli smo u nadi da će ludilo jednog dana da prodje... Za to vreme Velika Porodica je uživala berući višnje, i noseći gajbe, Big mama je rukovodila životom u Srbiji, pisala o pčelicama i cveću, o svojoj zlatnoj deci i ispijanju kafe na Stradunu, o vrednostima porodice, punila je svoj džepove dok je naše praznila. Big daddy se slikao sa svojim sinom maskiranim u patriotu dok je tudje sinove slao u nedokazane i unapred izgubljene ratove. Rodile su se mafije, klanovi, carevi i carice, kraljice, ubice i lopovi, striptizete i moderne prostitutke, VIP osobe iz najnižih slojeva. Mogao je bilo ko bilo koga da premlati na ulici, da mu saspe metak u glavu, da mu otme ono što mu se svidja, deca su postala nesigurna na ulici u školi, svuda. Neke moralne vrednosti koje treba da karakterišu društvo, neke osnovne vrednosti, su nestale kao da nikada nissu ni postojale. Slodobodnomisleći ljudi i vizionari su nestajali. Da se nikad ne dokaže kako, čijom su voljom i rukom sklonjeni da ne bi i dalje sprečavali propast Srbije. I dobili smo ovo što smo dobili. Srbiju, zemlju koja je nastala kao kolateralna šteta, koju su svi otkačili kao vagon i ostavili je da stoji na nekom koloseku koji se više ne upotrebljava. I na koji niko, ali niko, neće skrenuti da bi je povukao u normalan život. Dok potpuno ne zardja i bude spremna samo za staro gvoždje. A sa starim gvoždjem znate šta jedino može da bude. Danas se po ko zna koji put pitam kako smo uspeli da zapamtimo mnogo toga a nismo uspeli u jednom delu sebe da sačuvamo te uspomene na devedesete, na to zlo, tek da nam se ne bi više ponavljale. Kad će prestati priče, priče, priče... Bajke za malu decu u koje odrasli ne mogu da veruju. Kad će prestati komplikovani procesi, dugotrajni procesi, teška vremena, reforme, reforme reformi, papiri i šarene laže. Hoće li se već jednom krenuti napred ili ćemo mi biti jedina zemlja koja stoji. Jedina zemlja u kojoj se sedeći putnici smenjuju u kožnim foteljama a mi, narod, i dalje stojimo. Na jednoj nozi. U blatu do kolena. Trulimo gde god se osvrneš. Juče su patriote ponovo rušile Beograd. Zato što su nas bombardovali pre deset godina. Ja, kao po običaju glupa, ne shvatam, fali mi malo te patriotske pameti da ukapiram zašto je, jadan, Beograd kriv, zašto su krivi snimatelji, koji je to patriotizam. Sad vidite zašto se često setilm devedesetih. Zato što nismo uspeli da izadjemo iz njih. Zato što su nas sve pokvarile. I zato što zbog ovakvih stvari sve više želim da odem. Da lepo živim nekoj drugoj zemlji u kojoj ću da patim za ovom i da mislim kako ovde žive zaista oni koji vole ovu zemlju, koji imaju pameti, da se bavim dobrotvornim akcijama i nosim majice sa likovima nepravedno optuženih na kojima piše ‘’Pizda ko me izda’’. Neću da živim u ludnici sve dok ne dobijem zvaničnu dijagnozu, crno na belo, da sam luda. To, na primer, može da mi da predsednica parlamenta, one ludnice u ludnici, kad bude imala vremena. Kad prestanu da se medjusobno pljuju, psuju, kleveću i kad shvate da mi idemo u cirkus kad smo željni iluzionista, klovnova i drugih atrakcija. Kad prestanu da daju primer da su patriote samo oni koji ruše, razvaljuju, podmeću, lažu, lupetaju, biju… Dotle, meni se gadi sve i ova zemlja u kojoj živim. Možete o tome da mislite šta god hoćete, gadi mi se. Ne mogu, bre, više!

Od nadimka do nickname

Mahlat — Thu, 26 Mar 2009 13:01:14 +0000

Pisao skoro drug kolega Drnch o nickname -ovima i kako je sebe zamišljao u ulozi Tarzana, Jamesbonda, Jamesdina, to jest kako sebe vidi kad nije Drnch pa se ja duboko zamislila nad nadimcima koje vučemo kroz život i koje nam prikačinju bez da nas posle mnogo opisuju. Dakle moji su: Mamino zlato od mame i Dimitrije od tate. Tati je prva ljubav bila pevačica koja je prepoznatljiva po ovoj pesmi i trebalo je i moralo da budem Dimitrije. Tu sam ga zeznula pa mi je sve kasnije prisviravao sa – Ti si se naopako i rodila, s pogrešnim gaćama. Ni pesmu zbog mene nije mog’o da naruči u kafani sve dok se Tozovac nije dosetio pa ispeva pesmu sa mojim lepim imenom, jel’te, koju ja mrzim iz dubine duše jer su mi je svi oni koji su mi se udvarali pevali u sopstvenoj obradi i aranžmanu pokušavajući da me s nogu obore na dupe. Gagarinče po Juriju Gagarinu. Imala sam majicu sa nekim raketama i eto i dandanas me u komšiluku zovu Gagarinče iako je on leteo u svemir a ja samo po prašini i iako me danas ekstra nervira ovo ‘’če’’, mislim velika sam porasla, red je da ga izbrišu. Servantes po nekom iz neke serije, da me ubijete ne mogu da se setim kako se zvala al’ znam da je taj Servantes koga je igrao Ivica Vidović stalno vuk’o neke knjige. Ja mnogo volela da čitam i stalno tako čitala jednu knjigu i vukljala još jednu da slučajno ne ostanem bez literature. Po komšiluku pričali da to neće na dobro da izadje i stalno davali primere nekih koje su obolele od prevelikog čitanja. Ja jes’ da nisam baš zdrava u glavu samo ne znam koja mi je dijagnoza, valjda literaturus ludakus. Onda sam porasla i postala za tatu koza i guska. Koza kad poludi, guska kad mi izražava svoju bezgraničnu roditeljsku ljubav. Muškarci koji nisu mogli da mi zapamte ime su me zvali pile, mače, ribice, sve tako nešto da se ja ne dosetim da sam samo prolazna stvar u njihovom životu i da će vrlo brzo da naidje drugo mače. Kako sam rasla tako sam počela da frkćem, zapamti mi ime, bre, šta me briga što ćeš posle da pomešaš i neku drugu tako da nazoveš. Skoncentriši se na mene (trenutno) i koncentriši se na upotrebu imena u korist medjuljudksih odnosa (trajno). I tako sam rasla, rasla, rasla mi i pamet i postala sam ironična, to jest isped mog imena je i šlo to – ironična. To onda kad sam ja ukapirala da stvarno nisam imala ništa od onolikog čitanja i svog opšteg obrazovanja, da niko ne sluša šta pričam nego da mi svi zevaju u sise. I onda sam počela da lajem. Drugarice me stalno plašile da će neki da me bije – skrati jezik, bre, polomiće ti neki koske. Niko mi nije pretio, svi su se nešto kao mentalno najebavali sa mnom a sve u cilju onog obaranja s nogu na dupe, kako da ne budem ironična. Kad hoćeš da se baviš gimnastikom moraš da treniraš, je l’ tako? On mi dodje totalno nepripremljen za rad na spravama a posle ja ironična. I tako. Ljubimac me zove ljubavi. Kad god se probudi. On inače spava i smeška se, šta sanja samo mogu da naslućujem čim me ujutru zove ljubavi. Valjda i on ukapirao da može da se zezne tako neprobudjen. Ljubimica me zove Kajle. I svi njeni drugovi i drugarice. Bilo je – mama, mamice, majlecio, kajlecio pa kajle i ostadoh Kajle. Da te bog mili sačuva, ne može da me zove mama k’o sva ostala deca svoje majke. K'o da sam deo alata za menjanje gume na autoputu - dodaj mi kajle tamo je pored cvicangli! A onda sam stigla do blogova… I sad sam Mahlat. Angel of prostitution, je l’ te… Najbolji sam izabrala :mrgreen:

Esej o grud’ma junačkim

Mahlat — Fri, 27 Mar 2009 12:50:18 +0000

U stvari esej o sisama nego je glupo da sise stavim u naslov. Elem, devojčice jedva čekaju da im porastu grudi. Naravno. Vreme provode probajući mamin grudnjak ispred ogledala i maštajući o svom ličnom, roze boje, kad ima Barbika nije pošteno da nemaju i one. Onda grudi počnu da rastu svi rodjaci, prijatelji, babe i tetke to primete istog trenutka i kad god sretnu ono jadno dete što je jedva čekalo sise prozivaju je – A počele su, počele... Isto dovodi da ova počne da se stidi svojih dugoočekivanih sisa i da počne da se savija prema zemlji kad god se tetka ili baba najave da dolaze u posetu. Ovo sve dovodi do toga da majka samo ide za njom i viče – Ispravi ledja, dobićeš grbu od tog savijanja. U slučaju da se tu desi neko ko nije znao da su počele da joj rastu i on ukapira o čemu se radi i kolutajući očima pita majku – Jesu počele, a? Ova počinje da mrzi sise koje još nisu porasle. Sve drugarice kojima još nisu počele da rastu ogovaraju onu kojoj jesu kao da je učinila teško kriminalno delo. Ubuduće posmatraju kako ona posmatra dečake a i kako dečaci posmatraju nju i izopštavaju je iz društva. Ponašaju se nadmeno sve dok i njima ne počnu da rastu sise. Te brzorastuće sise su podložne udarcima, zakačinju se o kvake i gelendere obavezno a slučajno budu pogodjene loptom na času fizičkog. Bole k’o u oči sve dok devojčica ne nauči da koordinira svojim telom na kome su sad i sise kojih do juče nije bilo. Kad su već porasle do prihvatanja od strane one koja ih nosi počinje frka ko će prvi i kad će da ih dodirne. I šta će onda da se desi. Uglavnom se očekuje smak sveta a pomisao na isto tera suze na oči. Prvi nagoveštaj da će u toku poljupca njegova ruka da stigne tamo gde ne treba jer ova ne zna šta da radi dovodi do lomljenja ruku i takmičenja ko je jači. Kupovina prvog brushaltera dovodi do katastrofe i plakanja u kabini. Devojčica bi da kupi nešto seksi sa čipkicom a mama udružena sa prodavačicom stručnom za sise u početnoj fazi insistiraju na babskom koji mora da se nosi da bi grudi ostale čvrste i pravilno se razvijale. Kad prvi put obuče brushalter devojčica se oseća kao stegnuta srednjevekovnom spravom za mučenje. Iste prodavačice postaju noćna mora svake žene koja kupuje brushalter. One bolje znaju koji broj nosi ona koja kupuje od nje same a ako ova slučajno reši da to kupi svojoj drugarici koja nema iste sise kao ona ima da se otima sa prodavačicom koja će uporno da je ubedjuje da joj taj ne odgovara. Kakve god da porastu – ne valjaju. Il’ su male il’ su velike. Optimalne u ženskim očima ne postoje. Ona koja ima male bi da ima velike i obratno. Lepe grudi imaju samo estradne pevaljke. Kad se naviknu na svoje grudi, kakve god da su, one koje imaju male nose dekolte do pupka, one koje imaju velik nose rolku i leti. Sa dobitkom sisa svaka žena se pri kupovini suočava sa time da joj nešto fali ili da ima viška. Ono što joj je taman preko grudi dovodi do toga da joj rukavi izgledaju kao da su šiveni za majmuna, ako su joj taman rukavi preti opasnost da dugme sa njenog poprsja nekome istera oko. Sa dobitkom sisa menjaju se i običaji pri spavanju. Ona koja ima velike više ne može da spava na stomaku a ni na ledjima jer postoji opasnost da se uguši ispod istih pa spavanje liči na borbu sa aždahama i ostalim agresorima. One koje imaju male uglavnom ne mogu da spavaju jer pate što su im male. Zaključak – čim ti porastu sise oprosti s od spavanja. One koje imaju malo neprekidno prozivaju svoje drugarice koje imaju velike – Jebote, kolike su ti, kako spavaš sa njima - na šta drugarica može drsko da odgovori da ih skida pre spavanja kao i sve ostalo ako je pametna ili da glupo da objašnjava kako spava. One koje imaju male takodje stalno pričaju kako njihovi momci, muževi i ljubavnici vole baš tako male što isti opovrgnu svojim pogledom čim se sretnu sa velikim. Veličina sisa je obrnuto proporcionalna količini ljubomore. Naučno dokazano. Veličina sisa zavisi od toga kako se otvaraju sva vrata a ne ono – Zlatna reč i gvozdena vrata otvara – to je izmislio neko dok sise nisu postojale pošto su sise otkrivene devedesetih godina. Eto. O muškom pogledu na ženske grudi ću da pišem neki drugi put. I da, devojčice počinju da nose gornji deo kupaćeg kostima čim naslute da će jedog dana sise da im porastu i ne možeš im ga skinuti ničim, pre će da se ubije nego nekome da pokaže mesto gde će jednog dana da joj izrastu sise. Tako sam jadna i ja. I pretili mi, i plašili me da neće da mi porastu, i ubedjivali me da je Sunce dobro za rast sisa pošto onda nije postojalo UV zračenje, ma jok, bre, mog’o je neko da me pogleda. Al’ zato sam čim su porasle prestala da se stidim i postala toples kupačica. Imam kolekciju novih gornjih delova ako nekome zatreba poklanjam.

Porez na seks!

Mahlat — Sat, 28 Mar 2009 18:45:43 +0000

Pre neku godinu su pokušali da nam podmetnu porez na neženje ili popularni obrenovićevski ’’bećar porez’’, navodno da bi se izborili sa belom kugom i kaznili jadne muškarce koji više vole da ludijaju po kafanama nego da imaju decu kao da to samo od njih zavisi. Ne mogu da se setim u koju bi kasu išao taj harač al’ znam da sigurno ne bi išao tamo gde treba i onima kojima treba. Svetska ekonomska kriza još nije ušla u Srbiju, valjda nije dobila vizu. To da dokažeš našem čoveku koji veruje u sve što kaže televizija ne možeš. Inače, naša ucveljena vlast ne treba ovu krizu da naziva svetskom ekonomskom krizom nego svojim fleš rojalom u ovoj partiji pokera. Šta ćeš, kad nekoga ’oće ono ga ’oće. Teši me samo što onaj ko ima sreće u kartama nema u ljubavi i obratno. Dok oni iz vlasti budu slagali pare na gomilicu ja ću da vodim ljubav, boli me uvo. Porez ’’Robin Hud’’ nije prošao. Prodje porez na zarade i to ne kroz iglene uši nego na velika vrata. Ne možeš ti u ovoj zemlji da zaradjuješ a da ne daš vlasti. Treba ljudima. Za Olimpijade, prijateljske posete, molitvene doručke, skijaške seminare, ima toga. Treba drugu predsedniku da se švrćka po svetu i dobija uveravanja. On tako samo putuje u raznorazne zemlje a onda nas obaveste da je tamo dobio uveravanja da ta zemlja ili nikad neće priznati Kosovo, ili će se boriti da udjemo u EU, ili... ma šta god da je mogli su to i mejlom da mu jave – Uveravamo vas, samo nemojte da nam dolazite. U Beogradu se šuška da će ovaj porez zakačiti i one koji su nezaposleni, na berzi rada, i koji primaju nadoknade. Odradjeno maestralno! Prodali ljudima fabrike, poslali ih na berzu da obijaju pragove tri godine pred penziju i sad će da im naplate. I treba. U Grčkoj je narod zbog mnogo manjih stvari izašao na ulice. Britanci su danas izašli na ulice. Mi ćutimo. Gluvi nismo. Nismo ni nemi. Znači, glupi smo. I na to bi trebali da plaćamo porez. Ne znam kako se vlast toga nije dosetila, da neko kaže: Mnogo ste, bre, glupi, gre’ota da vam to ne naplatimo. Narod bi horski odgovorio: Šta ćemo, moramo kad smo glupi! Kol’ko treba? I plaćali bi. Moj muž ljubimac će plaćati porez na veliku profesorsku platu, mene će najverovatnije da uhapse pošto ne radim a nisam nigde prijavljena kao nezaposlena i besposlena, sa optužnicom da varam državu a gde ćeš većeg greha. I ako, bar ćemo imati jedna usta manje za stolom. Dotle ću možda morati da plaćam i porez što moja ćerka studira. Ej! To nema svuda. Mogla sam i da je udam, ko da je morala da uči, baš je besna. Mogli bi da mi naplate i ekstra porez na kupovinu toalet papira. Čim kupujem toalet papir to znači da serem. Ako serem to znači da sam prethodno jela. A to znači da se bavim nekim nedozvoljenim radnjama. Odakle mi pare da jedem kad je lepo izračunato da para možemo da imamo taman da podmirimo državni aparat. Dotle mogu, ako im baš ponestane ideja, da mi naplate i porez na seks. Samo još da utvrde koliko puta to mesečno radim.

Želite bebu???

Mahlat — Sun, 29 Mar 2009 23:30:52 +0000

A ne ide vam? E ima lek i za to. Pažljivo sam pročitala: - jedite više monozasićenih masnoća a manje zasićenih - jedite više biljnih proteine, a manje onih životinjskog porekla - jedite manje masnih mlečnih proizvoda - uzimajte multivitaminske preparate i gvoždje biljnog porekla - smanjite kafu i alkohol - bavite se sportom - manje pušite Pa sam pročitala još jednom. Još pažljivije. Gde, je bre, ono? Ono uz pomoć čega su još Adam i Eva dobili decu? Kako da dobijem bebu jedući koprivu i trčeći a ne radeći ono? Vidim pregazilo me vreme, nisam u toku, ne pratim trendove, ’oću bebu al’ koristim starinski recept. Sva sam se sludela. Za mnom su trčali i vikali – Pazi šta radiš, četvoro oči drži otvorene, sva sam obuljavela vodeći računa da ne ostanem u drugom stanju kad mi vreme nije. Ja sad treba da trčkam za ljubimicom i vičem - Pazi šta jedeš i šta piješ, nemoj sutra da mi dodješ sa stomakom do zuba pa da se pitaš šta ti se desilo. Ljubimica me pogledala onako ko da će oči da joj ispadnu, kolutajući njima u svim pravcima i sa zapomagajućim pogledom koji je bacala prema ljubimcu. Mislim se, šta kolutaš, ja bi sva bila srećna da su mi zabranjivali da jedem, vidi kakve su mi oči, nisam smela da zažmurim ni u trenucima najveće strasti i da viknem – ohhhhh, stalno sam dežurala da ne ostanem u drugom stanju. Bila sam k’o vojnik na mrtvoj straži, vazda spremna da vrištim ako se neko zanese. Ove danas što paze šta jedu mogu da se opuste i da šapuću – maco, kuco, ljubavi, oh,ah, ih, ja sam sam vikala – pazi, pazi, pazi, bre, ubiću te... drugo vreme bilo. I sad dok ljubimica spava a mili muž priča na kineskom i osmehuje se, takodje spavajući, ja moram da pravim spisak namirnica koje ljubimica više ne sme da konzumira. Bar dok ne završi fakultet. Posle može da jede šta ’oće. Sa ljubimcem ću sutra da porazgovaram i da mu kažem da je, ako ’oće bebu, oslobodjen bračnih obaveza al’ da mora da trči u šumu da bere koprive. Valjda će da pristane.

Šest dana i tri noći

Mahlat — Mon, 30 Mar 2009 16:01:10 +0000

Od kako je ovo proleće počelo da se nateže, čas ’oće, čas neće, ja sam skroz neupotrebljiva. Padne mi pritisak u toku noći ne mogu ujutru da me iščupaju iz kreveta. I kad me nekako usprave ko Šurdu i podmetnu mi kafu pod nos meni treba sat vremena da regulišem cirkulaciju i profunkcionišem. U medjuvremenu se osvrćem da mi se nije pojavio tatko sa jabukama i traži da mu celivam ruku, blago haluciniram. Lepo vidim kako bi me ljubimac bacio kroz prozor, ništa ga ujutru ne razumem šta priča. Pošalje mi s posla poruku – Jesmo se dogovorili, ja, jadna, kontam šta i odgovorim – Jesmo, samo nemam pojma šta. Pre neki me pita – Jesi se ti zaljubila? – Ma nisam, bre, ja sam hronično i konstantno sa malim oscilacijama zaljubljena u tebe, samo mi pao pritisak. Tako zamlaćenu prolećem u pokušaju ljubimica mi jutros saopštila kako bi išla u Firencu, odavno nije bila, nije ona kriva što je nasledila i tu ljubav prema Italiji, jes’ da je usred ispitnog roka al’ nije skupo, molim te, molim te, molim te, počeh da osećam kako ću da je udavim, i kažem – Ajd’ govori. Firenca. Šest dana i tri noći. Počeh da pijem kafu i setim se. Je li, kako šest dana i tri noći, je l’ tu uračunat put? Nije, kaže, put je obaška, to šest dana i tri noći je u mestu, to jest u Firenci. Ja reko’ još se nisam probudila ni nju ništa ne razumem šta govori. Kako god obrnem fale bar dve noći. Pokušam da je ubedim da je blesava al’ moje dete na mene, ne priznaje, podmetnu mi prospekt. Stvarno, bre, šest dana i tri noći. Pozovem ja agenciju, ljubazno se predstavim kao glupača koja ne putuje i pojma nema šta znači šest dana i tri noći, totalno izgubljena u vremenu pa joj par noći i ne znači puno i pitam je l’ uračunat put. Nije. Obaška je. A šest dana? Jeste. I tri noći? Jeste. Sa doručkom. A gde je još noći? Poče nešto da objašnjava al’ da razumem ne umem. Razumela sam: dan – noć – dan – noć – dan – noć – dan – dan – dan. Uveče polazak kući. Da putuje gore u Skandinavske zemlje pa da je aranžman od jednog dana i šest belih noći ja bi nekako i razumela, ovo nikako. I posvadjasmo se. Ja je napala da bi moja ljubimica, znači, morala bar dve noći da spava na firentinskoj autobuskoj stanici ili ispod Davida, il’ u najboljem slučaju da uzme neki hotel. Kaže, da pozovem kad šef bude tu i odma’ me iznervira s tim čuvenim - Zovite kad šef bude tu! K’o da ja znam kad je šef tu. I pozdravim je sa – More, jeb’o te šef tako tupavu, idi ti u Firencu šest dana i tri noći. Bez puta i sa manjkom noći, pa taj manjak iskoristi da sa šefom obidješ znamenosti Firence! I dabogda ti ona Davidova mooda pala na glavu! Odma’ sam bila budna i pride besna. Neprekidno pričam ljubimici da se putuje u sopstvenom aranžmanu ona sve misli da sam ja najgluplja na svetu. Tako budna i besna prodjem pored ogledala, zaboravim da okrenem glavu i ponovo ugledam svoj bračni višak, prenerazim se, da kukam ljubimcu ne vredi, kaže da me voli i sa viškom, i rešim da krenem na brzo hodanje. Malo da se oslobodim viška i više da se oslobodim akumuliranog besa, što zbog unutrašnje politike, što zbog spoljnih ludaka a ponajviše zbog šest dana i tri noći. Predjem preko puta u šumu, ubrzam i u tom zaletu ponovo počnem da kontam o tih šest dana i tri noći, jebo te, možda je neki matematički problem, jednačina sa nekol’ko nepoznatih, ne mogu da verujem da je nerešivo. I tako zamlaćena jednačinama počnem da trčkaram. Ljudi, kol’ko sam trčala pojma nemam. Da l’ sam bila normalna da potrčim posle zimskog sna u vidu sedenja ispred kompjutera ni to pojma nemam. Jednačinu ne reših al’ osetih kako će glava da mi eksplodira k’o ekspres lonac. Tamo negde kod Zvezdinog stadiona u’vatih taksi, jedva mu rekoh da vozi pravo, skomatao me kašalj, on čovek lepo pomislio da ’oću u bolnicu. Udjem u kuću, pogledam se a boja mi plameno crvena s tendencijom da predje u plavo. Jedva sam se ohladila. Trenutno hodam kao da igram tvist. Ljubimica ljuuuuta! Sve sam upropastila. Ljubimac doš’o s temperaturom i pao u krevet. I zanoveta k’o trudnica. A ja još kontam o šest dana i tri noći. Lepo mi dodje da umesto ljubimice krenem ja da vidim šta će sa mnom sa te dve noći manjka.

Pismeni zadatak na promašenu temu

Mahlat — Tue, 31 Mar 2009 10:24:37 +0000

Ili – dobro sam danas normalna. Oktobar u Kragujevcu. Ja djak. Svakog oktobra pismeni zadatak na temu streljanja. Piše se ćirilicom, ispravlja latinicom. To bilo tad tako, oba pisma su bila podjednaka. Teme: Plače nebo iznad Kragujevca, Pucajte, ja i sada držim čas, Ružo, čuvaj decu, Deco osvetite oca, sve tako nešto. Nabijemo nos u vežbanke i pišemo. Svima nam vrati pismene radove ižvrljane hemijskom olovkom uzduž i popreko, izbušene na nekoliko mesta u nastupu profesorske agresije, a preko svega piše – Promašena tema!!! Onda uradimo latinicom ispravku te skroz promašene teme. Sledeće godine opet isto al’ sa uputstvom – sa stilom to! – literarno! – osećajno! - uživite se malo! - zamislite kako je bilo njima kad stoje ispred nemačkih bajoneta! – iz njihove crvene krvi je iznikla zelena trava! - zamislite da ste profesor koji drži poslednji čas hrabrosti! – uživite se, uživite se, osećajno! – zamislite lelek iznad Šumarica, šta bi streljani djak poručio majci... Mi ponovo ponabijamo noseve u vežbanke i krenemo literarno i osećajno da zamišljamo kako nas streljaju da bi mogli verodostojno da prenesemo osećanja na papir. Ja pišem, u sebi vičem – živela KaPeJu, sve onako osećajno, krvarim, iz moje crvene krvce niče zelena trava i promašim temu. Ponovo. Ne vredi! Da bi čovek mog’o da napiše literarno osećajni rad na temu streljanja moraju da ga streljaju. Tako streljan treba nešto da poruči majci, ako ne ume promašio je temu. Maj mesec. Rodjendan drugu Starom koji je uvek bio mlad. Teme: Drug Tito jaše na čelu kolone, Drugarice posadimo cveće, Druže Tito mi ti se kunemo, Mi smo Titovi - Tito je naš, Najveći sin naših naroda i narodnosti, Rame uz rame sa drugom Titom - junačkim sinom. Mali Jože... Opet noseve u vežbanke, literarno i osećajno. I sa stilom. Pišem i ubijem se misleći kako sam ja to Titova pionirka a on istovremeno moj sin. I promašim temu. Sledeće godine u sred maja moram da razmišljam kako je bilo malom Joži dok se u tiganju sankao po Zagorskim padinama, nije, jadan, im’o sanke. Napolju sve behara, ja pokušala da se uživim kako sedim u tiganju al’ ne ide i promašim temu. I šta god sam pisala ja sam promašila, i kad sam sa Reksom sedela ranjena u pećini, i kad sam jahala na čelu kolone, osvrnem se, nigde cveća, gde može cveće da nikne tamo gde je prošo konj a iza njega vojska. Al’ tako vreme bilo. Najveći kiks sam napravila kad sam morala literarno i osećajno da se uživim u ono kad je mali Jože ukrao svinjsku glavu, u životu nisam videla pečenu svinjsku glavu. Videla sam samo pečenje u komadima onako lepo naslagano na oval. A i nisam nikad bila ljubitelj svinjetine. Al’ moram literarno i osećajno a naročito sa stilom da opišem ljubav prema pečenoj svinjskoj glavi. Bez jabuke u čeljustima. U beloj košulji i teget suknji, sa crvenim maramčetom oko vrata sam morala osećajno da pevam u horu. ’’Konjuh planinom’’ – godine su mi trebale da ukapiram da je Konjuh planina a ne konj koji se vere uz planinu, onda ’’Kominterno, mirisavo cveće’’ – ako je to bilo cveće onda je svo cveće bilo korov. Nisu nicale ljubičice ispod konjiskih kopita nego kominterna. Kad malo bolje razmislim moje školovanje se zvalo – Kako istraumirati one koji su rodjeni bez trauma. Ili kako kazniti one koji su našli da se rode kasno pa nisu učestvovali u NOR-u i nisu streljani ili u najboljem slučaju ranjeni. Danas, u po noći da me probudiš sve herojske pesme znam napamet. I kako su se zvali sedam sekretara SKOJ-a. I šta je AFŽ, SSRN, SOJ, SOKOJ, ZAVNOBIH, NOP, OZNA i ostale skraćenice. Kako nisam postala Čvorović nije mi jasno. I setih se ovoga jer su deca nekih beogradskih škola imala zadatak da pišu predsedniku ili o predsedniku ili šta god... Deca od 11, 12 godina. Nisam uspela da saznam teme, možda je bilo – Biću i ja maneken, Give mi five, Narode, odo’ da radim... Direktorka škole za obuku mladih kadrova objasnila što je to tako, to je - „način da se vidi kako razmišljaju, koji su njihovi problemi". A sve će da ih reši drug predsedik. Kao Deda Mraz pošto uglavnom Deda Mraz rešava probleme dece u ovom uzrastu. Fala joj što se setila. Ono ideja i nije loša. Naše probleme ne ume da reši. Možda je dobar u rešavanju onih: Druže predsedniče, šta mislite, da l’ se svidjam Mikiju... Druže predsedniče, drugarica mi je rekla da sam krava... Druže predsedniče, treba mi nov mobilni telefon... Druže predsedniče da l’ ću da budem dobar košarkaš... A ja htela da radim kao Saveta! Ma idi!

ALL' FOOL-S DAY

Mahlat — Wed, 01 Apr 2009 11:56:59 +0000

Svakog dana mislim da je prvi april. Al' po ko zna koji put je ispalo isto, ja samo lepo mislim. Zažmurila sam i brojala do sto. Iznevjeri mene moj predsedik i ode u prijateljsku i ničim izazvanu utakmicu u Rumuniju. Jedoše, popiše, zabaviše se. Ko je kome dao autogram, na kraju, ne znam, nisam prisustvovala. Da l' je u tom trenutku gospodin predsednik, u sebi, pevao Šta bi dao da si na mom mijestu, na la-la-la, ni to mi nije poznato. Kao što mi nije poznato gde mu pade na pamet da dovede gospodina ministra i da l' mu je ovaj pevao na uvce Sve ću da ti dam samo da zaigram... Da će da uda tamo milu mi i rodnu zemlju pa da razumem. Al’ neće jer joj miraz nije spremio. Ama, baš nikakav. A ni kuma joj nije našao. Ono malo prijatelja što je ova zemlja imala se tokom godina razbežalo. Ostale su samo uspomene. I tako, kad ovaj naša jadna, zbunjena, zemlja ugleda gos’n presednika, upita ga Šta ima novo kod tebe, bez obzira što joj ovaj odavno izgleda Malo čudno u kaputu žutom krojenom bez veze. Ovaj je pogleda i kaže: Ne gledaj me tako, šta si ti, Glavni junak jedne knjige, došao si da se žališ, Pljuni i zapjevaj... Ukapira zemlja da tu Ima neka tajna veza, Nakon svih ovih godina i ode. Da l' U planine il' na neko drugo mesto, ne znam. Kao što ne znam da li je, onako, elegantno, zatvorila vrata jer je lepo vaspitana ili ih je tresnula da mu se cela zemlja tresla. Ide zemlja svojim ulicama i misli, u sebi, Da mi je znati koji mu je vrag...mora da je bilo neko Loše vino, i tako, idući i misleći što, bre, više Milicija ne trenira strogoću, vide, jadna, da su joj se i Ulice napile, sve joj se nešto izmešalo. Uopšte više ne može da gleda u curice. Nema više tih ulica. Šeta zemlja i sve sama sebi: Dede, bolan, sjeti se, de, tako ti svega... Smrče se, vidi zemlja, Noćas je ko lubenica pun mjesec, i najzad ukapira što je gospodin predsednoik vodio gospodina ministra, pa, oni su rasli uz iste pesme. Rešio čovek da evocira uspomene iz perioda odrastanja pa kol'ko košta da košta. A kol' ko će da košta, čućemo. I mi i zemlja. Samo što mi, kao, ne znamo odakle zemlji pare za prijateljska putovanja a gos’n predsednik nema pojma. Nikako mu nije jasno odakle mu Lova da plati to “kol' ko košta da košta” kad mu stalno govore da je siromšan. A zna se da je siromahu skupa i jedna obična šatorska pesma. Al' odraslo ne znači i doraslo, a ti nedorasli mnogo vole da pevaju onu: Eto baš hoću! A onda zemlja reče reče Drugovi i drugarice, Evo zakleću se, ovako neću Doživjeti stotu... Ni pod razno... A ni vi sa mnom... A vi gledajte šta ćete. Što se mene tiče, Ne računajte na mene. I tako, dragi moji i drage moje, Svi marš na ples! Ederlezi!

Znanstvena nauka

Mahlat — Wed, 01 Apr 2009 23:35:38 +0000

Nikad nisam bila dobra s matematikom. Da l’ mi je to hendikep ne znam al’ danas se prenerazih kad pročitah da su znanstvenici, jelte, utvrdili da pilići znaju da sabiraju i oduzimaju. Način je sledeći: uzeli su one plastične kutijice iz kinder jaja, stavljali na gomile i pilići su, pametnice male, uvek išli na veću gomilu. Onda su menjali broj tih kinder žumanaca i pilići su opet išli ka većoj gomili. Ja bi ovako tupava pomislila da su pilići k’o pilići pomislili da je ta žuta gomila u stvari gomila pilića pa potrčali ali nije, znanstvenici kažu da pilići u stvari vrisnu – Gle, ovde ima 4 kinder žumanaca a tamo 8, ’ajmo tamo. Kad se nadjem na ulici i vidim da stoje dva čoveka i pričaju meni to skroz nezanimljivo, al’ kad vidim da se negde tiska gomila ja ko pile potrčim tamo da nešto ne propustim il’ se neko bije, il’ je promocija neke stranke, il’ dele besplatno hemijske olovke, uvek se nešto dešava. I obično ne prebrojavam koliko je ljudi u toj gomili pa sam računala tako i pilići al’ jok, oni znaju da sabiraju i oduzimaju, budibog s nama. Znači pilići znaju matematiku a ja sam ćurka. Skoro su svi mediji objavili da krave daju više mleka ako imaju ime. Ako joj arlaukneš – Kravo jedna, daj mleko – ona te samo belo pogleda k’o krava mrtvo tele i pomisli – E, ne dam iz inata! Al’ ako joj daš neko ime, Milka, Rosulja, Andjelka, pa joj još i tepaš ima da imaš mleka i da piješ i da prodaješ a boga mi i da prosipaš kad te izludi cenaotkupa. To su isto utvrdili znanstvenici. Samo nisu rekli koji je od njih i sa kojim doktoratom čučao u štali i vršio opit nad bezimenim kravama i onim koje imaju ime. I prezime od gazde. Znanstvenici su takodje utvrdili da šibanje po dupetu učvršćuje vezu. Opiti izvršeni na sado mazo parovima, onom kome je dupe plavo od toga raste nivo testosterona. Sad razumem taj porast hormona samo ne razumem kako učvršćuje vezu. Moja bi se odma’ raspala, mislim, kad bi ljubimcu palo na pamet da mi pridje s nekim korbačem odma’ bi mu radila oklagija po tintari a moj testosteron bi se vratio u normalu. Kad jednog dana budu objavili da su u nepristupačnim i nerpohodnim predelima Južne Amerike pronašli pitona koji peva Internacionalu uopšte neću da se iznenadim. Al’ ako budu objavili da su našli lek protiv malignih bolesti neću verovati. Kad si ga, pobratime, naš’o?! Kad si imao vremena pored utvrdjivanja da pilići broje a krave vole da imaju holivudska imena. Za opstanak čovečanstva je najbitniji pileći mozak. Stopa nezaposlenosti u New York–u je neverovatnih 8%. Predvidja se da će do kraja godine porasti na 10%. Stopa nezaposlenosti u Srbiji koja ima stanovnika taman koliko Velika Jabuka bez prigradskih opština je 24%. Al’ realno to nije 24% nego 18,1. Računaju da će ovi preko brzo da pocrkaju pa ih i ne računaju u statistiku. Ako ste čuli za ono – jedni jedu meso, drugi kupus a u proseku svi jedemo sarmu, e ti što jedu kupus se ne računaju. Da su piliće doveli pretpostavljam da bi ova statistika bila tačnija. Mislim, pošto pilići sa znanjem matematike uvek idu tamo gde je veća gužva. Predvidjanja kolika će ta stopa biti krajem godine ne postoje i pored milion pogađača, magova i pasulj-gatara. Oni predvidjaju da će Ceca ove godine da ostane drugom stanju. Jebeš nezaposlenost. Ja sam danas razgovarala sa mojim ljubimcem o tome kako to da krava kad joj tepaš daje više mleka a ja njemu tepam dan-noć, cinculiram mu i on opet ne daje više para. Ko tu ima veće srce, krava ili on? Kako krave mogu a on ne može. Nije, bre, normalno. Predsednik Srbije je danas sa Mubarakom razgovarao o važnim strateškim pitanjima vezanim za Bliski Istok. E to je normalno. Nama je strategija jača strana pa je rešio da je gre’ota ne podeliti je sa drugima. A razmišljam, ako ja sad uzmem jednu motku i krenem tamo gde bi trebalo da krenem niko neće misliti da sam pošla da učvršćujem veze i da od toga raste testosteron nego će misliti da sam poludela i odma’ bi me vodili u ludnicu. Da počnem da objašnjavam kako su to utvrdili znanstvenici neće mi verovati. Kod nas ionako ne postoje znanstvenici nego tajkuni. Oni su bez znanstvenika a pre pilića ukapirali gde je veća gomila. I još niko nije izvršio opite nad njima pa da nam kroz znanstveni studij izloži rezultate. Pa da i mi krenemo malo pilećom logikom. Ovako, kad znanstvenici budu utvrdili koje životinje pevaju, koje znaju matematiku i koje životinje znaju tajnu Atlantide al’ neće da nam kažu, pa dodju na ove prostore ima silno da se iznenade i napišu znanstveni studij o novootkrivenoj rasi koja vrši fotosintezu i opstaje. Bez djubrenja i zalivanja. Ili će napisati – ovde žive neki što liče na ljude al’ su nekako zimzeleni. Vetar, kiša i opšte nevreme im ne mogu ništa. Malo sam popizdela ovih dana.

Let’s talk about sex, baby

Mahlat — Fri, 03 Apr 2009 08:08:37 +0000

Pevači ove zemlje imaju svoje fanove i stalno ih pozdravljaju – kako god pogledaš u televizor neko pozdravlja svoje fanove, cmok, cmok, cmok… Čudom ne mogu da se načudim otkud pojedinim ljudima toliki fanovi. Da prestanu da pevaju i da muče ovaj narod neće nikako, zbog tih fanova. Političari ove zemlje nemaju fanove, imaju biračko telo. I oni isto neće da se manu politike ili da počnu da je upotrebljavaju onako kako piše na uputstvu. Nije lepo, zbog biračkog tela. Oni neprekidno ponavljaju: ''Ovaj narod zna!'', ''Zna narod!'' i slično iako je ovaj narod je dokazao da nema pojma. E sad me jedno interesuje. Kako sam ja to uvek telo koje bira jednog a dodje joj deseti i muva me dok me ne iskoristi. Kako sam ja to uvek i po rođenju i po ubeđenju biračko telo a neko drugi je po rođenju kandidat pa poslanik, pa predsedavajući, pa šta sve ide potom? Mislim, ide – ambasador u nekoj egzotičnoj zemlji. Dok se ne zaboravi. Kako su to poslaničke guzice srasle za fotelje kao da su se rodili sa njima nikako ne znam. Psiholozi se ubiše objašnjavajući kako je automobil kod muškarca nastavak polnog organa. Šta je onda poslanicima fotelja? Nastavak čega? I može li taj nastavak da se amputira kao i svaki drugi deo tela ili on kad sraste ostaje tu? Da nije to amputiranje fotelje opasno po život? Zemlja nam mlada, ovi sa sraslim foteljama nam neprekidno govore da je u pubertetu, toliko problema imaju sa njom kao sa mladjim delikventom, angažovali i psihologe i socijalne radnike, nema šta nema al’ zemlja se i dalje ponaša kao pubertetlija, nikako da odraste. Što se mene lično tiče ja odavno nisam u pubertetu. Ni zakonski ni iskustveno. Vrbovana sam, vrbovana, i iskorišćena. I k'o ženski glas i ko biračko telo. Srpski rečeno, ispušila sam! Još jednom. A nije mi to u opisu života. Ni po rođenju ni po ubeđenju. I tako, bez obzira što su me mentalno karali i što sam verbalno popušila svakome kome se nije svidelo šta govorim, kod mene nije došlo do orgazmičkog prosvetljenja. Hoću reći, tretiraju me kao telo za karanje kako mogu da se prosvetlim? Da bi došlo do prosvetljenja neko bi morao da vodi ljubav sa mnom a to se neće desiti jer nisu tako vaspitani. Dakle, dragi moji, ako niste primetili na snazi su, zadnjih meseci, dve srpske sadističke psovke – Jebem te ludog! – i - Jebem te glupog! Lud i glup sam ja, to jest, ja kao biračko telo. Bez glave! Ovi što na meni primenjuju ovu verbalno karajuću radnju računaju da nemam glavu a ako je i imam po njima u njoj garant’ nema ništa. Prazna. Normalno je onda što misle da neću primetiti šta mi rade nego da ću da zažmurim i da pustim da bude što biti mora k’o precvala mlada prve bračne noći. Dosta mi je toga da me ubeđuju da MI moramo da vratimo dostojanstvo Srbiji. Mi joj ga nismo ni oduzeli. Dostojanstvo Srbiji su oduzeli oni koji se smeškaju sa bilborda k’o glumci iz loših filmova. Reklame i služe tome da se progura nekvalitetna roba, ona kvalitetna reklamira samu sebe. Dosta mi je onoga ‘’Srbija se saginjati neće’’, vala neću ni ja. Neću više da zatvaram oči da ne bih videla, da se pravim da nisam čula, ma neću više da budem karana. Ne dam. Nek’ sam i luda i glupa toliko svesti imam. Mislim, svesti da primetim da je ipak silovanje u pitanju. A to silovanje je počelo odaaaavno, ihihi, pa ako ste zaboravili da vas podsetim: 1988. godine nam se dogodio narod, to jest, dogodio nam se Slobodan Milošević koji je ovo o događanju naroda i konstatovao. Je l’ znate vi kad je bila 1988 godina? Pre punih 20 godina!!! Onda se 1989. godine na Gazimestanu dogodio ‘’miting nad mitinzima’’. Spontan. Spontano kod nas znači – dobijete slobodan dan, ispisane transparente, besplatnu vožnju i sendviče, pa tek tamo gde su vas odveli vidite što ste došli i šta treba da radite. Kad svi viču ‘’ura’’ - vičete i vi, kad se zaori ‘’ua’’ priključite se i vi. Ovi spontani mitinzi nad mitinzima se kod nas dešavaju u pravilnim vremenskim razmacima. U godinama nemira Milošević je uzvikivao ‘’Sto puta ću reći ja sam za mir!’’ Da l’ je reko sto puta ne znam, nisam brojala, ako i jeste falilo je da uzvikne i sto prvi put valjda bi upalilo. Mada, što se te njegove mantre tiče – bila je to samo iluzija a da bi neko bio dobar iluzionsta mora da vežba. 1996. godine, Milošević nas je zavoleo (‘’Volim i ja vas’’) na jednom od mitinga nad mitinzima. Iz te velike ljubavi rodila se krađa glasova sve pod parolama ‘’Srbiju niko neće deliti’’ i ‘’Ne damo Kosovo’’. 1999. godine dogodilo nam se bombardovanje. I opet veličanstveni mitinzi nad mitinzima po ulicama i mostovima. Avioni nevidljivi, narod vidljiv. Spontano. Ni tad nismo dali Kosovo. A onda se dogodio 5. oktobar. Jedino što nije bilo spontano već organizovano. Od tada do danas – Miloševića više nema, Crna Gora se odvojila od Srbije (ovo se desilo iako nikako nije moglo da se desi – kako još nam nije objašnjeno al’ mora da vlast misli da narod ovo nije ukapirao), dogodio se još jedan spontani miting nad mitinzima na kom je premijer rekao da svi znaju kolika je data sprska reč. Reč je bila - Dok živimo Kosovo je Srbija! Eto! Ako se vama čini da između 1988. i 2009. godine ima neke razlike – nema ama baš nikakve. Vi ste samo obnevideli zbog gore pomenute radnje karanja. Ako imate godine za prodaju i decu za rasprodaju vi razmislite šta ćete i kako ćete. Hoćete li dozvoliti da se i vaša deca jednog dana osvrnu i začude se gde im odoše najbolje godine i ko ih je pravio budalama ili ćete nešto uraditi? Dokazano je da vreme ne može da se vrati. Nigde sem u Srbiji. Ako sad dozvolimo da nam se još jednom desi ono žargonsko karanje – karaću te pa ti neću dati na oči da gledaš – mi i nismo za bolje. O, i da vas podsetim – posle karanja vrlo često dođe do trudnoće. Neželjene. Mi ni prethodno očinstvo nismo utvrdili a o budućem da ne govorim. Život je čudo! Sve dok se nekom diže ima ko i da puši. Tako to ide. Dakle, došlo je vreme da onima što im se mnogo diže, na pogrešnom mestu i u nevreme, neko počne tajno da sipa brom u klopu. Da malo danemo dušom. Mi, koji nismo ni po rođenju ni po opredeljenju od onih koji sve to jesu. I nemoj da me neko nije razumeo.

Braća blizanci, drugi put

Mahlat — Sat, 04 Apr 2009 20:51:08 +0000

Je l’ se sećate ove moje priče: Ako niste znali šta su mobilni telefoni odma' ću da vam objasnim. To su sprave za praćenje retkih divljih životinja, znate ono u'vate ih, ugrade im neki čip i puste u divljinu da se kao normalno razmnožavaju i prežive ako bog da. Sad, ja nisam baš retka životinja a ni divlja, više sam onako podvrsta domaće koze. Imam ugradjen taj čip tj. mobilni telefon sa kojim mogu 'de 'oću. A gde god da sam zovu me i prvo pitaju ''Gde si''. Odma' poludim. Tako mi porodično silne pare potrošismo na moje objašnjavanje gde sam posto sam ja, jelte, nova u Beogradu i obično pojma nemam gde sam, pa dok pitam, pa dok mi objasne, pa dok prenesem mužu ljubimcu prođe silno vreme. I tako, počeo taj moj čip zadnjih dana da trokira, kaže muž ljubimac, čuje me na preskok a on voli da me čuje u kontinuitetu. Zbog kontinuiranosti porodičnih odnosa reši muž ljubimac, da danas časti i mene i sebe i kupi nam nove sprave za praćenje. U neko doba me obavesti da ih je kupio i koliko ih je platio. Odma' mi pao mrak na oči. Prvi put. Posle pola sata me je obavestio da su telefoni iste marke, iste boje, iste težine, k'o braća blizanci. Tad mi pao mrak na oči drugi put. To znači da ćemo i muž ljubimac i ja biti kao braća blizanci i da će nastati opšta pometnja kad zazvoni jedan od braće blizanaca. Dođe ljubimac na genijalnu ideju da ja mogu da zalepim nesto na svoj telefon. Ja se odmah dam na traženje ideje a tragom ideje na traženje nalepnice sa mrtvačkom glavom, računam zalepiću je na telefon pa ko ima petlju nek' pipne. Čekajući muža ljubimca da stigne sa blizancima kući napravim tortilje. Nisu mu se svidele. Tad mi je pao mrak na oči treći put. I taman sam malo progledala a bolje što nisam. Jedan od braće blizanaca je mrtav. Skroz. Totalno. Deluje onako k'o da se tek rodio al' je mrtav. Ne reaguje. Ne trepće, nit' romori nit' govori, nit' peva, zvasmo, ga, zvasmo, on ništa. Davasmo mu veštačko disanje po sistemu ''baba za dedu, deda za repu'' - namestismo telefon na punjač, punjač u utičnicu, mi oko njega da mu viknemo ''dobro došao'' ako se oglasi ali ništa. Tad mi je pao mrak na oči četvrti put. Sledilo je zvanje neke tamo prodavnice i razgovor sa nekim tamo prodavcem i objašnjavanje da Predrag ili Nenad ne daje znake života, otkud znam koji je koji kad su isti, padao mi je mrak na oči peti, šesti, sedmi... put, muž ljubimac mi je podmetao pod nos čas kafu, čas čašu vina, pritisak mi je skakao, došlo mi je da ujedam, pa da grebem, pa sve u krug. Blizanac je još na punjaču. Ja ga obilazim u luku od tri metra. Muž ljubimac obilazi mene u istom tom luku. Ćerka ljubimica umire od smeha. To je ona priča. Sutradan je muž ljubimac odneo Predraga ili Nenada u porodilište gde su utvrdili da mu fali normalna baterija. Zamenili. Ljudi, godinu dana sam pod stresom čiji zvoni. Šta ću, crna, ako nadjem ljubavnika pa mislim on meni šalje poruku pa pogešim i vidim da je i ljubimac našao ljubavnicu. Moj Predrag ili Nenad onako kilav, teško se otvara prema meni, kad primim poruku ima da čekam dok se smiluje da mi je prikaže, iskod’o mi živce. Godinu dana ga oživljavam, vičem – Diši, diši, maši ručicama – on sve kilaviji, vidim ja da prohoda neće ni pod razno. I jutros poblesavim skroz, naredim ljubimcu oblačenje da idemo negde i damo Predraga ili Nenada na usvajanje, da mi kupi normalan telefon koji će sve svoje tajne poruke da deli sa mnom. Ljubimac otkačio, te ne znam koliko košta, te to ti je zadnja reč tehnike, te ti si tunjava, tretiraj ga ko komjuter… Ma, bre, godinu dana ga tretiram k’o nedonošče, ko šta radi ja ga resetujem, smučio mi se! Da se nadjem tamo gde svi mogu bar miliciju da pozovu on bi štrajkovao, oću nov, ženski, crvene boje, ‘oću, bre, telefon za glupače , da mi se slaže uz nokte! Zaredimo ljubimac i ja danas, on me sve vreme moli da se ne svadjam, ja obećavam da neću ako svi budu normalni. Biću normalna i ja. Ne uradimo ništa. Moj telefon koji nije napunio godinu dana, koji je koštao kao Yugo amerika ’90. godište pomnoženo sa dva – letovanje, vredi kod kretena taman toliko da ručamo u prosečnom restoranu. E, vala ne dam. Ja ću da ga čuvam dok ne umre i pristojno ću da ga sahranim i podušja ću da mu dam al’ ne dam! I tako razularenu me ljubimac odvede na jednu popularnu terasu da gledam u Dunav, zviždućem valcer i smirujem živce. Ja popila kafu, ljubimac coca – colu. Konobar sav ushićen kaže 1 200 dinara. Jeste da sam obećala da neću da se svadjam i pristojno sam pitala koliko košta coca – cola. - 200 dinara. - A kafa? - 180! - Kol’ko je to, pobratime? - 380! - Pošto si se sjeb’o za bakšiš gde je još 820 dinara? Pobratim mrtav ‘ladan kaže: - Otkud ja znam šta je bilo na stolu. I gotovo. Koji, bre, neću da sve svadjam. Ma sa’ću i da se bijem. I za Predraga ili Nenada i za ono što ne zna šta je bilo na stolu: - Je, li, bre, to što ti ne znaš da je bilo na stolu sam ja znači popila i na kraju progutala čaše i flaše, čim ih nema. Teatralno u stanem i kažem da neću da platim ni ovo što jesam pila. I da može da me poljubi u dupe. I da je lopov. I kreten. I da nauči da krade, da se ne krade na jednu kafu i jednu coca-colu i da od njega nikad lopov neće da bude. Vidim ljubimac planira da se onesvesti čisto da spase situaciju pa arlauknem i na njega i na jednog što je dotrčao i pretio da će da zove miliciju. E, zovi je jedva čekam da dodje. Pa raspalim sa jebala te milicija, koja bre milicija, ma šta ne rekoh. Da l’ su zvali interventnu pojma nemam, ja sam odšetala, niko nije vikao za mnom- Predaj se! Ljubimac ljut na mene i ne progovara. Samo rek’o kako ne može više da bude pod stresom kad izlazi sa mnom. On bi platio. E, ja ne bi. I neću. Skroz sam histerična, što zbog blizanca što ne vredi ništa, što zbog konobara a najviše zbog miroljubivog ljubimca: Nekako imam želju da ga udavim!

Čestitamooooo!

Mahlat — Sun, 05 Apr 2009 07:27:01 +0000

Ili – sve go menadžer do menadžera, jebote! Od Nove godine sam se nadobijala svega i svačega. I sve po slučajnom uzorku. Kako nije mi jasno pošto ja po slučajnom uzorku mogu besplatno samo batine da dobijem al’ ajde. Na Badnje veče sam dobila basplatno čišćenje tepiha Kirbijem. Odma’ sam rekla – Neka fala, čist mi je. Jednom sam se prevarila i primila jednog Kirbi čistača što priča k’o da peva haj – di – haj i taj se ubio ubedjujući me da kupim ono čudo što otkriva grinje jerbo samo još jedan treba da uvali pa da dobije bonus i besplatan put u Madjarsku. Znači ja da kupim da bi ti iš’o u Madjarsku? Jeste! E, vala, ja ću da ti uplatim tu Madjarsku. To košta par stotina eura a ovo tvoje čudo par hiljada. Da je potrajalo još malo bi mu uplatila koliko je bio dosadan. Posle toga sam dobila besplatno masiranje za celu porodicu u onoj fotelji. Nigde ne treba da idem doći će dečko sa sve foteljom. I ne moram da kupim, samo ako mi se svidi. Doš’o dečko obučen k’o da radi u banci sa sve onim cipelama što se zavrću i podsećaju na opanke. Umalo me nije spržio na onoj fotelji. Vibrira brate i sve toplije i toplije. Ja kažem – Bato, meni oko krsta malo pritoplo, k’o da sam u sauni. Bata mi odgovori pitanjem – Jeste vi slabi sa živcima? Pa ne znam, reko’ ja, meni je hladno kad je napolju minus 10 i toplo mi je na +40 ili kad me kuvaju, možda sam nešto pobrkala a možda su mi i živci slabi, nemam uverenje. Šes’ dana sam uvijala krsta ko baba s’ išijasom. Prošle nedelje neko zvoni, ja odškrinem, jedna samo što mi ne razbi nos. Ulete i reče mi da nije skrivena kamera da sam srećna dobitnica i da sam mnogo lepa žena, vidi ona kako ja vodim računa o sebi. A i da mi je ono na slici, ako mi je ćerka, mnogo lepa. Od lepe majke lepo i dete! Upita me za ime i ponovi - Jao, što ste vi gospodŽo Mahlat lepa žena! Dobila sam nešto da se uključim u struju i da oslabim, iI’ da počnem da svetlim ako pobrkam žice, ono punjeno gelom da namaknem na oči kad spavam od čega ću lepo da sanjam dok mi to isto masira kritični deo oko očiju, ono da ljubimac čupa dlake iz nosa i ušiju, depilator i neki tupav parfem. Sve besplatno samo da platim PDV. Ja počeh da razmišljam, bog te mazo, uveli PDV i na besplatno kad me preseče ljubimac arlaučući iz kupatila da mu dodam gaće. Odjednom sam se našla u unakrsnoj vatri: Jao, što ste vi lepa žena! Dodaj mi gaće! Vidi se da vodite računa o sebi! Ej, je l’ me čuješ, dodaj mi gaće! A koliko Vi imate godina? Jesi gluva?! Samo PDV! Je l’ to neko doš’o?! Besplatno! Sludeše me u sekundi. Izvinuh se onoj što kukumavči za PDV i dodah ljubimcu onako sludjena moje gaće. Onu jedva ispratih i rekoh joj da dodje neki put kad svi budemo imali gaće, nešto mi pala koncentracija. Ljubimac izlazi i pita – Šta je ’tela ova? Ma, nemam pojma, il’ da joj platim PDV il’ da me kresne, toliko mi se udvarala da nisam ukapirala šta ’oće. Pre dva dana zvoni telefon. Opet po slučajnom uzorku iz telefonskog imenika grada Beograda. Neka agencija. Jedna peva i sve pevajući me pita jesam li spremna da odgovorim na par lakih pitanja i da dobijem nagradu. Ajd’ – kažem ja – i zamišljam sa’će da bude Grčka za dve osobe i kuče, Španija za dve osobe bez kučeta... Kako se zovete? Jebote, stvarno lako pitanje, to znam. Kažem i potvrdim- Moj konačan odgovor je Mahlat! Jeste li udati! Jesam ako ljubimac nije pobeg’o. Da li radite negde? Ne, ja sam slobodna umetnica. Čestitamooooooooooooooo! Izvin’te, pitam ja, šta mi čestitate, što imam ime i što ne radim? Ma, jok, dobila sam nagradu! Šta? Ručak u restoranu ’’Stari fijaker’’ za četiri osobe i jastuk! Samo mi pade mrak na oči. Od Nove godine sam jedno dva’es’ puta dobila ručak za nekol’ko osoba i jastuk. Raznorazne jastuke. Protiv hrkanja, alergije, loših snova, glavobolje, bola u ramenima, meni sve to da fali ja, bre, ne bi ni spavala. Nema agencije u Beogradu od koje nisam dobila jastuk i ručak. I nema tog ručka i jastuka koje sam prihvatila jer nisam dovoljno pametna da ukapiram foru sa turističkim agencijama i jastucima. Valjda po hotelima imaju jastuke, ja obično ne nosim jastuk na put. Kažem – neću - ona što pevuši prečuje i kaže poslaće mi ka kućnu adresu kad da dodjem. Lepo mi dodje da obučem spavaćicu i da odem. Kad dele jastuke da budem prigodno obučena. A onda doš’o kum mojega ljubimca koji mi je na ovo rekao dijagnozu. Pregazilo me vreme! I počeo nešto da trtlja o marketingu i menadžerima. Ja obično ljubazna sa miraz kumom, oću reći, on je venč’o ljubimca prošli put pa ja kao treba da mu se uvlačim u dupe da me ne bi opanjkavao kod bivše gospoje, kažem – Znaš šta, biće da ti ipak moje vreme ne možeš da stigneš. Ako su svi ti ludaci menadžeri ja sam traktor. I ako ću na osnovu jastuka da se opredelim za agenciju ja sam bukva. I ako treba negde da glumim budalu za bečku šniclu, da me slikaju a ja da se osmehujem k’o na reklami za eliksir mladosti ima da mi plate. A mene ako je pregazilo vreme to bi svaki uspešan menadžer morao da otkrije iz prve. I nemoj da mi tupiš da je svaki trgovački putnik menadžer, odma’ mi je muka! Sad čekam, kako je krenulo sledeći će mi na vratima biti onaj par Jehovinih svedoka. Ima da me ubedjuju kako sam pogrešno vaspitavana i da me čeka raj nebeski samo ako njima dam sve što imam. I da mi uvale onu brošuru, žuti, crni i beli u rajskom vrtu sa sve lavovima i zmijama pošto se na nebu svi vole. I da mi preporuče literaturu za čitanje jerbo u Svetom pismu sve lažu. Pa ako im marketing bude išao od ruke ja ću da im se pridružim. Da ne bude da me pregazilo vreme. I naručiću majicu na kojo piše – Savremena budala, menadžeri navalite!

Hronično sam u zabludi

Mahlat — Mon, 06 Apr 2009 10:47:00 +0000

A kad je nešto hronično nema mu leka. Živim s tim i održavam se lekovima u upotrebljivom stanju. Nije smrtno, mogu ovako k’o kornjača sa Galapagosa. Elem. Vreme hronično krizno. Svi kukaju. Nema para, nema ’leba, neko nema decu, ko ima ispadne da su blesava, neko ima platu, neko nema, neko ima pameti, neko nema... Ma, većina nema. I ja tako hronično zamlaćena svojim zabludama sve mislim kad ljudi uveče krenu na spavanje da pate od nesanice. Planiraju da spavaju al’ ih skomataju problemi i od ta posla nema ništa. Koje spavanje kad ne znaju kako će ujutru da ustanu i koga će prvo da mrze što im ne rešava probleme. Al’, kako rekoh, ja sam u zabludi. Drugi bi rekli da sam mazga. Bandoglavo ’oću da utvrdim kako je ovaj narod pametan i kako razmišlja kako da se izvuče iz sranja. Kreten. Ja, mislim. Čitam juče novine, i da me ne kritikujete, znam da nije zdravo al’ ovde ako samo jedan dan propustiš štampu možeš da očekuješ ubistvo iz zasede, pojma nemaš šta te čeka iza ćoška, ko sa kojim ubilačkom idejom. Moram da se pripremim i da razmišljam o odbrambenom oružju koje uglavnom nemam. Uzdam se nešto u jezik al’ od ta posla nema ništa. I vidim – anketa! Odma sam se iznervirala. Stalno gledam kako anketiraju neke ljude, svi imaju priliku da iznesu svoje uskostručno mišljenje samo mene niko ništa ne pita. Valjda im ličim na neku koja bi odma’ otela mikrofon i rekla šta ona ’oće a ne šta je poželjno. Kopmletna ekipa bi me garantovano jurila po celom Beogradu, vala ne bi im vratila mikrofon sve dok ne kažem šta imam. Posle bi me isekli al’ bi mojoj duši bilo lakše. E ta anketa je bila na temu – Ko je najpoželjniji muškarac u Srbiji, sa kim bi najradije proveli noć. Anketirali Srbe. Tek posle vidiš da su Srpkinje izjavile da bi noć najradije provele sa gos’n predsednikom imenom Boris Tadić. Seksipilan. Lep čovek. Onako manekenski tip sa osmehom koji razoružava a gaće same spadaju. Ja tako ukapirala. Pre neku godinu je po ovoj anketi za najseksipilnijeg Srbina političara (svi su Srbi političari) izabran tadašnji ministar za kapitalne investicije – Velja Ilić. Ja čitala i krstila se, bog te mazo, kakav im je seksualni život ako bi ga popravila jedna noć sa njim. Je l’ te žene uopšte znaju šta je to seksipil i šta im se diže kad ga vide. Sad se krstim i levom i desnom. Da imam ruke k’o ona indijska boginja krstila bi se svakom ponaosob. S lava na desno pa sa desna na levo. I ponovo. Daj, ’leba ti da vidim te žene! Da ih priupitaš, je l’ te, kad ste zadnji put porazgovarale sa svojom decom, šta ste pročitale, jeste bile skoro u pozorištu, šta mislite o egzistencijalnim pitanjima – pojma ne bi imale. Biće šta će biti, nemaju one mnogo uticaja na svoj život. Al’ koga bi zajahale savršeno dobro znaju. Da me ne shvatite pogrešno, ako medju vama ima onih koji bi dupe dali za noć sa predsednikom, nemam ja ništa protiv njega iako nije moj tip, meni samo nije jasno otkud im ova ideja. Legnem i ja uveče. I još ni jednom nisam razbrajala u sebi – ovaj može, ovaj ne može, sa ovim bi možda a sa ovim ne bi ni pod razno. E ovaj je taj! Ja, bre, nemam ni omiljenog glumca a kamoli omiljenog muškarca za omiljenu pozu. I drugo, mašta treba da teži ka ostvarenju. Ako maštaju, trk pred rezidenciju i neka stoje u redu. Predsednik je rešio sve probleme ovog naroda još mu samo seksualni život Srpkinja ostao da visi. Iznalazi načine. To mu je strateško pitanje. Legla sinoć, počela da mislim, ne ide mi, uzvrtela se, ljubimac kaže- Šta se vrtiš kog djavola, radim sutra. Ma ćuti, bre, mislim sa kim bih provela noć a da to nisi ti. I zamišljam sve po skupštinskom redu al’ ništa. Ne’ vata me jeza, ne diže mi se, sve me neka strava ’vata. Si ti normalna? - pita ljubimac. Pa ja mislila da jesam. Al’ nisam. Moram da imam muškarca iz mašte. Posle se uzvrteo ljubimac. I tako... pokušavajući da budem u trendu, vidim da sam u zabludi, mislila sam da su žene opterećene preživljavanjem, time kako od dva bataka stvoriti tri pileta a od krave Milka čokoladu Biće da je tačno ono da samo seks Srbina spašava. To jest Srpkinje. Al’ čak i da dobiju tu jednu noć život opet traje duže. Sem ako ne žale da posle toga umru. A u Srbiji se odavno živi samo od seksa. Svako svakoga u svim pozama. Naročito vlast narod. Nemoguće je i maštati o nečem drugom. Sem o tome a ko vas još nije jebao. A mogao bi... P.S. Reč ’’jebao’’ čitajte bez samoglasnika, kao ’’jb’’ to je moderno po blogovima samo ja ne umem tako da ga napišem.

Šta ti fali

Mahlat — Tue, 07 Apr 2009 09:44:30 +0000

Ljubimica mi ćerka već mesec dana ima temperaturu. Oko 37, gore dole, mestimično i delimično, šeta ko pijana ćurka po kući, cvili što sve cveta a ona nije ni za šta, pospana, boli je glava, luda i živčana i uglavnom mene optužuje. Pre dve nedelje sam je vodila kod lekara i da se ovome ne smejete ja moje dete još uvek vodim kod lekara ne što je ona nesposobna nego što su mene dva, tri puta ’teli da ubiju. Iz nehata. Uglavnom tvrdeći mi da nisam alergična na ono na šta jesam i zapitkujući a kako znam da jesam. Ja objašnjavala da su mi se prividjali vanzemaljci, da sam imala boju mlade trave u aprilu, da sam se jedva setila odakle sam i kako se zovem al’ uglavnom ne veruju da neko može da bude alergičan na minimalnu dozu nečega. I obavezno mi prepišu nešto što ne bi trebalo. Tako sam se par puta družila sa vanzemaljcima a kad treba da popijem i obican andol moram da idem na psihofizičke pripreme k’o da treba da se popnem na Mont Everest. Kad sam imala reumatsku groznicu lečili su me od alergije na znoj. Moj znoj. Ispalo je da sam alergična na sopstvenu izlučevinu jer nije logično da imam reumatsku groznicu. I tako, umeju oni da ne budu tu kad razgovaraju sa pacijentima pa ja uglavnom idem sa ljubimicom da ih budim. Otišle mi i standardno lekar pita – Šta ti fali? Ja reko’ sa’ću da sednem i da krenem od Kosovskog boja šta joj fali, patike, cipele, prolećna jakna i ona ljubičasta tašna u Moni, jebem ti mater ja da znam šta joj fali ne bi dolazila ovde. Objasnismo nekako posle čega je usledilo još gluplje pitanje – Jesi trudna? Jok, bre, emancipovana je ljubimica, čuva se (bar se nadam) a i da je trudna ne bi došla kod lekara opšte prakse. Otpusti je bez dijagnoze, lekova i saveta. Reče da joj nije ništa al’ a eventualno, ako to ne prestane za deset dana, da dodje da joj izvade krv. Prošlo deset dana, temperatura i dalje i ludija i juče ljubimica ode ponovo. Sama, kaže samo će joj vaditi krv ne treba da idem da je branim tamo k’o kvočka. Vratila se luda. Opet je pitao je l’ trudna i opet joj rek’o da ide kući pa ako ne prodje za deset dana da opet dodje... Al’ sad joj prepisao i neki lek. Protiv čega? Nije rek’o. Koja ti je dijagnoza? Nije rek’o. Pogledam ja onaj recept, piše na arapskom. Šta je bre ovo? Je l’ se pije, maže, utrljava, oralno, rektalno, šta je prepis’o, sa’ću da odem da ga udavim! I krenem. U prvoj apoteci su mi rekli da ne mogu da pročitaju. U drugoj sam morala da opišem simptome ćerke ljubimice pa su pretpostavili šta piše i rekli da je to sprej koji nemaju. U trećoj sam im rekla šta su mi rekli u drugoj a oni su rekli da to nije sprej nego tablete i da imaju jednu kutiju al’ da joj je prošao rok. I da to nije ništa jerbo lekovi uvek imaju duži rok nego što piše. Ja rekla, neka fala. U četvrtoj sam rekla šta su mi rekli u u drugoj – da je sprej i u trećoj – da su tablete. Oni potvrdili da su tablete al’ za svaki slučaj pitali za simptome. Imaju. Ja pitala kad ističe rok oni rekli da u apoteci ne drže ništa čemu je istekao rok pa sam ja ispala budala. Kupila. Vraćajući se pročitam uputstvo za upotrebu i tako zaključim da joj je dijagnoza – alergija na proleće. Logično. Na šta bi bila nego na proleće. Inače, ljubimicu sam tako pre neku godinu vodila da se urade alergo probe, isto kad nisu znali šta joj je. Ni na šta nije bila alergična. Sem na duvan. Ja samo što ne umreh, šta ću sad, jadna ja, ako ne budem smela da pušim u prisustvu mezimice jerbo najveću inspiraciju za pušenje imam kad ona počne da mi ispira mozak. A, ne brinite, kaže doktorka, nije ona alergična na taj duvan. Nego na koji, bre? Na list duvana, onaj što još nije postao cigareta! Ni dan danas mi nije jasno odakle im ideja da joj rade probe na list duvana kad ona duvansku livadu nije videla u životu niti je ima u okolini. Nit mi raste duvan u kući. I tako... lepo me muka hvata od nezainteresovanih doktora, onih što pitaju – Šta ti fali, jesi trudna mada to nije bolest nego drugo stanje, jesi alergična na nešto a onda te ubedjuje da to nije normalno. Što kažu - Evo, dajte joj ovo za proliv pa me uvek nateraju da odgovorim da smo mi došle da joj daju nešto protiv proliva, proliv već ima. Što neće da kažu koja ti je dijagnoza, valjda iz straha da nekome ne kažeš pošto nikad nisu sigurni, što pišu nogama. Svaki put, ali svaki, kad pitaju – Šta ti fali – dodje mi da kažem – Ne fali mi ništa! A šta fali TEBI! Eto, sa’ćemo da čekamo još desetak dana da vidimo je l’ proleće pa da prestane da ga konzumira ako jeste, ako nje da ide da moli da joj izvade krv. Il’ da je posavetujem da ostane trudna, čisto da obraduje onog doktora.

Traži se...

Mahlat — Wed, 08 Apr 2009 12:22:14 +0000

Juče sedimo ljubimac i ja u jednoj bašti. Meni k’o po običaju sunce bije pravo u čelo, oćoravi me ionako ćoravu. Ja levo, desno, skakutah sa onom stolicom nikako da se namestim. I jednog trenutka naskočim milom mi mužu na prste. Kukao je, kukao, kukao, dok me nije izludeo. I rek’o mi da sam luda, da nisam normalna, nikako nije verovao da je bilo slučajno. Pogledam ja u one prstiće oni prolećno plavi, dignem pogled ljubimac smrtno bled. Počeh ja taktički neku priču kako neće da mu ispadnu creva a ni da neće manje da ga boli ako se dernja, da ućuti već jednom. Nekako dodjosmo do kuće, ja teglila ono što smo kupili pošto se on ponašao kao ratni ranjenik. Hranila ga, pojila, udvarala mu se, ajd’ reko zaboraviće. Sinoć čučnuo ljubimac ispod radnog stola samo mu dupe viri i čeprka po nekim gajtanima. Ja zaboravila kako sam ga osakatila i pokušam da prenesem preko njega jednu spravu za vežbanje. I ispustim je njemu na noge. Jedno petn’es kila gvoždja. Ljubimac arlaukne, skoči i glavom opandrči u sto. Odma’ sam pobegla napolje i ostavila ga da kuka. Kad je malo ućutao ja se prevarila i progvirila. Dočekala me rafalna paljba da sam kreten i da sam očigledno imala nameru da ga kako – tako ubijem il’ onesposobim. Razuveravah ga, razuveravah, ma jok, ne veruje ljubimac da se dva puta slučajno desilo. A jeste, majke mi, mene ljubimac ’lebom ’rani, gde bi na njega. Jes’ da ovih dana imam ubilačke porive al’ nisam htela njemu baš ništa. I tako... došlo vreme spavanja ljubimac kaže da neće da spava pored mene i da će treći put, slučajno, da nastrada od ruke voljene mu žene tj. mene. Ja mislila zeza se, ono jok! Ubedjen ljubimac da iz noći neće živ da izadje ako prilegne pored mene. Prespavasmo odvojeno. Jutros ustao, prsti na ruci mu još uvek prolećno plavi i malo podnaduli, levo stopalo od one sprave ne može da pomera u krug i boli ga glava. Mene gledao k’o da me video prvi put u životu, samo što me ne pita koja sam. Otiš’o na pos’o i ne javlja se. I ja sad razmišljam da l’ da sedim mirno il’ da prijavim eventualan beg od kuće. Da l’ da krenem da lepim slike po banderama sa onim tekstom – nestao... imao na sebi... zadnji put vidjen... ko ga primeti nek ga drži dok ne dodem... Već je trebao da dodje, ima jedno dva sata. Il’ je svratio da kupi ratnu opremu pa mi se pojavio ovde k’o srednjevekovni ratnik. U oklopu. Živa nisam...

E, sad je stvarno gotov!

Mahlat — Fri, 10 Apr 2009 12:06:11 +0000

Dovuk'o mi se ljubimac preksinoć do kuće, osvežen, prijao mu dan bez mene, nije morao da se osvrće i strepi da l' će neko da ga raspali kad se najmanje nada. Šetao slobodno, računao valjda, ako ga neko i opali ima da strada slučajno a ne od domaće dušmanske ruke. Ja ga dočekala cvrkućući i praveći se luda, da pitam gde je bio nisam smela. Samo sam mu uzgred pomenula da sam se malko sekirala na šta samo što me nije udavio - da se sekiram za njega ne bi gledala da ga osakatim kad god mi se pruži prilika. I zabranio mi da koristim reč - slučajno. Pošto je na dnevnom redu prolećno sredjivanje kuće umilno sam ga zamolila da okači zavese. Odbio. Kako ću ja kad sam kratka? Ne interesuje ga! Siguran je da bi ga gurnula kroz zatvoren prozor. Ja, jadna i kukavna, uzela neku stolicu i taman zauzela pozu košarkaša koji je zakucao i obesio se o obruč, visim, držim se za vazduh i balansiram ko balerina na jednom palcu kad čujem krik k'o da će Tarzan da proleti na lijanom i samo me picne da padnem medju aligatore. Pogledam u ljubimca on sedi ispred kompjutera i drži se za glavu. Elem, sekirajući se za milog muža i surfujući po netu kad ne mogu po bahamskim talasima nisam primetila da se antivirus nešto zeznuo i pokupila sam sve što se moglo pokupiti. Počeo da me isledjuje gde sam bila ja se branih, gde sam mogla da idem, standardno k'o i svakog dana. Gde, bre? Pa svuda, malo tamo, malo vamo. Išla sam kod Drncha, malo je neurozan ovih dana, proradio zov prirode u njemu, kod Dede da vidim koliki je Obami a koliki Sarkoziju, kod Zmaja sam čitala neki vic koji su svi čitali još u novembru prošle godine i još sam se smejala, a kod Suske sam pročitala post od pre 17 meseci i uopšte to nisam primetila pa sam lepo prokomentarisala k'o da ga je pisala juče. Kod Zelene sam pročitala da je sve otišlo u internet, i tako... redjam ja, kako koga pomenem tako ljubimac viče - Jeb'o te ovaj, jeb'o te onaj... ja se uvredih, ajd' ovi muški al' što Zelena i Suske, sta su mu one skrivile. Uglavnom, naš mili najbolji drug pobrljaveo, pomešao babe i žabe, pokušao da ih sabere i kad je video da to ne može kolabirao bez namere da se osvesti. I tako, od preksinoć ljubimac pokušava da mu udahne život i da spase što se spasti može a moje mejlove nije mog'o da spase nikako. Ako mi je neko od vas pisao da me voli, volim i ja vas al' ne mogu lično da vam odgovorim pa ljubav mora ovako javno. Dok moj mejl ne stigne na red. Sa mnom razgovara samo službeno - gladan sam, daj mi gaće, gde si, 'oću da prodjem do kupatila. Kako me gleda sve me stra' da će danas da dodje kući sa sudskom zabranom da mu prilazim od sad pa na dalje i ubuduće.

Život piše romane...

Mahlat — Sat, 11 Apr 2009 23:02:18 +0000

Samo što ja ne mogu baš svaki da pročitam. I ne mogu da budem baš uvek politički korektna. Mislim, hoću, nije da neću, samo ne mogu. I sad kao treba ozbiljno da pristupim problemu i da ga sagledam sa svih strana... Elem, mene su učili da nije baš uputno da pričam okolo sa kim spavam, sa kim imam seks i koliko sam ih imala do sad a koliko još planiram. Nije moralno. Ja to čitav život radim na primitivan način, sa muškarcima. Po statistikama u koje ulazim a da me niko nije ništa pitao, mora da sam, ako nikako drugačije, bar u snovima imala seks sa nekom ženom. Kad statistika kaže – Svaka žena je bar jednom u životu... biće da sam i ja. Samo ja pojma nemam. Jes’ mi se jednom udvarala jedna žena al’ to je neka druga statistika s kojom ja nemam veze. I jesam bila sludjena, znam šta treba da radim kad mi se udvaraju muškarci, da se femkam, da se pravim glupa, da govorim ne kad mislim da i možda kad mislim sto posto, tako nešto, al’ ovoj nisam znala šta da kažem pa sam pobegla. Nemam iskustva pa nisam imala pojma je l’ hoće da me bije il’ nešto drugo. A i nervirala me malo, bila onako estradni tip a mene to nervira. Posle je nisam sanjala i nisam maštala kako bi bilo kad bi bilo, uglavnom sam maštala da je više ne sretnem. I sad, pritislo me ovo moderno vreme seksualnih i homoseksualnih sloboda. Ja podržavam drugove homseksualce, jelte. I drugarice lezbejke i uopšte gay populaciju. Malo, malo, pa napišem neki tekst sa propratnom porukom pustite ljude na miru, neka rade šta im je volja. I u krevetu i van kreveta. Al’ ponekad se nerviram, dodje mi da krenem u kampanju – Volim plave muškarce al’ se mom mužu to ne svidja, tražim svoja prava i u kući i van nje. I na radnom mestu. I u parlamentu. Mislim, našli ste pa zašli sa tom kampanjom, ne vredi to ovde kad ovaj narod lepo zna šta treba i gde treba pa im to još popovi objasne to jest prenesu šta je bog planirao - šta gde ide i tako. Lepo popovi kažu nije bog napravio dva Adama nego Adama i Evu. Adama po svom liku i naličju a Evu zlu ne trebalo, da imaju obojica koga da zajebavaju. Pa posle bog, kad je video da od toga nešto može da bude, rekao – Idite i množite se. Nije rekao – Idite i uživajte. I sad imamo problem, Adam i Adam mogu da uživaju al’ ne mogu da se množe. Jedan napravljen sa pogrešnim organima. A bog neće ne popravni ispit, šta je tu je. Meni je skroz jasno što pojedini Adami uživaju samo sa Adamima, što im Eve nisu zanimljive. Jasno mi je i što hoće da udju u brak, hoće da se kuće, da ima ko da ih dočeka kad se umorni vraćaju s posla, da ozvaniče ljubav, sve mi je jasno. Jasno mi je i da žele decu. Al’ mi nije jasno kako njima nije jasno da decu mogu da imaju samo ako ih rode. Il’ ako im neko ustupi dete. Skoro sam gledala prilog o homoseksualnom paru, bračnom, koji je usvojio dečaka. Idilično. Na usvojenje ga dala gospoja koja već ima fudbalski tim dece, mnogo voli decu a ovaj mali joj zapao k’o višak i insistirala je da ga usvoje homoseksualci, da joj ne sedi na klupi za rezerve nego da negde bude glavni igrač. Ona jednog dana želi da ga vidja a ne želi da ga usvoji hetero par da se ne bi vezao za neku ženu. Ona, eto, hoće da ona ostane jedina ženska figura u njegovom životu, kad joj bude dunulo da mu glumi majku da joj niko ne smeta. Dobra neka duša. Sinoć čuh kako se kod nas raspravlja o donošenju zakona o surogat majkama. To su ove fine žene, dobročiniteljke, koje će nositi bebu devet meseci ispod srca a onda je nekome ustupiti, ucveljene što taj neko ne može da ima decu. To što ja mislim da će najblaženije trenutke u životu jedne žene – trudnoću i porodjaj, neka debelo da naplati pod velom velikodušnosti ja mislim jer sam kreten i jer mi svest nije na nivou dobročiniteljke. Ja sam od onih neemancipovanih koji veruju u majke a nikako ne veruju u surogat majke. Inače ne verujem u surogate. A po našem zakonu žena može da radja dok god može. I u pedesetoj godini. Ali kad napuni 45 godina ne može više da usvoji bebu, može nekoga od 10, 15, 20 godina. Naš zakon ne dozvoljava da razlika izmedju usvojenika i usvojitelja bude veća od 45 godina. Ja se klackam na toj granici, ako hoću da usvajam vreme mi je. A da budem surogat majka, ako prodje zakon i ako se nekome svidim, mogu. Kao majka usvojiteljka sam diskiminisana a kao majka surogat, to jest kao materica nisam. I onda mogu da rodim nekom homoseksualnom paru dete. I svi da budemo srećni. Ja što sam učinila dobro delo, njih dvojica što su postali roditelji i dete. Ono će valjda da ima sreće. I sad pošto sam napravila uvod sledi priča iz života. Oni su mlad par sa malim detetom. Bili. On se zaljubio. U njenog rodjenog brata. I brat se zaljubio u njega. I lepo joj rekli da život piše romane, šta sad da rade, on hoće razvod, čeka ovaj zakon pa da se venča sa njenim bratom. Ja ovako homoseksualno tolerantna i politički korektna, šta ćeš, ljubav je ljubav, ne pita za pol, neka ih, neka se vole. Ali on hoće i dete. Pa da ga lepo u idiličnoj atmosferi odgajaju tata i ujak. A mama može da dodje kad god ’oće, da ga vidi i pomazi. Ako prethodno ne skoči sa nekog mosta... I od svih njih je mlada mama optužena da je glupa, neemancipovana, netolerantna, politički nekorektna i neevropski nastrojena. Ovca jedna! I rešiće on to preko centra za socijalni rad. I suda u Strazburu. Dete je njegovo koliko i njeno. Pa jeste. Al’ ujakovo nije... I ja treba sad da budem tolerantna i da kažem pa... nemam pojma šta da kažem. Stvarno nemam pojma. Blago mi je muka. A da podržavam drugove homoseksualce – podržavam. U svemu. Kao i u tome da radjaju decu. Nemam ništa protiv. Neka se dogovore ko pravi a ko radja. Kad je sve tako jednostavno što bi radjanje bilo komplikovano. Tu je najteže napraviti dete... Porodjaj ne boli, to je prirodan proces. Medicina napredovala. Ništa nije nemoguće. Izvolite! Nosite ga devet meseci i svih tih devet meseci razmišljajte da li je zdravo, ima li sve prstiće, na koga liči... Rodite ga, bre! Ko vam brani!

Pokaži šta znaš

Mahlat — Mon, 13 Apr 2009 07:09:54 +0000

1964. godine, na današnji dan, Colin Bosher sa Novog Zelanda postavlio je rekord u brzom šišanju ovaca. Za jedan radni dan ošišao je 565 ovaca. Da l’ je neko posle oborio taj rekord nemam pojma ali ja ću da predložim za Ginisa vladu Srbije koja je postavila medjuplanetarni rekord u šišanju ovaca sve po sistemu – ‘’ovce bleju makaze zvekeću’’. A niko im nije pomagao k’o Stojadinki Radiša. Ovce same stajale i same pridržavale džak da u njega vunu meću. I igrale u ritmu muzike za ples – zvec, zvec… Sinoć je naš vodja bio gost na televiziji. Izmedju dva putovanja protkana uveravanjem. Ostalo mu je još samo da poseti Papua Novu Gvineju i da ga i tamo uvere da će se boriti da udjemo u EU i da su nam prijateljski narod iako nisu susedni. Ja sam stvarno sinoć htela pažljivo da odslušam predsednika i da se zaljubim u njega pa da noćas imam prljave seksualne snove al’ sam imala goste koji su mi pokvarili scenario. Sve sam ga slušala na preskok. I šokirala jadne mi goste pošto sam dok je on pričao istovremeno vršila oralno seksualnu radnju – psovala sam, samo pucalo. Na srpskom jeziku i jezicima naroda i narodnosti. Rek’o predsednik da više nema, brajko moj, ono po političkoj liniji, da te zaposle pa da te štite, pa da možeš da vršljaš i sereš gde hoćeš i da ti ne bude ništa, da šetaš okolo usranog dupeta a da niko ne sme da ti kaže da si se usr’o. Normalno, sve su ih već zaposlili. I svi su se već usrali. Ako baš bude prigustilo naći će oni neku rupu al’ za nešto sitno, na primer da zaposle nekoga da bude stariji savetnik mladjem Krkobabiću. Onda je rek’o da ova kriza, ova svetska, naše više ne računamo, može da dovede do protesta radnika. Al’ ne treba da se protestuje primitivno k’o do sad, nego mirno i demoktratski. I odma’ posle toga mirno i dostojanstveno da se razidju i konkurišu na nova radna mesta. Ovde sam ga d’izvinete već jebala iako ne maštam o tome pošto nije rek’o na koja radna mesta kad su sve prodali a ono što je ostalo zauzeli i popiškili se da obeleže teritoriju, prići ne možeš. I rek’o kako ćemo da budemo stabilni. Al’ na mikro nivou. Citiram druga vodju: “Ali, s druge strane, nešto moramo da uradimo za sebe. Hajde da nešto malo popravimo na sebi. Ne možete da postanete nešto, ukoliko nešto još malo ne naučite, ne ovladate nekom novom veštinom, ne steknete neko novo znanje.’’ U tom trenutku sam dobila sadističke nagone. Šta, bre, da popravimo na sebi? Sise neću da operišem, svidjaju mi se ovakve, i moje dupe mi se svidja i oči i kosa, ništa neću da popravljam! Šta si ti popravio na sebi? Od kako sam te videla prvi put, isti si. Šta mu znači da ne mogu da postanem nešto. Ja i nemam nameru da postanem nešto. A neko sam već postala. i neću više da učim! Naučila sma svašta i što mi treba i što mi ne treba i nemam pojma šta sa tim da radim pošto mi vi ne date da radim. Kojom još veštinom da ovladam. I kojom si veštionom ti, bre, još ovladao od kako si se popeo tu gde jesi kad ni retoričku nisi savladao? Meni Šaper nije savetnik a pričam bolje od tebe! A i pevam bolje, videla na Youtube. A ne moram ni da pijem ni da grlim bilo koga. I aplaudiraće mi. Spontano. Koje znanje ja još treba da steknem i kojom veštinom još da ovladam? Ajd’ lepo mi kaži. Mogu, eventualno, da naučim da igram oko šipke. I da izvodim striptiz. Pa kad god vama padne na pamet da me svlačite do gola to izvedem sama i još da dodam tom svlačenju umetničku crtu. Da ostavim dojam. Da me gledate k’o striptizetu. A ne ko ovcu. Il’ da naučim da blejim. To stvarno ne znam.

Guziti – glagol (spolna radnja koja nema veze sa seksom)

Mahlat — Tue, 14 Apr 2009 11:16:38 +0000

Ujutru izbauljam iz kreveta gledajući na jedno oko k’o gusar. Skuvam kafu i uključim televizor. Otvorim mejl. Tri ponude da kupim viagru. ’Oću. Čim bude prestao da mi se diže. Pe’šes’ pozivnica za seminare raznoraznih vrsta i podvrsta, uglavnom - kako uspešno voditi sastanak ili kako biti uspešan menadžer. Ovo drugo odbacim odma’, u ovoj zemlji ima toliko menadžera da ne moram da budem i ja. Mejl iz Minhena. Svako malo. Hvali me čovek i moli da zadržim isti nivo u zemlji koja je ostala bez nivoa, da sam mu jedina svetla tačka u gastarbajterskim danima. Svaki put mi dodje da kukam kad vidim kol’ko jadan pati za Srbijom medju šljivama. Otiš’o čovek odavno, nema pojma da mi ovde više ne živimo medju šljivama. Njih izvozimo a živimo medju jabukama iz gornjeg toka Nila. Kol’ko koštaju mora da ih gaje u nemogućim uslovima. Odgovorim mu na nivou – dobro smo što i vama želimo. Eto nas skoro kod vas. Šljivu nisam vid’la ne pamtim, to ovde nije fensi pa ako natrčite na neku koju smo izvezli pošaljite. Makar suvu. Ja ću je stavim u vodu da nabubri. Tu već progledam na drugo oko. Pročitam ponovo kako se najbolje osećao dok je nosio jelek i opanke. U P.S.-u mu napišem: Ja ne znam kad ste vi otišli i koliko godina imate al’ mi ovde ne nosimo jeleke i opanke ima jedno 100 godina i ne znam gde mogu da se kupe. Onda obrišem da ostanem na nivou i napišem da ću da se raspitam. Ako ništa drugo sama ću mu izvezem jeleče pa nek’ ga ponosno šeta po Minhenu. Na pitanje da l’ u Srbiji padaju one iste kiše još nisam smislila šta da mu odgovorim. Padaju kiše, čoveče, k'o da živim u najkišovitijim predelima Indije. U tom trenutku zbog lekovitog delovanja kafe na moj uspavan i košmarima izmučen organizam počinjem da čujem. Na sve uši. A tako slušajući ukapiram da uopšte ne živim kako treba. Živim naopako. To mi poručuju svi ovi s televizije ’’tri ti turam, dva ti vadim, čik pogodi šta ti radim’’. I ukapiram da ću tek posle krize dostojanstveno da živim. Neće da mi naplate vizu, turiću je u džep pa ću da uzoravam njive. To uzoravanje njiva je glavna fora još od zadnjih izbora, imamo a ne uzoravamo, osetim se hendikepiranom što ja nemam šta da uzoravam. Kako se njive uzoravaju d’izvinete veze nemam al’ ću d’uzoravam ko i sve patriote. Sve će biti besplatno – lečenje, obdaništa, ma sve. Samo ćemo dotle porez da plaćamo po sistemu – da l’ da platim il’ da odem da krstarim Mediteranom. E onda krenu reklame a ja tek tad ukapiram da naopako živim, to jest da uopšte ne pratim uputstva za upotrebu raznoraznih proizvoda. Prvo, kad dobijem menstruaciju ponašam se neprimereno i kilavo. Uglavnom se vucaram po kući k’o da mi je neko prebio rep i režim na sve živo što mi se približi na manje od dva metra. U stvari – treba da ronim, skačem bandžijem, planinarim, eventualno skočim iz aviona moleći se da se padobran otvori i u elegantnom letu ateriram na zamišljenu crvenu tačku. Ako me baš mrzi treba da navučem tanga gaćice, obučem bele pantalone koje mi je oprala Marija i izadjem s prijateljicom na kafu. Kad udjem u kafić treba s vrata da se zaletim na prvu stolicu, rušeći sve pred sobom, i da ne sednem k’o što inače sedam nego da rknem četvoronoške na nju k’o da su me s neba bacili. Ako to ne uradim treba debelo da se zapitam da l’ ja imam menstruaciju uopšte. Dok pijem tu kafu treba da mlatim glavom kao da me je napao roj pčela jer sam prethodno oprala kosu nekim šamponom od koga više nemam perut pa ne moram da se stidim a on, neki, će poželeti da mi se udvara. I da zabije nos u moje ruse kose. A prekrštene noge da ne držim ispod stola nego onako damski sa strane da svi vide kako mi od stručne depilacije u kućnoj varijanti više po nogama ne rastu dlake nego poljsko cveće. Drugi blok reklama – svi domestosi, feriji, cifovi i ostali preparati za skidanje masnoće, kamenca i bakterija koje na reklamama izgledaju k’o rode peru onako sami. Samo prospeš i posmatraš iz prikrajka šta se dešava. Sve te preparate ne treba da pijem, da dodirujem, da dajem maloj deci a naročito da ne ronim kroz njih. Ako mi se desi da mi prilikom ronjenja upadnu u oči treba odma’ da ih ispljuskam vodom i zovem hitnu pomoć. Isto treba da uradim i kad popijem. Prvo da se otrujem pa da zovem hitnu pomoć. Ovo kretensko uputstvo stoji na svim sredstvima, prosto te mame da popiješ domestos i da vidiš šta će da bude. Lično mislim da neće biti ništa. Kad nije ništa kadi što bi bilo meni. Treći blok reklama traje letnji dan do podne i svodi se na - ne mrdaj dupe, kupuj iz fotelje. Ako za vreme trajanja reklame kupim depilator za nosne i ušne dlake dobiću na poklon dasku za seckanje. Ako u roku od 5 minuta kupim dva dormeo jastuka dobiću potpuno besplatno (kod nas inače to postoji – besplatno i potpuno besplatno) treći kojim mogu da potegnem ljubimca kad god me iznervira. Ako kupim krevet na naduvavanje dobiću besplatno otvarač za vino a ako naručim komplet šerpi dobiću tronožac na koji mogu da se popnem kad kačim zavese. Ako sam pametna sve ću ovo da uradim četiri puta pa ću na te tronošce da popnem auto da ga ne odnese poplava. Da l’ isporučuju i dizalicu uz te tronoške ne znam. A možda dobijemo besplatno teretanu pa se ljubimac nabilduje i digne sam. Razmišljamo o ponudi. A onda najgenijalniji pronalazak još od točka – poptuno prenosivi lakoperući aparat za brijanje! Odma’ su mi privukli pažnju. Potpuno prenosivi!!! Ne mogu da verujem. Al’ kakav je onaj koji moj hazbend već ima i koji nosa i prenosi po kući sa sve penom jer uvek ima nešto važno da mi kaže dok se brije. Je l’ od tog potpuno prenosivog neću da arlaučem što pena kaplje po kući ili brije na suvo. U tom trenutku nekako opet dodjemo na ono da treba da uzoravam njive. Kol’ko od iduće godine.. A dodje i vreme spremanja ručka pa ja jedno pola sata razmišljam da l’ da dinstam luk na ulju il’ na domestosu, šta bi mi bilo pametnije? S ulošcima il bez njih? Depilirana il’ neizdepilirana? E, al’ onda već stigne mejl sa viagrom po najpovoljnijoj ceni. Dodje mi da popijem, kunem vam se. Kad se od toga svima diže, i onima koji su zaboravili kad to zadnji put beše, valjda će i meni. Onda će valjda da me boli uvo i za reklame i za njive i za menstruaciju i da l’ sam ronila kroz domestos il’ kroz reklame. Ima mi bude sve jedno! Samo ću da gledam koga da u’vatim i naguzim k’o što mene guze svaki božiji dan...

Ja sam moja a vi ste vaši

Mahlat — Wed, 15 Apr 2009 08:45:20 +0000

Dragi svete, slobodno mogu da kažem: da, nisam se dovoljno trudila. Nisam dobro odigrala ulogu koju ste pokušali da mi nametnete, na pozornici na koju ste me postavili, na daskama koje su trebale život da vam znače. Nisam se dovoljno trudila… Kostim koji ste mi ponudili bio je premalen. Zavesu ste prebrzo spuštali dok su moja usta još bila otvorena a kostim pucao po šavovima ponovo i ponovo. Do premijere nikada nisam stigla. Plašila sam se giljotine za koju ste govorili da je samo scenski dekor. Plašila sam se i vas koji ste sedeli u mraku. Zaslepljivali su me reflektori koji su trebali da uveličaju moj trijumf, tako ste govorili. Da li se sećate da su to bile isledničke lampe? Nešto me je gušilo dok ste me primoravali da ponovim svaku scenu koja vam se nije svidela - ako se dovoljno potrudiš uloga će se sama igrati. Gospodo, režiseri u pokušaju, samopostavljeni delioci životnih uloga, pa vi niste čuli za Stanislavskog! Glumac, gospodo, ako je pravi glumac, mora svaki put, kad je na sceni, da ponovo i ponovo živi i proživljava svoju ulogu. Valjda ste, konačno, shvatili da od mene kao glumice nema ništa. Bilo je tužno gledati vas kako odnosite rekvizite koje ćete smestiti u svoje prašnjave, neraščišćene, podrume gde će čekati dok vi ponovo ne napravite pogrešan izbor. Bilo je tužno gledati vas razočarane dok rasturate scenu i prosipate eksere nadajući se da ću stati bar na jedan. Gospodo! Ja nazdravljam umornom krojaču. Obećavali ste mu da ćete uspeti da me ugurate u premalene kostime. Ko je još uspeo da napravi šešir za glumicu skraćenu za glavu? Propali režiseri! Ja vas nazivam gospodom! Niste uspeli čak ni da me umorite. Ipak sam nešto naučila – nisam rodjena za glumicu. A niste ni vi za režisere. Bez vas, mada nije po Stanislavskom, moja uloga se sama igra. Možda sam statista. Mozda epizodista… Svakako više nisam vasa nada, vaša glavna glumica. Gase se svetla u vašem teatralnom teatru. Mene, van vaše crvima nagrižene scene čeka život. Moj dubok naklon!

Ćurka

Mahlat — Thu, 16 Apr 2009 08:33:02 +0000

Bila sam mlada i glupa. Sad sam u najboljim godinama a i dalje glupa. Koja je bolja kombinacija nemam pojma. Valjda ova prva jer me onda bolelo uvo što sam glupa, svi me tešili da ću kad porastem da budem pametna pa sam živela nadajuće optimistički da će s godinama pamet sama da mi uleti u glavu. Porasla i ostala glupa. I prerašću mnoge stvari i ostaću glupa. Tupava. Šašava. Slepa kod očiju. Somina. Ovca. Ćurka, bre! Ja sam neko kome kažu – jaoj, jedva sam čekala da te vidim da ti ispričam...; samo tebi mogu da kažem...; šta misliš...; pomozi mi...; učini mi... Ja sam neko ko će sve da ostavi i da otrči kod onoga ko je zvao da joj taj neko plače na ramenu, vrišti, preti da će se ubiti, govoriti blago tebi, boli te dupe... Ja sam neko ko teši, ko u interesu ucveljene osobe ne laže nego sipa k’o iz rukava ono što treba prosuti, nemilosrdna, šta bre zatvaraš oči, sretni se sa tim problemomi reši ga... posle mi kažu – Hvala, jedino ti me nisi folirala. Ja sam ona koja kaže – Ko ti je rekao da neće boleti, hoće, i te kako, ali će proći... Jesi u pravu... Nisi u pravu... Ne znam da li si u pravu... Jesam li čula? Jesam. Al’ nisam videla pa ne verujem. I nisam bezgrešna. Lagala sam ponekad. U interesu istrage. Kad sam videla govorila sam da nisam jer nisam imala pojma da li je moj ugao gledanja bio ispravan. Posle me pitaju kako sam mogla TO da slažem. Pa, eto, mogla sam, što ja da budem tudje oči? I što mene posle da mrziš samo zato što sam videla ono za šta si ti mislio da je nevidljivo. Je l’ bi tako rekla da nisi videla ni mene? Naravno! Otkud ja znam da l’ ti sa nekim dogovaraš terorističku akciju ili se spremaš za popodnevni seks. Baš me, bre, briga. Slagala sam i kumu kad je pošla na porodjaj. Bilo je il’ da se porodi il’ da nastavi da živi kao Georgina. Terala me da se zakunem da će samo da se porodi i da neće da umre. Ja se zaklela, šta sam mogla. Sve u svemu, lažem bezazleno. I sve u svemu surova sam. Bezobrazno otvorena. I ne umem drugačije da komuniciram. Skoro mi ljubimica ispričala za neku svoju emotivnu zajebanciju od pre par meseci. Dobro, bre, što mi to onda nisi rekla nego si kroz to prolazila sama? Tako, kaže, ljubimica, ti mi srušiš sve snove, samo mi otežavaš. Tri dana sam imala grižu savesti. I još sam u dilemi treba li da je lažem ili da joj rušim snove. Na kraju sam joj rekla – Znaš šta, ja ću ubuduće da ti govorim – Ma, voli te, smo se pravi, ali molim te, ili mi reci odmah ili nemoj uopšte da mi govoriš. I da ne dužim više, setiću se još nečega pa će ovo biti dugačko. Elem. Imam problem. To jest, nemam ja problem nego neko ima problem pa pokušava da ga napravi i mojim. Da ga rešim ne mogu. Imaš četrdeset godina, ajd’ polako odrasti i rešavaj svoje probleme sam. Ja više ne mogu. I neću. Konačno je došlo vreme da kažem da neću. Zato što je svako moje hoću od tebe pravilo još većeg kretena. Ajd’ sad malo sam. Pamet u glavu i polako. Kako? Odakle? Od početka. Sve mora od početka ako znaš gde je. Al’ sve to razjeda moju sestrinsku dušu. Imam želju da odem, zamolim da čučne do moje visine i raspalim par šamara pa kažem - 'Ajde sad da vidimo kako ćemo. I tako se sumanuta danim vrtim po kući, davim ljubimca koji je sav euforičan što ide na raspust, i juče osetim neodoljivu potrebu da problem istresem iz sebe nekom drugom. Pozovem sestru koja mene zove dva’es’ puta dnevno kad god se Miletu digne il’ ne digne. Sve sam čekala da me pita – Kako si, ja da kažem – Ništa me ne pitaj pa da počnem na tenane da obrazlažem to što ne treba da me pita. Jok, bre! Uhvati me i udavi me kako njeno pametno, lepo i nadasve ljubljeno dete duva travu. I da joj kupim neke testove. Kol’ko odma! Baš lepo što sam joj se javila! Izjada se i pozdravi me, ne stigoh da joj kažem šta me muči. Pozvah drugaricu. Ajd’ reko’ da je pitam kako je pa će ona posle valjda da pita mene. I zajebah se. Nita da je ne pitam, ’oće da ubije zeta i snaju, krvnici jedni, kad ih pronadjoše ona njena dva kretena. Izjada se, izjada, i pozdravi me. Ajd’ pa se javi. Pozvah drugu drugaricu. K'o kec na deset. Da pronadjem neku jeftinu violinu, ovu Milica prerasla. Ma, ’oću, koliko ujutru, pogledaću pored svakog kontejnera! Blago tebi, tvoja ćerka sve to završila, baš te briga. Ajd’ pa se javi. Ostadoh da mislim – u pravu je žena, nama klavir nije rastao, bio uvek isti. Pozvah treću. Tužila je majka. Pokušava mrtvog oca da proglasi ludim a testament koji joj se ne svidja nevažećim. Valjda će da otkopavaju oca i da ga drmusaju dok ga ne razbude da napiše bolji i pametniji testament. Malo je živčana nije baš za razgovor. Pozvah kumu. U sekundi dok je zvonio telefon sam razmišljala da l’ da je odmah oteram u materinu il’ da je pitam šta radi pa da čekam da ona pita mene. E, ona daje godišnjicu svekrvi koju je mrzela. Ja malo slušala šta joj je sve radila dok je bila živa, da utvrdim gradivo, i na kraju slagala da mi kipi nešto na šporetu. I lepo vidim da sam ćurka. Nemam kome da plačem na ramenu, niko neće da me sluša kad psujem i pljujem, koji ćete mi djavo. Svi, koliko god da vas ima! Pogledam u ljubimca zadubljenog u monitor, pomislih da ga pitam da mi bude najbolji drug, da davim njega i odustadoh. Ako njega unapredim u najboljeg druga moraću da tražim ljubavnika. A nešto nemam živaca. Našla bi garantovano nekog kretena koji bi kukao na decu, ženu i kanarinca pa bi morala da tražim novog. Sve me nešto stra’ srešću nekoga, priupitaće me kako sam, odma’ bi mu pala na grudi i rekla – radi sa mnom šta ’oćeš! Mislim, niko, bre, da me pita kako sam... I sad pojma nemam da l’ sam dobro.

Dobro jutro blogeri

Mahlat — Sun, 19 Apr 2009 01:23:04 +0000

Trebalo bi da napišem neku bogougodnu priču, da budem fina, da nemam zle misli, samo što mi ne ide. Zadnja dva dana sam bila onemogućena u kupovini najsnovnijih stvari jer su sve prodavnice bile okupirane i zaposednute svima onima koji izgleda jedu samo o prazniku. Redovi su se protezali ne u metrima nego u satima, sistemi su padali i svako je psovao svoju banku, onog što ga je poslao u kupovinu, zemlju u kojoj se rodio, sve one koji sede kod kuće dok on čeka u redu, kasirke bile histerične, sve u svemu ludnica. Prasići su šetali ulicama što u kesama što na ražnjevima i na tim istim ulicama si mog’o da kupiš šta ’oćeš od ćurke do nezaklanog jagnjeta. Nisam znala gde sam. Na pijaci se pojavio nov proizvod – farbano jaje za 25 dinara! Budibogsnama! Ćerka ljubimica otputovala. Sa razlogom. Ona uvek ima razloge da negde ode, lepo obrazloži kako je i čime to zaslužila a ja ostanem kod kuće. Nisam zaslužila, ništa ne radim. Lepo mi dodje da upišem neki fakultet pa da ja putujem a ona da ne radi ništa, isto kao ja. Ja je ispratila i vraćajući se kući, zaludna, počnem da gledam u tude guze. Ženske, I prenerazim se. Nit’ mladjih devojaka nit većih pozadina. I sve nose helanke. Kad im porastoše onoliko nije mi jasno. Da l’ znaju na šta liče sa onolikim guzicama u helankama ni to mi nije jasno. Ja baš nisam savršena, kad kažem da jesam debelo lažem al’ vala ne bi obukla nešto što mi ne stoji ni za kakve pare. Radije bi izašla gola. Ni isped rodjenog muža koji kaže da me voli svakakvu ne bi izašla u helankama sa onolikim dupetom. I onda me bog kaznio što ne gledam svoja posla nego zevam u tudje zadnjice i to ženske. Kako sam ušla u kuću tako sam osetila da nisam baš normalna. U roku od odma’ mi je procureo nos, dobila sam temperaturu i počela da kašljem. A onda sam počela i da plačem od muke. Ljubimac svaki dan medju decom koja dobijaju čas šarlah čas boginje, ljubimica svaki dan na fakultetu, ja nigde ne idem i stalno meni nešto fali. Onda je uveče došao neko. I taj neko me navuk’o na priču o životnim vrednostima i terao me da priznam... moram da sročim... terao me da priznam iz ove perspektive (k’o da sam promenila sazvešdje il’ sišla medju žabe) da bi mi život bio mnogo lepši i mirniji da sam se udala za oca svoje ćerke i živela u mirnim bračnim vodama. Kao da me je terao da priznam da sam ubila nekoga a nisam. Lepo ja objasnim da sam onda odlučila da je bolje da se ne udam za njega i da mi je bilo super, kako sad da priznam da bi mi bilo bolje. Tako je jedno dva sata pokušavao da me ubedi da sam imala jadan, bedan i neostvaren život što me dovelo u stanje usijanja pa sam počela da se dernjam, batali me, bre, misli ti da sam se ja mučila i da sam nenormalna šta me teraš da priznajem! Sutradan, to jest juče došli oni iz ove najnovije stranke da mi traže glas na nekim vanrednim lokalnim izorima. Vuku neke kese, kažu imaju poklone i daju ako ja dam glas. E, ne dam, šta me uslovljavaš, drugo ne interesuje me, nisam vaš glasač. A, vi ste, DS! Pogled ubice. Onda ste DSS! Pogled ubice. E, onda ste LDP! Samo sam šutnula vrata. Da ne trošim više onaj ubilački pogled. Onda sam farbala jaja jednom rukoma drugom brisala nos. Pa sam punila lignje. Ako ikad odlučim da zaposlim kućnu pomoćnicu zaposliću je samo lignje da mi puni. To je posao ko da slamku puniš pipetom, da pobrljaviš. Tako šmrktava sam otišla u crkvu i pokisla. Tu sam već skroz bila besna. A onda sam sela da pogledam vesti i čula nešto o kupovini krava na lizing! Udarna vest – lizing krave! A onda me zvao tata i pitao je l’ dolazimo. Jok! Izmedju posete zološkom vrtu i tebi izabrasmo ovo prvo. Šta radiš? Peče pečurke na plotni! Umal’ se ne onesvestih. Ne pitah koje pečurke da l’ kupovne ili neke koje je pronašao posle ronjenja po zamrzivaču al’ zadnji put kad ih je tako pekao nismo mogli dva dana da ga probudimo a snaju smo pošto je jedanaesti put povraćala odveli u bolnicu. Tamo joj ispirali creva, priključili na infuziju, i tri dana je pratili dal’ će da pretekne. Čitavno veče sam ga zvala da proverim da l’ halucinira il’ priča smisleno. Nije mu bilo ništa. Ali je zato ljubimac danas imao simptome trovanja. Metodom eliminacije, ovo smo jeli zajedno a ovo si jeo sam, zaključila sam da je uobrazio. Ja ovo napisala, popila čašu vina i sad mi je super. Kakve sam sreće bila zadnja tri dana molim boga da mi niko ne naleti nenajavljen i da me tera da priznajem neke gluposti iz perspektive srećno udate žene. Ako neko od vas naidje – nikoga ne vraćam sa vrata al’ stvarno ne priznajem ništa, čak ni kakvo će vreme sutra biti, i to je u ovoj zemlji diskutabilno. Srećan vam praznik. I izvol'te sve sam spremila, I ono što se ne vidi :D

Lale

Mahlat — Mon, 20 Apr 2009 09:45:46 +0000

Za par dana ću naputiti 46 godina. I danima nešto razmišljam o tome, ne mogu da poverujem i pojma nema odakle mi tolike godine. Kad sam imala dvadesetak što beše koliko juče, htela sam sve i odmah, potpuno uverena da ne smem ništa da propustim pa su me stalno usporavali sa onim da život tek sledi. Tek to nisam verovala potpuno ubedjena da je život u četrdeset ravan ničemu, šta može biti zanimljivo u tim godinama. Bila sam ubedjena da je život rezervisan za mladost. I onda su godine počele da teku... Sve bolje, sve ispunjenije, sve opuštenije... I evo me ovde, ove godine ne bih ni za šta menjala za one. U onim godinama sam se stidela što sam živa, u ovim okrećem zemlju kad izadjem na ulicu. U dvadeset četvrtoj sam bila sigurna da se neće pojaviti ljubav mog života i rešila da ipak imam dete, a ljubav ako dodje dobro je došla. I tako sam se obogatila... Uozbiljila svoj život. Zaposlila se. Dala otkaz. Počela sama. Zatvorila. Opet otvorila. Zatvorila. Gurala, trčala, ponekad se budila sa tim da u novčaniku nemam ni za hleb. Za neke dane nisam sigurna kako sam ih preživela. Dvanaest godina sam gledala samo u svoje dete. Vodila, dovodila, čekala, drhtala na ispitina, učila da trema ne postoji, crtala, pričala, pričala, pričala... čvrsto sam bila rešena da joj ponudim sve pa ona šta izabere. Spavala sam pored nje sve dok me nije isterala iz kreveta. U trideset šestoj mi je umrla majka. Još uvek se osećam kao siroče i od toga se još nisam oporavila. Još sam ljuta na nju. I još plačem kad god je pomenem. I mnogo mi nedostaje. Njeno disanje, njen pogled, zvuk njenih koraka, njen glas, njena podrška, njena surova iskrenost... Bila je ono jedno, jedino, drvo iza koga sam mogla da se sakrijem, obgrilm ga rukama i ostanem tu dok sve ne prodje. Od kad nje nema sve bitke vodim sama. Za to treba mnogo hrabrosti i mnogo snage... U četrdeset drugoj sam zaključila da sam umorna. Od svega. Od borbi sa vetrenjačama, traženja pravde, sigurnosti, prijatelja, iskrenosti, verovanja u čuda... I pomirila sam se sa tim da konačno ljubavi mog života nema, da smo se negde razmimoišli, ja i taj neko... Posle par meseci sam upoznala onoga koji sad spava dok ovo pišem. Posle tri dana sam znala da je to – to. Onaj koga sam čekala. I koji je došao iako se rodio kasno. Možda sam mu nekad dobacila odbeglu loptu. Igrom slučaja stanovala sam dok sam studirala u istom bloku kao i on. Možda sam ga pomilovala po glavi, ja, dvadesetogodišnja devojka, dečaka od devet... Posle osam meseci, na dan rodjendana moje majke smo se venčali. I još pet meseci živeli razdovjeno dok moja ćerka nje završila školu. I onda krenuli napred. Volim osećaj bliskosti sa njim. Volim što je odmah zapamtio šta volim. Volim kad udje u kuću. Volim što sam ga srela... Ponekad se plašim... Volim što me je otvorio i pronašao ključ za mene. Volim što sve razume i moje strašno velike greške, što me nikad nije osudjivao. Volim kako voli moje deta i kako njih dvoje funkcionišu kad mene nema... Volim način na koji me trpi, sve moje bube kojih imam za deset žena, sve moje nastupe i nervoze, bespotrebna plakanja, nečujne tuge ni zbog čega, moja ćutanja kad mi dodje... Što ume da kaže – Izvini, za ono juče... pogrešio sam... preterao sam... Volim što se izborio za nas dvoje, sa svima a naročito sa mnom, sa mnom je bilo najteže. Ne volim svoje rodjendane. Naročito od kad... ma nema veze, ne volim svoje rodjendane. Ne radujem se ni ovom. Dan u kome mi čestitaju ne znam šta a mnoge čestitke, za mnoge druge stvari nikada nisam dobila. I volim da dobijem lale na taj dan... I uglavnom plačem... Ovo je priča iz knjige: ‘’Moja majka nije verovala u grupna čuvanja. Mi imamo tetka Saku. Sakina dnevna soba je u polumraku. Šaloni su odškrinuti tek toliko da se vidi da je napolju dan. Na ogromnom, elipsastom, stolu stoji staklena činijica i u njoj lokvanj. Propinjem se na prste da ga vidim, ne smem da ga dodirnem. Lokvanj Saku podseća na detinjstvo i na majku koja je negde daleko. Od Sake sam naučila da je polumrak čaroban i da na mom stolu uvek mora da stoji nešto do čega mi je puno stalo ili za čim čeznem. Svakog dana mi kaže: Da vidiš ko je došao! Istrčim a na vratima stoji mama sa pahuljama snega u kosi. Da mogu, moje zanimanje bi bilo: Slikar ljudi sa snegom u kosi! Na žalost, imamo mnogo više ljudi sa najlon kesama na glavi. Tek da se ne poremeti ritam subotnjeg kupanja. Ne znaju oni šta deci znače njihove glave okićene snegom. Proslavlja se moj peti rodjendan. Saka dolazi i poklanja mi pet lala. Da uvek imaš nekoga ko će ti poklanjati lale. To je tvoj cvet. Lala je moj cvet, moje detinjstvo, moj rodjendan. Mnogo, mnogo, godina kasnije stojim pored odra moje majke nesposobna da plačem. Ulazi Saka, već puno stara, sporo hoda. Znas li, Mikice, šta si izgubila? Znam, izgubila sam onu kojoj sam se radovala svakog dana. Tako si me učila. Iz mene provaljuje more suza dok mi Saka spusta u ruke jednu lalu. Tu lalu ću spustiti na sanduk u kome leži moja majka pre nego što se sklonim toliko daleko da ne čujem kako je pokrivaju poslednji put…'' Pre par meseci umrla je Saka… Danas sam to čula… i ne mogu da se pomirim sa tim da je nisam ispratila… Rekoh, za par dana ću naputniti te tolike godine a unutra još imam pet… Ili petnaest, dvadeset četiri, trideset šest… sve je isto bez obzira na godine… Ljubimac će mi kupiti lale…

Pažljivo...

Mahlat — Tue, 21 Apr 2009 09:25:07 +0000

Sutra je dan planete Zemlje, ove koja nam je pružila gostoprimstvo a kojoj mi baš ne umemo da se zahvalimo, ponašamo se kao nepristojni gosti. Izrovarismo je, izbušismo, ošišasmo je, uništismo je potpuno vodjeni, valjda, onom mišlju da mi mnogo bolje znamo šta i kako treba nego što je to uradila priroda. Živa nisam da ćemo jednog dana ovoj Zemlji dosaditi. Gleda nas, gleda, i kad više ne bude mogla da nas trpi samo će se zatresti i svi ćemo popadati sa nje. Zato se držite dobro jer i Zemlja može da kaže: E, vala, dosta je bilo, svakog gosta tri dana dosta! A ako vas interesuje: - Prečnik Zemljine orbite je tačno 1 000 puta veći od razdaljine koju pređe svetlost u jednoj sekundi; - Zemlja je stara oko 4,6 milijardi godina – zbog ovoga stvarno moramo da je poštujemo kao sve stare; - Preko polovine od ukupnog broja poznatog cveća raste u Južnoj Africi; - Sa 60 C južne geografske širine, ako se podje jedrenjakom, može se uz pomoć vetra oploviti čitava Zemlja, ko želi da zna odakle da krene; - Jedino za vreme ekvinocija (ravnodnevice) u martu i septembru, dužina dana i noći je ista svuda u svetu (vidite da je svet u stvari jedno veliko globalno selo); - 193 g. naše ere u Rimu se na aukciji našla čitava planeta Zemlja i prodata je – kome pojma nemam; - Okeani i mora obuhvataju 361 740 000 kvadratnih klometara ili 7/10 površine zemlje, stari kartografi nisu verovali da vode ima toliko pa su na kartama docrtavali zamišljene delove kopna (je l’ vam rekoh da ljudi misle da znaju bolje); - Najstarije živo biće na svetu je jedno drvo koje 4 680 godina raste u Belim planinama u Kaliforniji (zamislite kako je lepo a mi sečemo drveće); - U sedam svetskih čuda u klasična vremena ubrajani su: Faros iz Aleksandrije, Kolos sa Rodosa, Artemidin hram u Efesu, Egipatske piramide, Mauzolej u Halikarnasu, Viseći Semiramidini vrtovi u Vavilonu i Fidijina statua Zevsa u Olimpiji; - Dvadesetih godina prošlog veka u svetska čuda su spadali: televizija, teleskop, prekookeanski brod ’’Kvin Elizabet’’, infracrvena fotografija, avion, plastična masa, sintetički lekovi, radio – vidite većinom stvari koje su nam remetile život; Ja i dalje mislim da je najveće čudo ovog našeg sveta, prirode, kako god hoćete, trenutak kad se rađa dete, najsavršenije biće koje je nastalo iz nečega što ne može da se vidi. Zbog toga čuvajte Zemlju da bi nam što duže trajala sa svim onim prelepim čudima koje se dešavaju na njoj. Sve ono što je trebalo da bude otkriveno ljudskim očima je već pronađeno. Ono što svi mi tražimo je ljubav. Neuhvatljiva je i nevidljiva ali na kraju nam ipak dodje kad se najmanje nadamo, baš onakva o kakvoj smo maštali. I kako sam rekla, priroda ume mnogo bolje od nas ljudi da uredi život, ljubavi ima svuda čak i tamo gde mi ne možemo da zamislimo da je ima. Pingvin uvek traži životnu saputnicu iz svoje kolonije koja ponekad broji i milion članova. Izbor oglašava tako što pred noge ženke otkotrlja kamen. Jadničak... Vidite kako je jednostavno. Umesto da razradjujemo bolje je da gradimo, ako nikako drugačije a ono kotrljajući kamenje. Jedan od njih mora da se otkotrlja do ONIH nogu. A onda, kamen po kamen, reč po reč, pogled po pogled... napravi se čitavo carstvo. Kotrljajte to kamenje, nadjite ONU osobu, ako se Zemlja zatrese da imate za koga da se držite, da ima ko da vas zagrli, udvoje je sve lakše. Dotle samo strpljenja na ovoj prelepoj Zemlji kojoj se nismo odužili. I manje mržnje, ima ovde mesta za sve nas dok joj ne dosadimo…

Kako se osećaš...

Mahlat — Wed, 22 Apr 2009 01:53:21 +0000

Plašim se… Vožnje avionom, ono – on leti a ja se vozim. Izadjem k’o iz teretane sa upalom svih mišića koje imam. Potpuno sam koncentrisana na let, ne gledam ni levo ni desno, na pitanja zaludnih saputnika ‘de sam pošla, kad se vraćam i koji mi je djavo samo režim. Merim vreme i zapeto čekam da nešto krene po zlu pa da se zaletim, u’vatim pilota za vrat i arlauknem - Gledaj, bre, kuda voziš! Kad god su me ispraćali čudili se kako nema za ovakve k’o što sam ja tabla ‘’Nepraćena budala’’ slična onoj koju nose nepraćena deca o kojim stjuardese vode računa. Skoro sam se nešto opustila al’ onda čuh kako su se sudarile dve podmornice i u svemiru dva satelita pa sam ponovo aktivirala strah. Jebi ga, toliki svemir oni se sudarili, što ne bi i avioni. A i brate ne kapiram kako avioni lete, objašnajvali mi al’ mi nije jasno kako toliko tona može da glumi pticu. Po toj logici bi jednog dana trebalo na nebu da vidim jato slonova kako mašu ušima. Kad budem videla, opustiću se. Buba, bubica, pčela i osica, svega što mili, gamiže i leti s namerom da me ujede i od pre neku godinu i krpelja. Od kako sam jedog našla u stomaku. Molila sam ga da izadje napolje al’ me nije čuo pošto nema uši na dupetu a glava mu je bila duboko zarivena u mene. Vodili me u bolnicu gde nikom nisam dala da me pipne. Jedva me savladali. Pčela kad mi uleti u kuću obično je jurim s tučkom za meso. Još ni jednu nisam pogodila, da jesam izbila bi zid il’ lansirala prozor do susedne zgrade. Ako se ljubimac desi kod kuće izlećem napolje i ostavljam njega da se bori k’o u areni. Povremeno provirim da vidim ko vodi. Da prelazim ulicu pošto sve što ima dva ili četiri točka voze ludaci s tendencijom da me pregaze. Da prelazim preko šina. Kad sam bila mala plašili me da će mi se noga zaglaviti i da moram viiisooko da dižem nogu. Kad prelazim šine dižem nogu k’o grčki vojnik kad predaje stražu na granici. U rodnom gradu to bilo retko, ovde u Beogradu tramvajskih šina na svakom ćošku. Da pijem lekove. Druge leče mene ubijaju. Milicije. Godinama sanjam jedan te isti san. Periodično. Ja na izletu pored nekog potoka. Parkiran pandurski auto i to fića. I ja ga ukradem. Tu se san obavezno prekida, pojma nemam da l’ sam negde otišla il’ sam završila u potoku. Toliko to često sanjam da sam sigurna da će me uhapsiti. Samo dok sveobuhvatnom akcijom utvrde šta sanjam. Ako me ne spase neka frojdovska teorija da se palim na uniforme i batine. Da ostanem zaglavljena u stanu pa da ću morati da izlazim kroz prozor a živim na III spratu i nisam Spiderman. Vožnje liftom. Kako udjem tako se zaglavim pa više i ne ulazim. Tako zaglavljena dobijem napad panike i vrućine, uzvrtim se da l’ da se svlačim il’ da merim puls. Ludaka koji me voze, ja molim za pristojnu brzinu da mogu da brojim bele kuće usput a oni mi odgovaraju sa – Ne voliš ti više sebe nego ja sebe. Volim, brate, ja sebe ne bi nikad tako vozila. Igala. Imala sam tu sreću da nagazim na iglu i da mi ona ostane u nozi. I da me operiše stažista. I da mi udari štep kao da me je celu otvarao. Tri puta sam se onesvestila kad su mi skidali konce. Kad god ušivam dugme ja se i ubodem i plačem kao da mi creva ispadaju. Otvorenog prostora, ne znam na koju ću stranu. Kafanskih tuča i ludaka. Jednom sam sa svim gostima bila zarobljenik jedne budale u jednoj kafani, jedva ga savladaše. Od tad kad viidim upadljivo pijanog čoveka odma’ odlazim. Vatrenog oružja. I to specijalno praznog. Moj mili otac je uvek govorio da se oružje ne drži napunjeno i da je njegovo uvek prazno i očišćeno. Tako je iz praznog pištolja opalio kumu izmedju nogu a iz prazne puške napravio krater na plafonu. U razmaku od nekol’ko dana. Kumu se izvinjava i dandanas a majci je kad je video krater rek’o - Bog te mazo, da sam te sad ubio niko mi ne bi verovao da je bilo slučajno! Terali smo ga da na naše oči isprazni sve što ima i napravili zapsnik sa pretnjom da ćemo da ga prijavimo. Mraka. Ne što će da se pojavi neko čudovište nego što ne vidim ništa k’o kokoška. Sve moraju da me sprovode. I opet umem da padnem. Ljudi. Nikad ne znam šta da očekujem. Ali, zadnjih dana sam opsednuta jednim, jedinim, strahom. Ostalo mi neko’ko godina do pedesete i sva sam pod stresom da ću da poludim pa da ću da skratim suknju, produbim dekolte i stavim svoje iskvarcane grudi i kolena na uvid čitavom svetu koji najverovatnije do tad nije video ni sise ni kolena. I da ću tako oskudno obučena i iskvarcana da se ofarbam u plameno crveno. Stalno to vidjam. Lepo me stra’ za mene. A večeras dotakoh neku debilnu emisiju o plastičnoj hirurgiji, rade nekoj lasersko podmladjivanje vagine. I ona se ubi hvaleći svog doktora pa kaže – Doktor me pitao koliko mlada želim da se osećam tamo dole!!! U, bre… sestro, pa kako se ti inače osećaš, šta će ti ta mlada dole ako si ti gore blesava pod pritiskom godina, ne ide to jedno a drugim, mora da se uskladi. I čitavo veče pokušavam da odgonetnem kako se osećam tamo dole, budibogsnama. Ne osećam se nikako. Niti sam se ikada osećala. Zato sve ovo i napisah. Toliko strahova imam i večeras priključih još jedan. Da ću da izgledam blesavo i ponašam se kao ludak a da neću tako da se osećam nego ću da mislim da sam normalna. A taman sam naučila da živim sa već postojećim strahovima.

Ko pita ne skita

Mahlat — Wed, 22 Apr 2009 22:41:40 +0000

Pitanje rađa pitanje…Bar je tako u onoj pesmi koja me izbezumi kad god je čujem. Stižu i četrdesete… Stigoše one samo što ja nemam više ni jedno pitanje, delila sam ih nesebično, bez stida, i šakom i kapom, godinama. Meni odgovori nedostaju. Mislim pitanje bi trebalo da rodi odgovor a ne novo pitanje. Vise u vazduhu ta moja pitanja koja nisu rodila odgovore, pomislim, ponekad, strmeknuće se neko od njih i razbiće mi glavu. Što sam uopšte pitala nije mi jasno. U stvari, jasno mi je. Mene su vaspitavali na tim narodnim umotvorinama tipa ’’Ko pita ne skita’’. Pored ove su strašno voleli da mi guraju u glavu i ponašanje onu ’’Umiljato jagnje dve majke sisa’’ al’ je mene život naučio da budem narogušena, jer što sam više bila umiljata to su više mislili da sam budala. I tako… posle te faze ’’Ko pita..’’ ubrzo su prešli na ’’Kad porasteš kašće ti se samo’ tako da sam ukapirala da nisam trebala ni da pitam, al’ kasno. Evo, porasla sam. Čak do četrdesetih, tu negde, i ništa mi se samo nije kazalo. Za sve sam morala da davim, gnjavim, gušim, cvilim i opet ništa. Umesto odgovora, uglavnom imam pretpostavke. A u većini slučajeva pretpostavljam pogrešno. Hoću reći intuicija mi nije jača strana i uvek radi na moju štetu. Kad god mi se nešto lepo desilo, ne da nisam pretpostavljala, nego nisam mogla da verujem. E, a onda, kad god nisam pitala nego pokušala nešto sama pa se zeznula, dolazilo bi ono čuveno ’’Pametan se uči na tuđim greškama a glup na svojim’’. Ova vaspitno - sluđujuća umotvorina me totalno dokusuri. Ja ni na sopstvenim greškama nisam mnogo toga naučila, kako li bi na tuđim nikako da ukapiram. Greške sam pravila isključivo, i uvek, verujući i puštajući razno-razne bahate i nevaspitane ljude u svoj život. Ostalo je u redu, mislim, znam da pređem ulicu, da se služim nožem i viljuškom, da se obučem kad izlazim iz kuće, u restoranima se smerno ponašam i pušim damski, ma odajem utisak osobe koja ne greši. I tako… kad god je neko atakovao na moju pamet ja bih se razgoropadila i počela najglasnije što mogu da pripremam taktiku ’’mamiculimupokvarenumenejenašao’’, sve daveći one koji moraju da me slušaju jer nemaju gde da odu. Moji vaspitači bi ponovo izvukli keca iz rukava – ’’Ko drugome jamu kopa sam u nju upada’’. Eto! Posle dugog premišljanja, pregovaranja i dogovaranja sa samom sobom ja bih te mentalno iskopane jame zakopala i gledala kako oni koji su ih kopali meni idu lagano napred, i ne upadaju ni u jednu rupu. Rupe su, valjda, rezervisane samo za mene. I šta da zaključim? Pitanja, uglavnom, nemaju odgovore. Pošto mi se samo nije ništa kazalo znači da nisam porasla. Godine su mi samo biološke. Grešim i dalje, znači glupa sam. Jesam. Garantovano. Al’ kako sam onda svesna toga da ovim svetom vladaju budale? Naši stari su izmislil ono ’’Pametniji popušta’’ Pa eto, svesna sam al’ popustljiva. Zbog lošeg vaspitanja. I nikako da saznam da Vuk nije skupljao narodne umotvorine kako li bi me vaspitavali. Kako bi formulisali ono ''Ko pita ne skita'' sa odgovorom ''Kad porasteš kaš'će ti se samo''. Pitaj, nećemo da ti kažemo. Pa ti budi normalan.

Čovek ovca

Mahlat — Thu, 23 Apr 2009 00:58:34 +0000

Po nekim svetskim statistikama dve trećine pacijenata koji čekaju na transplataciju nekog organa umru ne dočekavši operaciju. Koliko ih umre u našoj zemlji ne znam. Pretpostavljam procentualno mnogo više iz dva razloga, neke transplatacije se kod nas uopšte ne rade a isto to je u drugim zemljama skupo i nedostižno a s druge strane čak i za one operacije koje se rade nema organa jer je naše ljude skoro nemoguće ubediti da budu donatori organa. Većina ljudi sa kojom sam pričala govori da žele nenačeti da odu na onaj svet. Gde im je taj svet i da li tamo primaju samo nenačete ne znaju. Takodje ne znaju gde odlaze svi oni koji su nekim nesrećnim slučajem izgubili nogu ili ruku – njih takodje možemo smatrati načetim ljudima. Jedna osoba mi je rekla da je potpuno sigurna da je, u slučaju da joj se nešto desi a da je donator organa, uopšte ne bi ni spašavali ni reanimirali već bi je pustili da umre a možda i kasapili dok još diše u korist nekog drugog. Da se samo uplašiš od ovog horor filma stvorenog iz čistog neznanja. Dakle, većina savršenih Srba žele na onaj svet da odu onakvi kakvi su i došli, njima je mnogo važnije da za života daju uputstva rodbini šta da im zapakuju za onaj svet da bi tamo mogli lepo da se provedu nego da pomognu da neko kvalitetnije i duže živi. Obično počnu da trućaju o pravoslavlju, svojim verskim uverenjima i duši. Sve znaju i da imaju dušu i gde će im duša i kuda se vije duša. Jedino ne znaju da im dušu niko i ne traži, da ona ne može da se transplatuje a i da može mnogi ne bi ni prihvatili. Al’ dobro, našem narodu je duša neki neprocenjiv organ, gde god se okreneš sve neki duševni ljudi. Doduše, neuki i neobrazovani, zadrti i zatucani al’ kakve veze ima kad su duševni. I dok se naš narod bori sa predrasudama i polemiše o svojoj duši u svetu naučnici pokušavaju da nadju rešenje tog problema da bi nekako smanjili onaj procenat umrlih koji nisu dočekali transplataciju što zbog nedostatka organa što zbog neodgovarajućih organa, to jest zbog nepodudarnosti. U idejama se otišlo poprilično daleko, o mnogim projektima se raspravlja u crkvama i parlamentima, ima pristalica i protivnika, koliko god neko istraživanje imalo svoju naučnu osnovu i objašnjenje postavlja se pitanje etike, šta je etično šta nije. Daleko se otišlo sa genetskim inženjeringom i naravno ovome se žestoko usprotivio vrh katoličke crkve. Inače katolička crkva vam je jedna institucija sa kojom uglavnom ne bi trebalo da bude polemike, hoću reći Papa je zvanično Hristov zamenik na zemlji pa kad on kaže da nešto nije etično mora da nije. Njemu je sigurno Hrist preneo Božiju poruku. I tako nam oni iz katoličke crkve vrlo prosto objasne da neko može da bude naučnik ali da ne može da se igra boga. To samo može Papa lično. Generalno me iritira mešanje crkve, i katoličke i pravoslavne u sve i svašta, i u mnogo toga gde ne treba a pri tom ne umeju osnovno – da srede svoje redove u kojima se itekako dešava ono što ne bi smelo i što običnog čoveka stavlja u dilemu da li su i sveštena lica ljudi ili su neka posebna vrsta kojima se na neke druge načine prašta ono što je navodno neoprostivo. Ostaće mi neshvatljivo kako to svako ko postane poglavar katoličke ili pravoslavne crkve odjednom postane stručnjak za sve ali da se manem njih, može im se, valjda je u tome sva poenta. Ono što prirodnim procesom ne može da se desi može naučnim putevima , u laboratorijama, a sve u interesu produžetka ljudske vrste i tako su američki naučnici uspeli da stvore biće koje ima 15 odsto ljudskih ćelija a 85 odsto životinjskih tj. ovčijih koje popularno nazivaju ’’ljudska ovca’’. Sve to je bilo vrlo jednostavno – u fetus ovce su ubacili ćelije odraslog čoveka samo to što je prosto je trajalo sedam godina. A pošto evropski naučnici stalno kaskaju za američkim, da ne bi bilo da Amerkanci napreduju a Evropljani ne, britanski naučnici su stvorili mešoviti embrion čoveka i krave opet vrlo jednostavno - u ispražnjenu jajnu ćeliju krave su ubacili ljudsku DNK i tako dobili citoplazmične hibride ili cibride. Za genetski materijal koji su dobili tvrde da je 99,9 odsto ljudski. Onaj kravlji od 0,1 odsto je valjda vrlo važan jer tvrde da će pomoću matičnih ćelija izvučenih iz ovakvih embriona pomoći u lečenju raznih bolesti. Kad ja onako nenaučno i totalno neupućeno razmišljam o ovome ispada da nama ljudima za dugovečnost i zdravlje nedostaje ili 15 odsto ovčijih ili 0,1 odsto kravljih ćelija. I da je tako prosto – nije. I da je bezazleno – nije. Koliko čoveka treba da uteši to da će ovakvi embrioni služiti samo za stvaranje zaliha matičnih ćelija a koje će služiti samo za istraživanje i pravljenje lekova za razne bolesti, da će biti zabranjeno njihovo usadjivanje u životinjsku ili ljudsku matericu stvarno nisam sigurna. Mislim, iako sam sigurna da ovako veštački stvoren embrion ne bi mogao da se razvija u meterici ni jedne ni druge vrste, koliko će vremena proći dok nekom ludom naučniku ne padne na pamet da pokuša i koliko je isključeno da uz pomoć svemoguće nauke eksperiment dovede do kraja. Nemam ni moralne ni verske dileme ali već kroz istoriju imamo slučajeve groznog eksperimentisanja pa uopšte nije isključeno da do toga dodje i u budućnosti. Činjenica je da ljudi vole da eksperimentišu i da im je mašta nezaustaviva naročito tamo gde misle da mogu da dodju do velikih otkrića koja mogu promeniti svet. Nimalo mi nije jasno da navodno embrion može da živi samo 14 dana i da se za to vreme iz njega izvlače matične ćelije koje će se koristiti u terapeutske svrhe a onda saopštenje da jagnje koje dodje na svet uz pomoć genetskog inženjeringa ima jetru, srce, pluća i mozak koji su delimično ljudski i pogodni za transplataciju tj. da se rodi to biće nazvano ’’čovek ovca’’ koje daljom evolucijom može mnogo pomoći medicini. Zar to već nije stvoren životinjsko - ljudski hibrid? Koliko mi je poznato evolucija nije proces koji se tek tako može kontrolisati tako da od evolucije životinjsko - ljudskog hibrida možemo svašta da očekujemo. Šta ako nekome padne na pamet da proba da li na ljudima može da uspeva ovčije runo ili da bi baš lepo bilo da ovce progovore pa da sa nekom sednete na proplanak i siti se ispričate. Ovo jeste blesavo i nemoguće ali ja prosto ne verujem u ljudski moral, u potpisivanje i zaklinjanje, u rad za korist i dobrobit čovečanstva. Sve se to vrlo brzo otme kontroli. A kad se kontrola i red izgube onda ih je kasnije vrlo teško uspostaviti. I obično mnogo njih mora da strada. Zato razmislite malo da li bi vam bilo draže da ’’sutra’’ u sebi imate organ nekog drugog čoveka ili veštački stvoren organ ni čovečiji ni ovčiji. Pa ako vam je draže da imate ljudski onda svoje organe stavite na raspolaganje medicini i drugim ljudima. To nije ni samoubistvo ni ubistvo a ako imate dileme oko toga kakvi ćete otići na onaj svet kažu da bog ne barata telima nego dušama. Vrlo lako može da se desi da zbog sebičnosti, neukosti i samoživosti jednog dana ne budemo ljudi već hibridi. Gde nema čoveka na scenu stupa nauka. Gde je mnogo naučnika jedan se obično zanese...

Nek' ide život...

Mahlat — Fri, 24 Apr 2009 06:37:54 +0000

Juče mi je palo na pamet da bih mogla da kupim svećice za tortu, nisam ih duvala sto godina, pa ono... da zažmurim, zamislim želju i ugasim ih dok hor od ljubimca i ljubimice peva ’’Danas nam je divan dan...’’ Ajde, bre, ko da ugasi tolike svećice, reče ljubimac, onda moramo i ventilator da kupimo. U jeste, kriza je ne možemo toliko da se trošimo. Onda mi je palo na pamet da mi naprave žurku iznenadjenja, ja kao ne znam pa udjem a oni mi oduzmu pola života kad iskoče iz mraka i arlauknu – Sprajz! – i zapevaju Hepi brrrrzdeej tuuu juuu! Ljubimac kaže – Ma ’ajde, znaš koju bi ludnicu napravili... Pa jes’ svi bi se bolje proveli od mene kao što inače ide na tim žurkama. Posle svih divnih ideja koje sam imala svelo se na to da ja njima pravim iznenadjenje, isto kao za njihove rodjendane. Ono kad malo bolje čovek razmisli važno je iznenadjenje a ne čiji je rodjendan. Pitali me šta ’oću da mi kupe. Ništa. Sve što sam htela ja sam kupila samoj sebi. Eto, htela sam one lale ali nema ih u Beogradu već danima ni za lek, možeš samo lukovice da kupiš i da ih čuvaš za iduću godinu. Ispred Narodnog pozorišta možeš da kupiš u svako doba godine šta hoćeš al’ juče nisi mogao. A zapucala samo zbog lala. I onda kupila alternativno cveće. Život je, uopšteno, kad malo bolje i temeljnije razmisliš – alternativa. Što ne bi bilo i cveće... Danas će mi svi čestitati uz ono – Živa bila, a onog – velika porasla nema. Porasla sam već u nekom prošlo svršenom vremenu. Futur mi je odavno stigao. Ostao mi je samo prezent – trenuci, trenuci, trenuci... Na sreću pa sam uvek znala da je život sastavljen od trenutaka. I od onih trenutaka koji bi da se zaborave, onih – da sam znala gde ću pasti ja bih sela. Nisam imala pojma pa sam padala, padala, padala, a o saplitanju da ne govorim. Računam i takve trenutke. Jebeš život sastavljen od sedenja i vodjenja računa da ne razbiješ nos. Sve se računa. A taj nos nema gde nisam gurnula tek da me sutra starost ne pita gde mi je bila mladost. Je l’ to sutra beše... Danas sam silno želela da onako rodjendanski zamislim neku želju i dunem u te svećice. Dobro, može i bez njih ali ne ide mi. Sve sam želje ostvarila. I sve snove. Taj luksuz neostvarenih snova i želja nisam sebi dozvojavala čak i onda kad sam lepo videla da to nije to nego, kako rekoh, neka imitacija, alternativa, kukavičje jaje... Posle napraviš veliko spremanje života i duše, baciš višak, manjak sačuvaš. I računaš život... Imam jednu malu, sasvim malu želju ali ona nije životna nego onako više duševna, da danas sedim u jednom kafani, ma kafančini, u kojoj na stolovima stoje oni zeleno žuti karirani stolnjaci koji se rastežu po krajevima a na njima žute, limene, pepeljare, iščukane, sa tragovima, tuge, derta, sevdaha, čega god... I da mi orkestar Cigana, onih pravih Cigana, koji imaju brkove i zlatne zube peva ovu pesmu. A ja da plačem. I da razbijam čaše mada je to umetnost koju nikad nisam savladala. I na kraju da pomislim tu želju koja nije životna, koja se ne računa, koja je fiks ideja, budalaština, želja – Aj’ ne seri! – da se, ako se ikada budem ponovo radjala rodim bez duše. Nemam pojma gde mi je, ni kako izgleda, znam samo da je imam negde unutra i da mi je čitav život izremetila... pa ako može bez toga. To jednog dana, Bože, kad budeš imao vremena, koncentriši se na radnju, polako, sa razumevanjem. Nemoj nešto da pobrkaš pa da se rodim bez pameti. Dotle... Nek’ ide život!

Ne bi bilo normalno da je bilo normalno

Mahlat — Sat, 25 Apr 2009 18:29:48 +0000

Prodje taj rodjendan. Obeležismo ga sa drugovima muškarcima. Drugovima drugovima. Nisam još uspela da steknem drugove drugarice, nešto ne umem da pridjem ženama al’ zato jesam stekla drugove drugove. A oni fini drugovi pa rešili juče da mi stanu na muku. Dobro! Može! Al’ da mi niko ništa ne kupuje. Ma neće, samo će svratiti. Ja opet objašnjavala da ne svraćaju uopšte jer ne podnosim svraćanje samo ciljano dolaženje – hoću da dodjem baš kod tebe, ja nisam ni park, ni usputno kafanče, il’ dolazi il’ nemoj da mi svraćaš. Razumedosmo se. Dakle, Mahlat je obeležila četere’sišesti rodjendan. Broj koji kako god napišeš liči na 100. Ljubimac rek’o da će on da bude domaćica, ja samo da sedim. Pošto sam ja slavljenica. Pa i njemu objasnim da nisam slavljenica, kakvo, bre, slavlje, to vi slavite ono što ja stidljivo obeležavam. Nije to ništa, tako rekli za sve one poklone koje sam dobila. Sad moram da se sekiram šta ja njima da kupim kad oni budu slavili rodjendane. A nikad ne znam šta da kupim muškarcima. Iglu za kravatu – moji drugovi su fini muškarci i ne nose kravate, ne rade u bankama i ministarstvima. Dugmad za manžetne – ima da se kupi al’ nigde košulja koja ima na manžetnama dve rupice. Pljosku – niko ne peca i ne lovi, to je za te sportske lovoribolovce. Dezodorans – glup poklon, pomisliće čovek da ja mislim da ne miriše lepo. Parfem – ne ide da na druga trošim tolike pare, tako mi rekla jedna visokoobrazovana za medjuljudske odnose zaposlena u parfimeriji, razmišljaće čovek šta li sam ’tela da mu kažem tim skupim poklonom. Znači – pojma nemam. Onda će me prodavačica pitati a koliko dečko ima godina. I čime se bavi. Pa će dati svoje visokostručno mišljenje stečeno praksom na prodaji glupih poklona. I onda ću ja da kupim flašu pića i CD. Tako uvek. Pošto me iznerviraju prodavačice kojima usput moraš da objasniš i odnos sa pomenutim muškarcem da bi poklon bio adekvatan. Kupovina poklona drugovima drugaricama je mnogo lakša. Odeš da kupiš brushalter i samo moraš da kažeš kolike sise ima. Ništa lakše. Evo ovolike! I odma dobiješ odgovarajući a drug drugarica se oduševi. I tako. Ja sedela k’o uveo cvet, drugovi drugovi se kikotali nekim samo njima znanim muškim forama, lamentirali nad zlehudom sudbinom Crvene zvezde a ljubimac glumio domaćicu. Posle ja rekla – aj’ sad ti malo zabavljaj goste a ja ću da budem domaćica, ne mogu više da ti objašnjavam gde je šta. U neko doba noći me pozvao otac da mi čestita, neko ga valjda podsetio. Pa ja onda poslužila, po želji, moju čuvenu picu. Ne picu nego pizzu. Pa me oni zajebavali da mogu da se udam, Odma! Za koga god ’oću. I da potpišem da ću da pravim picu, za doručak, ručak, večeru i obe užine. Ne picu. Pizzu. Ja rekla – pitajte ljubimca. Ljubimac odbio, kaže i on voli picu. To jest pizzu. Ne da’! A onda je jedan od tih drugova muškaraca otišao u kupatilo. Vratio se i rekao da je upalio svetlo za vjek i vjekova, to jest, tako ga je upalio da više ne može da se ugasi. Ja poludela. Što bre ne radiš nešto u ruke nego pališ svetlo k’o sivonja! Troši negde tu snagu! I rešili drugarski da to poprave. Ljubimac se popeo na stolicu da čvrka osigurače, jedva ubode koji je od svetla u kupatilu da bi počela akcija pristupa struji sa kojom niko ne zna šta će. Jedan u’vati šrafciger, prčnu u ono i sede na dupe. Zaključismo da svetlo u kupatilu, mašina i grejalica, fabrički ugradjena, koja nam služi za ukras, nisu na istom osiguraču. Sjatismo se oko njega, umal’ ne popadasmo, rek’o bog te mazo, sa’ćemo morati ovolikog da ga iznosimo napolje i zatrpavamo u crnu zemljicu da ga razelektrišemo, kad ništa. Drmnu glavom i ustade. Ja naredila da niko ne prilazi više struji kad ne znaju šta da rade. Isključila celu kuću i naterala ih da vrate onu plastiku. Držala sveću. I sprovela posle u kupatilo romantičnu lampu za brčkanje i huk galebova. I’te, bre, bestraga, samo mi treba da izginete ovde. Mene ionako bije glas uništiteljice mladih muškaraca, samo fali mrtvi da mi padate! Prreselo mi. Pa me zabolela glava a ništa nisam smela da popijem pošto mi je ljubimac čitavo veče nalivao burbon. Jedva ih ispratismo jutros oko tri, dok su se oporavili od šoka, pa se opustili, razbaškarili, jedva odoše. Jebemtidrugovedatijebemdrugovesmotane! Od ono malo života što mi je ostalo pola mi oduzeli. Onda sam lepo i kulturno zamolila ljubimca da me izvede u šetnju po kraju da se malo izduvam. Nije hteo. Kaže – znaš ti, bre, koja bagra šeta ovuda u tri ujutru! Pojma nemam i baš me briga. Nek’ mi pridje neko slatko da ga udavim, tako sam suptilno raspoložena. Onda sam sipala sebi još jedan burbon, sela i počela da plačem. Od muke. Struje. Broja 46 koji liči na 100. Svega bre! Danas sam k’o nova. Prošla ta frka sa rodjendanom. Samo malo zanosim ka krevetu.

Uštipnite se

Mahlat — Sun, 26 Apr 2009 16:31:10 +0000

Radnici Robnih kuća ’’Beograd’’ još uvek štrajkuju, malo skrajnuti, na travnjaku iza zgrade Predsedništva Srbije. Razapeli su šatore i konopce na kojima suše veš, očajno čekaju da onaj ko ih je doveo ovde gde jesu reši njihov ’’slučaj’’. Nažalost, oni više nisu slučaj, računa vlast da su zaludni i da u nedostatku novca da kampuju na nekom lepšem mestu, eto, kampuju u centru Beograda. Gledaju im kroz prste. Štrajkač u Novom Pazaru je pre neki dan odsekao sebi prst. Beogradski mediji su odmah konsultovali psihijatre, stručnjake za ekstremna stanja kod čoveka, organizama u koje Srbi više ne spadaju. Pa dobro, slažu se psihijatri u tome da je čovek najverovatnije krajnje očajan, ali... Ali, samo je pokazao da je u stvari slab, ekscesna ličnost. Naravno. Petnaest godina ga lome, ponižavaju, kako uključi televizor obaveste ga da je obična krpa. Trebao je da trpi još malo. Ovde u Srbiji računaju da smo toliko svi potrošeni u Miloševićevo vreme da više nećemo mrdnuti prstom. Krešu nam plate da bi njihove i dalje bile 300 000 bez bonusa i bez dnevnica. Prodaju nas. Lažu nas. Podmeću nam. Podmeću nam pod nos da uporedjujemo Miloševićevo i ovo vreme... Pre neki dan je Ministarka finansija u Skupštini izlagala predvidjanja MMF-a. Sa facijalnim grčem koji joj je zaledio osmeh na licu. Ono, njoj valjda i jeste smešno. Šta me briga za nihov budžet. I za njihov rebalans. Balansira se samo ka njihovim džepovima. Dosta mi je uporedjivanja. Vidite li vi kuda mi idemo ili sam ja budala? Da li je ovo demokratija ili totalitarizam? ’’Budi se istok i zapad! A sever i jug? Ne znam, nisam proverav’o!’’ (Iz filma ’’O pokojniku sve najlepše’’) Proverite da li ste budni. Dodatak: ko – tko ovde – ovdje čovek – čovjek obavestiti – obavijestiti vreme – vrijeme uporedjivati – usporedjivati demokratija – demokracija proveriti – provjeriti itd., itd... Za sve one koji su već prevodili ovaj tekst i koji ne razumeju ekavicu. I vi ste mi se smučili!

Brendiranje

Mahlat — Mon, 27 Apr 2009 09:00:23 +0000

Što državno, što lično, niko nema pojma. Uvek sam mislila da je ovaj svet čudo neviđeno, da je fascinantan, i da treba živeti, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što nikad ne znate šta vas čeka i šta vas sve u životu može iznenaditi. I eto, ja nisam od onih koji misle da su stekli neko iskustvo i da više za njih nema iznenađenja, da su sve videli, iskreno, mene iznenađuje i osamnaest stepeni u novembru, a o nekim drugim nenormalnijim stvarima da ne govorim. Nekad sam se iznenađivala kad je svaka (ama, baš svaka) novoestradnokomponovana pevačica izjavljivala da '' radi na novom projektu''. Projektu! Meni je projektovanje uvek nekako izgledalo kao dubokomisleno i onda sam se danima pitala koji je broj mozgova pomnožen sa dvocifrenim IQ bio potreban da smisli stih :''Rodiću ti sina, na tebe da liči'' – to mu se nekako podrazumeva, ili ''Moj živote dal' si živ?'' – ovo me posebno fasciniralo ali, opšte je poznato da su se pevačice sa svojim životima davno razmimoišle (kao da ih nikad nisu ni srele) i da su se preselile među zvezde. Kog zvezdanog sistema – još mi je nepoznato. Ono što je najtragičnije je to da je ovakva jedna pesma postala hit što pokazuje da nam se mnogo ljudi razmimoišlo sa svojim životima i da ne znaju gde su im, a pevačica koja je peva je tako, verovali ili ne postala brend!!! Ova me reč potpuno sluđuje kao što me je pre par godina sluđivala reč ''fensi''. Jedva sam, jadna, ukapirala šta hoće da kažu kad je neko fensi, ali još nisam uspela da shvatim kako pojedini likovi mogu da budu proglašeni fensi facama. Ali da se vratim na brendiranje svega mogućeg i postojećeg. Eto, dragi moji, ovde je i dobar, stari, ajvar postao brend. Dal' se to jede il' ne jede, nije mi poznato, uglavnom, sve dnevne novine su objavljivale, s ponosom, da ajvar više nije zimnica, nego brend, mada su se Slovenci setili toga mnogo pre nas. Ne smem ni da računam koliko nam je godina trebalo da ukapiramo da možemo da ga ponudimo svetu, ali eto, dok ostatak sveta planira da osvoji kosmos mi otkrivamo kako imamo ajvar. Neće me čuditi da mu smislimo i novo ime, na primer AYWAR, tek da deluje kao da nije naš jer, mi generalno, ne verujemo u domaće stvari koliko god dobre bile. Mislim, može da bude dobro, ali mora inostrano da se zove da bi imalo prođu. Ovde čim neko hoće da pokaže kako je uspešan i veliki da svom preduzeću takvo ime da ne možeš ni da pretpostaviš čime se bave. Tako sam skoro ostala bez vrlo bitne mi informacije, jer je u podugačkom nazivu jedne firme pisalo i KNOW - HOW za šta mi je službenica na 988 odmah rekla da ne postoji ili ja nisam umela da izgovorim. Odustadoh i ja tako da od brendiranja ovog imena nema ništa. Ali, nije ovo ništa u odnosu na to koliko ljudi u ovom gradu pokušavaju od sebe da naprave brend. Zamislite kafanski sto za kojim sedi pet žena i jedan muškarac. Mora da ga je zbunila tolika koncentracija žena za zamo jednim stolom tako da je ''gospodin'' vrlo brzo počeo da vrti priču oko seksa uz mnogo samoreklamiranja sve vreme se ograđujući da samo priča (možete da mislite ali nemojte da se nadate!). Reklama je, inače, odlična priča praćena slikom za nešto što ne vredi i što samo sebe nikako nije uspelo da proda. I pošto smo počele da zevamo, a da bi nam dočarao kakav značaj seks ima u njegovom životu, to jest da mu je seks u stvari lični brend, on reče: - Kad mi se jednog dana više ne bude dizao, odoh na neku planinu i gotovo! O’ma sam poludela. Ja ću uvek misliti da i pamet može, ako već mora, da bude brend, pa stvarno nisam mogla da izdržim: - Slušajte Vi, gospodine, mi ni sad ne znamo da li vam se diže ili ne diže, tako da, što se nas tiče, možete odmah da odete na planinu. I to inače mislim za brendove. Ove ovdašnje. Nasilne. Nego, nema nekih planina oko Beograda. Pa se namnožili brendovi…

Da l’ da stisnem il’ da nategnem? Il oboje?

Mahlat — Mon, 27 Apr 2009 20:58:47 +0000

Kako sam ukapirala život u zemlji Srbiji ubuduće može da se živi samo ako se stisnemo da bismo mogli da se nategnemo. I nema tu neke podele ko će da stiska a ko da nateže. Svi će raditi sve. Uzročno posledična radnja. Stisneš da bi mog’o da nategneš. To što su mene učili da ne možeš da nategneš ono što si stis’o nema veze. Ti zakoni fizike ima da prestanu da važe, to da stisnuto može da pukne ako pokušaš da ga nategneš. Ima da ga rastegneš do nemogućih granica i da ga nategneš. I da moliš boga da tako nategnuto ne pukne i potrefi te po nosu pošto nategnute stvari obično udaraju po nosu, jelte. Dakle, od danas pa na dalje i ubuduće treba da se bavim stiskanjem i natezanjem. Malo sam sludjena pošto ne znam šta treba da stiskam a šta da natežem. Ako stisnem novčanik logično je da ću da nategnem pare do sledeće ljubimčeve plate. Samo neće biti ručkova. Ako stisnem kupovinu na preko potrebno nategnuću živce do pucanja. Ako stisnem noge nategnuću brak. Isto do pucanja. Ako stisnem ljubimca neću moći da ga nategnem, jači je od mene. Šta god da mi je palo na pamet nekako sam i ukapirala kako da ga stisnem al’ nisam kako da ga nategnem a da mi ne pukne. Molim za savetodavnu pomoć. Kako da nategnem stisnuto a da mi ne pukne. Il’ da se prijavim negde da volontiram dok ne ispečem zanat. Da vidim koliko mogu da me stisnu i dokle da me nategnu. Mora da može da se živi stisnuto a nategnuto samo ja nisam provalila kako. Stoga, ko ima ideju koja se da sprovesti u delo nek’ govori!

Ispadoh iz mode

Mahlat — Tue, 28 Apr 2009 12:02:32 +0000

Jutros čekam u redu i zgrabim prve novine da ubijem vreme da ne bi ubila nekog ko se pravi lud pa bi ispred mene. Aj’ reko’ da vidim šta ima novo kad tamo članak o tome da crnke i plavuše nisu više u modi. Sva sam se prenerazila, baš me briga za crnke, nikad crna nisam bila nit’ bi umela da budem, plava sam, rodila se plava, i kako, bre, nisam više u modi. Objasniše oni što. Crnke su nevaljale, što znači da sam ja ovako plava fina, nit’ smrdim nit’ mirišem. Znači crnke rade konkretno a plave k’o ja bi ono al’ da im ne udje. Ovo izmislio neki frizer. Budala! Mora da mu je devojka crna a majka plava pa ne može da poveruje da bi plavuše tako nešto. Onda je objasnio kakva sam ja ovako plava. Imam sreće u ljubavi, dobro se zabavljam a moja plava kosa ima na muškarce efekat štikli. Ovo nisam baš najbolje razumela ali ne treba mi uzeti za zlo kad sam već plava. I onda taj frizer lepo objasni što više crnke i plavuše nisu u modi. Postale su dosadne. U modi su crvenokose. I naglasi čovek kako su crvenokose plavuše modernog doba. I ovo nisam razumela. Il’ sam plava il’ crvena. Ne može crveno u novom dobu da bude plavo. Onda plavo treba da bude zeleno. Da bi bila žena novog doba treba da se ofarbam u crveno. I odjednom ću da udjem u modu pošto sam izmodela. I postaću seks simbol. I neću morati da nosim štikle, muškarcima će biti svejedno, jerbo (dodatno objašnjenje) crvenokose su prgave a muškarci se pale na prgave. Ja sam i ovako plava prgava al’ izgleda da to nije prava nijansa prgavosti. I sve, sve, razumedoh to – ofarbam se u crveno i postanem prgava ali piše da treba da budem i propošna. Šta ću, jadna, pojma nemam kako se postaje prpošna žena niti šta to znači. Ima da budem nedovršena crvenokosa, sa manom. Upitah Google za uputstvo, kako da postanem propošna žena kad se ofarbam u crveno, ono sve neke nerazumljive instrukcije - treba da budem vesela, šarena, raštrkana, usplahirena i sretna, da skakućem i pevušim. Aj’ vesela al’ kako da budem šarena ako se ofarbam u crveno i kako da budem raštrkana nije mi jasno. I ako se sad ofarbam pa otvorim ljubimcu vrata sa crvenom kosom i počnem da skakućem i pevam oko njega ‘’ide maca oko tebe’’ ‘oće li ljubimac da misli da sam prpošna il’ da sam dok on nije bio tu poludela?!!! Žao mi mene, majke mi. Svašta sam učila u životu i sad, taman kad sam rešila da mislim o penziji, moram da promenim lični opis i da učim da budem prpošna. Da ne bi ispala iz mode. ‘Odo da skakučem i pevušim. Da vežbam prpošnost dok ne kupim farbu. i da pokušam da budem raštrkana. Ako neko zna šta u stvari znači ta prpošnost neka javi da ne skakućem bez veze. Prpošna Mahlat

Problem gaća medju blogerima

Mahlat — Wed, 29 Apr 2009 08:43:34 +0000

Bunarim ja tako malo po blogovima, pišu ljudi svašta. I imaš lepo i pametno da pročitaš, o politici, seksu, ljubavi, svinjama, šta hoćeš. Al’ koliko se o gaćama piše to nije normalno. Sve sam mislila blogovi služe nečem drugom kad ono većina se sekira za tudje gaće. Lepo 'oću da presvisnem kad vidim koliko Britni ima problema, moram da zahvalim pojedinim blogerima, da nije njih ne bih znala kako joj je teško i s' gaćiama i bez gaća i imala bih jedan problem manje u životu. Takođe želim da se zahvalim svima koji nas uredno obaveštavaju kako ide Seki Aleksić sa snimanjem novog albuma, planiram jedno slavlje pa ću sačekati njen novi album čisto da imaju gosti uz šta da pobesne i da mi presedne. Najverovatnije da ćemo se posvadjati koje su joj boje gaće. Da ne bude zabune, znam ja da svako o nečemu mora da piše i da svako ima svog idola al' preteraše ga brate. I da ne bude još veće zabune i ja sam kad sam bila mala imala jedan period kad sam maštala da ću da se udam za Džegera i da će svako veče da me ljubi pred spavanje sa onim njegovim ogromnim ustima, mislim kad je poljubac da je poljubac! počela sam nešto da seckam sličice, pratim gde peva i šta peva, naučila ''Endži'' napamet, za svaki slučaj, kad se budemo upoznali da vidi čovek koliko je duboka i čvrsta moja ljubav. Kad sam ovu svoju veliku tajnu saopštila mami ona mi odgovori: ''Ako sine, taman da završimo kuću...'' - i ja odustanem, nisam dala da iko iskorišćava mog budućeg muža. I tako... odustala sam od tog maštanja a i Džeri Hol me pretekla. Od tada pa na dalje ja slušam neku muziku ali nikome ne zavirujem ni pod suknju, ni u krevet, ni u tanjir. 'Oću reći - volim ono što rade a za njih me zabole uvo. Nek su živi i zdravi, siti i napiti i to je to. Pa eto, volela bih da znam da l' ovi blogeri imaju i neka druga posla nego da brinu kad će Britni da obuče gaćice i ko će Seki da čuva onog, onog... jbg, znam da je neko rimskoantičkovenividivici ime. I volela bih da znam da li oko vas ima nekoga kome bi ste, bar ovde ako ne u lice rekli, kako vam je drag, šta bi ste za njega/nju sve uradili, koliko vam znači i da vam znači toliko da bi ste mu/njoj prali gaće il' ćete ostati na nepostojećim gaćama Britni Spirs. Evo ja ću prva, nije teško kunem se - ionako to radi mašina ali figuratovno bih prala gaće svaki dan: mojoj ćerki - da ima vremena za učenje, mom mužu - da mu torrenti idu od ruke (dušu mu pojedoše), mom bratu - da prestane da me uredno izveštava koliku temperaturu ima naš otac jer ja sa daljine od stotinak kilometara njegovim virusima ne mogu ništa, mom ocu - da bi shvatio da se bolesti leče u krevetu a ne u čamcu na sred jezera kad riba ionako ne radi, mojoj kumi - što svaki dan telefonski sa mnom pije kafu i uredno me obaveštava ko koga i u kojoj pozi u mom rodnom gradu (poze se odnose na društveno političku situaciju), mom pijačnom prodavcu svakojakog zeleniša - zato što mi se svakog dana ljubazno smeši i bira ono što mi trpa u kesu, ulepša mi dan mada ne znam da li mi se udvara il' me iskorišćava mojoj sestri - da već jednom ostavi Mileta, mnogo kuburimo s njega... Prala bi gaće i vama, na ovom spisku desno, od Afrodite do Zmaja samo da ne prestanete da me radujete svakog jutra. Ajd' sad! Lep dan vam želim. Ko ima šta da radi neka radi, ko nema neka ide da kupi gaće Britni Spris i neka joj pošalje. Pa nek javi šta bi s tim gaćama. Jebalevasgaćedavasjebale! Ni moja čukunbaba nije nosila gaće, garantovano, pa niko ne napisa o njoj ni jednu jedinu reč. Daj više, neka se prijave svi koji nemaju gaće da rešimo taj belosvetski problem. Ja sam rešila svojih da se oslobodim. Čisto da neko ne počne da se sekira da l' ih nosim il' ne nosim i kakav mi to problem stvara u životu. Od danas ih ne nosim. I nemam problema!

I muškarci nose gaće

Mahlat — Wed, 29 Apr 2009 20:11:49 +0000

I kad treba i kad ne treba! Gledala sam noćas neki film. Noć i kod njih. Spavaju. Ona čuje nešto, budi ga, oboje skaču iz kreveta. Ona u snežno beloj spavaćici k’o za prvu bračnu noć, on u gaćama i čarapama. Crnim, znači nisu one bele, frotirske, za spavanje, da mu ne ozebu jajnici. Odma’ mi pala koncentracija. Zamislite sad scenu kao iz filma, poljupci, malo pipkanja i onda se njih dvoje svlače, u vrtlogu strasti, malo on nju, malo ona njega... ma, ne, ne, lažem, on nju skida nema vremena da čeka da ona to isto uradi, i dok se ona mazno razvlači on skida sve sa sebe, krene ka njoj, ona trepne okicama i vidi... ni manje ni više, on go, golcat, k'o od majke rođen al' u čarapama! Ako žene nešto ne mogu da podnesu to je go muškarac u čarapama koji se sprema da je seksualno zadovolji. Koja žena onda može da se skoncentriše na radnju kad samo misli što li nije skinuo te čarape, da l' su mu prljave noge, da l' se sprema da pobegne na pola, da l' mu fali neki prst na nozi, da l’ na noktima ima roze lak koji mu se ne slaže uz kravatu, da l' se plaši da mu ih neko ne ukrade, koja je falinka u pitanju...? Da mu kaže da skine čarape, ne ide usred tog svetog čina. Isti efekat imaju i gaće. Zadrži ih na sebi i smakne na pola dupeta samo kad dođe do konkretne radnje. Ovo mi je još manje jasno. Da l' želi da ostavi iluziju da se u tim gaćama krije više nego što je ''dao na uvid'', da l' se plaši da kasnije ne pobrka lončiće pa obuče ženske, ko bi ga znao. Kako žena onda može da se opusti ako muškarac deluje kao da je u stanju pripravnosti za skok kroz prozor? Sve nešto mislim da su ove čarape i gaće nekako genski usađene u muškarce. Oni stalno strahuju da uzimaju nešto tuđe i protiv volje svoje partnerke, pa za svaki slučaj... il' ako dobiju poziv za rat, il’ tako, ako naidje neki lopov da ga ne jure gologuzi ... ma, neki gen jeste mutirao al' mi nije jasno što taj. Imalo je toliko drugih...

Zašto

Mahlat — Fri, 01 May 2009 08:58:02 +0000

Zašto većina ljudi koje sretnem, posle dužeg vremena, na moje - Gde si, tako dugo te nisam videla... - odgovori - Ništa me ne pitaj, nigde dinar nemam! Zašto u prevozu kad uđe trudnica svi gledaju kroz prozor kao da su pošli u panoramsko razgledanje grada i kao da je trudna žena nosilac neke neizlečive bolesti? Zašto oni koji su sposobni da glasaju (mislim pravno sposobni) misle da nisu fizički sposobni da stoje u autobusu? Zašto kad god na nekom šalteru pročitaš šta ti je sve potrebno od dokumenata a ti ih skupiš i podneseš, uvek ispadne da neki, najbitniji, nedostaje a ti ispadneš glup kad kažeš da to nije pisalo jer se isto podrazumevalo? Zašto se bankarske službenice ponašaju kao da ti daju novac iz sopstvenog džepa? Zašto mnogi koji primaju platu za ono što ti navodno učine očekuju poklon, ako ništa drugo a ono Milku od 300 grama? Je l' ona izmišljena za raznorazne službenike ili za decu? Zašto su naši restorani prenatrpani stolovima pa dok jedeš sve vreme moraš da razmišljaš na šta miriše onaj iza tebe i mali milion puta da se podvučeš pod sto ako on, na primer, ima slabu bešiku? Zašto žene kad uđu u pedesete skraćuju suknju i produžavaju dekolte? Da li postoji mogućnost da se zbog količine silikona po glavi stanovnika vinemo u nebo i najzad postanemo nebeski narod? Zašto niko više ne jede makarone nego svi jedu paste con frutti di mare? Iz kog razloga su pojedini ljudi postali javne ličnosti - nemaš pojma čime se bave ni čime te zadužuju ali svakog božijeg dana dobijaš obaveštenja koje su im boje gaćice i da jedu gore pomenute paste? Šta znači izjava jedne od tih javnih ličnosti da se oženio onda kad je centralizovao svoj ego? Koliko ministara imamo po glavi stanovnika i koliko pripada meni? Koliko je sati? Zašto voditeljke na televiziji govore - I of course, vodite računa šta must have u svom aksesoaru da biste bili trendy i pazite da taj aksesoar nikako ne bude fake. Može li neko da mi prevede? Da l' da tužim fotografa koji mi je fotošopirao podočnjake pa mi juče u banci nisu verovali da sam ja - ja? Unapred zahvalna Mahlat iliti fotošopirana ja (od temena do brade). P.S. Ako neko pristane celu da me fotošopira da l' da se slikam za Play boy?

Mahlat kao Lukrecija Bordžija

Mahlat — Sat, 02 May 2009 08:26:07 +0000

Pre par godina, kad smo rešili da udjemo u Evropu, počela je ona kampanja o zabrani pušenja na javnim mestima. Ne možeš da pušiš i ideš u Evropu. Pušački narod Srbije koji ima neki posao naš’o se u dilemi gde da puše i kako da puše u radno vreme. Jedno dva meseca nigde nikoga nisi mogao da pronadješ. Svi su bili u nekim prostorijama za pušenje. Ko je šta radio čekalo se da službenici negde ispuše. Govorilo se da će restorani biti podeljeni na deo za pušače i deo za nepušače. I napravili to u jednom restoranu. Deo za pušače u dnu prostorije, deo za nepušače pri vratima. Problem nastao jer je dim glup, po prirodi, ne ume da stoji tamo gde ga izduvaš nego se vije okolo s’ tendencijom da izadje na svež vazduh pa sve išao preko noseva onih nepušača, umal’ se nisu podavili u onom restoranu. Žardinjere sa zimzelenim sobnoenterijerskim cvećem koje ne obavlja fotosintezu a koje su postavili izmedju pušačkog i nepušačkog dela uopšte nisu umele da ga zaustave. Znači, zakon odma’ imao rupu – nigde nije bilo uputstva za obuku duvanskog dima, kako, kuda i gde da izadje a da ga niko ne primeti. Po čekaonicama raznoraznih službi lepili su one nalepnice da je zabranjeno pušenje k’o saobraćajne znake. Ispod svake pepeljara puna opušaka. Valjda zaboravili da ih isprazne i sklone. Pored svake je stajao bar po jedan čovek i pušio, onako k’o partizan na čeki da ga Nemci ne primete. Pušači su čudna vrsta, čim vide pepeljaru njima se puši. Logično. Kreneš u butik, radnica stoji na vratima i puši. Ti, jadan, i nju sačekaš da ispuši, gre’ota da gasi na pola. Tako smo morali da trošimo mnogo više vremena za raznorazne poslove čekajući, kako rekoh, da svi ispuše. Udješ u ordinaciju, lekar stoji na prozoru, puši i gleda sa koje strane više ljudi prolazi. Dok sačekaš da ispuši i okrene se dobiješ inspiraciju da ga naguziš na onom prozoru. Problem Srba koji puše kao Turci postao nekako nerešiv, i pojeo vuk magarca. Rešeno kao i sve ostalo – Ma, ko će da mi zabrani da pušim, nek’ dodje da mi naplati kaznu. Zadnjih dana ponovo aktuelan zakon o zabrani pušenja na javnim mestima. Prazna državna kasa, zdravlje ugroženo (ne pušača nego jadnih, ni krivih ni dužnih, nepušača), akcize male. Cene cigareta su kudikamo manje nego cene u Jevropi i Amerikama! – kažu oni koje smo izabrali kao najpametnije. Sramota. Odma’ to mora da se dovede na svetski nivo. Što Srbi da plaćaju cigarete manje od celog sveta! Al’ nije to zbog para koje nedostaju nego zbog zdravlja! Povećanjem cena cigareta će se smanjiti broj pušača a zdravlje povećati. I pušača i nepušača. Eto, da znate. Ja, kao pušač, sam mnogo veći, zlotvor, trovateljica, Lukrecija, dušmanin omladine koja je rezervisana za sport i zabavu, gde god stanem ja ih trujem, od dilera, što sitnih što krupnih, svih onih koji prodaju, preprodaju i švercuju drogu uz blagoslov države. Pušenje je trovanje a dilovanje drogom je biznis. Valjda. Mnogo sam gora i od svih onih koji ne smeju da prodaju alkohol maloletnicima pa prodaju. Pitaju – Koliko imaš godina? Ovaj kaže – 18! – a prodavac se nasmeši, kaže - Ajd’ da ti verujem i tutne mu flašu u ruke. Idu pare u državnu kasu. Od poreza. Ostatak ide u džep onom finom gospodinu što od Beograda ’oće da napravi Dubai. U stvari, cigarete su luksuz. A ko hoće da se luksuzira kao ja mora da plati, jelte! Oni automobili, uglavnom marke Audi u kojima se voze lideri i poslanici nisu luksuz. Oni moraju da se voze u takvim automobilima u interesu naroda. Kad narod štrajkuje, oni moraju brzo da stignu ispred njih da im kažu kako štrajk nije rešenje i da se razidju mirno i demokratski. A kako će nego Audijem. Neće valjda Puntom. Bilo bi sramota, svi bi znali da su menjali staro sranje za novo pakovanje. Ne ide uz titulu. Ti luksuzni automobili su nekako preka potreba, hleb nasušni, isto kao i popovima. Kakav, bre, luksuz! Je l’ ide da pop izadje iz Yuga i stane da mu celivaš ruku? Pa ne ide. I sad, kad uporediš poskupljenja u Srbiji je sve, od mleka do mesa je čist luksuz. I još treba da poskupi. Prvo, ne treba da jede svako, kad je to bilo, drugo mnogo se gojimo u zadnje vreme. Lepo neka spiče porez na hleb u interesu zdravlja da im živimo po sto godina. Kako god obrneš ja sam opasnost po državu. Ubačeni element. Strani plaćenik. Ne mogu mi oprostiti što moje cigarete koštaju euro i po a iste te samo mnogo boljeg kvaliteta u Evropi koštaju 5 eura. Ima ubuduće da pušim kao Evropljanka a da živim k’o Srpkinja. I da pitam je l’ treba još.

Sve je u gaćama

Mahlat — Sun, 03 May 2009 08:56:54 +0000

Drugarica blogerka Šaptava, ona što tako šapuće da nema šansi da je ne čuješ, dala je svoje vidjenje slobode medije, slobode blogovanja i slobode uopšte. Ako sam je dobro razumela a ja ne stojim baš dobro s razumevanjem kad otvorim oči, sve je u gaćama. To jest u moodima. Pa ko ima nek' kaže. Ko nema nek' zauvek ćuti. I nek' skida gaće kad god neko zatraži.

Je’n, dva, tri, če - tiri...

Mahlat — Sun, 03 May 2009 20:04:53 +0000

... dva, dva, tri, če - tiri... ... tri, dva, tri, če - tiri... ... drži ri - tam, tri, če - tiri... ... pet, dva, tri čet – tiri... ... sta – ni u vr – stu, tri če – tiri... I živesmo lepo, ustrojeni, u ritmu, k’o pioniri pa k’o omladinci pa ko časni ljudi i komunisti al’ on poteže i umre pre dva’es i devet godina. Ode čovek u legendu a nas ostavi da se potucamo od nemila do nedraga i da stojimo čvrsto kano klisurine šta god da nam padne na glavu. Kako on umre tako ispadosmo iz ritma nikako više da ga uhvatimo. Evo, tolike godine. Nit’ umemo da dočekujemo, ni da ispraćamo, ni da se svrstamo, k’o guske u magli. Inače, ako niste znali hrvatski deo bračnog i vanbračnog potomstva pokojnog nam predsednika Tita, zaštitio je njegovo ime i potpis u Agenciji za zaštitu intelektualnih prava. Dragi moji, ako vam je palo na pamet da nekom proizvodu, na primer, pivu, deterdžentu, čokoladi, kožnoj jakni, cigaretama ili novokalemljenoj ruži puzavici date ime TITO – nećete smeti sve do 2016 godine. Naravno, opravdali su to, ne finansijskim razlozima, već čisto emotivnim! Na prostorima bivše SFRJ, emocija je vrlo popularna kategorija. I eto vam apsurda. Ispade da ga oni vole više nego što smo ga svi mi voleli, a zna se da smo ga mi voleli najviše na svetu. Tako je ispalo da drug Tito više nije naš, to jest najveći sin naših naroda i narodnosti, nego njihov deda! Ponavljam pitanje kako sam ja mogla da budem njegova pionirka a on istovremeno moj sin. Ako neko zna neka javi meni, bivšoj TITOVOJ pionirki. Moralno odgovaram za ovaj tekst, a materijalno mi ne pada na pamet sve dok taj detalj ne izbrišu iz moje biografije.

Jal sam luda, jal histerična, jal klimakterična

Mahlat — Tue, 05 May 2009 22:10:33 +0000

Zadnjih dana živim na slepo i po sećanju. Po čitav dan tumaram k’o da mi je neko ugasio svetlo. Nisam sigurna da smem da verujem svojim očima. Pritisak mi opao k’o seoski potok u vreme suše a glava neprekidno ima tendenciju da krene ka zemlji što samo može da dovede do toga da pobrljim nosem i tako ostanem dok se vreme ne ustali i reši šta ’oće. Kad stojim sedi mi se, kad sednem leži mi se, kad legnem počnem da propadam u neku rupu bez dna. Onda se uspaničim da ću da omaknem sa kreveta pa skočim, pa me zaboli glava i tako u krug. Ljubimac konstatovao da sam laganim korakom ušetala u klimaks. A i ruke mi se tresu. Juče sam ispustila slušalicu interfona koja je aterirala pravo na nos tako da sam dokazala da ispušteno ne pada uvek na dole, nekad može i na gore. Naročito ako sam gore ja. U pokušaju da ne mislim na pritisak i sa željom da mi već jednom svane juče sam htela da se bavim svojim omiljenim hobijem – šivenjem naopako. Onda sam ispustila makaze i dokazala još jednu stvar – ne kotrljaju se samo okrugle stvari. Normalnim ljudima se makaze, kad ih ispuste, zabodu u stopalo, moje su otrčale u najudaljenije ćoše kao da mi je Marfi tata. Ja onako već srozanog pritiska klekla pa legla, otpuzala u to ćoše i nisam umela da izađem. Ljubimac pokušao da reši stvar tako što me uhvatio za noge i potego k’o da sam upala u bunar. Toliko me iznervir’o da mi je došlo da ostanem tu da ležim i da se pravim luda. Kad sam počela da ludujem da mi pusti noge jer ako ustanem otkinuću mu obe ruke ljubimac opet konstatovao da mora da sam u klimaksu jer ne vidi ni jedan drugi razlog mog nenormalnog ponašanja. Pokušah da otvorim sednicu sa dnevnim redom: 1. Kako sam ja to u klimaksu čim progovorim a nisam u svim ostalim situacijama kad treba da opslužujem, tetošim, titram ispunjavam muzičke želje, mazim, pazim i zovem Djordje. Kako, bre? 2. Kako je moj standardno nizak pritisak sa pokušajima da ga nemam uopšte odjednom postao klimakteričan? 3. Sa’ću, bre, da te udavim! Ljubimac dijagnozu promenio – U ti si, bre, luda - i prekinuo sednicu. Ni kiselu vodu nije popio. E, jutros nije uspeo da me iščupa iz kreveta. Pokušavao nešto milom, ja otvorim oči i vidim crno, znači još nije svanulo i zažmurim. Podmetao mi kafu pod nos, vikao – Zemljotres, ustaj! – Stig’o grip aj’ ustaj da mu skuvaš kafu – ma jok! Htela ja al’ glavi se nije ustajalo. Kad je pripretio da će da ide da nadje neki bager da me potkopa iz kreveta počela sam da ustajem al’ je to trajalo do podne. I taman mi se malo svanulo ljubimica došla iz šetnje obučena u blato. Upala u Savu. Upitah ja stidljivo – Kako,bre, u Savu, ja kol’ko vidim u živo blato si upala – i pobesnim. I zaboli me glava. I počnem da plačem. I ponovo mi padne pritisak, ja padnem u krevet da ne bi pala u nesvest i tu sam provela ostatak dana čekajući da mi se pritisak vrati. U neko doba me pozvala dr sestra i preporučila mi autotransfuziju, da dubim malo na glavi. Ispričam ja njoj kako ljubimac danima sumnja da sam u klimaksu i priupitam šta ona misli, šta će on da misli ako udje u kuću i zatekne me kako dubim na glavi. Ona odma’ predložila blažu varijantu koja neće da ostavi psihičke posledice na ljubimca – jastuk pod dupe, nogu u vis, glavu gde stignem. Tako me i zateko ljubimac. Naopako postavljenu. I pitao me šta se sa mnom dešava zadnjih dana. I taktički me pitao da l’ bi malo prošetala bez njega. Ja odma’ prihvatila, mož’ biti da se oporavim. Ujutru idem. Nadam se da će i pritisak da krene sa mnom. Ljubimac se nada da ćemo i ja i pritisak da se vratimo. Bez klimaksa. Odo’ sad da ga udavim. Budite dobri. Kome padne pritisak neka dubi na glavi da ne pomisle da je klimakteričan.

Mrtva usta da ga jedu

Mahlat — Mon, 11 May 2009 08:12:04 +0000

Nisam ni luda, ni histerična, ni klimakterična Nego sam kurate sreće. Elem, pošto je ljubimac prepisao terapiju – Mak’ mi se s očiju da se ne poubijamo, ja se brzinski spremila i kud ću, gde ću, nego u rodni grad tako nepripremljena, obnevidela od niskog pritiska i pod stresom da sam u klimaksu. Najavila se da se ne razmile po vikendicama, sezona je sađenja a kriza sveopšta pa rek’o da ne čamim tamo sama. Prvi dan – otišla kod kume da vidim nove uši njene ćerke. Pohvalila uši i zaradila ručak. Kuma iznela na sto pasulj – mrtva usta da ga jedu. Posan pasulj pošto je počela da posti sredom i petkom iz zdravstvenih a ne religioznih razloga, tako kaže. Ja saznadoh da se zdravlje čuva sredom i petkom pomoću pasulja a ostalim danima možeš da radiš šta ’oćeš. Drugi dan – otišla kod sestre koja me je obavestila da su i sin i ona pozitivni na marihuanu, to jest, pošto je sin stalno pozitivan a ona mu lepo rekla da to ne valja, isprobala test i na sebi pa zaključila da joj neko tajno sipa marihuanu u kafu, k’o šećer. Ja joj predložila da kupi testove za trudnoću i da testira i njega i sebe, šta znaš, možda su oboje trudni a nemaju pojma pa posle da bude belaj. Zato što sam mnogo pametna i s tom pameću došla do zaključka da testovima nešto fali zaradih ručak. Sestra postavila sto i iznela pasulj sa suvim rebrima – mrtva usta da ga jedu. Zakolutah očima al’ jedoh. Ni živa ni mrtva. Treći dan – posetila drugaricu koja živi u Nemačkoj, željna svega i svačega a naročito domaće kuhinje protkane specijalitetima staramajke. Ajd’ da ručamo, kaže ona, i iznese na sto pasulj sa kolenicom – mrtva usta da ga jedu. Pomislih da odglumim onesvešćivanje pa se predomislih, kakve sam sreće mislila bi da je to od gladi pa bi mi sipala dva puta. Gutah ono k’o polumrtva ćurka koja bi da umire a oni bi još malo da je utove. Četvrti dan – otišla kod brata. Izljubismo se i priupitasmo za junačko zdravlje, posvađasmo se oko standardnih stvari i on se jednog trenutka priseti da treba da me nahrani. Iznese na sto pasulj sa zeljem, kaže – mrtva usta da ga jedu. E, tu sam već bila na ivici da budem mrtva i da počnem da oplakujem sebe. Počeh da sumnjam da je neka zavera u pitanju. A u besu i sa nadošlim pritiskom reših da ubuduće, kad god se neko najavi da dolazi skuvam lonac vojničkog pasulja – mrtva usta da ga jedu! I da ih gostim sve dok ne pocrkaju. Lepo da umreš i ako nisi namerav’o. Posle mogu da te koriste za tu reklamu – mrtva usta da ga jedu. Jela bi i Mahlat nego otegla papke! Ubuduće ću il’ svima da im zakazujem sastanke po restoranima il’ ću da ponesem pečeno pile i kuvana jaja pa ću lepo k’o bivši SFRJ švercer gaća iz Trsta, da jedem u parku. I još ću i golubove da nahranim. I pse lutalice. I da se smeškam slučajnim prolaznicima.

Poštena zemlja

Mahlat — Tue, 12 May 2009 10:38:04 +0000

Objaviše neke novine, pre neki dan, ispovest devojke koja je bila žrtva seks trafikinga. Pročitah ja i na kraju umalo ne padoh u nesvest kad pročitah komentare dobro obaveštenih i nadasve moralnih korisnika interneta koji mnogo vole da pametuju al’ anonimno. Elem, većina njih je zaključila da je to samo marketinški trik i da su to ‘’ciganska posla’’, išla mala da se švrćka okolo pa kad joj je dosadilo rešila da glumi žrtvu. Da poludiš. Naš narod još uvek živi u uverenju da smo poštena zemlja u kojoj neke stvari ne mogu da se dese a ako se baš i dese boli ih uvo ako lično nisu ugroženi. Njen greh je mnogo veći nego što je greh neke fine mamine devojčice koja se prostituisanjem izdržava ali se to ne zove prostitucija nego – pametna sam pa sam našla sponzora. Lakše ljudima da prihvate da je neko tako odlučio nego da je žrtva. Nikako da se načude što lepo nije spodbila svoje prnje i pobegla. A kad je prostitucija u pitanju ja sam se razbila pišući da je treba legalizovati, prvenstveno zato što postoji, zato što je tim ženama potrebna zdravstvena pomoć, zato što bi onda pobegle iz ruku svojih makroa i, na kraju, zato što je nelegalizovana prostitucija, ovakva kakva je kod nas – ima je al’ nas baš briga – samo sistem zlostavljanja žena koje rade za drugog, u većini slučajeva primorane, pod pretnjama, uplašene, isto kao devojka koju proglasiše blesavom što je sebi dozvlila da je majka proda i da je taj neko ko je kupio primorava da se prostituiše i lomi joj koske jer to nije radila onako kako je on zamislio. Kad sam gledala polemiku oko toga treba li ili ne legalizovati prostituciju uglavnom sam se krstila gde nađoše goste, što ne obrađuju temu, šta lupetaju, da te bog mili sačuva. Ne treba je legalizovati! Ako niste znali zbog čega zato, izjavi jedan, jer bi legalizacija prostitucije “pružila priliku mnogim ženama da se u nju uključe”. Ako sam dobro razumela, mi koje se ne bavimo prostitucijom ne bavimo se njome samo zato što nije legalizovana... Da jeste, ih koliko bi nas bilo!!! I tako, prisetih se ja mnogih životnih prilika koje sam imala a koje nisam iskoristila. Mogla sam da budem astronaut, pravnik, da živim na jednom drugom kontinentu, mogla sam, čak, u jednom trenutku da budem i žena ubica. Mogu i dandanas, neprekidno imam potrebu da nekome zavrnem šiju. A imam i prilika koliko god hoću. Samo, moje odluke uglavnom budu drugačije. Sad ću možda postati prostitutka samo zato što mi je pružena prilika. Žensko sam, ko bi meni poverovao da neću. Najstariji zanat na svetu će, izgleda, ipak ostati nelegalan. Bar na ovim prostorima gde žene rade sve za šta im se pruži prilika. Živo me interesuje da li su u onim zemljama gde je prostitucija legalizovana sve žene u nekom, kriznom, životnom, dobu povremene prostitutke ili umeju probleme da rešavaju i na neki drugi način. Da li u tim zemljama zakone donose tek onako jer nemaju druga posla ili su taj, zakon, konkretno, doneli da bi rešili socijalni, zdravstveni i penzijski status žena koje se time bave. Ovde će i dalje hapsiti prostitutke a njihovi makroi koji skupljaju “kajmak” će ostati nevini, njima se mnogo teže dokazuje krivica. Njihove mušterije naravno tek nisu krive. To vam je kao sa primanjem mita. Zglajzne onaj ko je primio i njegovo ime se objavljuje na sva zvona. Onaj ko je dao ostane po strani, nevin ko od majke rodjen. Morao je, još ga žale, a koliko ja znam kažnjivo je i jedno i drugo. Ova zemlja je rešila da ostane poštena pa kud puklo da puklo. Al' uvek nekako preko grbače onih kojima je pomoć najpotrebnija. Problem je samo što da je ovde protitucija ipak legalna i organizovana ali na vrlo visokom nivou kad to nekome zatreba. Davnih, osamdesetih godina ja sam šetajući kroz mili nam Beograd ušetala sa prijateljicom u jedan hotel, da odmorimo noge i popijemo kafu. I taman kad smo počele da je srkućemo bile smo, od strane dva ozbiljna gospodina, zamoljene da ustanemo i predjemo u jednu prostoriju. Naravno, ko bi pristao ali, bila sam šapatom upozorena da ne pravim gluposti, pod nos mi je podmetnuta neka legitimacija i dok sam trepnula našle smo se u toj drugoj prostoriji. Bila sam nadugačko i naširoko ispitivana ko sam, šta sam i gde mi na pamet pade baš tu da pijem kafu. Ni jedan moj, to jest naš odgovor, nije zadovoljavao gospodu inspektore tako da sam se ja na kraju rasplakala i rekla da više ni jednu reč neću progovoriti, ne bez advokata, nego bez tate. Desilo se ovo: u tom hotelu, tog trenutka, se odrzavao neki skup, nekih “svetskih”, i za “gospodu” učesnike je bila obezbedjena zabava koja je podrazumevala i devojke to jest i seks kao jagodicu na vrh šlaga. A ja im se tu našla kao neregistrovana i sumnjiva. Mislim neregistrovana od strane gospode inspektora, u to vreme još drugova. I posle će neko da mi kaže da se prostitucijom samo bave niži slojevi žena, da je to bagra, kakva legalizacija, voli to da se …. I slično. Legalizujte, bre! Ili nećete zato što bi mnogo para otišlo u pogrešne ruke. U ovoj zemlji će pre legalizovati veštičji zanat nego prostituciju. Ja se, ovog trenutka, duboko zahvaljujem gospodi koja se protive ovom zakonu i tako me drže medju poštenim ženama, ko zna gde bih završila i šta bi mi pisalo u radnoj knjižici... I jedno pitanje svim muškarcima koji se protive legalizaciji da bi sačuvali poštenje žena: Kad vaša žena stisne zube i odradi seks sa vama u trenutku kad ne može očima da vas vidi a sve zbog mira u kući, novih cipela ili da sutradan ne bi ste arlaukali na svoju decu, šta je ona, gospodo? Šta je žena koja uključuje telo a isključuje mozak i srce? Pa, ne zaboravite da nisu sve žene u ovoj zemlji imale tu sreću da imaju vas. Da mnogo žena uopšte nije imalo sreće. I da i one imaju neku decu. Bar im omogućite da pošteno žive od tog nepoštenog posla kojim se bave. A smatram ih mnogo poštenijim. Ne lažu vas da vas vole... I uradite nešto sa svima onima koji prodaju, kupuju i iznajmljuju decu. To je nelegalno, zastrašujuće i kako vidimo neuhvatljivo. Ima ga al' ga ne vidimo. To nekako ispade lakše nego da ja sama donesem odluku da se bavim prostitucijom. Ne mogu ja kako ja hoću.

K’o da se juče rodio

Mahlat — Tue, 12 May 2009 18:18:50 +0000

Dan rođenja. Onaj ko se rodio još nije svestan šta ga je snašlo. Ostali se raduju dok se ne napiju a onda zaboravljaju zašto se raduju pa prelaze na svađanje i lomljenje staklarije posle čega se danima oporavljaju proklinjući dan kad su se rodili. Rođeni nevino spava na porodilištu, još nije svestan šta ga čeka. Dan kad je prohodao onaj što se rodio ''k'o da je juče bilo''. Obaveštenje sa prenosom i prodvriskivanjem kako i gde je krenuo tek prohodali traje narednih nekoliko meseci. Tek prohodali još nije svestan čemu tolika frka a ponajmanje gde je poš'o i šta ga čeka. Uglavnom će ga voditi drugi i nikada neće stići tamo gde je krenuo. Dan polaska u školu.. Svi se raduju što je mali ''K'o da se juče rodio'' najzad krenuo u školu. Otac se napija, majka ceo dan plače i prepričava kako je rodila onog ''K'o da se juče rodio''. Dete iz škole dolazi sluđeno, ne sviđa mu se ni učiteljica, ni onaj sa kime ga je postavila u klupu a ni školska torba koju su mu kupili da mu se ne krivi kičma. Svi ga ubeđuju da je sad veliki, da ne sme da plače, da bude dobar drug, da dobro uči da bi bio nešto kad poraste. Dan se završava tako što mu saopštavaju da je sad veliki da spava sa medom. Za sve ostalo je još mali. Dan kad je ''K'o da se juče rodio'' saznao da ljudi nisu isti i da pripada višoj klasi, da postoje ljudi kojih treba da se kloni i gadi a ponajviše da treba da se čuva da ne postane kao oni. Mama mu saopštava da će, ako ne bude učio, kad poraste, biti - kao onaj čika što čisti ulice, kao ona teta što radi na kasi, kao onaj čika što vozi kamion... ''K'o da se juče rodio'' ne razume šta bi bilo kad bi svi učili, ko bi čistio ulice, ali zauvek prestaje da sanja kako će sutra voziti kamion za pražnjenje kontejnera što ga je do juče fasciniralo. Do kraja života će mu se gaditi čistači ulica, svako k'o nije isti kao on. Dan prvog zaljubljivanja. ''Ko da se juče rodio'' ili ''rodila'', svejedno, ukapirao je da suprotan pol izaziva muku i nesanicu. Ako se nekome poveri taj ga ubeđuje da je odrastao i da vodi računa šta radi. ''K'o da se juče rodio ''pojma nema šta treba da radi tako da zaključuje da ne treba da radi ništa. Zbog toga svako ima nekoga u koga je bio zaljubljen kao dete ali to nije hteo da pokaže ni za živu glavu. Objekat zaljubljivanja pojma nema da neko zbog njega nije mogao da spava, eventualno sazna ako je onaj ko je bio zaljubljen poznata ličnost pa u nekom intervjuu izjavi da je u školi ''strašno bio zaljubljen'' u neku Milicu, Jelenu, Janka... a da to Milica, Jelena, Janko... nije znao i mučio ga nespavanjem. Ako je odrasla osoba anonimus i ne daje intervjue, objekat zaljubljivanja nikad ne sazna da je bio nečija tiha patnja. Mala matura. ''K'o da se juče rodio'' ne može da se raduje završetku školovanja i što prvi put može da izađe a da ne mora da trči kući jer svakog dana trči na časove matematike i srpskog jezika. Ako osvoji dovoljan broj bodova moći će šta 'oće i gde 'oće. Sve mu preseda jer se škola koju je izabrao ne sviđa roditeljima, oni tačno znaju šta voli njihovo dete i za šta je talentovano i sposobno. Konačno saznaje da se rodio da bi ispunjavao ambicije svojih roditelja a ne svoje. Proslava Male mature protiče u znaku ''stoji mu k'o piletu sise''. Dečaci liče na mafijaše, obavezno nose zatamnjene naočare, a devojke na kafanske pevaljke. Svi koji su došli da ih vide ubeđuju ih da izgledaju feeenomeenalnooo! Proslavu Male mature uglavnom provode u toaletu nameštajući sve ono što im klizi, spada ili ih steže i proveravajući kako im stoji. Bilo koji dan u toku srednjoškolskog školovanja. ''K'o da se juče rodio'' saznaje da je postao kanibal i da svakodnevno jede svojim roditeljima, malo više majci jer otac uglavnom nije kod kuće, srce, džigericu i živce s tendencijom da je jednog dana pojede neskuvanu – ‘’Živu me pojede!’’ Dan odlaska na prvo letovanje sa društvom. ''K'o da se juče rodio'' ili ''rodila'' upozoren je da bude dobar, da ne pliva daleko ni duboko, da ne pije, da se svakog dana javlja, da pazi šta jede, da se čuva Crnogoraca, Turaka, Grka, svakoga. I da se u pauzama od čuvanja i paženja samog sebe lepo provede. Odlazi s namerom da se nikad ne vrati samo da ne mora ovo još neki put da sluša. Velika matura. ''K'o da se juče rodio'' ili ''rodila'' opet svejedno, izgleda isto kao i na Maloj maturi. Muškarci saznaju da su istresli roditeljima i poslednji dinar iz džepa a devojke da koštaju roditelje ''k'o svetog Petra kajgana''. Muškarci razmišljaju kako će se napiti, devojke da nisu nešto zaboravile i svakodnevno precrtavaju - solarijum, manikir, pedikir, šminker, stilista... sve liče na pevaljke i kao da su mame svojim školskim drugovima. Danima vežbaju hodanje na štulama, dubinu dekoltea i dužinu suknje dok ne dođu do idealnih proporcija. Sve maturantkinje imaju francuski manikir i veštačke nokte koji čitavu noć otpadaju i kidaju im živce. Na Matursko veče ih ispraćaju sa - bićeš najlepši, ili najlepša, svejedno. U toku večeri traje mali turnir u ogovaranju ko je najlepši i kome šta kako stoji sa zaključkom da bi svako mnogo bolje izgledao u nečem drugom. Polovina prvi put pije i povraća u toaletu, druga polovina pije više nego što su navikli i takođe povraćaju u toaletu. Svima je muka. Diplomiranje. ''K'o da se juče rodio'' iscrpljen spava. Svi ostali se napijaju, telefoniraju i hvale, svako pojedinačno, da su najzaslužniji što je ''K'o da se juče rodio'' postao neko i nešto. Kad se probudi, ''K'o da se juče rodio'' saznaje da je najzad postao svoj čovek i da sad može kako ‘oće i šta ‘oće jer oni koji su ga izveli na put treba malo da da’nu napaćenom dušom. Pre toga mora da odsluša šta treba, kako treba, kako da troši platu koju još nije zaradio, da štedi bele pare za crne dane i da strogo vodi računa da ne prođe kao oni koji su ga rodili. Posle može kako ‘oće. Prvi radni dan. ''K'o da se juče rodio'' ponovo saznaje da je tog dana postao svoj čovek da će tek sad bog da ga pogleda. Njega upozoravaju da se malo skući pa da se ženi al' da dobro vodi računa sa kim će, četvoro oči da otvori, a ne sutra on da radi kao konj a neka tamo da lenčari i maže nokte po ceo dan. Nju upozoravaju da malo proživi pre nego što se uda i da ne rađa odmah decu jer će ceo život koji joj je preostao prati pelene, voditi u školu, kidati živce i da što je spavala, spavala je, kad rodi dete od ta posla nema ništa. Od tog dana pa sve do ženidbe ili udaje ''K'o da se juče rodio'' ili ''rodila'' sluša da mu/joj je krajnje vreme da zasnuje porodicu da ne bi - muškarci prestareli pa da ih posle niko neće, devojke postale baba devojke pa da ih niko neće. Dan venčanja. Mladenci pojma nemaju šta ih je snašlo, ništa, od menija, preko gostiju pa do restorana i muzike nije onako kako su oni hteli. Uglavnom su nadrndani zbog toga što moraju da se ljube sa svakim ko je prošao. Sede k'o dva uvela cveta. Svi ostali se popreko gledaju i ogovaraju a istovremeno se ljube, grle i bratime od tad pa za vjek i vjekova, naručuju jedni drugima pesme i licitiraju kad će beba i na koga će da liči. Dan kad je par ''K'o da je juče bila svadba'' dobio bebu. Zavesa se ponovo diže i predstava može da počne.

Univerzijada i neverbalna komunikacija

Mahlat — Fri, 15 May 2009 08:22:56 +0000

Ljubimica volontira na Univerzijadi. To je ona manifestacija što ima za simbol vrapca Srbu. Kako će ovo Srba da izgovore studenti sa svih strana i meridijana nije mi baš poznato al’ bolje i ovo nego da je pobedio predlog Dživdžan koji je vodio tesnu bitku sa Srbom. Mislim… stvarno… em turska reč ovo dživdžan, em ko to može da izgovori sem nas i Turaka. Možda. Elem, ljubimica se priprema još od prošle godine. Dobila i majice sve šes’ brojeva veće, valjda su računali da svi učesnici Univerzijade a i volonteri sa njima, moraju da izgledaju k’o prosečan bilder. Ipak je sportska manifestacija u pitanju. Mož’ biti da će ove godine dobiti nove, došlo do promene u rukovodstvu pa što ne bi i u majicama. Ako ne dobije izgledaće u njima k’o mlađa sestra kojoj stalno vise nasleđene stvari. Pre neki dan imala obuku o neverbalnoj komunikaciji, to jest, o gestovnoj komunikaciji da nas ne bi obrukala. Rekli im da različito tumačenje gestova može da dovede do nezgodnih situacija a ljubimica ne sme ni pod razno da upadne u nezgodnu sitauciju. Ima da bude na nivou. Vratila se sluđena. Pored engleskog i italijanskog jezika koje govori sad mora da uči i međunarodni govor ruku, nogu i ostalih delova tela. Od trepavica do nožnog palca. Sve govori. A ona mora da zna šta ko hoće da kaže. Saznala je da ne treba da trči da se ljubi sa Meksikancima ako počnu da cmokću jer oni tako zovu konobara, znači treba da pita šta im se pije. Ako neki Filipinac podigne obrvu mora da zna da joj ne namiguje i da se ne zaleće k’o ćurka nego da mu lepo, pristojno i umilnim glasom kaže - Dobar dan i tebi. Ako je neki Englez tapka po nosu ne sme nikako da ga nokautira misleći da ovaj hoće da se bije jer to znači da hoće da joj kaže nešto u poverenju. To isto kod Italijana znači da treba da se čuva. Ako pobrka, čuvaće se od Engleza a sa Italijanima će razmenjivati državne tajne. Mora da vodi računa ko trepće očima k’o svraka na jugovinu jer to u Americi znači čuvanje tajne a u Evropi koketiranje. Ako i to pobrka koketiraće sa Amerikancima a laprdaće o svetksim pitanjima sa Evropljanima. Ako bude negde švrćkala sa nekim sa istoka moraće da zna sa kim sme da se drži za ruke a iza koga mora da hoda par koraka iza, kao pokorna sluškinja. A kad hoda dobro da vodi računa da joj neko ne ugleda đon jerbo je to nekim ljudima uvredljivo. Da bi sve to naučila, kad sme da sedne a kad da legne, u čijem prisustvu i kako će to biti protumačeno, ljubimica treba da gleda filmove na kineskom, mandarinskom, indijskom i svim ostalim jezicima sveta al’ da isključi ton i da pokuša da ukapira šta pričaju rukama i nogama. Onda ponovo da odgleda sa uključenim tonom da vidi je l’ dobro ukapirala. Ako nije, da gleda dok ne ukapira. Il’ dok ne poludi. Ja ću posle da je preslišavam šta je neko ko živi u gornjem toku Nila hteo da kaže kad ga je zasvrbelo levo koleno. Ako hoće da bude deo sveta ne može da se češe gde je svrbi, ko zna kako može da bude shvaćena. Iskreno da vam kažem ja se za moje dete ne sekiram, ima vremena, naučiće. Al’ se pojedoh za sve one studente koji će biti naši gosti. Oni su nadrljali ako nisu imali istu obuku koja treba da ih pripremi da ukapiraju šta mi hoćemo da kažemo rukama, nogama i ostalim delovima tela. Postoji opasnost da mi njih sve razumemo a oni nas ništa. Dakle, gestovna obuka za strance bi trebalo da sadrži: - dva prsta – Srbija do Tokija! - srednji prst – Ko te jebe, bre! - hvatanje za međunožje – Mož’ me u’vatiš za kurac! - mlataranje vozača automobila dok ispred njega prelaze ulicu na obeleženom pešačkom prelazu – Beži konju, sa’ću da te zgazim k’o pevac kokošku! - značajno podignuta obrva – Šta zevaš, some! - pokušaj da izađu iz nekog objekta i prsna borba sa onim ko pokušava da uđe sa fiksiranjem u čeonu čakru – Kretenu, vidiš da hoću da uđem! - kretanje konobara kao u usporenom nemom filmu – Šta je, pederu, doš’o si ovde, misliš da si neki gazda! Čekaj, ko te jebe! - ruke na kukovima – Ma sa’ću da ti jebem mater američku, englesku ili proletersku. - prekrivena usta dok neko govori – Pog’le kako su ružni, jebem m mater imperijalističku! - ako ih neko nagazi – Gde si navr’o ovnu! - posmatračka publika dok jedu u restoranu – Vidi stoku kako navalila! - hvatanje za dupe – bezazleno pokazivanje naklonosti prema istom ili suprotnom polu - trljanje dlanom o dlan – Sa’ću da te oderem, mamu ti jebem ,ovde si doš’o da se proseravaš s parama! - odsustvo reakcije na postavljeno pitanje – Ne pričam sa okupatorima koji su nas bombardovali! - arlaukanje prilikom objašnjavanja gde se nalazi neki objekat – svi Srbi koji natucaju engleski se dernjaju jer misle da svi stranci slabo čuju – završava se sa - Si razumeo! - uperen kažiprst u nekoga – Pogle’ pedera! - palac ka ustima – ‘Oćemo da se odvalimo od alkohola! - kretanje kukovima napred nazad – Sestro, ala bi te kar’o! - pokazivanje kažiprstom na šlic pantalona – Možeš da mi popušiš! Pored ovoga moraju da znaju da svako dranje između dva čoveka na ulici, restoranu, bilo gde znači da ti ljudi samo pričaju o lepom vremenu, da grupa momaka koja trči kao sumanuta i arlauče – J*** im mater, j*** im mater… hoće nekoga da biju a možda i neće, u većini slučajeva proslavljaju gubitak neke utakmice. Ako im se ovo učini zanimljivim treba da se skinu do pojasa i pridruže se. Više od desetoro ljudi koji duvaju u pištaljke ili sede na kolovozima znači da nemaju ni posla ni para i da su se toga setili posle deset godina. I naravno, moraju da nauče da se pri pozdravljanju ljube tri puta. U suprotnom, Srbi su uvređeni.

Hjuston, da li se čujemo???!!!

Mahlat — Sun, 17 May 2009 23:37:47 +0000

Znate ovo? Kad Brus Vilis spašava planetu il tako nešto. Il’ se negde u svemiru zature kosmonauti. Obavezno frka u vezama sa Hjustonom. Sve što možeš da ukapiraš da Hjuston stalno ima problema sa vezama. Elem, dolazi Bajden. Da resetuje Srbiju. Niko živi nije ukapirao da je zabagovala nego mora čovek toliki put da bije da resetuje mašinu. Prosto me sramota. Par sati pre nego što uleti u vazdušni prostor Srbije, Srbija će morati da se baci u stanje hibernacije. Autoput, aerodrom i ulice će biti zatvoreni. Pre toga će drugovi specijalci proveriti sve terase, podrume, tavane i golubarnike duž trase kojom će Bajden proći. I šahte. Da li će posle da ih zavaruju ne znam al’ pacovima se ne piše dobro. Onaj narod posle može da izađe na te sređene terase, da pijuckaju kaficu s pogledom na Bajdena u blindiranom automobilu koji prate drugi blidnirani automobili a koje će predvoditi ’’čistač’’. I da se čude šta će čistač u sred maja kad nigde snega nema. Pevcima će biti zabranjeno da kukuriču, pticama da cvrkuću, golub koji se bude pos’ro najeb’o je. Vetar će duvati umerenim inenzitetom, Sunce ima da sija ni mnogo ni malo nego umereno i optimalno. Oblaka ima da nema. Srce će ravnomerno kucati, puls će biti ujednačen, nema da se trepće. Ko trepne može biti pogrešno shvaćen i očas posla može da postane kolateralna šteta. Je l’ znate vi šta ovo znači?. Da je borbena gotovost, to jest, mere predostrožnosti, podignuta na najviši mogući nivo. I više od toga. Dakle, dolazi nam dragi gost. Moramo, k’o mala deca da operemo ruke, očistimo nokte i uši i da pazimo šta pričamo da nam ne bi posle isprali usta sapunom. Moj vam je savet da tog dana ostanete kod kuće, zamračite stan i čekate da sve prođe. K’o ono posle bombardovanja kad su nas ubeđivali da će samo Srbi da poumiru od pomračenja sunca. Meni samo frka, kad Bajden bude uradio resetovanje, šta ćemo da radimo ako bude morala da se ukuca neka šifra. Password, username, neka kombinacija koju niko ne zna. Ko će da viče: Hjuston, da li se čujemo! I šta ćemo, crni mi, ako veze budu u prekidu...

Strateški partner (mali oglas lične prirode)

Mahlat — Mon, 18 May 2009 15:04:49 +0000

Ukapirala sam da ga svi imaju. Za ulaganja, izlaganja, razlaganja, prodaje, rasprodaje, formiranja, rasformiranja, ma za šta god hoćeš. Nema nikoga ko nema strateškog partnera. Sem mene. Kako sam ja ukapirala, strateški partner služi onako k’o roditelj. Čim nešto krene po zlu, a krene obavezno, svi se pozivaju na strateškog partnera koji je trebao da drži uzde, četvoro oči otvorene, da ugovara i pregovara, ako nije, kriv je. Zakazao je. Mislim, to je moderno u Srbiji. Razbiše nas strateški partneri otkazivanjima, zakazivanjima i bežanjima od nas na kraj sveta. Samo li se pobuniš da nešto nije kako treba ’odma te upute na strateškog partnera koji je zakazao. Idi pa ga pitaj što ga nema. Ovi lepo rešili da mu zasednu na grbaču, nisu uspeli i ne snose nikakvu odgovornost. Sve u svemu, strateški partner ovde služi za provlačenje kroz iglene uši. Čim ne uspevaju da te ubede da neka firma samo što nije počela Bilu Gejtsu da izvozi čipove na koje možeš da smestiš kompletnu Vatikansku bibiloteku, Nasi creva za vazduh ili u najgorem slučaju ne uspevaju da ubede narod da su sa Tihim okeanom potpisali ugovor o izvozu soli, to jest da Tihom okeanu nešto fali so pa će je kupiti od nas – obaveste da su našli strateškog partnera. Čoveku samo ostaje da zamisli okrugli sto za kojim dva’es osam glava a jedna pamet pokušavaju da smisle kako strateško partnerstvo da sprovedu u delo. Onda se svi navuku i to traje, kako rekoh, dok strateški partner ne zezne stvar. I tako, razmišljam nešto – samo ja nemam strateškog partnera. Pa ako ima nekoga ko je zainteresovan neka se javi. Da imam opravdanja ako napravim neko glupost. Samo da belo pogledam ljubimca, i kažem: O čemu, bre, ti govoriš, zakaz’o mi strateški partner. Ljubimac posle samo može da napiše transparent, obesi ga o vrat i izađe na ulicu. Ja ću za to vreme da sastančim sa strateškim partnerom sve dok ljubimac ne počne da štrajkuje glađu. Onda će mu s vrha vlasti javiti da su bespomoćni, da mora da čeka mene, mene će strateški partner da zavrće, ljubimac će da preti harakirijem, nevladine organizacije će apelovati da ne diže ruku na sebe, ja ću da mu zakažem pregovore pa neću da dođem zbog mog svečanog prisustva fudbalskoj utakmici između Gornjeg i Donjeg Mudojevca, onda će žuta štampa da dobije obaveštenje od bliskog izvora da sam pre dva’es godina namignula muškarcu druge vere i nacionalnosti a možda i nešto više al’ nije bilo svedoka, ugasila se sveća... onda će me razvlačiti po srednjim stranicama svih ozbiljnih i neozbiljnih novina, utvrditi da ne nosim gaće, biću tema Utiska nedelje, čudo će biti. Stvarno mi treba srateški partner. Pol nebitan. Godine nebitne. Samo da ima dobru strategiju za navlačenje kad sve moje taktike zakažu. Oglas otvoren osam dana od dana objavljivanja na ovom blogu Komisija za izbor strateškog partnera - Deda, Drnch, Šaptava. Zapisničarka - Zelena. Svečano potpisivanje ugovora o strateškom poslovanju 30. maja na slobodnom prostoru bloga. Neozbiljne ponude se neće razmatrati.

Važno obaveštenje

Mahlat — Sun, 24 May 2009 08:29:59 +0000

1. U prethodnom postu blogerka Mahlat nije tražila menadžera za odnose sa javnošću nego strateškog partnera. 2. Bologerka Mahlat je ovaj prostor stekla poštenim radom o čemu poseduje valjanu dokumentaciju. 3. Blogerku Mahlat je Bog obdario sisama ali i pameću. Prvo nesebično deli pogledima, drugo pomalo štedi da bi joj što duže trajalo. 4. Obdarenost sisama ne znači da je blogerka Mahlat toliko širokogruda da će dozvoliti da izgleda sisato a glupo. 5. Blogerka Mahlat je jedna od onih koja poseduje i muda samo što ih ne nosi u gaćama nego u glavi pa ju je u ista nemoguće šutnuti. 6. Blogerka Mahlat zadržava pravo da zahteva da posetioci ovog bloga budu valjano i čitko potpisani, sa navedenom tačnom adresom, kako bi mogla da ima uvid u to da li su isti pametni i u svojoj kući ili samo kad ’’izađu’’ na ulicu. 7. Ovaj blog nije estradnog tipa za želje, čestitke i pozdrave, kad to bude postao isto će morati i da se plati po važećim cenama reklamiranja + PDV. 8. Blogerki Mahlat se jebe ako je nekoga svojim pisanjem čačnula u skrivene i nedostupne delove svesti te ovo mesto ne može služiti kao ordinacija jer blogerka Mahlat za takve stvari nije kvalifikovana. 9. Blogerka Mahlat nije vidovita, ne gleda u pasulj, karte i kosti davno preminulih predaka te moli posetioce ovog bloga da se izjašnjavaju jasno. 10. Blogerka Mahlat je blago alergična na političare po opredeljenju – one koji mnogo pričaju a ništa ne kažu. 11. Ovaj prostor ne služi za pametovanje. 12. Ovaj prostor nije oglasna tabla ispred seoske zadruge. 13. Na ovom prostoru je dozvoljeno da se razvije kolo ako neko uspe da napravi atmosferu koja će dovesti do istog. 14. Ovaj prostor blogerka Mahlat ima da bi mogla da laje na zvezde. 15. Blogerka Mahlat ne podnosi izjave koji je dovode u situaciju ’’ni da progunem ni da pljunem’’. Uglavnom ima potrebu da pljune. 16. Sledeći put će se ovo obaveštenje pretvoriti u naredbu. 17. Ako dođe do naredbe automatski će doći i do borbe prsa u prsa što će sa blogerkom Mahlat ići malo teže, što zbog veličine prsa što zbog gorepomenutih muda u glavi. Hvala na razumevanju. Razno: Tata blogerke Mahlat je slavio pa je Mahlat išla na ispomoć. Tamo je više služila kao predmet na koji su se svi izdirali što je nešto zaboravljeno, nešto nekuvano, nešto prekuvano, zbog spoljašnje temperature i cena osnovnih namirnica uključujući i cenu domaćih životinja. Tri puta je bila na ivici da pokupi svoje prnje i otperja u zagrljaj muža ljubimca. Sva tri puta je muž ljubimac odbio da dodje po nju sa utešiteljskom – Kak’i su da su, tvoji su. Sva tri puta Mahlat je mrzela i muža obećavajući mu razvod zbog neslaganja karaktera i preteći mu ukidanjem bračnih privilegija uključujući i seks. Mahlat je sa svakim gostom morala da se izljubi po tri puta i da referiše kako joj je dete, je l’ porasla, je l’ ima dečka i da li je sluša muž. Niko je nije pitao kako je ona jerbo se podrazumeva da njoj ništa ne fali, deluje k’o da sve ima i k’o da joj je sve potaman. Mini zoo vrt Mahlatinog tate je obogaćen pevcem kapitalcem koji je kukurikao kao da nije pevac nego pas čuvar tako da je Mahlat hronično neispavana jer je nenaviknuta na kukurikanje. Pet dana se pater familias drao na Mahlat što ne može da pronađe šrafcigere, gaće, novčanik, račune, semenke, raznorazne otrove i što mu nije nik’o grašak. Kad je sinoć pošla tata je ispratio sa – Dodjte ovde na par dana slatko dušu da odmorite. Mahlat ga posmatrala kao da je počeo da se pretvara u žensko i rekla – Neka fala. Ostali utisci kad se slegnu. Ako se slegnu.

Perilica dulje živi uz calgon!

Mahlat — Mon, 25 May 2009 08:42:35 +0000

Indeed! Znate ono kad su Adam i Eva bili u raju i Adam je, bukvalac k’o i svi muškarci, bio spreman da ceo život živi slep kod očiju a Eva, vrtirepka k’o i sve žene posle nje, u dosluhu sa zmijom napravi onu glupost i natera Adama i da zgreši i da progleda. I kako je progledao Adam je počeo da zanoveta. Te da su goli, te da je sramota, te videće Bog da su goli, brao neko lišće, sakrivao međunožje, navlačio Evi kosu na sise, izvodio besne gliste. Meni tu dve stvari nikako nisu jasne. Ako je bog stvorio Adama po svom liku i obličju znači da je i bog bio go. Drugo, otkud Adamu ideja da se stidi baš svog međunožja? Što se ne postide stopala ili lakta, ko je njega obavestio da polni organ treba sakriti? Al’ dobro, Eva napravi glupost i bog je prokle , i mene sa njom, da rađamo u mukama, da slušamo druga svoga, to jest, ona Adama, ja ljubimca i da ne lajemo više nego što je potrebno. Sve u svemu, bog je odredio ko vodi glavnu reč, ko kosi a ko vodu nosi i ko lupa šakom o sto. Po drugoj teoriji, koja mi opet nije sasvim jasna, ono kad je ona budala majmun rešio da se uspravi i postane čovek opet je muškarac vodio glavnu reč, to jest, stvar rešavao toljagom i navlačenjem medveđeg krzna na sebe i drugaricu mu. Doduše, ovaj se nije oblačio u medveda što ga je bilo sramota nego što mu je bilo ’ladno. U oba slučaja, i Adam i Homo sapiens su bili gazde, jelte, a drugarice im bile potčinjene. I tako vekovima. Šta god da su žene radile, uradile i postigle njihov napredak, to jest, sticanje nezavisnosti od muškarca se sprečavalo sa – Učila ne učila, šporet ti ne gine! I sad, ako mislite da smo malo odmakle – nismo. Nas i danas uče da budemo zavisne od muškarca i da živimo po sitemu – kud on okom a mi skokom - i povrh svega da ispunjavamo sve njihove normalne, nenormalne i naučnofantastične želje da nas ne bi zamenili nekom drugom jer smo mi žene, jelte, zamenljiva roba. ’’Najpametnija’’ vaspitno sluđujuća je – Muškarcu treba domaćica u kuhinji, dama na ulici i kurva u krevetu. To znači – u kuhinji da budeš duduk, da čutiš i kuvaš šta on voli, na ulici lepa i nema a u krevetu, ako je ikako moguće, kurva. Iz ovoga proističe da je svaka žena u krevetu kurva. Čim joj seks padne na pamet, ma i a ko joj ne padne, ako je primorana ili silovana – kurva je. Nisam baš sigurna da ću uspeti da objasnim šta ’oću, za ovo bi ipak morala da odradim seminarski ali stvar stoji ovako – ili si zatucana ili si emancipovana – u prevodu kurva. Emancipacija se usko povezuje sa seksom. Bar su meni tako govorili. Kad god sa nekim nisam htela obaveštavali su me da uopšte nisam emancipovana. Da sam zatucana. Svet tera napred a ja seksualno zatucana tapkam u mestu. Da ne tupim o emancipaciji, to mi se uglavnom smučilo jer niko živi o emancipaciju ne shvata drugačije nego kao odvajanje od šporeta i seksualno prosvetljenje. Stalno se trubi o ženskoj emancipaciji. Muškarci su se rodili emancipovani. Otvoreni za napredak i spremni da se prosvećuju. Još od toljage. Elem, mi smo podeljeni. Oni i mi. Muškarci i žene. Biološki i društveno. Ovo drugo naročito. Suđeno nam je da jednom rukom ljuljamo kolevku a drugom mešamo ručak. Njima je suđeno da idu korak ispred i da govore – ti ćuti ja ću da pričam, najpametnija si kad ćutiš, biće kako ja kažem, ja ću da ti sudim, ti si niko bez mene, nemaš pojma... itd... itd... Onda se neka nekada dosetila da žena može da radi još nešto sem da širi noge, da može da bude uspešna isto koliko i muškarac, da može da bude srećna i bez muškarca. I da može da živi bez njega ako baš prigusti. I nastala frka. Može, kako da ne može samo žene da ne zauzimaju mesto muškarca u društvu. Jerbo, muškarci su se kao i sve životinje popiškili i zauzeli teritorije direktora, vođa, naučnika, predsednika, svih vodećih funkcija. Ubeđeni su da im je mozak zapreminski veći i da iz ženske glave, to jest, mozga, ništa pametno ne može da izađe. Što li se onda plaše toliko za svoje pozicije nije mi jasno. Mislim, možemo mi šta ’oćemo i kako ’oćemo samo da ne pomislimo da izguramo muškarce sa njihove teritorije. Jbla ih teritorija i društvena podela. Žene su tokom decenija uspele da se izbore za pilulu kao kontraceptivno sredstvo a ne za abortus, za pravo da glasaju, da uče, da rade, da kažu NE kad im se neće i traže ono što im se hoće, da se čuju, da budu saslušane a ne tretirane kao bića sa dugom kosom i kratkom pameću. Sve to nema veze sa seksom, bar mislim ja sa ovom svojom kratkom pameću. I Opet će sve teorije voditi ka tome da je ženska emancipacija otpočela sa seksualnom revolucijom. I raspisah se a ne rekoh ništa. Nađoh noćas tekst koji sam sačuvala, direkt stigao iz Svete stolice od Pape. Papa je onaj, znate, što tvrdi da homoseksualci prete ekologiji, da među sveštenstvom nema pedera ali da mogu da se izjasne kao homoseksualci, da je pohlepa smrtni greh za sve sem za predstavnike crkve, da ne nabrajam, ima sveto lice bisera i bisera. E, u Vatikanu su kontali, kontali, šta je to što je najviše uticalo na emancipaciju žena i objavili da je to (fanfare) – mašina za pranje veša! Perilica! Ono što dulje živi uz calgon! Znači, mi smo krenule sa emancipacijom kad su nam muškarci izmislili mašinu da peremo njihove gaće. Poštedeli nas da idemo na reku i bijemo po onoj reci ko sumanute dok te iste gaće ne dovedemo do snežno bele ćistoće. Čisto da se ne obrukamo kad te iste gaće budu svlačili kod neke koja je počastvovana da ih ne pere! Jer, ne zaboravite muškarac je ogledalo žene. I eto, šta će najviše uticati na emancipaciju muškaraca pokazaće istorija. Mada, kako rekoh na početku, muškarci su emancipovani još od Adama. Sva im emancipacija leži u topuzu. Međunožnom. Jebi ga. Žena nikad neće imati dve glave. Kod žena je sve na jednom mestu. Mislim sva pamet. Kod muškaraca je podeljena i u večitom sukobu između gornje i donje glave. Kad god donja napravi sranje gornja će naći način da popravi stvar. Nastaviće se...

Prijateljski seks

Mahlat — Tue, 26 May 2009 00:15:24 +0000

Ko će da vam učini ako neće prijatelj! Nisam od onih koji veruju u ono da će se jednog dana uzdići na nebo i da će im tamo suditi hoće li u raj ili u pakao. Al’ pošto većina veruje u to i ponaša se u skladu sa božijim zapovestima, skroz su bezgrešni, ja se povremeno ubacim u frku da ću završiti u paklu. Garantovano. I to uglavnom što ne pratim trendove, živim zatucana i glupa. Ima da odem gore i Bog će belo da me pogleda i da kaže – Glupačo, samo si dole gubila vreme, nisi ni zaslužila bolje nego da te krčkamo u vrelom ulju, ja jesam rek’o da neke stvari ne treba da se rade al’ nisi to morala bukvalno da shvatiš. U mom životu postoje dve vrste muškaraca – oni koji nisu ničiji, to jest oni čije devojke, žene i ljubavnice ne poznajem i koji mogu da dođu u obzir i oni koji su muževi, momci i ljubavnici mojih drugarica. Oni nikako ne dolaze u obzir. Bespolna su bića. Samo saznanje da neka moja drugarica zbog nekoga od njih pati, seče vene i ima samoubilačke nagone po onoj – Il’ Milorad il’ ladna Morava – čini ih zabranjenim. Iako mi niko ne zabranjuje. Neke od tih muškaraca iskreno volim isto kao i one zbog kojih ih volim, neke bih ’ladno kastrirala, opet zbog onih koje volim, svejedno, nikada ih nisam gledala kao muškarce. Par puta sam se našla u neprijatnoj situaciji uglavnom zato što muškarci misle da je žena koja je verbalno otvorena isto tako i seksualno otvorena i to sam rešavala praveći se luda dok ne prigusti. Kad prigusti prelazim u otvoreno posipanje katranom i perjem. Najboljeg druga sa kojim sam spavala u istom krevetu, na koga sam se oslanjala kad popijem više nego što mogu da podnesem, koga sam tražila po celoj Evropi kad je mislio da mu je svega dosta, koga sam terala danima da sunča leđa dok ja sunčam sise jer me od njega bilo sramota a od hiljadu drugih ljudi nije, pa se vratio kući osenčen kao šahovska tabla, više nemam. Žena koju je izabrao smatrala je da naši maratonski razgovori nisu normalni, da druženje između muškarca i žene nije normalno, da je druženje strogo polno određeno i kad mu je postavila uslov da bira bilo je logično da ja ispadam iz te igre. Koliko god da smo se oboje trudili nije me htela za porodičnu prijateljicu. Umela je da me gleda kao da sam najgora na svetu, u njenom prisustvu sam se osećala prljavom. Pre par godina mi je zazvonio na vrata ali više nisam umela da razgovaram sa njim. Prećutala sam da ga smatram pizdom koja nije umela da objasni najprostiju stvar na svetu da smo nas dvoje bili drugarice, drugovi, svejedno. Htedoh da kažem – ja verujem u muško ženska durženja i prijateljstva u kojima ne postoji seks kao lebdeća stvar u vazduhu. Mislim, toliko muškaraca ima što bih ja nekoga od svojih prijatelja pretarala u tajni seksualni san. Al’ kao što rekoh - mene će Bog da udari zavrat, oči će da mi ispadnu. Danas pročitah kako je to prijateljstvo između muškaraca i žena čista foliraža i da seks obavezno lebdi u vazduhu. I da ga treba u’vatiti kad već lebdi. Prizemljiti i realizovati. Ili, preciznije, da prijatelj ne služi samo za plakanje na ramenu, pozajmljivanje novca i vađenje iz kriznih situacija nego i za seks. I kad vam prigusti lepo trebate da pozovete svog najboljeg druga, da mu kažete – Frka, brate! Ko će da vam pomogne ako neće prijatelj! Em će da pomogne, em će taj jednočinski seks da produbi vaše prijateljstvo. Ako vam se osladi možete da reprizirate kad god ste slobodni. Il’ vam se plače. Il’ vam mala plata. Il’ nemate para za cipele. Posle vam i neće trebati razlog! Sve to, ako budete i mali sreće, može da se pretvori u vezu. Ako se baš i ne pretvori –bilo je seksa. A to nije za bacanje! I ne treba da vam bude frka ako vaš najbolji drug ima ženu ili devojku. Pa šta! Ona neće nikad saznati. Ako baš i sazna vi joj lepo objasnite da je taj seks čisto prijateljski. Isto što i ispijanje kafe na popodnevnom suncu. Bezazleno k’o zviždanje za dobrim dupetom. Ako se sve to ne pretvori u vezu i ispadne neka frka, e - to vam i nije bio neki prijatelj! Ako mi verujete, čitav dan se sludjujem pokušavajući da ukapiram ovo novo druženje. I podnaslov - Ko će da vam pomogne ako neće prijatelj! Ko, bre, da mi pomogne!? Pa, ako mi takva pomoć bude potrebna, kupiću vibrator. Njemu posle ne moram da gledam u oči. A ni njegovoj ženi. I čitam ja ovo danas mom ljubimcu, on misli, misli, i kaže – Jebaću ti mater ako me prevariš! Došlo mi da ga udavim. Pa dobro, ja sad neću da se zakunem da neću da te prevarim. Al’ neću da te obrukam. Ništa ne brini. Tol’ko blesava nisam!

Šaljem Drncha!

Mahlat — Wed, 27 May 2009 06:12:26 +0000

Ako ga u’vatim! Sećate se da sam zimus umirala od nekog virusa i da se Drnch ponudio da glumi ’’fervex’’ bez šećera u cilju mog ozdravljenja? E, pročuo se taj lek po internetu, čudo jedno! Ima neka mučenica, malo, malo, pa je Google samo sebi znanim stazama, bogazama i kozjim prečicama dovede do mene. Čim ukuca ’’koksaki virus i trudnoća’’ eto ti je kod mene na postu ’’Šaljite Drncha’’. Danima razmišljam šta ’oće, je l’ ima koksaki pa bi ostala trudna il’ je i trudna i ima koksaki, lepo me duša boli što ne znam kako da joj pomognem. Al’ pošto Google misli da Drnch može da joj pomogne meni pade na pamet da bi mogla da ga pošaljem. Problem je samo što ne znam kakvo dejstvo Drnch ima na koksaki, da l’ se konzumira pre il’ posle jela, na koliko sati, čemu je kontraindikovan i koje su mu nuspojave. I ako je trudna da l’ uopšte sme da konzumira Drncha. Što se mene tiče, na mene je Drnch delovao k’o placebo, čim se ponudio bilo mi bolje. Kao što rekoh, ako ga već Google nudi kao lek, ja ću da se potrudim da ga u’vatim, usitnim, sameljem, kapsuliram i pošaljem. I napisaću da je original iz Srbije. I patentiraću ga. I turiću ono R na njega da se zna da je moj. Samo mi još fali reklamni slogan, ono da sa malo reči objasnim kako Drnch, novi lek na tržištu, leči sve, opstipaciju, viruse, opadanje kose, celulit, uvele sise i prošireno dupe, migrene, PMS, alergije i nervnu rastrojenost. I pravi malu decu.

Ponašaj se k'o da si normalan!

Mahlat — Wed, 27 May 2009 22:49:40 +0000

‘’I krene u šljivar da iskopa pušku. Kod nas ti svaki ima ponegde neku zakopanu ili sakrivenu pušku. Pamet nema, duše nema, al to uvek ima.’’ (‘’Daleko tamo’’ – Vidosav Stevanović) Tako bilo posle Prvog rata, posle Drugog, posle ovog što nije bio, a evo i dan danas je. A kako tamo gde su te puške popisane i zavedene, i odakle ih na revers dobijaju, otpišu - nikome nikad neće biti jasno. Valjda ih podvedu pod ratnu štetu. Ili pod kolateralnu, ko bi ga znao. Nema ih sve dok ne opale a nema puške koja nije opalila, il’ zbog rodjenja, il’ zbog svadbe il’ zbog pomućene pameti. Statistike govore o nekim stotinama hiljada registrovanog i neregistrovanog oružja, ispada da je svaki sedmi Srbin naoružan. I ima svega, od ručnih bombi do minobacača. Po našem zakonu možete da tražite dozvolu za držanje oružja što podrazumeva da ga držite u kući, povremeno izvadite i pomazite (čemu, ko bi ga znao, mora da je neki fetiš u pitanju) ili da tražite dozvolu za nošenje što podrazumeva da možete svoje oružje da nosite gde god pođete, to jest da ga vodite u šetnju, na pecanje, na sladoled, ma svuda. Šta će nekome u tim prilikama pištolj nije mi jasno. I strašno bih volela da vidim šta oni koji traže dozvole za nošenje oružja upisuju u formulare, koji im je razlog što im treba oružje. Lična bezbednost? Pa onda bi svi trebali da imamo po pištolj, ako ni zbog čega drugog a ono da možemo da se branimo od ovih koji ga već imaju, ako reše da pripucaju. Kao što rekoh, nema ni pištolja, ni puške koji nisu opalili bar jednom. Dele se te dozvole i šakom i kapom, lakše je da dobiješ dozvolu za pištolj nego da promeniš prezime ili da se razvedeš, a posle se čude kad opali. Zatražiš dozvolu, dva pandura odu i pitaju komšije kakav si, je l’ biješ ženu, jesi prgav, budibogsnama! Gde, bre ima da je komšija pohvalio komšiju? Ako je fin i dobar koji će mu đavo pištolj? Stvarno ne znam šta bih rekla kad bi mene pitali za nekoga iz mog komšiluka. Ma divan je, porodičan, čovek, ne bije ni ženu, ni decu, auto parkira baš kako treba, ne baca đubre kroz prozor, svakog dana vuče cegere sa pijace, al’ dajte mu. Za svaki slučaj, ako poludi. Šta će bilo kome pištolj? I da ga drži i da ga nosi? Onaj kome komšije daju prelaznu ocenu mora da ode i kod psihijatra na pregled. Ma nije moguće! Ti psiho pregledi su isto što i uzimanje lekarskog uverenja kad treba da se zaposlite. Odete tamo, uđete u mali milion ordinacija gde vas pitaju: ‘’Jesi zdrav?, vi kažete: ‘’Jesam’’ i dobijete uverenje. Nit’ vas pregledali, nit’ proverili da l’ ste zdravi. Ni u telo ni u glavu. Bar sam ga ja tako dobila. Lično sam mislila da mi fali po nešto al’ kad su oni rekli da sam zdrava –zdrava sam. Prošle nedelje sam poludela zbog onog što je ušetao u predsedništvo s bombom. Ceo dan su trubili kako je uš'o. Pa pešice, nogama, otvorio čovek vrata i uš'o. Niko ne postavi pitanja odakle mu, bre, bombe. Je l' normalno da naoružani ljudi šetaju ulicama! Jok bre! Oni se samo iznenadili što je doš'o. On se najavljivao, pretio, molio i rešio na kraju da dodje. Svi iznenadjeni! Mislili šali se. Kako uopšte mogu da pomisle da se neko tako šali. Ovaj narod više ne zna za šalu. Ubili su im osećaj za humor. Svi su mrtvi ozbiljni. Jedino se vlast još šegači. Bi mi krivo kad sam videla kako se Bajden u Prištini pozdravlja sa decom a nas držali ograđene k'o stoku. Posle mi bi jasno. Naš'o bi se neki bombaš da se provuče iako je bezbednost bila podignuta na nivo viši od mogućeg. I dugo im trajala. Jednu noć! Pretprošle godine smo imali ono ubistvo u Jaukovcu. Zatvorili čoveka, videli da nema dijalog sam sa sobom pa ga pustili. Zamolio brat. Da ne pukne bruka po selu. On posle otiš'o kod neke vračare, ova mu rekla ko mu radi o glavi, onoj donjoj, nije mu se dizao a Srbinu kad prestane da se diže on misli da nastupa smak sveta. I pripucao čovek jer mu više nije bilo života. Posle utvrdili da nije bio uračunljiv. Ma nije moguće! Toliko je bio neuračunljiv da je svoju ženu prebio a tudju ubio, a kad je video da mu nema više života on zaredio po selu i ubijao onako, svakoga ko mu natrčao. Posle mediji objavili kako je učinio krivično delo koje za posledicu ima smrt devetoro ljudi. I bave se posledicama pa traže olakšavajuće okolnosti. Kakve posledice, valjda se uzroci leče. Sad ga leče. To jest, drogiraju ga. Kad ga budu skroz umrtvili da ne može ni prstom da mrdne, pustiće ga jer se dobro vladao, bio miran kao bubica. Posle nek' nam je bog u pomoći. Sve me strava hvata. Ispada da ovde svako uz viljuške i noževe, to im je malo, ima i neko ubojitije oržuje. Zlu ne trebalo. Ako mu se ne bude dizao, ako mu žena ne bude dala, ako mu se proces odlaže s nadom da će da umre, biće neki razlog. I opet će deliti te dozvole i praviti se gluvi kad neko pripreti da će da juriša naoružan do zuba. Danas na ulici stoje dva pandura i razgovaraju. Nadrndani nešto. Jedan od njih malo, malo, pa opipava onaj pištolj. Sva sam se isprepadala. Bog te mazo, kakvu li je noć imao, možda ga žena vara, možda mu se auto pokvario, izvadiće ono čudo i pripucaće po meni nedužnoj a ja nemam čime da se branim. A onda će istraga da bude u toku... I tako mi padne na pamet da tražim i ja dozvolu. I ja treba,valjda, da mislim na ličnu bezbednost. Kad me budu pitali jesam zdrava ja ću reći da nemam pojma. Ponašam se k'o da jesam al' nisam sigurna. Oni će misliti da se šalim. Posle mogu da budem neuračunljiva.

Ništa me ne pitaj, danima idem po lekarima!

Mahlat — Thu, 28 May 2009 21:22:53 +0000

Aj’ pokušajte ovu rečeničku konstrukciju da prevedete na bilo koji jezik tako da bude sve u jednoj rečenici i da precizno objasnite šta to znači. Nemoguće. Samo u Srbiji postoji pojava – Danima idem po lekarima. Zdrav ste čovek. Ništa vas ne boli. I onda vas jednog dana, iz čista mira, zaboli, što bi babe rekle – podgrudi! To se baš ovako izgovara – jedna reč s naglaskom na ’i’.Ja baš ne kapiram gde je taj bol i kako boli to podgrudi al’ znam da je opasno. Uglavnom boli godinama, onaj koga boli ima neki kiseo izraz lica, ne znaš da li ga stvarno boli il’ mu se sere. I tako taj s bolom podgrudi živi k’o da si ga izvadio iz turšije dok se svima ne smuči i dok ga ne nateraju da ode kod lekara i vidi ’oće li da umire il’ da se osmehne već jednom. A to izgleda ovako: Bolan od podrudi, sav sluđen da ima tešku i neizlečivu bolest ode i zauzme busiju ispred ordinacije lekara opšte prakse. Tu postane siguran da red u ovoj zemlji ne postoji i da njegova zdravstvena knjižica ima sposobnost da ide unazad. Prvo cupka, onda kucka u staklo šaltera i zaključuje da su s druge strane svi gluvi. Prelazi u raspitivanje ko, koliko i zbog čega čeka što može da dovede do stvaranje neraskidivog prijateljstva zasnovanog na istim simptomima. Posle četiri, pet sati, bolan od podgrudi stigne na red taman negde pred smenu kad nastane frka i kad postoji opasnost da ga prebace za popodne. Nekako uleti i na doktorovo – Gde je problem? – napravi krug od grkljana do pupka i kaže – Boli me tu negde podgrudi pa se širi ispod ruku i završi s bolom u plećkama, od toga imam sevanje u malom mozgu. Doktor pogleda na sat, vidi da je tri minuta probio termin i nažvrlja mu uput za specijalistu. Bolan od podgrudi jedno sat vremena čeka da novopristigla sedne za šalter i da mu rastumači hijeroglifni uput da bi znao kod kog specijaliste da ode. Sutradan, bolan od podgrudi ustaje s prvim petlovima, tušira se, oblači sve novo, s etiketom, i trči u neki klinički centar da ’vata red. Tamo predaje knjižicu i saznaje da doktor još nije stigao. Posle sat vremena koje je proveo buljeći u vrata ordinacije da mu doktor slučajno ne promakne usudi se da kucne, uđe i priupita kad doktor misli da navrati. Saznaje da je doktor na konzilijumu. Jednog trenutka ga ugleda kako ulazi, odahne i pomisli – sa’će. Posle pola sata ukapira da sa’će mnogo dugo traje, ponovo kucne, uđe i sazna da je doktor u hiruškoj sali. Pogleda po ordinaciji, nema više ni jednih vrata. Zaključi da je doktor do hiruške sale stigao il’ kroz prozor il’ prolazeći kroz zodove k’o Dejvid Koperfild. Izađe napolje i ukapira da više nema slobodnih stolica. Koja god medicinska sestra izađe iz ordinacije on otrči do nje da pita da l’ se doktor vratio na šta se ona brecne na njega da nije, videće ga kad bude došao, ne prolazi doktor kroz zidove. Usput sazna i da nije jedini pacijent, da sedi i ćuti i da će ga prozvati kad stigne na red. Tako nekako prođe četiri, pet, sati kad bolan podgrudi sazna da je doktor na konsultacijama a da odmah posle toga ide dušu da odmori i da treba da dođe sutra. Sutradan, bolan od podgrudi opet ustane s prvim petlovima, na ulazu u klinički centar se posvađa sa noćnim čuvarom kome nije jasno što je došao pre osoblja i nekako uleti unutra i sedne. Ne na stolicu od juče nego na drugu, ona mu bila baksuzna. Čekajući ukapira da u bolnicama vlada vrlo čudna moda. Suknje medicinksih sestara su proporcionalno kratke u odnosu na zainteresovanost lekara na kog su se nameračile. Što je lekar nezainteresovaniji - suknja je kraća. Ni jedna doktorka ne oblači mantil nego ga nosi nonšalantno prebačen preko ramena da bi moglo da se vidi šta je novo kupila i da bi druge doktorke mogle da pocrkaju od muke. Uglavnom stoje u grupicama po tri dok ne naleti neka švercerka. Onda nastane stampedo i otimanje uz podvriskivanje – Joooj, vidi kako je ovo dobro! Bolan od podrgudi moli boga da ga neko pogleda i ukapira da garantovano liči na fikus u ćošku – niko ga ne vidi. U tom trenutku primeti stariju ženu u belom mantilu koja ide hodnikom i šapuće sama sa sobom. Pomisli da su u toj bolnici svi ludi dok mu iskusni čekač sa stolice pored ne objasni da je to glavna sestra i da sve glavne sestre šapuću same sa sobom a da je razlog vrlo prost. One naprave raspored dežurstava i sutradan saznaju da niko ne radi onako kako je ona zamislila, da je svaka sestra napravila lični raspored u odnosu na doktora s kojim je u vezi ili ima nameru da bude. Bolan od podgrudi se preznoji od straha da bi neko mogao da zabrlja a da se posle nikako ne utvrdi ko je zabrljao, to jest, ko je tad radio a ko nije. Nekako baš u tom trenutku bolan od podgrudi mora da podigne noge da bi čistačica mogla da obriše pod. Ona će, bez obzira što je on podigao noge, dva, tri, puta da ga mlatne štrokavom mokrom krpom po novim cipelama s željom da počisti i njega. Tom krpom će ga mlatiti na svakih pola sata sve dok nekako ne uleti u ordinaciju. Tamo će uredno da sačeka da doktor završi telefonski razgovor a onda će mu širokim pokretom ruke objasniti kako i gde boli to podgrudi. Ovaj će ga posmatrati cirka trideset sekundi i reći – Aaaaaaa, pa niste vi za mene! C-c-c-c, šta rade po tim ambulantama... Bolan od podgrudi u znoju lica svog, sav očajan, sasluša kako mora ponovo da ide kod matičnog lekara i da mu objasni da mu je dao uput za pogrešnog specijalistu i pokorno da zamoli nov uput. Sutradan bolan od podgrudi ponavlja isti scenario. Lekar opšte prakse će ipak rešiti da mu uzme malo krvi ’’pa da vidimo’’. Bolan od podgrudi saznaje da to ne može sad nego sutra, budala - jeo i pio kafu a poš’o kod lekara. Sutradan će mu krv izvaditi učenica na praksi tek pošto dva, tri, puta promaši venu. Oko podne se vraća da uzme rezultat i ponovo kod doktora. Na osnovu nenormalne krvne slike lekar opšte prakse predlaže da se ipak uradi sistematski pregled ’’pa da vidimo’’. Bolan od podgrudi dobija dva’es’tak uputa. Kad pokuša da obavi sve preglede zključuje, na osnovu zakazanih termina, da će mu za to trebati od tri meseca do tri godine. Manje više zbog toga što postoji još mali milion njih s bolom podgrudi a više zbog toga što većina aparata ne radi. Svaki pregled na aparatu koji ne radi može da obavi kol’ko sutra ako plati jedno pet, šest hiljada i zaključuje da bolnički aparati rade na pare. Arlaukne na onu s druge strane stakla koja se trgne i prospe lak za nokte po njegovoj zdravstvenoj knjižici. Ona taman zine da mu objasni da je stoka i tako otvorenih usta odsluša kako bolan od podgrudi ređa k’o plaćena baba narikača – More, jebem li ti i bolnicu, i doktora, i državu, marš, bre, u pizdu lepu materinu, prevaranti jedni – istovremeno provlači ruku kroz onaj otvor na staklu i otima svoju knjižicu a šalteruši pokvari sveže namazane nokte. U prvom kafančetu pije pivo. Ulazi u kuću i na pitanje – Šta je bilo? – odgovara – More, jebem li im bolnicu, doktora... - istim redom – nek’ crknem! Svi ukućani su ubeđeni da je obavio sve preglede i da boluje od neizlečive bolesti. Sutradan počinju da jure vezu. I da kupuju viski, Milke od 300 grama, kafu s dve šoljice, k’o da idu na slavu. I tu nekako natrči neko od vas da se zezne i upita bolnog podgrudi – Kako si, šta radiš. Bolan od podgrudi, s izrazom lica kao da je kiseo krastavac a ne čovek, odgovori – Ništa me ne pitaj, danima idem po lekarima! Vama jasno. Al’ prevedite ovo nekom drugom.

Odgovornost

Mahlat — Fri, 29 May 2009 18:01:18 +0000

Juče sam pročitala ovo kod Pedje Supurovića, iz nekog razloga nisam uspela da ostavim komentar, a danas sam pročitala ovo. Nije prvi put a, nažalost, nije ni poslednji. Ovo što ću napisati se može desiti u bilo kom gradu, u bilo kom kliničkom centru. Neću navesti o kojoj bolnici se radi iz prostog razloga što sve ovo nije usamljen slučaj i zbog toga što me je osoba koja mi je ovo pričala, svaki put zamolila da nigde to ne pominjem plašeći se za svoj posao i što je svaki put kad je odreagovala bila pozvana na odgovornost. Metod zastrašivanja radi uvek i svuda. Uostalom, ministar zdravlja, onaj što govori ''moje bolnice'', je u onom čuvenom uputstvu o oblačenju bolničkog osoblja, boji noktiju, dužini suknje, i vrsti poklona koje zdravstveni radnici smeju da primaju, naveo i da se o ''problemima'' posla ne sme razgovarati van posla. Podleže disciplinskoj odgovornosti. Ko 'lane - nadrljao je! Ako ste primetili da je u vašem gradu, bilo kom gradu, povećan broj dece obolele od astme znajte da nije tako. Uglavnom su u pitanju obični bronhitisi ali ordinirajući doktor, pulmolog, od svake ''pumpice'' koju prepiše ima odredjen procenat. Jednostavan dil sa farmaceutskom kućom koja ih proizvodi. Ako vam kažu da vaše dete ima astmu, proverite to u još nekoj ustanovi. Ako vaše dete leži u nekoj dečijoj bolnici i vi mislite da nad njim tamo neko bdi - tako je, ali o njima brigu vode uglavnom medicinske sestre. Medicinska sestra ne sme da prepiše terapiju, ne sme ništa da da detetu dok to ne kaže dežurni lekar. U toku noći to može da napravi problem jer je neko dežurnoj doktorki, pedijatru, dojavio gde može da nagazi svog muža sa ljubavnicom i ona ostavlja odeljenje i odlazi. Do jutra se vraća da preda smenu. Da dobijete uput da dete vodite u Beograd ne možete sve dok vam dete ne dovedu do stanja kad više ne znaju šta da rade. Uput koji u tom trenutku prati dete je lažiran, ono što su davali kao terapiju je izostavljeno, ono što je trebalo da daju a što su naknadno ukapirali je upisano kao terapija ali i napomena da dete na prepisanu terapiju nije reagovalo. U vreme vrućina dete koje mora hitno da se transportuje u neku drugu bolnicu mora u stanju polukome da čeka da ''zahladi'', anesteziolog koji treba da prati dete neće da krene po toj vrućini jer kola nemaju klimu. Doktorka pozvana na konsultaciju u vezi deteta koje je u nesvesnom stanju i za koje se sumnja da ima meningitis a koje ne reaguje na njeno - otvori oči - sestri saopštava da ne može da obavi pregled i da napiše da ''dete neće da saradjuje''. Sestra piše izveštaj o neodgovornom ponašanju doktorke i biva pozvana na odgovornost gde joj saopštavaju - Ne možete tako, ipak je ona doktorka. Roditeljima koji su tvrdili da njihovo dete od tri godine ima napad slepog creva i koji su jedva uspeli da dobiju uput za bolnicu, dežurni hirurg je rekao da su histerični i da dete simulira napad slepog creva. Da ponovim, dete od tri godine. Operisano u toku noći kad mu je perforiralo slepo crevo. U bolnici leži dete koje prate sa sumnjom da ima vezana creva. U toku noći dežurna doktorka neće da dođe na poziv dežurne sestre, upravo se spremila da spava. Dolazi tek pošto je sestra otišla kod nje i tražila da potpiše da neće da pregleda dete. Pregled obavljen sa vrata, pogledom i konstatovano da je dete samo uznemireno. U toku noći operisano, sestra pozvala hirurga na konsultacije. Medju zdravstenim osobljem postoji izraz ''gubimo pacijenta''. Dešava se. Dešava se i da doktor na kolenima reanimira dete jer nemaju sto za reanimaciju a dečiji kreveti su obično niski. Dešava se i da doktorka ne zna koliku dozu neophodnog medikamenta treba da da jer joj doze nisu ispisane na zidu. Skrštenih ruku kritikuje sestru i kaže - Ajde, tolike godine radite a ne znate. Ne radi se o neznanju već o tome ko to mora da uradi i ko je odgovoran za svaki gram ili mililitar koji je dat detetu. Dešava se da niko neće da uradi skener detetu koje ima tumor na mozgu, beba od 17 meseci, bolnički pacijent, čeka se da načelnik dođe i odobri. Skener je skupa mašina. Tehničar uzima dete i kaže - Ja preuzimam odgovornost a onda ću da dam otkaz, odoh iz ove ludnice. Dete odmah po skeniranju hitno poslato za Beograd. Ovde ću da stanem mada ima toga još i još strašnijeg. Većina lekara sa kojima sam pričala izjavljuje da lekari u zemlji Srbiji nisu motivisani. Novcem, naravno. Samo je jedan od njih rekao da lekar mora savesno i odgovorno da obavlja svoj posao dok prima i jedan, jedini, dinar kao platu. Kome se ne svidja neka se bavi nekim unosnijim poslom. Ako je novac motivacija za sve, 99% ljudi u srbiji ne bi trebalo da bude motivisano za najobičniji život. I šta ja treba da kažem? Svaki lekar će reći da su i lekari živi ljudi i da imaju pravo da greše. Svakako, ali kad će već jednom početi da se ponašaju kao ljudi a ne kao bogovi. Već sam pisala o ovakvim stvarima a jedan doktor koji mnogo voli da čita šta pišem mi svaki put napiše da mora da sam želela da budem lekar i da zbog toga ''blatim'' lekare. Ali, na ovo što pišem neće niko odreagovati. Vi ćete napisati po neki komentar, na drugim sajtovima će biti komentara i nikom ništa. Gora se malo zatrese ali miš nikako da se rodi. Znate li da svako odeljenje, svake bolnice ima svoju nezvaničnu tarifu, da se lekari igraju igre ''kidamo ti živce'' sa pacijentima, stavljajući ih na program za operacije i skidajući ih sa istog sve dok im ne daju novac. Znate li da u jednoj bolnici postoje dvojica lekara specijalista iz određene oblasti i da zbog toga što ih je samo dvojica obojica imaju službene telefone na koje moraju da se jave bilo kada. Jedne noći su pozvali jednog, javio se mrtav pijan pa nije razumeo šta se od njega traži. Drugi se javio i zapretio da će svi leteti sa posla ako se samo još jednom usude da ga pozovu van radnog vremena. Čekali su ih do ujutru. Znate li da je lekar plastičar koji je jednoj devojčici operisao uši, ambulantno, pod lokalnom anestezijom, operisao jedno uvo a onda se povukao u svoju ordnaciju jer mu je pristigla lična gatara, a ona ne može da čeka, odakle je izašao posle sat vremena da uradi i drugo uvo. Ne znam da li ste nekada pričitali ovo a onda mi recite šta treba da uradimo da oni, lekari ove zemlje, rade odgovorno svoj posao. Samo to. Otvoreno pismo kragujevačkoj javnosti Ljiljana i Predrag Andrić Otvoreno pismo predsedniku Opštinskog suda, predsedniku Okružnog suda, Opštinskom i Okružnom tužilaštvu, predsedniku Lekarske komore, Srpskog lekarskog društva, direktoru Kliničkog centra Kragujevac, predsednici Vrhovnog suda Srbije i ministarki pravde: Poštovani, Drugog oktobra 1998. godine u Dečijoj bolnici kragujevačkog Kliničkog centra preminula je naša troipogodišnja ćerka Mila Andrić i već 11 godina pokušavamo da saznamo pravu istinu o njenoj smrti, a 9 punih godina traje sudski proces pred Opštinskim sudom u Kragujevcu. Obraćamo vam se jer sumnjamo da postoji opstrukcija kako od strane okrivljenog dečijeg hirurga dr Nebojše Zlatanovića, tako i samog Opštinskog suda. Petog oktobra 1998. godine podneli smo kragujevačkom SUP-U krivičnu prijavu protiv troje lekara specijalista kragujevačkog centra - dr Nebojšea Zlatanovića, dečijeg hirug,a i infektologa dr Ljiljane Nešić i dr Predraga Čanovića koji su bili optuženi da su počinili krivično delo nesavesno lečenje koje je za posledicu imalo smrt pacijentikinje. Šest meseci kasnije, 19. marta 1999. godine tadašnji tužilac je tužbu odbacio kao neosnovanu i odustao je od službenog gonjenja lekara – na hodniku je meni kao ocu pokazao neki papir za koji je tvrdio da je to mišljenje veštaka dr Obradovića. Privatnu tužbu protiv troje lekara podneli smo 25. marta 1999., a zahvaljujući izuzetnoj istrazi koju je vodio suduja Darko Polojac u sudski proces se posle dve godine i šest meseci zvanično uključilo i tužilaštvo – 28. februara 2000. godine podigli smo privatnu optužnicu, a 3. jula 2000. godine tužilaštvo je zvanično preuzelo slučaj. Presudan je bio nalaz veštaka Sudsko medicinskog veća novosadskog Medicinskog fakulteta kojim je utvrđeno da je Mila umrla od dehidracije i zapetljaja creva. Kao što tvrdimo da opstrukcije nije bilo u kragujevačkom SUP-u i prilikom istrage, tako isto tvrdimo da je u svim drugim delovima procesa bilo opstrukcije – na primer nalaz veštaka Sudsko medicinskog odbora iz Novog Sada nikada nije bio branjen, niti su veštaci dali svoj iskaz. Pune dve godine oni su dolazili na suđenje, a nikada nisu bili prozvani da bilo šta kažu. Kao razlog je navedeno da je jedan od članova odbora preminuo, mada je nalaz potpisalo nekoliko profesora i sama institucija – nije to nalaz samo jednog lekara, već tima i čitave institucije koja ga je overila pečatom i memorandumom. Ove dve godine slučaj je vodio sudija Nenad Ćosić, a mi smo dobili dve godine mirovanja. Nije održano ni jedno ročište, jer je jedan od okrivljenih dr Predrag Čanović bio narodni poslanik i bilo je potrebno da se poslanici Narodne skupštine izjasne o njegovom imunitetu. Preživeli smo i strašno poniženje u direktnom prenosu na državnoj televiziji slušajući neistinu o našem umrlom detetu i njegovoj navodnoj bolesti. U međuvremenu, je suspendovan i sudija Ćosić. Konačno, 14. maja 2002. godine predmet je dodeljen sudiji Zlati Nestorović koja je pet godina kasnije donela prvu presudu. I tu su se ročišta odlagala jer je okrivljeni dr Zlatanović bio bolestan, pa je otakazo punomoćje jednom advokatu, pa je njegov drugi advokat izabaran za sudiju, pa je treći advokat bio zauzet. Bez našeg znanja zatraženo je novo veštačenje, ovaj put od Sudsko-medicinskog odbora beogradskog Medicinskog fakulteta. Dešavalo se da veštaci odbijaju da dođu jer im sud nije isplatio troškove.. Potom je dr Nebojša Zlatanović osuđen nepravosnažnom presudom Opšitnskog suda u Kragujevcu 1. oktobra 2007. godine na osam meseci zatvora bezuslovno, jer je počinio krivično delo nesavesnog lečenja 1. oktobra 1998. godine prilikom pregleda troipogodišnje Mile Andrić, nesavesno postupao i nije preduzeo sve neophodne mere što je za posledicu imalo smrt deteta. Krivica dr Zlatanovića je po mišljenju suda nesumnjivo dokazana i nalazom i mišljenjem veštaka Sudsko medicinskog odbora beogradskog Medicinskog fakulteta. Osuđujući dr Zlatanovića na kaznu zatvora ispod minimuma predviđenim zakonom za ovo krivično delo, sudijinica Zlata Nestorović je objasnila da je u obzir uzela da je pomenuti lekar izvršio više od 2000 operacija i spasio mnoge živote. Optužbe su oslobođeni infektolozi dr Ljiljana Nešić i dr Predrag Čanović jer po mišljenju suda bolest od koje je devojčica umrla nije infektivna, već hiruška i nisu mogli učiniti krivično delo koje im se stavlja na teret Međutim, 1. jula 2008. godine Okružni sud je ukinuo ovu presudu jer Opštinski sud nije utvrdio koje je nepodobno sredstvo ili nepodobni metod okrivljeni Zlatanović primenio, odnosno koju pogrešnu dijagnozu je postavio a koja je u uzročno posledičnoj vezi sa smrću Mile Andrić. S druge strane, Okružni sud je potvrdio oslobađajuću presudu infektolozima dr Predragu Čanoviću i dr Ljiljani Nešić. Prvo ročište u ponovljenom postupku bilo je zakazano za 24. oktobar 2008. godine, ali je prekinuto jer je okrivljenom dr Zlatanoviću pozlilo. Ni naredna dva ročišta zakazana za 24. decembar prošle i 6. mart ove godine nisu održana jer je dan uoči već zakazanog suđenja okrivljeni dečiji hirurg dr Zlatanović dostavio medicinsku dokumentaciju – oba puta zbog zdravstvenih problema. Prema dostavljenoj dokumentaciji nalazio se na bolovanju. Zatražili smo od predsednice veća sudije Zlate Nestorović da zvanično preispita dostavljenu medicinsku dokumentaciju preko Kliničkog centra, ali je ona oba puta odbila naše predloge, a nije ih upisala ni u zapisnik s pomenutih ročišta. Izrazili smo sumnju u opstrukciju sudskog postupka, a sudija je meni, ocu nastradalog deteta kazala : Šta mislite kako se on – dr Zlatanović- oseća? Postavljam pitanje kragujevačkoj i srpskoj javnosti : Kako se osećamo mi, roditelji čije je dete umrlo u kragujevačkom Kliničkom centru pre 11. godina? Kako se osećamo dok godinama dolazimo na suđenja, a ročišta se odlažu, a na prvu presudu smo čekali 9 godina? Primorani smo da na ovaj način postavimo svima vama nekoliko pitanja: - Da li je sudstvo u Srbiji nezavisno? Da li je normalno da proces zbog ovakve tragedije i krivičnog dela koje je za posledicu imala smrt deteta traje 11 godina? Da li postoje zaštićene profesije? Da li su nekim propisom, nama nepoznatim, lekari oslobođeni bilo kakve krivice i odgovornosti? - Kako je moguće da lekar koji je nepravosnažno osuđen za teško delo protiv zdravlja ljudi dobije licencu od Lekarske komore i to među prvih 130 u regionu? Kako je moguće da Sekcijom Dečije hirurgije predsedava lekar protiv koga se vodi sudski proces zbog nesavesnog lečenja i koji je nepravosnažnom presudom osuđen na bezuslovnu zakonsku kaznu u trajanju od osam meseci? Kako je moguće da se bilo ko amnestira od odgovornosti u jednom sudskom slučaju jer je spasio mnogo života? I na kraju – kako je moguće da se bilo ko osudi na manju kaznu od zakonskog minimuma koji je predviđen za to isto krivično delo? Da li je moguće da se takva presuda donese i kada je u pitanju troipogodišnja devojčica? Ni tada, a ni sada ne mislimo, a mislimo samo na osnovu dokaza i nalaza veštaka Sudsko medicinskog odbora medicinskih fakulteta u Novom Sadu i Beogradu, da su drugo dvoje lekara nevini, odnosno da su preduzeli sve mere po pravilima medicinske struke. Posebno, jer su oslobođeni na osnovu ličnog mišljenja sudskog veštaka infektologa profesora Ljubiše Dokića, a ne na osnovu nalaza koji je on sam potpisao. To mišljenje ne predstavlja dokaz u skladu sa odredbama ZKP-a jer je veštak govorio svoje lično mišljenje u svoje lično ime i u okviru svoje specijalnosti. Znamo da se po zakonu lekarima ne može suditi za pogrešnu dijagnozu, već kada ne primene sve savremene medicinske mere, što je u ovom postupku nesumnjivo dokazano. Tačno je da smo zatražili da sud uzme u obzir ponašanje okrivljenog dr Čanovića koji ni jednog momenta nije još više produbljivao našu bol, niti nas je u toku postupka vređao, a videlo se da saoseća sa nama. Naš jedini interes zbog koga smo i pokrenuli ovaj postupak je bio da se sazna istina o smrti našeg deteta. Nije nam cilj bio osveta, niti da skidamo glave, nego da sprečimo da se ovakve tragedije ubuduće dešavaju. Na kraju, želim da kao majka pokojne Mile Andrić poručim sudu, tužilaštvu i predsednici veća da ukoliko se nastavi opstrukcija više neću prisustvovati ročištima jer su oni od moje lične tragedije napravili sudsku farsu. (Preuzeto sa sajta www.kragujevac.co.rs) Hvala vam ako ste ovo pročitali do kraja.

Kakva noć! A tek jutro!

Mahlat — Sat, 30 May 2009 20:06:05 +0000

Već sam pisala da moj muž ljubimac ima običaj da u snu priča na jezicima svih naroda sveta, naročito na onim koje ja ne razumem. Zaspao sinoć, ja zauzela busiju da odradim ono što od njega ne mogu i taman se udubila u čitanje, kad smeje se ljubimac. Aj’ reko’ proći će ga. Jednog trenutka ljubimac kaže: ‘Oćemo u tunel? Ja ga pogledam, o falim te bože, progovori čovek na srpskom. ‘Oćemo, kažem ja malo promenjenim glasom da se ne doseti da sam ja. Molim? ‘Oćemo, ponovim ja sva ustreptala k'o mlada pred prvu bračnu noć koja nema pojma šta je čeka. Otvorila oči, satelite od ušiju uperila u ljubimca, kad baksuz ućuta al’ nastavi da se smeje. Nastavih ja da pišem sve u nadi da će baksuz progovoriti šta se dešava u tom tunelu i s kim je unutra al’ ništa. Muvah se nešto ako da bog da ga presečem, ma jok, red se smeje, red okreće, koga je jurio noćas po tom tunelu pitaj boga. Jutros se budim. Protegnem. Otvorim oči i vidim ljubimac go k’o od majke rođen na terasi. Uuuu, nisam se još probudila, pomislim ja, ajd’ da nastavim da spavam možda počnem da sanjam isti san pa se u snu i ja svučem gola i izadjem na terasu pa da nas oboje gledaju sa svih onih prozora koji su na metar od nas a mi da se pravimo ludi. Naša terasa pa možemo da glumimo da je nudistička plaže. Zatvorim oči. Nema sna, znači budna sam. Otvorim ponovo, ljubimac i dalje go na terasi. Šta radiš, bre, tamo tako go? Tražim gaće, kaže ljubimac, najnormalnije na svetu kao da sam ga uhvatila kako kuva kafu. Ja, jadna, opet zažmurim, ukapiram da se nešto pobrkalo u ljubimčevoj glavi od onog ludijanja po tunelu. Gaće ne držimo na terasi, imamo samo cveće, pomislih pretupio ljubimac da je Adam i sad traži neki list da ga obuče k’o gaće. Ustanem, sa’ću, rek’o, da mu skuvam kafu i turim neku tableticu za lepo ponašanje unutra, nešto nije u redu, nema ljubimac običaj da se šeta go po terasi. Skuvam tu kafu i obazrivo ga priupitam k’o da je malouman, što, majku mu, gaće traži po terasi i to go. Šta ti je, bre, tušir’o sam se a vidim suši se veš na terasi pa rek’o da ne uzimam iz ormara. Pa jes’! Ima smisla. Skroz je smislenije nego da si tako go ipak uzeo gaće iz ormara. Da ga pitam što nije poneo gaće kad je krenuo da se tušira, ne vredi i to ima smisla. Nikad ih ne nosi, ja mu radim k’o dostavljač gaća u kupatilo. Sve ima smisla. Samo mi onaj tunel kvari koncepciju. Da ga priupitam s kim se jurio po tunelu – ne vredi. Nikad se ne seća. Noćas ću s’ diktafonom u krevet. I samo ću ujutru da arlauknem - More, sa’ću ja da te podsetim!

Ne okreći se Mahlat!

Mahlat — Sun, 31 May 2009 07:48:30 +0000

Jerbo ako se okreneš mož’ biti da vidiš kako je ono od čega bežiš tik iza tebe. Ja, evo, još nisam sigurna da l’ bežim il’ trčim ka nečemu. Ako je ovo drugo nema izgleda da ću ga stići. Ako se to ikad desi biće u onom trenutku kad budem ostala bez daha od tolikog trčanja pa neću imati snage da kažem šta ‘oću i kog sam đavola jurcala tolike godine. Samo ću da padnem k’o maratonac sa izranavljenim stopalima. Koprcajući se, tu na zemlji, i pokušavajući grč da pretvorim u osmeh, što sam uspela da pobegnem ili što sam stigla, ukapiraću, konačno, da sve to nije vodilo ničemu. I da nemam pojma gde sam. Nisam uspela da pomerim planine. Ni da stvorim jedanaest pilića od deset jaja. Ni da pobožno lažem. Da se oblačim ciljano. Da gledam stvari tuđim očima. Da se držim za vazduh i u situ donesem žednima vode. Nisam umela da pišem sebi opravdanja – Nisam to mislila; Nisam to htela da kažem… Ni da na pitanje –Šta si time htela da kažeš – odgovorim pogledom krave koja preživa. Nisam uspela da upecam zlatnu ribicu. Doduše, nisam je ni pecala. Somova imam koliko voliš. Oni se ‘vataju sami. Restoran mogu da otvorim – Som na hiljadu načina by Mahlat. Domaće sa stranim začinim. Nije mi upala sekira u med. O’kle mi sekira. Nisam uspela ni u jedno obično govno da ugazim, kažu da je to sreća. Stalno ih preskačem. A nalećem na govna više nego što je to normalno, samo računam osećaće se. Jeste mi se par puta pokakila ptica na glavu al’ se ništa nije desilo. Trčala sam do kuće posrana a nikakav događaj, koji treba spontano od toga da se desi, nije trčao za mnom. Nisam naučila da se kajem pa da profitiram na pokajanju. Ovu pobožnu kategoriju uopšte ne razumem. Šta ja imam od toga? Šta bilo ko ima od toga? Nisam uspela da poverujem da me čeka život posle života. Ni u reinkarnaciju – da ću otići gore, da će me tamo remontovati i vratiti k’o da sam tek izašla ispod čekića. Kako stvari ovde stoje, kad bi se to desilo vratili bi me kao konja. Toliko njih je pokušavalo da mi nabaci sedlo i da me mamuza da drugačije ne mogu da zamislim. Ja bih, najverovatnije, i gore umrla. Od muke. Možda bih trebala još sad da okačim tablu oko vrata – Neplaćena budala. Da se zna. I da gore, ako gore postoji, odmah ukapiraju – Ova je, bre, overdozirana od razmišljanja. Bacaj ovo! Ova, bre, vozila, vozila, i nije umela da se parkira… Od svega, samo sam umela da nabacim hrabar izraz lica. Fak ju, bre, Mahlat! Vreme je šućmurasto, nit’ smrdi nit’ miriše. Prostor se giba. Atmosferski pritisak je u blagom porastu. Stanje na putevima standardno. Sve džomba do džombe. Opasnost od odrona. Snabdevanje hlebom i mlekom je uredno. Valjda je to dovoljno za život. Odoh da vežbam. Ovo je moja dvestota priča. Iznikla iz glave. Dovoljno da se uplašiš...

Oldtajmer

Mahlat — Mon, 01 Jun 2009 13:08:51 +0000

Laka za održavanje. Još lakša za rukovanje. Godište 1963. Karoserija očuvana. Boja: plava Garnier color naturals 7 pyc. Motor očuvan. Tehnički pregled obavljen noćas. Tip goriva: viljamovka. Tip menjača. Manuelni. Ful oprema. BG table. Registovana na neodređeno vreme. Trenutno garažirana. Prvi vlasnik. Prodaje se po principu vidjeno – kupljeno.

Narod zna

Mahlat — Tue, 02 Jun 2009 10:12:06 +0000

Ili, kako sam postala vo. To jest kako ću postati vo. Samo ako dozvolim sebi da se opustim. Mirno veče u domu Mahlat. Vreme predizborne kampanje. Bilo kad. Idila živa. Mahlat upravo žvaće vest nekog lidera kako narod zna ko su u ovoj zemlji lopovi, ko strani plaćenici a ko domaći izdajnici. I da narod pamti. I da će narod kad tad takvima krvi da se napije. Odmah posle toga na’vataju nekog od tog naroda koji zna i priupitaju ga šta misli da l’ je normalno da radi a ne prima platu, o uvođenju porezna na mobilnu telefoniju što, logično, znači da su mobilni telefoni proglašeni luksuzom a još logičnije da su nas time vratili deset godina unazad i ovaj odgovori – Pa ništa, preživeli smo mi i gore. Mahlat ukapira da narod zna al’ da ne misli i da ona nema pojma. Promeni kanal. Neko priča o svetoj glavi kneza Lazara i o tome da narod zna Lazarevu kletvu i da je narod apsolutno, bespogovorno, ma nema pojma da neće, spreman da krene na Kosovo. Mahlat se preslišava u sebi – ‘’Ko ne doš’o na boj na Kosovo…’’ i ukapira da njoj neće da rodi ‘šenica bjelica. Šanse nema. Al’ narodu hoće. Garantovano. Ako ne bude suše. Opet promeni kanal. Arlauče neki o tome kako Ona udara u glavu k’o šampanjac dok nasmejana voditeljka sebe udara u glavu čašom glumeći Nju. Mahlat pomisli – Uuuuuuuu, jebote, ko, bre, ovo gleda. Sutradan pročita kako su piplmetri perthodne večeri poludeli i da je svaki Srbin u svetu, i onaj na vr’ Mont Everesta, gledao to udaranje šampanjca. I da narod zna šta je dobro. Mahlat ponovo ukapira da ona nema pojma. Gos’n Give me Five izjavio da je društvo ogrezlo u korpuciji. Mašala! I rek’o – Narode, ja vam kažem, odgovaraće svi koji su korumpirani. I članovi Demokratske stranke. Ako se utvrdi da oni imaju neke veze s tim. Mahlat već oseća blagu mučninu al’ se raduje što je gos’n predsednik otkrio tajnu i podelio je s narodom. Svi nasmejani. Mahlat pljuje i šapuće sama sa sobom. Saznaje usput da će Demokrtska stranka ubuduće svoj propagandni materijal da štampa na glinenim pločama. Kriza je! Mahlat gleda zasedanje skupštine. Saznaje da predsednica nosi Miu Miu cipelice, lider LDP-a patike od najmanje osam ‘iljada eura a da je neki tamo mafijaški premijer toliko zas’ro da oni sad ne mogu da povade zemlju iz govana. Dok se ne utvrdi ok’le predsednici cipelice Miu Miu a lideru LDP-a patike, nema napretka u Srbiji. Mahlat ukapira kako narod zna gde leži istina, valjda u cipelama. Ona mislila u izgovorenoj ili neizgovorenoj reči. Mahlat isto tako zna da bi onaj mafijaški premijer koji im je kriv što je postojao ne može da ustane iz groba. Nažalost. Ali da može, trčeći bi se u njega vratio. Na sve što Mahlat kaže saznaje da toga ima i u Evropi. Šta ona misli? Da toga nema? Ima brale! i korupcije, i lažljivih političara, i neodgovornih lekara, i korumpiranih sudija, i ludih zakona i pedofila, i pljuvanja po ulici. Što Evropa da ima a mi da nemamo. Mi smo Evropa! Još tamo mora da se radi. Da sedi Mahlat i da ćuti. Da ne muti bistu vodu. Kad Mahlat kaže – pustite homoseksualce na miru - odgovore joj – Nije ti ovo Evropa da se pederi šetaju okolo. Ovo je, bato, Balkan! Odma’ je poklope da 78% Srba ima doktorsku diplomu i kategorično tvrde da su pederi bolesnici i da kapljično prenose svoj pederluk. Opasnost po naciju. Usput sazna i da se u Srbiji stvarna bolest – narkomanija – ne leči kako treba nego izolacijom i lopatanjem u duhovno religioznim centrima. Ukapira da je glupa ko som! Ako jednog dana dobije tuberkulozu, sidu ili nešto slično, ‘ladno može da ode u neki duhovni centar, podmetne dupe i kaže – Udarajte sve dok ne isterate đavola iz mene. I da povede muža ljubimca da ljubi duhovniku lopataru ruku. i da izjavi za sve TV stanice – Samo oni mogu da mi spasu Mahlat. Mahlat saznaje da srpska snajka, brazilska manekenka, koja je brzom procedurom, što u Srbiji inače ne postoji, postala srpska državljanka jerbo je lepa i raznosiće glas o Srbiji po svetu. I jer donosi miraz od 8 miliona dolara! Kad ga preda u ruke svekru i svekrvi sa sve mekim stvarima a svekar i svekrva ga razdele narodu, imaćemo dolar po glavi stanovnika. I po neke tanga gaće. Svi euforični. Zna narod šta za Srbiju znači snajka manekenka. I tako… svake večeri Mahlat saznaje da narod tačno zna a de je ona glupa k’o noć. I svake večeri rešava da krene da pase travu. Pametnije bi joj bilo. Kad već ne ume da postane narod koji zna. Kad ne ume, glupača jedna, da se raduje kad objave da je gos’n Give me Five naručio još dva mosta. I samo da se osmehne i kaže – Evo odma’! S šlagom ili bez šlaga?

Pasoš naš nasušni...

Mahlat — Tue, 02 Jun 2009 17:57:40 +0000

... daj nam danas. I ne promeni ga sutra! Stari pasoši važe do kraja godine. Taman dovoljno vremena da ovi što ih izdaju ukapiraju kako se to radi. Sledeće, pisano ćirilicom, kopirala sam sa sajta MUP-a. За издавање БИОМЕТРИЈСКОГ ПАСОША потребно је: - важећа лична карта - на увид; - извод из матичне књиге рођених - не старији од шест масеци, оригинал - на увид (само код истовременог подношења захтева за издавање личне карте и захтева за издавање пасоша ); - уверење о држављанству (не старије од шест месеци, оригинал - на увид, само код првог издавања путне исправе; - НИЈЕ ОБАВЕЗНО, али по жељи грађана може се приложити и фотографија величине 5х5цм ("en face", на једнобојној сивој позадини) - путна исправа чији је рок важења истекао или не може служити својој намени - на увид; - доказ о уплаћеној накнади за образац пасоша: О захтеву за издавање пасоша надлежни орган је дужан да реши у року од 30 дана од дана подношења захтева. Molim vas, obrtite pažnju na ovo НИЈЕ ОБАВЕЗНО – ako se sećate novim zakonom vas slikaju u MUP – u, nema veze što na tim slikama izgledate kao kreten. Ako se sećate zbog ovoga su pobesneli fotografi pa da se ne bi bunili negde vam kažu da morate da donesete slike. A negde da nije obavezno. Zbog ovoga da nije obavezno al’ da po želji može lepo mi dodje da se slikam, odem na šalter, predam dokumenta za pasoš a onome ko radi na šalteru dam sliku i zamolim ga da je turi u novčanik i da me ubuduće nosi gde god krene. I kad god me poželi da otvori novčanik i pogleda me ‘’en face’’. I da slobodno onaniše ako mu dodje! No, to i nije važno. E sad ovako. Ćerka ljubimica planirala da ide u Tursku u drugoj polovini jula. Prvo je htela u Grčku. Ali… u ovoj zemlji svako putovanje ima svoje ali, jelte. Apartman u Grčkoj 200 eura po osobi. Rekli joj ujutru. Po podne otišla da uplati rezervaciju i gle čuda, ono što je ujutru koštalo 200 popodne je koštalo 300. Ja odma’ odustalaumesto nje, nije što košta trista nego ne mogu, bre, više da se akam sa kretenima. Našla drugu agenciju i drugu destinaciju. Danas joj drugarica javlja da MORAJU da izvade nove pasoše i nove lične karte, biometrijske, traže Turci. Odma’ sam svim Turcima jebala mater i za pasoše i za onih 500 godina, i za Boj na Kosovu, i što su orali drumove Marku Kraljeviću, more za sve. I što postadoše turistička zemlja. Udahnula duboko i tražila od ljubimice obrazloženje. Ona prepričala. Ja pokušala da budem pametna. Kažem, čekaj, bre, ne izdaju nama pasoše Turci. Drugo, šta će ti lična karta kad imaš pasoš, ličnu kartu ni do sad nisi nosila u inostranstvo. Koji, bre, Turci! Opet udahnula duboko i tražila broj agencije. Ljubimica prvo tražila da obećam da ću da budem fina pa dala. Opet udahnula i okrenula broj. Javila se neka fina. Mora da je i ona udahnula pre nego što se javila. I objasnila. Ma jok! Nisu tražili Turci nego Bugari. Imaju pravo kao tranzitna zemlja. Al’ popustili da ne bi pao promet po njihovim bugarskim putevima, odnela ih poplava dabogda, pa to ne važi u naredna tri meseca. Pitam ja – Gospodjo, je l’ to normalno! Gospodja kaže – Ne znam šta da vam kažem! Znači nije. Opet ja pitam - Je l’ te gospodjo, ako moja ćerka ode u Tursku pa se Bugarima u medjuvremenu digne da ponovo traže Srbima biometrijske pasoše preko koje zemlje moja ćerka da se vrati i ko će da joj nadoknadi troškove. Gospodja opet kaže – Ne znam šta da vam kažem! Jedino što mi je preostalo je da naučim ćerku ljubimicu da se posere u Bugarskoj gde god može. Mislim tokom tog tranzita, kad god autobus napravi pauzu. I uopte me ne interesuje obrazloženje. Ko mi rek’o da do kraja godine mogu da putujem sa ovim pasošem ima da mi obezbedi da putujem! Kako sam ukapirala fora je u sledećem – kad ti lupe vizu, pasoš mora da važi još tri meseca. Mojoj ljubimici kao i svima ostalima važi od danas još šest meseci. Njoj bi važio još šest godina al’ ovde su pasoši k’o jednogodišnje biljke. Svake godine mora nov. I pitanje je da li će se primiti. E, i da… Kad bi ja sad bila pametna pa poslušala i izvadila ćerki ljubimici pasoš, čisto da budemo poslušne, procedura traje najmanje mesec dana jerbo mi ćerka nije brazilska manekenka pa da ga dobije po skraćenoj proceduri, što je dovoljan razlog da se upitam gde smo obe gubile vreme. Lepo sam mogla da je učim il’ da bude manekenka il’ pevaljka Tranzitno sluđena Mahlat biometrijski neobrađena, još uvek bez slike ‘’en face’’ na jednobojnoj sivoj pozadini…

Neverbalna komunikacija – drugi deo

Mahlat — Wed, 03 Jun 2009 10:06:17 +0000

Ili - pričaj ustima Tako ja povremeno zamolim - Izvin’te, a možete li vi da pričate a da me ne dodirujete. I ja pričam sa vama samo ustima, ne pipkam vas. Jok, bre! Većina misli da ostavlja bolji utisak kad usput i pipka. Odma’ iskočim iz koloseka i počnem da razmišljam što me, bre, pipka i gde će to pipkanje da se završi. U međuvremenu sam naučila da ruke držim ispod stola, jerbo ako ih spustim na sto odma ide neka ruka preko moje. Znojava. Ima 300 stepeni. Tapka me utešiteljski a priča gluposti. Šta me tešiš, crk’o dabogda, makni ruku. Onda malo lomimo ruke i ja sama sebi ličim na budalu. Skida mi nešto sa ramena k’o da imam perut a nemam. Ni kosa mi ne opada. Muva nešto, traži, dodiruje me, bre, lepo mi dodje da mu iščupam ruku iz ramena. Lepo čekam da neko prileti, raspali me po ramenu i vikne –’De si, Mahlat, brate! I odma’ da ga ubijem. Naučila sam i mnogo toga iz novina, iz onih tekstova – Žene šalju tajne signale. Dakle, ne smem da zabacujem kosu jer to znači da ne mislim o svetskoj ekonomskoj krizi nego o seksu. Ne smem da držim ruke prekrštene na grudima, to znači da sam zatvorena i nespremna na dijalog. Ne smem da držim noge ispod stola delovaću k’o da ću da skočim, odgurnem stolicu i pobegnem. Kad preksrtim noge suknja sme tačno 33 milimetra da mi bude iznad kolena, sve ostalo sluti na seks. Kad prekrstim noge ne smem da ih držim ispod stola da ne bi slučajno dodirnula onog što pipka jer on može da pomisli da da ja mislim na ono na šta uopšte ne mislim, to jest, na seks. Noge treba da držim sa strane i da, ako ikako mogu, sapletem svakoga ko prodje pored stola. Ne smem da trepćem čak i ako mi nešto upadne u oko jer opet onaj što pipka može da pomisli da mu namigujem a namigivanje asocira na seks. Ako pijem vino da je ne držim celom šakom k’o da cedim drenov kolac, nepristojno je, nego s dva prsta da držim čašu za stopu i ako umem da izvedem da mi mali prst bude podignut na gore. Ovo nešto pokazuje samo ne mogu da se setim šta. Sve to ne smem ako imam nameru da delujem ozbiljno. Ali, poželjno je da otkopčam dva dugmeta i diskretno pokažem grudi da onaj što pipka ne pomisli da sam ja neki ženski baksuz koji samo misli na posao nego da sam unutra žena željna muške pažnje. To može da mi pomogne u sklapanju posla, to jest, u komunikaciji. To jest, kad onaj što pipka vodi dijalog sa mnom da ja u sebi vodim monolog – ovo smem, ovo ne smem. Pošto ja nisam spremna na dresiranje, više se onako ponašam kao divljak, lepo mi dodje da na sledećem sastanku kažem – Neka, ja ću da stojim. Sednem li, napraviću neki pogrešan gest. Odma ćemo da skrenemo sa teme. I mučila bi se ja ovako doveka, kako da pričam verbalno a da me ne pipkaju i kako da savladam neverbalnu komunikaciju – da s malim prstom koji viori iznad čaše vina pokažem – Pipneš li me počeću da vrištim. Al’ ja imam ćerku. A ćerka je volonterka. Obučena. Elem, dobila je štampano uputstvo kako da se ponaša u komunikaciji ’’od glave do pete’’. Ako se nađem na daljini od 0 – 15 cm ja sam u blisko intimnoj zoni. Ovo mi je jasno. Kad bi se neko približio mojim očima na 15 cm automatski bi mi pao na grudi. Na razdaljini od 15 do 45 cm nalazila bih se u intimnoj zoni. Znači da sam ja u svakog jutra u prodavnici u intimnoj zoni sa bar dvojicom. Jednom zevam u potiljak a drugi mi dahće za vrat. Na razdaljini od 45 cm – 1, 2 metra sam u ličnoj zoni. Ako razdaljina padne ispod 1,2 metra vraćam se u intimnu zonu. Od 1,2 – 3,6 metara sam u društvenoj zoni. To znači da ću sve što kažem morati da ponovim bar dva puta a da ću na sve što kaže onaj drugi da kažem – A? Šta si rek’o? Il’ da naučim da čitam sa usana. Od 3, 6 metara pa na dalje sam u javnoj zoni, to znači da može da me boli dupe. Al’ sve ovo znači da ja ubuduće moram u tašni da nosim i metar. I to ne onaj šnajderski, on se savija, nepouzdan je, nego onaj zidarski. Koga god sretnem da mu kažem – Stoj tu, razvučem metar i stanem na preciznu udaljenost, zavisno od toga u kakvom odnosu zelim da budem. To jest u kojoj zoni. Seksualno slutećoj ili društveno nejebavajućoj. Ono što nikako ne smem da zaboravim je kako da se ponašam ako imam kijavicu. Ili ako dobijem svinjski grip koji će možda da stigne sa Univerzijadom. Fala ćerki ljubimici na edukaciji. Ako mi curi nos moram da ga izduvam u platnenu ili papirnatu maramicu a onda tu maramicu pedantno da savijem i vratim u tašnu. Ako nisam u društvu nekog Japanca. Ako sam u društvu Japanaca to ne sme da mi padne na pamet jerbo će Japancima da se smuči život. Pred Japancima moram da, citiram, ’’ušmrknem i pljunem’’. Po mogućstvu u dalj. To što ja mislim da je to nepristojno mogu da obesim mačku o rep, u uputstvu ćerke ljubimice kako da se neverbalno ponaša piše da su oni apsolutno u pravu. Dakle, ako ’oću u sopstvenoj zemlji da delujem kulturno ima da se ponašam k’o Japanac. I odma da krenem sa vežbanjem pljuvanja u dalj. E, sad idem da kupim zidarski metar. I da pljujem usput. Kad se vratim reći ću vam kako su me posmatrali. A ako neko zna ko je napisao ovo da su Japanci apsolutno u pravu neka javi ko je. Da odem i pljunem ga. Čisto da mu pokažem kako sam postala japanski kulturna na srpski način.

Redosled

Mahlat — Fri, 05 Jun 2009 12:18:51 +0000

Govorili su: - završi školu - zaposli se - vidi sveta - udaj se - rodi decu - stavi prst u uvo i pevaj dok ne crknes - nemoj slučajno da pobrkaš redosled! - Ona koja me je rodila govorila je: - kaži im da ne seru - nema pravog puta - gledaj svoja posla - Propao plan A! Odmah razrađuj plan B! Ima i drugih slova! Malo sam u međuvremenu pobrkala redosled. Ta pesmica mi uopšte nije išla, šta ono beše prvo, kad smem ovo, kad ono beše treba da stavim prst u uvo... kad treba da zapevam... koja ono pesma beše... koga da izaberem za bek vokale, koliko puta treba da ponovim refren, koji uvod da izaberem –u antičku tragediju sa žrtvovanjem razjarenim lavovima, dramu u tri čina s osvrtom na tuđe oči ili uvod u komediju. U životu imaš samo dva izbora – da pratiš sebe ili da pratiš druge. Da svet posmatraš svojim očima i osluškuješ svojim ušima ili kroz čula onih drugih. Vremenom naučiš da budeš selektivno gluv i slep da ne bi morao da govoriš ljudima – aj’ ne serite. Vremenom naučiš da hodajući ulicom sa tobom hoda i tvoj nevidljivi, neprobojni, zid. Vremenom te proglase za naopaku, baksuza, glupaču koja ne vidi da nije najpametnija na svetu. Sve samo zbog jednog pobrkanog redosleda. I vremenom počnu da ti se uvlače u dupe sve u nadi da će prodreti u tu veliku tajnu – a što, bre, mimo sveta, otkriti šta je to posebno u tvom životu. A tvoj život sasvim običan. Samo tvoj. I ostanu razočarani što ne uspevaju da se uvuku, prosto sludjeni što postoje dupeta u koja je nemoguće ući, ne znajući da postoje i drugi putevi. Ali oni ne vode korz tudje guzice nego kroz sopstvenu pamet. Nemam pojma zašto sam ovo napisala, valjda zato što mi nikada neće biti jasno. Juče je ljubimica napunila dvadeset jednu godinu. Posmatram i pitam se, bog te, mazo odakle ti tolike godine! Na današnji dan su mi je doneli prvi put i sećam se kako sam neutešno plakala očarana time kako je savršena. I sećam se kako sam isto tako neutešno plakala kad sam ispod prozora ugledala majku kako dole neutešno plače i kroz suze pita – Je l’ te bolelo – kako počinje da paniči – Zašto toliko plačeš, je l’ sve u redu... I kako sam tako gušeći se napisala na papiru – Ona je savršena... a onda odozdo navlači plačljiv osmeh i kaže – Nisam uspela noćas da se napijem a htela sam i da se napijem i da umrem. Sećam se kako je neverovatno bilo stajati na tom prozoru izmedju one koja me je rodila i one koju sam rodila ja. I sećam se mnogo toga o čemu ne mogu da pišem da ovo ne bi postao dan koji guši. Da li je to bilo predvidjeno redosledom koji sam pobrkala ne znam, ali danas je, od onog dana kad sam plakala na tom prozoru prošla dvadeset jedna godina od kako se nisam naspavala, od kako imam osećaj da u stomaku nosim olovnu kuglu kad god moja ćerka izađe iz kuće, od kako svaku njenu temperaturu pratim svojom, od kako se bojim pogrešnih koraka... Ali sve je to pesma. Moja lična. Ne umem baš da je prepričam... valjda bi bilo mnogo lakše da je tužbalica ali nije... Kad sedneš, zapališ cigaretu i zagledaš se u daljinu saznaš da je daljina nešto nesagledino, ne možeš je opipat, da život i nije život ako treba da ga provedeš trčeći do cilja. Sve je sad. Ispunjenost. Trenuci. Jedinstveni, nepromenljivi, neponovljivi. Ispunjenost. Ta ispunjenost... Kakve to veze ima sa redosledima, tuđim očima, pričama... Nemam ni plan A, ni plan B, ni jedno drugo slovo. Nikad nisam računala, projektovala, precrtavala... Iako ne spavam više mirno... Imam sve.

Apsolutno

Mahlat — Fri, 05 Jun 2009 13:40:43 +0000

Apsolutno (lat. absolutum) – pril. – bezbedonosno , bezuslovno, neuslovljeno, neograničeno, savršeno, prosto, naprosto, prosto – naprosto... Apsolutno – pril. – lična reč gos’n predsedika, njegov lični izum patentiran u Zavodu za zaglupljivanje naroda. Izgovara se uvek i na svakom mestu, poželjno ispred buketa mikrofona sa blago raširenim nozdrvana, levom obrvom podignutom u vis i osmehom – Sa’ću da vas karam. Apsolutno – pril. – nešto na šta je Mahlat alergična. Ne dobija ospe ali ima utisak da je neko ščepao za vrat i davi, davi, davi... s namerom da je udavi. Apsolutno! Apsolutno – upotrebaljava se najčešćče u sledećim kombinacijama: Srbija je apsolutno na putu evropskih integracija – svaki put kad neko primeti da se ne zna ko pije a ko plaća; Srbija je ispunila sve haške uslove. Apsolutno! - sem tu i tamo neko hapšenje; Srbija apsolutno ima potencijala – za sve što je u Srbiji neizvodivo; Ja sam apsolutno siguran da oni znaju svoj posao – kad god gosn’ predsednika pitaju o nečemu o čemu pojma nema ili ga ne interesuje pa se osloni na One koji su u stvari apsolutno njegovi; Inače, ili si siguran ili nisi siguran, apsolutno siguran to mu je valjda - siguran sam, ni sam ne verujem koliko; Srbiji su apsolutno potrebni novi mostovi, putevi, pruge, tenderi, sve ono što će da dobije na kukovo leto; Odgovaraće apsolutno svi ako se utvrdi da su (dodati iz široke lepeze nedozvoljenih stvari) – znači stradaće sitna boranija u roku od odma’; Ja vam apsolutno garantujem da ću... – znači – Izaberite me, izaberite me... posle apsolutno nije tu kad god treba da jeste pošto ide u prijateljske i ničim izazvane posete svim narodima sveta; Ja vam apsolutno garantujem da su na tim mestima časni, odgovorni i stručni ljudi. Časni, odgovorni i stručni prevesti kao – sve moj do mojega; Srbija je apsolutno stekla sve uslove da se nađe na Beloj šengen listi – ček’ da uradimo pasoše pa će da nas prime; Apsolsutno sam siguran da... - u nešto što može da bude al’ ne mora da znači; Apsolutno ste u pravu, ja ću lično ispitati tu stvar – za sve što nije trebalo da ga pitaju; Srbija je apsolutno nezaobilazni činilac... – za nešto što je niko ne pita i na šta nema ama baš nikakvog uticaja, samo smeta; Apsolutno nema nikakve dileme... – i nema, ovde je dilema nepostojeća, uglavnom je trilema pa do beskonačno; Apsolutno se slažem – prevod – Ma, boli me uvo; Apsloutno nepravedno, apsolutno nezaobilazno, apsolutno protiv, neprihvatljivo, apsolutno posvećeno, apsolutno se žrtvujem za ovu stvar, apsolutno presudno, korisno, apsolutno kompatibilno sa vrednostima EU, neodvojivo, protivprirodno, neustavno, ustavno, demokratsko... Apsolutno sam popizdela. U prevodu – popizdela sam više nego što je moguće popizdeti.

30 slova, 10 cifara...

Mahlat — Sat, 06 Jun 2009 19:22:01 +0000

Komisija za realizaciju projekta ’’Besplatni udžbenici za učenike prvog razreda osnovne škole u školskoj 2009/2010. godini’’ jednoglasno je usvojila ’’Listu udžbeničkih kompleta za obavezne predmete u prvom razredu osnovne škole za školsku 2009/2010. godinu’’. Jednoglasno usvojena lista ima 14 ( i slovima ČETRNAEST) udžbeničkih kompleta za srpski jezik od 6 (ŠEST) izdavačkih kuća. Sa matematikom je bolje, postoji osam kompleta isto kao i za svet oko nas. Neverovatno! Dakle članovi komisije su se jednoglasno sližili da ima 14 kompleta. Da se svi omrse. Da su trebali da se slože koji od tih 14 izabrati da bude obavezan za sve škole, to jest, prve razrede, mora da bi se poklali. Škole će same izabrati komplete po kojima će izvoditi natavu. Po monografskom ili kompleksnom postupku! Odabir će se najverovatnije vršiti po tome šta pojedina izdavačka kuća nudi zauzvrat, klimu ili vikend da Kopaoniku za učitelje. Isti sistem kao sa lekarima i farmaceutskim kućama! U nekim školama deca će učiti slova iz Bukvara, u nekim iz Novog bukvara a u nekim iz Dvorca slova ili Kuće slova. Generacije i generacije su slova učile iz Bukvara ali je stvarno izmodelo da se Bukvar zove tako pa se sad zove Dvorac. Većina kompleta se sastoji od četiri knjige sa po dva CD-a. Oni ne smeju da budu izgrebani, umrljani, isflekani, moraju uredno da se prenesu na sledeću generaciju. CD se inače zove Mala zvučna čitanka, stvarno je glupo da roditelji sriču sa decom prva slova, nemaju za to imaju vremena a i računa se da svako dete zna slova. Najbolje je da čitaju sa kompjuterom. Još uvek imamo 30 slova, bar se nadam. Jedan od kompleta za matematiku sadrži udžbenike> Matematika 1 prvi deo i Matematika 1 drugi deo. Težak predmet pa ga treba pompezno smestiti u dve knjige. Isti komplet sadrži i Matematika 1 – radna sveska i Matematika 1 – vežbice. DrastiĆna razlika izmedju radne sveske i vežbica. Od osam kompleta za Svet oko nas, pet sadrži po dva udžbenika. Iz jednog će učiti kako raste trava a iz drugog kako vene kad je suša. Kad svemu ovome dodate udžbenike za strani jezik, likovnu i muzičku kulturu, sveske, pernicu i ostalo, glupo je da kupite detetu ranac, ono sa Barbikama, Supermenima i ostalim junacima njihovog detinjstva. Idite lepo u neku kinesku prodavnicu i kupite im onaj najveći kineski kofer sa točkićima. Ja mora da sam mnogo glupa i jes da sam išla u školu pre sto godina ali nisam imala udžbenik iz likovnog a ni iz muzičkog. A nije ni moje dete. Obe smo na času muzičkog pevale dečije pesmice a na likovnom pokušavale da nacrtamo voće i povrće. I krug. E sad je to postalo nauka. I u stvari sve mi je jasno sem kako to da ovaj spektakularni program nije mogao da sadrži jednoobrazne udžbenike. Ima li neko da mi objasni. Slova i brojevi su isti. Koliko ja znam. Jedino je font možda različit. U stvari, sve je prevara. Da bi se, kako rekoh, svako omrsio. Jer, bez obzira što su ovi udžbenici besplatni neko mora da ih plati. Nisam uspela da saznam ko su članovi komisije. Kod nas inače znate da postoje komisije al’ nikako ne znate koga da prozivate zbog jednoglasno usvojenih odluka. 30 slova na 14 načina... 10 cifara na osam načina, četiri osnovne matematičke operacije na osam načina... Jedan svet na osam načina. Sunce uvek izlazi na istoku a zalazi na zapadu. Mnogo, bre, komplikovano!

Naivna devojka iz provincije

Mahlat — Sun, 07 Jun 2009 08:53:09 +0000

Primer prvi: Vest o dilovanju droge, prodaji oružja , pretnjama i sličnom na Fejsbuku. Izmedju ostalog ima, k’o u pravom životu, telefonskog seksa, seksa na sve načine i u svim pozama. Izjava korisnice Fejsbuka: Šaljem poruke sa svog broja telefona i dajem osnovne informacije o ceni usluge. Nisam studentkinja iz provincije koja bi želela još malo dodatnog novca, već jednostavno volim to što radim. Znam da zakon ovo ne reguliše i drago mi što mogu da radim šta god hoću. Kako moja plitka pamet kapira devojke iz provinicije su glupače koje pojma nemaju šta je seks a još manje umeju u njemu da uživaju. Ako ga i potkače nekako to je način da se skinu roditeljima sa grbače, seks kapiraju kao dodatan posao. Honorarni. Rad po kućama, šta li. Ovce. Niža vrsta! Ako se i jebu devojke iz provincije rade to iz ljubavi a to je demode. Tako misle ove što nisu iz provincije, rodjene na beogradskoma asvaltu, čiji su roditelji sišli s raznoraznih planina. Mislim, u Beogradu da ubodeš Beograđanina s beogradskim pedigreom od pre ratova teška posla. Oni su se prenerazili čega sve ovde ima i posakrivali se. Svega ostalog ima. Devojke sa beogradskog asvalta su emancipovane, širokih i dalekih vidika, jebu se što vole, d’izvinete, kad naplate jebanje ne naplaćuju što im trebaju pare nego zato što su pametne pa znaju da se svaka usluga plaća i da one imaju cenu. Primer drugi: Čitam ja, k'o da nemam pametnija posla, priču jedne novinarke čiji se prijatelj zaljubio u devojku sa Beogradskog asvalta. Njoj se ne sviđa. To vam je onaj čuveni problem - da l' će onaj ko vam se svidja da se svidi i vašim prijateljima pa ispadne da je mnogo važnije da l' se sviđa njima. Ako im se ne svidi ima neprekidno da seru svom prijatelju koji će, jadan, da se deli između prijatelja ’’ruku bi dali za njega’’ i sebe. No, ovoj se ne sviđa. Ona smatra, poznajući ga takvog kakav jeste, ili kako ga ona vidi, da je on zaslužio neku ''naivnu brucoškinju iz provincije''. Znači voli ga, al’ ga vidi ko soma. Odma' sam poludela! Ako ima neko ko zna neka mi objasnii šta je to ''naivna brucoškinja iz provincije''. I dokle će devojke iz provincije to nositi kao hendikep? Šta im to fali? I jesu li niža vrsta u odnosu na beogradske devojke? Koliko je meni poznato ni po čemu se ne razlikuju sem po naglasku. Razgovor ispod mog prozora: I ja mu, brate, kažem, ‘ajde to si i njoj rekao… Ma, brate, on to svakoj kaže… Jeste, brate, on misli ne zna se… Brate, ma sto puta ti bolji onaj… Brate se izgovara kao BrRRRateeeE. ‘’Braća’’ su dve devojčice od 13, 14 godina. One će jednog dana postati devojke sa beogradskog asvalta. Gvirnula sam sa prozora, ubilo me ovo ‘’brate’’. Eto! Koliko ja znam provincijalke imaju prednost. Bar kod Beograđana koji se sve više zabavljaju i žene provincijalkama. Dosadila im plastika. Rečnik, naopaka emancipacija, prosvećenost koja je kulminirala samo u medjunožju. Glupost! Ja sam vam živ primer!

Frustraciono netolerantna blogerka

Mahlat — Mon, 08 Jun 2009 09:07:11 +0000

Uvod: Sudski veštak uvek radi u korist onoga ko ga je angažovao. U jednom procesu imamo stranu koja tuži i stranu koja je tužena. Obe angažovale veštaka. Veštaci iz iste oblasti, nalazi im različiti kao da ne rade na istom slučaju. Rešenja nema. Sudski veštaci postoje samo zbog toga što sudije nisu stručnjaci u svim oblastima nego samo za pravo. Pravda je gluva i slepa. Svi koji su u nekom procesu čekaju da ona sam otvori oči, kad neće pokušavaju da joj skinu onaj povez, skakuću po onoj vagi, ne dešava se ništa. Pravda i dalje ostaje gluva i slepa. Za jednu stranu. Ona druga, zadovoljna misili da je pravda pravedna. Doktori su živi ljudi i imaju pravo da greše. Konstatovano odavno a naročito zadnjih dana. Neoborivo. Jesu živi ljudi i imaju pravo da greše. Kad je bog mogao da napravi onoliko brljotina a što ne bi mogli živi ljudi. Greška – dešava se svima. Uglavnom nenamerno. U suprotnom se ne bi nazivala greškom nego umišljajem. Lekarska greška – nedokaziva. Apsurd – priznaju da su živi ljudi i da imaju pravo na greške ali nikada ne priznaju da su ih i počinili. Mahlat – frustraciono netolerantna blogerka. Za lečenje. Za temeljnu psihoanalizu. Večito na klackalici – je l’ tupa i glupa ili ima bar malo pameti. Tema današnjeg posta – dve izjave iz sinoćnjeg ‘’Utiska nedelje’’. Slušanog na preskok iz zdravstvenih razloga, tek da se ne šlogiram na ‘‘tuđ dan’’. Prva izjava - sudski veštak, gost, objasnio svoje učešće u procesu – oštećeni protiv nesavesnog lekara. Nekom, bilo kom. Nije poenta u tome da se utvrdi nesavesno lečenje ili savesno sa greškom, svejedno, nego u tome kako je oboleo pacijent. Objasnio – na primer, roditelji pred razvodom, majka kupala dete u hladnoj vodi da izazove ‘’sentiment’’ kod muža i dete dobilo temperaturu od 40 stepeni! Trebalo mi je stvarno mnogo snage da suzbijem nagon za povraćanjem koji mi se javlja uvek kad saznam da ipak postoje ‘’majke’’ kojima je važniji On od onoga što su nosile u utrobi i rodile. Ali, šta da je dete upalo u hladnu reku? Opet je moglo da dobije temperaturu za koju nije kriv lekar nego hladna reka. Šta ako mene ujede krpelj pa dobijem lajmsku bolest a doktor mi kaže da mi nije ništa? Kriva sam ja što sam uopšte dozvolila da mi jedan parazit siše krv. Logično je da pomisliš da je tvoj pos’o da čuvaš zdravlje, lepo su ti rekli da je zdravlje najveće bogatstvo. Ako ga nisi čuvao ko ti je kriv. Neće valjda lekar da ti čuva zdravlje. On može da te izleči. Eventualno. Ako naletiš na nekog koji ima vremena. Ako naletiš na onog drugog sledi ovaj proces, pravda, sudski veštak, slepo, gluvo, dokazivanje… Druga izjava istog sudskog veštaka na pitanje a zašto se mediji toliko bave lekarskim greškama i nesavesnim doktorima kad evidentno ima i savesnih lekara o kojima niko ne piše: Odgovor je – ima mnogo ljudi koji su hteli da budu doktori pa upisali medicinu. Pa nisu završili. I postali frustrirani. E, oni su otišli u novinarske vode i svoje frustracije leče tako što blate lekare! Ja ovako tupa i glupa zaključujem – ko nije lekar taj je frustriran. Novinarskim poslom može da se bavi svako ko je zbog nečega frustriran, imamo i nesvršene ekonomiste, pravnike, svakakve. Novinarstvo je posao kojim se bave nesvršeni, frustrirani, ljudi. To što moja ćerka studira novinarstvo nije zato što to želi nego što vuče neku frustraciju iz ranog detinjstva. A i koji ga đavo studira kad je već frustrirana. Samo da provalimo izvor frustracije i odmah može da krene da blati tu oblast. I onda sam isključila televizor, kako rekoh, iz zdravstvenih razloga. Samo nisam mogla da iskučim i mišljenje, nažalost. Došla sam do zaključka da novine, to jest, mediji treba da se bave lepim stvarima – danas će biti sunčano i toplo, ako počne kiša pravite se ludi. Danas ništa neće poskupeti, ako baš i primetite pravite se ludi. Ona šačica ljudi koja arlauče ispred skupštine nisu štrajkači nego kliču predsedniku. Ili Nik Sloteru. Vode se ratovi al’ sve negde daleko, ne berite brigu. I pravite se ludi. Ministar, bilo koji, je jutros ustao na desnu nogu, uzviknuo ‘’Eureka’’ i krenuo u nove radne pobede. On će da greši jer je, normalno, živ čovek, al’ šta vi imate s tim, pravite se ludi. Takve novine treba da budu a ne kao do sad da ukazuju na škripanje, nedostajanje, propuste. Zaključak koji mi se nametnuo, na moju žalost, je – kad napišem nešto ja sam frustrirana. Jer nisam stručnjak. To mi oduzima svako pravo da mislim i kažem. Mojim životom vladaju frustracije što nisam pekar, lekar, apotekar… i otkud mi pravo da guram nos gde mu nije mesto. Treba da postanem tolerantna, poverujem da svako časno i odgovorno obavlja svoj posao i ne dozvolim nikome da primeti da sam isfrustrirana. Sramota je, brate! Na listi zanimanja od A do Š ja sam isfrustrirana puta onoliko zanimanja koja postoje za svako slovo. Puta 29. Imam zanimanje na jedno slovo. Ostalo su frustracije. To mi oduzima pravo da mislim a naročito da kažem šta mislim. Još manje da mislim da sam u pravu. Ponekad. Nemam prava na primećivanje, ukazivanje, talasanje, mišljenje, iskanje istine… iza svega leži duboka frustracija. Čim mislim nekome sam stavila prst u oko. Sramotno s moje strane. Imam prava da budem olovni vojnik, da me postave na neku policu da glumim marš. U pobede il’ u pizdu materinu. Mišljenja da se manem. Uzaludan posao. Frustrirajući. Naročito ako si bloger. Možeš da misliš i da nikome ne kažeš. Nego, postoje kafane u kojima piše ‘’Zabranjeno sedenje ‘nako’’. Ja zapamtila. Jebi ga. Nikad ne sedim ‘nako. N’umem. Čak i kad se čini da sedim ‘nako, unutra su bure, potapaju se brodovi, vode ratovi, sukobi prsa u prsa i ja uvek isplivam sa mišljenjem. Nekim. Grešna sam, priznajem. Mogu i da se udavim. Koja šteta?

Ljubavnica - izvedeno od reči ljubav

Mahlat — Thu, 11 Jun 2009 10:37:49 +0000

Ako ste ljubavnica voleće vas onakvu kave jeste - kakve god da ste drugačije ste od onoga što već ima u kući; ne morate da mu perete čarape i gaće - to radi neka druga umesto vas; ne morate da mu kuvate – kad je sa vama hrana mu je na poslednjem mestu; ubeđivaće vas da ste izvrsna ljubavnica a da mu je žena ''daska'' čime kod vas postiže efekat ''kvasca''; nikome neće pričati o vama čime postiže da ostane u vašem krevetu a vi ''na dobrom glasu''; vodiće vas u panoramsko razgledanje mile nam domovine jer mu je u rodnom gradu nesigurno tako da ćete upoznati domovinu i ''više je voleti''; neće vas noću uznemiravati porukama jer će mu biti frka da mu ne odgovorite; u njegovom telefonu će vaš broj biti zamemorisan pod muškim imenom tako da imate čast da birate ime koje bi ste voleli da nosite da ste muško; ubeđivaće vas da sa ženom nema seks od kako je vas upoznao... I sve ćete ovo trpeti do trenutka dok njegova žena ne ostane u drugom stanju. Onda će vas uveravati da je bio pijan, drogiran ili silovan - svakako nesvestan radnje koja se desila. U ovo možete da poverujete zavisno od toga da l' povremeno gubi svest i kad je s vama. I ako utvrdite da je lako silovati ga. Ako u ovo poverujete, verovaćete na dalje u svaku njegovu glupost kad ne bude moga da se vidi sa vama, da mu je bolestan kanarinac, da mu je trudna keruša, da se ujki otelila krava, da luftira ormare jer su se u njima naselili moljci... sve dok ne ukapirate da on jede vašu dušu i da uopšte nije vaša zlatna ribica već jedan običan som. Dobro se naoružajte strpljenjem i razumevanjem jer one će sve razumeti sem kako ga vi ne razumete. Kog ćete mu djavola i vi ako ga ne razumete. I zapamtite, on ima tri dobra razloga da se nikada ne razvede: deca, deca, deca. Pa vi vidite... To što je neko varao i nije tako strašno koliko je strašno kasnije ispovedanje, kad ga uhvate. Zbog tog lažnog ispovedanja bi svi trebali, bar jednom, da odu u crkvu – tamo gde bi inače ljudi trebalo da se ispovedaju. Znam da pojedinima crkva nikako nije usput a pojedini se plaše da bi se crkva srušila kad bi ušli u nju. Gde i za tu štetu da odgovaraju! Svima koji tek planiraju: Ako vas uhvate moaćete da se ispovedate supružnicima, deci, rodbini, prijateljima, kumovima, svima, bez izuzetka. Bolje odustanite, ima i lakših zločina. Svima koji su nekad bili prevareni: Pristali ste da živite s tim! Svima koji misle da nikada nisu bili prevareni: Nikad ne pitajte, može da vam se kaže! ŽENAMA uopšte: Muškarci su izmislili paradoks! Ako ste savršene treba im nešto jednostavnije. Ako niste savršene treba im nešto bolje. Ako se plašite ne bojte se. I od prosečnog se nadje još prosečnije. Gledajte život sa lepšte strane: Ako menja gaće svakog dana možda se samo ojeo. Ako krije mobilni telefon možda samo nekome duguje novac. Ako su vam telefonski računi mnogo visoki derite se na decu. Ako ih ne brani znači da je nevin. Ako ne želi seks sa vama možda je samo umoran. Ako posle nekoliko meseci naprasno želi seks svakog dana tek onda ništa ne brinite, vratio vam se! Ako odjednom troši previše možda je samo počeo da se kocka. Ako inače nema novca buidte uverene da sve žene sem vas hoće samo novac, nema šanse da će naći ljubavnicu. Ako vas svi sažaljivo gledaju mora da ste se samo ugojile. Ako je vaš suprug zamišljen i izgleda kao da rešava svetska pitanja, ništa ne brinite. Možda je samo pokvario stomak. Ako je naprasno raspoložen i euforičan u vašem društvu to je samo zato što je on vaš suprug i što želi da se vi lepo osećate. Ako vam drugarice kažu da vam nikad ne bi rekle da znaju da vas muž vara budite sigurne da vam nikad neće reći. Negde su se već jednom opekle. Ako vam neko, ipak, kaže da vas muž sa tamo nekom ženom pravi budalom ne verujte mu. Niste vi budala, oni su samo zaljubljeni jedno u drugo i nemaju ništa sa ostatkom sveta a ponajmanje imaju vremena da od vas prave budalu. Stalno podsećajte sebe kako ste vi jedina glupača na ovom svetu koja bi se udala za muškarca kao što je vaš muž. PREVARENIM MUŠKARCIMA: Voli vas ona samo ste joj mnog dugo trajali. Da se to nije desilo ne bi ste imali pojma koliko vi nju volite i da je u stvari idealna. Svim parovima koji su ušli u brak jer su ostali trudni: Prestanite da se vadite na dečije bolesti, loše ocene i njihova nesrećna prva zaljubljivanja. Nije lepo da tu istu decu koristite kao kontraceptivna sredstva. Tu nešto mora da nije u redu. SVIMA, SVIMA, SVIMA Niste se vi samo zajebali. Drugima je mnogo gore nego vama. Tešite se da oni o svom životu ne znaju ni delić onoga što znate vi.

‘Ladno al’ standard!

Mahlat — Thu, 11 Jun 2009 23:16:17 +0000

E, imam ja jednu kumu. A pre nego što mi je postala kuma bila mi je drugarica. A pre nego što mi je postala drugarica nas dve smo se sretale na hodniku zgrade pune 23 godine i nikad jedna drugoj ni glavom nismo klimnule. Delilo nas pet spratova. I onda smo se jednog dana upoznale na nekom desetom mestu i jedna drugu odma’ optužile za uobraženost, nadrndanost i tako te stvari. I više se nismo rastale. I ja odmah počela da patim zbog one 23 godine, gde mi je pamet bila... jer ona je neverovatna osoba, sa njom sam provela najlepše noći svog života. Ona me zvrcne i kaže – Aj’ majke ti popni se čas! Ja se popnem , u njenom stanu mrak, samo se obrće ona disko kugla a ona izleti obučena ko pevaljka i održi mi celovečernji koncert sa sve mikrofonom, penjanjem na stolicu i kićenjem parama. Zvrcne mi i kaže – Aj’ skokni čas i ponesi kišobran. Pogledam kroz prozor, pada kiša, aj’ reko’ možda ide negde a nema kišobran. Udjem u stan, tek skuvana kafa se puši na stolu a ona sedi u fotelji u jednoj ruci drži cigaru a u drugoj kišobran. Prokišnjava joj stan. I tako nas dve sedimo s tim kišobranima i pijemo kafu. Zvrcne me i kaže – Ej, znaš šta, rešila sam da snimim reklamu. Kakvu, bre, reklamu. Bilo kakvu, ’oće da se pojavi na televiziji. I stvarno snimi tu reklamu, i stvarno se pojavi na televiziji i vidim ja, stvarno je šašava al’ joj to nekako lepo stoji. Zvrcne me i kaže – Jao, dodji, ne da sam čula pesmu, dodji da je čuješ. Ja se popnem, nigde pesme ona je čula na radiju. Pojma nema ni kako se zove ni ko je peva, samo zna da jetežak narodnjak, vene da sečemo obadve. Sa’ću, kaže, da pozovem radio da puste da čuješ. I pozove, hoće pesmu al’ ne zna ko peva ni kako se zove pesma. Al’ onom voditelju kaže da je totalni kreten, ceo dan puštaju pesmu a sad kad njoj treba oni ne znaju koja je. I počne da objašnjava. Ima u toj pesmi neka livada i neki potok, i taj potok teče, i mnogo je hladan, i ona bi do momka al’ ne zna kako i sva je zbunjena. I sujeverna je, bre, kuca u neko drvo! Ja počnem da plačem. Kako, bre, ne znaš, ne može da nađe put do momka, udavi onog jadnika. I tako sa njim na toplo – hladno, dođe do pesme. Pesma stvarno da isečeš vene od tuge i žalosti al’ njoj legla na srce. Zvrcne me i kaže – Aj, dođi na večeru. Ja se popnem, muzika, sveće, vino al’ večera poslužena na tacnicama od šoljica za kafu. Dve maslinke da staviš na njih gužva je. Ne seri, kaže, svi mi tanjiri prljavi. U pola noći me zvrcne i kaže – Ej, bila sam na nekoj svadbi aj’ dođi malo sam popila. Pa šta ću ti noćas, lezi spavaj. Dodji, bre, stra’ me da ću da skočim sa terase. Ja odem i celu noć je čuvam da samu sebe ne baci sa terase. I onda jednog dana upozna nekog čoveka. I reši da pređe sedam gora i sedam mora. Ja molila, kumila, obećavala da ću da je ženim samo da ne ide, jok bre, zapela da ode, kaže nema života više u ovoj zemlji. I ne dobije vizu. I reši da se uda. Treći put. Doš’o đuvegija al’ nije imao sve papire. Pa posle nije mog’o da dođe al’ poslao papire. Zvrcne ona mene i kaže, u nedelju svadba. Ti ćeš da mi budeš jedna kuma, M druga a moj brat će da mi zastupa muža. Ja ’odma počela da cvilim, kučko agresorska, što mene ne uze da ga zastupam, nikad se nisam udavala, mogla sam baš i za tebe. Obavimo tu svadbu, k’o kreteni, sa sve cvećem, slikanjem, kaže nije lepo da joj muž ne vidi kako mu je bilo na venčanju. Odvede nas na svadbeni ručak, iće, piće, muzika, pozove muža da mu kaže kako mu je mnogo lepo na svadbi i kako mu svi šaljemo poljupce. U po’ te svadbe ja se zabuljim u njen bidrmajer, prevarim se i kažem kako nikad nisam ’vatala bidermajer, sve iz straha da ću se udati. Ustade ona, ode do muzike, prekide sve ono, ote mikrofon, poče ona muzika iz ’’Kuma’’. Ide ona prema nama, i tandrlja kako se udala, kako me mnogo voli, nosi onaj bidermajer, izjavljuje mi ljubav, onaj narod gleda čas u nju, čas u mene, vidim nije im jasno ko se udao, ko još nije stigo, ko treba da ’vata bidermajer, ko je čiji muž, samo se mislim – zemljo otvori se. U tom recitalu nešto zategne onaj gajtan od mikrofona, poče ona da ga cima preko ramena i kad vide da ne može da mi priđe, ona vikne – ’Vataj - potegne me onim bidermajerom i pogodi pravo u glavu. Ostadoh ja i bez bidermajera i bez frizure. Završismo noć u nekom kafeu gde je povela kolo uz ’’Zen’ca bluz’’. Odigrasmo taj moravac tad i nikad više. Kad god sam posle probala vidim nikako ne ide moravac uz tu stvar al’ te noći je fenomenalno išlo. Posle sam morala danima da je preslišavam koju kremu za brijanje koristi njen muž, koji mu je hobi, kakvu muziku voli, imala zakazan ’’intervju’’ u ambasadi. Vratila se i rekla da joj nikad vizu neće dati. Što, bre? Posvađala se. Pa što, bogteubio?! Sve je pitali nešto bezveze i ona im na većinu stvari odgovorila da je to njena intimna stvar i da o tome neće da priča. A kad su je pitali što se udala ona rekla – Vi ste me naterali! Da ste mi dali vizu da odem ko čovek ja se ne bi ni udavala. Al’ dadoše joj. I otišla. Ja ostala da patim. Prvo pismo: Čim sam ga videla na aerodromu odma’ sam htela da se vratim u avion. Sačekao me u belom odelu, bele kaubojske čizme, beo šešir na glavi i drži neki ogroman fišek u rukama. Tek posle sam videla da je to cveće. Drugo pismo: Moj muž i ja imamo samo jednu zajedničku stvar – jezik kojim govorimo. Treće pismo: Znaš, ne znam jezik, nemam nikoga, malo sam vodila dnevnik a on ga našao i pročitao koliko me nervira. Rekao mi da se pakujem. Jedva ga ubedih da treba da veruje meni a ne svojim očima. Četvrto pismo: Imam ljubavnika. Ništa ga ne razumem ali je sve ostalo super. Peto pismo: Ne šalji mi te mejlove, piši pisma, ’oću da ih čitam u kadi. Šesto pismo: Udario mi muža voz. Muž mi ostao, kola više nemam. Sedmo pismo: Ženo, ovde jednom godišnje svanjava i jednom godišnje smrkava. Osmo pismo: Tri’es stepeni u ’ladu. Najtopliji dan u poslednjih sto godina. Ovi ’oće da pocrkaju, meni super. Tako piše pisma, k’o telegrame, sama posle moram da rekonstruišem dogadjaje. Poenta posta... nema. Očekujem je ovih dana. K’o ljubavnika kog nisam dugo videla. Ako mi verujete

Dabogda ostali bez posla...

Mahlat — Fri, 12 Jun 2009 08:08:15 +0000

...pa da konačno počnu da rade oni kojima je posao potreban. Market, jelte. Mi više nemamo prodavnice, samoposluge, trgovine, nego markete. Il’ mini il’ maksi il’ hiper. Ja rešila da ovog puta gledam i cene a ne samo ambalažu jer sam prethodnog puta doživela blagi šok na kasi i morala sam da trčim do menjačnice gde sam opet doživela šok od onog skakajućeg kursa. Al’ djavola, kod nas ne možeš da provališ cenu, kakvu god da vidiš to nije ta kad dodješ do kase. Ono što košta 99 dinara, lepo piše ispod, i što pogledaš pet puta, kad kucaju postaje 158,90. Poskupelo dok si od rafa stigao do kase. Osećaš se ko nepismeni kreten. Da ne pričam koje se vreme gubi po tim marketima. Proizvodi su im poređani negde po vrsti, negde po proizvodjaču, negde po zemlji porekla a negde po nekom sistemu koji ne mogu da provalim. Mislim, ako na istom rafu stoje praškovi za veš, šolje za belu kafu i sveće, ne znam koji je sistem. Možda da stavim veš na pranje, skuvam kafu i zapalim sveće, mož’ biti da u suprotnom mašina neće raditi. Milion proizvoda ima koji nemaju cenu. Ne piše ništa. Ja uzmem jedan, dam se u traženje radnika koji bi mi rekao kol’ko to košta a on mi odgovori koliko al’ da to ne mogu da kupim danas nego za vikend kad je akcija. Ja sam, kunem vam se, malo izlazila iz ove zemlje i nigde nisam videla da izloženu robu ne možeš da kupiš sad nego možeš prekosutra. Bila sam i u seoskim prodavnicama gde vlasnika oderu što mu je pala cena sa žvaka. Dolaze na svakih sedam dana i jebuckaju ga s tim žvakama, ovaj kako ih vidi vadi pare. Al’ on jadnik nije monopolista. Ne donira stranke. Ne češlja se ko američki predsednik. I tako dodjem do nekih italijanskih testenina. Cene nema. Ja jednu kesu, drugu, treću, nema bre! Na kraju kilometarskog rafa stoji onaj u belom mantilu Biće da je mesar pošto ginekolog ne može da bude), ruke prekrstio preko stomaka, bludi u prazno. Ja onako umilno da ga ne prekinem u sanjarenju pa da posle ne zna gde je stao, pitam kako da provalim cenu, ima li nekoga ko se razume u ovo pošto nemam ugrađen čitač barkodova u glavi. On me pogleda k’o krava mrtvo tele i kaže: Nisam ti ja ovde da ti čitam cene, piše ti tu! Odma’ je došlo do reakcije Dr Džekil i Mr Hajd! Počeh da brojim, ma kakvo brojanje! Da udahnem duboko ne mogu, neću više da udišem sranja. Da se napravim da nisam čula, čula sam! Da se napravim luda – e, dosta su me budale pravile ludom. Šta sam mu rekla da vam ne pričam. Uglavnom sve ono što nisam svima onima koji su mi zadnjih dana stali na žulj. On počeo da uzmiče k’o da ću da ga bijem. Da je progovorio i bila bi ga garant! Završim to terapijsko istresanje i onu, već punu korpu, samo spustim ispred njegovih nogu, tako nežno da se pola prosulo okolo. On, zblanut, pita: Šta da radim ja sad sa ovim? U dupe si nabij, kažem ja, zabole me sta ćeš da radiš. Jesu se okretali za mnom, al’ i za to me zabole. Bar me sad ništa ne boli.

Srpska snajka i jaja od japanske prepelice

Mahlat — Fri, 12 Jun 2009 21:48:57 +0000

Dok sam živela u rodnom mi gradu imala sam prodavce za sve i svašta. Od jaja do ćurke. Prevereni. Kvalitet zagarantovan . Čuvaju ti jaja ispod tezge i ćurku održe u životu vezanu, na četeres stepeni sve dok ne dođeš po nju. Mislim, održe je u mrtvom životu da se ne usmrdi, kad bi je kupila živu mogla bi samo da je gledam i hipnotišem. Il ona mene. Na kraju bi je pustila. Kad sam kod ovih ćurki, gajio ih moj otac pre neku godinu. Ma tovio! I natovio k'o da su prasići. Kad je došlo vreme klanja on odma' patentirao novu tehniku. Naš'o neki ogroman lavor i smislio - on će ćurki da otfikari glavu a onda će da je turi pod lavor na koji će moja majka da sedne da ćurka ne bi obezglavljena krvarila po dvorištu što bi garant proizvelo vrisku nas posmatrača. Zaklao, turio pod lavor, posadio majku na taj lavor. U jednoj sekundi gledamo mi kako majka poskakuje na tom lavoru ko da je na onom veštačkom biku, ko da je za rodeo spremamo. Odlete s lavora, jedva je navatasmo po dvorištu. Nije ćurku, nego majku. Onda je pred Novu godinu kupio ćurku. Nezaklanu. Uzeo nožagu i zatvorio se sa njom u kupatilu. Mi se umirili, čekamo ko će da izađe, ćurka il on, kad jednog trenutka eto ti ga, sav krvav, crven ko da se peo uzbrdo, bogorada i nožu i uz nož i ko mu podmetnu tup nož, isprepadasmo se da će i nas da prikolje. Zakla li je? Ma, jok, uznemirilo mu se srce pa izaš'o da popije šećer i vodu. Nateže on onu prirodnu glukozu, u kupatilu ćurka leprša, mi se utišali, ja počeh da žalim poluzaklanu ćurku, brale, il' je kolji il' da je vodimo na lečenje, šta je mučiš, nehumano, bre. I ne jedoh je. Sve mi pred očima bilo kako je klao tupim nožem, bolje da je davio, lakše bi mi bilo. Nego, doselih se ovde. I krenuh na pijacu, u potragu za - imam ženu, donosi mi. I još nisam uspela. Sir uvek kupujem kod druge. Ako pokušam da ukapiram kako da kupujem kod jedne to bude - Ja, sam ti snajka, ovde sredom, petkom i subotom. Izađem i preslišavam se, sreda, petak, subota... Onda odem u sredu a ona poslala staramajku il muža i ja odem kod drugog. Kad je na'vatam sledeći put i iskritikujem što nije došla na sastanak ona mi kaže - Pa, snajka, to mi bio muž. Pa, jebiga, otkud ja znam ko je tebi muž. I koja si ti. Što ga, kaže, nisi pitala. Pa jes', mogla sam da ga pitam - Je li, jesi ti muž od one što sam ja prošli put od nje kupila sir. Što se jaja tiče, ja sam nekako bila ubedjena da se jaje sastoji od belanceta i žumanceta. I da odokatvino ne mož' da provališ kakvo je žumance, nikako, jer je fora kod jaja u žumancetu. I onda mi ona kaže - Uzmi snajka, da vidiš kakva su žumanca, žuta, žuta, k'o crvena. Probam da zamislim to žuto k'o crveno i kako bi se ljubimac oduševio da mu poslužim crvene palačinke i počnem da se nerviram. Dobro, bre, šta jedu te kokoške. Kljucaju, kaže. Pogledam, ima na tezgi, brat bratu, negde oko hiljadu jaja. Da bi dobila hiljadu jaja mora da ima bar hiljadu i po kokoški. Ne videh nigde dvorište u kome kljucaju tol'ke kokoške i odmah poželeh da joj tu, na licu mesta, napravim kajganu od svih tih jaja. Projno brašno. Uzmi, snajka, ovo ti je brašno s potočare. Jes' da se ne razumem ni u potoke ni u potočare al' moram da pitam - S koje potočare? I onda sledi zavrtanje, znam li ja šta je potočara i kakvo je to brašno i sve tako nešto al' da pomene potok na kom je ta potočara neće. Na svakoj drugoj tezgi krompir i na njemu zadenut karton na kome crvenim markerom piše ''Krompir s Rajca''. Uvek latinicom pošto na Rajcu strogo pišu latinicom aslovo s obavezno ozvijeno, ne znaš da l' je hteo da nacrta zmiju il' da napiše slovo. Dobijem predavanje iz geografije s naglaskom na - Kakva si ti, snajka, Srpkinja, ccccc...cccc, samo što me ne pljune al' da mi objasni što je specijalan taj krompir ne ume. Njegov je i s Rajca je. Pametnom čoveku dosta al' meni nije. Paradajz mogu da biram - grčki, turski, makedonski, italijanski, domaći i domaći prirodan. Tu već počenem da osećam da mi je puls neujednačen. Paprika. Piše iz Dulena. E, Dulene je jedno selo kod Kragujevca. Nije poznato ni po čemu a po paprikama ne može da bude poznato ni u narednih sto godina. Lepo pitam. On lepo odgovori, da sam ja jedna vrlo tupava snajka koja nije čula za plastenike. Pa napiši, jebemmumater, da je iz plastenika a ne iz Dulena. Al' on se čovek razume u marketing, ja zanovetam. Na sledećoj mi jedna ponudila italijansku baburu našta je valjda trebalo da mi se digne i odma' da kupim. To su one babure, ko lonci od kilo, treba ti dva kila mesa i kilo pirinča da napuniš četiri. Kako sam ih smrdljivo pogledala mora da je odmah počela da moli boga da joj se maknem od tezge. Jagode mogu da biram po veličini i po ceni. Imaš normalne jagode i jagode k'o jabuke zlatni delišes. Trešnje isto tako. Od obične trešnje, s drveta, do trešnje veličine šljive. Te koštaju toliko da ti bude žao da jedeš. Sve u svemu, mogu da kupim šta 'oću i da biram zemlju porekla. Samo iz Srbije ne mogu da dobijem ništa. I nakupci ukapirali da to nije fensi. A kupovina mi je vrlo zabavna, mislim kad mi kažu - Navali snajka, ovo je grčko, tursko, tasmanijsko, azerbejdžansko, osećam se onako svetski. Jedino sam uspela da na istom mestu kupujem maslinke. Zato što mi čovek lepo rek'o da je preprodavac. I što me nije folirao da su domaće ubrane sa stogodišnje masline, nego rek'o - Nemam pojma, šta me briga. Vrhunac svakog jutra doživim ispred tezge na kojoj se prodaju original Mocart kugle, Milke, Kinder jaja, sve stiglo direkt' iz fabrika na banjičku pijacu. Sto puta rastopljeno pa stegnuto i malo izdeformisano. Ako priupitam da nije putovalo preko Turske samo što mi oko ne izvade. I tako sam jutros krenula sa pijace sa grčkim krastavcem, italijasnkim paradajzom, grčkom lubenicom, holandskim lukom, i jajima što imaju žumanca žuta ko crveno. Kupila sam i breskve i višnje al' ne pitah odakle su da se ne nerviram. I svratim da kupim soju. Prodavačica, kvarcana, dekoltirana, nafrakana, nokti joj ko da će da konkuriše za Ginisa, pita me - Šta će vam soja? Jebote, da l' da joj udarim šamar il' da joj kažem 'oću da posadim. Al' pedantno odglumim budalu, kao i svaki put i pitam - A zašto? Je l' znate vi da soja izaziva sterilitet kod muškaraca, čitala sam na internetu! ????? Pogledam se, tu mi sise, tu mi kosa do pola leđa, tu mi suknja, spermatozoide nemam, samo izgledam k'o kreten. I izađem napolje. Udahnem tri puta, nema šansi da se sredim. Al' odem srećna kući. Mislim, naučih kako da sačuvam ljubimčeve spermatozoide u upotrebljivom stanju. I krenem da spremam ručak. Krilca na žaru. Ona se zovu na žaru inače su krilca na kućnom roštilju. To je najveći specijalitet za ljubimca i ljubimicu - da glođu koske. A bogami i za dve kuce koje žive ispred zgrade i koje pedantno hranimo. Ljubimici salata bez luka, ljubimcu s lukom. Njoj kuvan krompir, njemu pomfrit. Meni šta ostane. Njoj klot supa, to jest vodurina bez testenine, opet skidamo 328 grama za more, njemu s rezancima. Napravila kolač sa višnjama nepoznatog porekla. Jedno dva sata trčala od terase do kuhinje, od rerne do roštilja. I izgorela prst. Pitala šta piju gospoda i sela da plačem. Sutra me čeka isto. Navali snajka, grčko, tursko, italijansko... Šta piju gospoda...

E, lepo poludeh noćas!

Mahlat — Sat, 13 Jun 2009 00:17:19 +0000

Brate, što ne izvadi bazuku! Minobacač! Šta je kašikara! K’o konfete da si bacio! E, ovaj ludak će najverovatnije morati kod sudije! Pokajao se pa mu se pola oprostilo! Je l’ pročitaste vi ovo? Čovek bacio bombu, ranio silne ljude i objavili mu inicijale. Kao da nije potencijalni ubica nego zlostavljani maloletnik. Inače u Srbiji, kad se utvrdi da je neko dete zlostavljano, naročito seksualno, objave vest: Maloletnu NN (11) silovao njen otac Nenad Nenadić (48) iz sela Nenadovo. Silovanje otkrio rođak Nebojša Nenadić, prvi komšija. Devojčicina učiteljica Margita Margitić, iz osnovne škole ‘’Srpski đaci’’ iz Gornjeg Nenadova koju pohađa maloletna NN izjavila je da je devojčica odličan đak, mirna i povučena (imena izmišljena). I objave sliku kuće u kojoj se događalo silovanje tek da iz tri okolna sela znaju na koga da upiru prstom i da to, jadno, dete obeleže do kraja života. Ovom sačuvaše identitet, tek da ne zamo koji je, pa da bezazleno odemo kod njega na proslavu kad bude dobio sledeće dete. U međuvremenu će da postavi nagazne mine po dvorištu. Boli ga uvo. Što da se sekira kad će sad da dobije ukor i smanjenu ocenu iz vladanja. Umesto da ga odmah zatvore i ne puste. Nikad. Hteo čovek što bučnije da proslavi rođenje deteta. Ludak! Predsednik rek’o da budemo uzdržani u vezi viza, Bele šengen liste, da se ne radujemo previše. Ma, neću, bre, nigde da putujem. Sramota me! Za ovo me interesuje da l’ je retroaktivno, da vidim ko će da ostane. Mislim, kako se šuška ko su ubice onih iz najviših organa vlasti trebalo bi da se ovaj zakon primenjuje retroaktivno. Što se novinara tiče, u slučaju Ćuruvija, su se pojavili novi svedoci. Decenija prošla! Slučaj Dada Vujasinović jedva nekako preinačen iz samoubistva u ubistvo. Svedoke će tek tražiti. Vlast s tim nema nikakve veze. Gde vlast da remeti ovakve stvari! Novi Zakon o vinu i rakiji predviđa da svaki prizvođač istog ima zaposlenog tehnologa. Pobunili se. Jebiga, ko da plaća tehnologa i što bi kad svaki Srbin zna da peče rakiju. To se prenosi s kolena na koleno, kakva, bre tehnologija. Meni, ’leba mi, nije jasno kako je do sad iko mogao da prozvodi rakiju, stavlja je u promet i da nema tehnologa. Al’ nema veze, potrujte nas ko pre neku godinu u Nišu. Dačić izjavio da će Jovanka Broz dobiti lična dokumenta i da ne seremo mnogo jer to nje neka spektakularna vest. Meni jeste! Nije mi spektakularno ono da je Ona Brazilka postala srpkinja, jebala vas u dupe! Sve redom! Inače, dokumenta će Jovanki biti predata čim budu gotova, jednog lepog dana. Dačić se ponudio da pomogne! Aferim! Naučnici utvrdili da se majmuni smeju dok ih golicaju! Ma super. Ljudi umiru po svetu a naučnici se bave smehom majmuna. Treba ovde da dođu i izvrše naučno istraživanje ’’Zašto se Srbi smeju k’o ludi na brašno kad ništa nije smešno’’!!! Ovaj izmislio da naplaćuje bogatim strancima da mu muzu krave jer u tome leži sreća. Apsolutno verujem, što bi rek’o predsednik, da će Srbija, jednog dana, postati vodeća zemlja za relaksaciju. Vest do jaja! Ljudi, je l’ čitate vi vesti? Gle’ ovo! A ovo: prednacrtom novog Zakona o udžbenicima njihovim izdavanjem će ubuduće moći da se bave samo izdavačke kuče koje dobiju dozvolu za rad odnosno licencu. Ovu licencu će dobijati izdavačke kuće koje su registrovane za obavljanje izdavačke delatnosti (valjda imamo i izdavačke kuće koje su registrovane za obradu metala), koje imaju izdavački plan (ovo do sad, da izdavačke kuće štampaju sve što im dopadne šaka jer od toga ''žive'' je stvarno glupo), urednika za odgovarajući predmet u radnom odnosu na neodređeno vreme i sedište na teritoriji Srbije. Ovom odlukom da svaka izdavačka kuća mora da ima urednika za određeni predmet isključuje ''male'' izdavačke kuće, naročito zato što ne mogu da zaposle iste kao honorarce. Ovo nema nikakve veze sa stvaranjem monopola. I po ovom sistemu svaka izdavačka kuća bi morala da ima urednika za svaki žanr posebno, romani, proza, poezija, stručne knjige pa puta onoliko koliko stručnih oblasti postoji. Ali, 'ajde naraštaj je u pitanju. Izdavačke kuće imaju rok od godinu dana da dobiju licencu za štampanje udžbenika. Nju mogu bilo kad izgubiti ako se utvrdi da su štampali udžbenike bez dozvole autora, ako ne štampaju knjige po rukopisu, zbog falsifikata i ako ne budu štampale niskobudžetne knjige koje će, kako sam razumela, morati da štampaju. O oduzimanju licence odlučivaće ministar prosvete. Kvalitet rukopisa i odluku o tome da li može ići u štampu procenjivaće stručne komisije Zavoda za unapredjivanje obrazovanja i vaspitanja na osnovu standarda kvaliteta, mišljenje će se dostavljati Nacionalnom prosvetnom savetu a ovaj će svoje mišljenje dostavljati ministru koji će na osnovu svega toga odobriti izdavanje. Da bi se sprečio sukob interesa predvideno je da članovi komisije koja utvrdjuje kvalitet udžbenika ne mogu biti autori udžbenika, njegovi bliži i dalji rodjaci, poslovni partneri i licencirani izdavači. Kvalitet rukopisa ne mogu ocenjivati autori rukopisa za isti predmet istog razreda, autori zaposleni u Ministarstvu ili Zavodu za unapredjivanje obrazovanja ni članovi Nacionalnog prosvetnog saveta. Kako sam razumela Nacionalni prosvetni savet daje svoje mišljenje ali ne procenjuje kvalitet rukopisa. Kako će to izvesti živa nisam. Samo da se zna – prvo se štampaju knjige, pa se dobija licenca, pa neće svi da je dobiju, pa će se štampati nove. Priznajem, glupa sam! Mahlat pozdravlja vlast ove zemlje OVOM pesmom. Sebe samu sa OVOM. A vas OVOM.

Mahlat u sto poza s osvrtom na pun Mesec

Mahlat — Sat, 13 Jun 2009 19:40:02 +0000

Prethodnih noći bilo toplo. Ljubimac spavao obuzet vrućinom. Izgledao ko da se bori sa auždahama a usput i malo planinari pa malo roni, pa se bavi jodlovanjem. Sve radi samo ne spava normalno. Ja bila budna obuzeta punim Mesecom. Sva usresređena na odbranu, kako da mu u’vatim lakat u letu a da mi ne završi na nosu. Jednog trenutka mi palo na pamet da uzmem poklopac od najveće šerpe i da se branim od čoveka. Il’ iz osvete da stavim na glavu one gvozdene viklere pa da počnem da se meškoljim. Pade mi na pamet kako sam, dok sam spavala sama, mislila da je fenomenalno, neponovljivo, strava i divno da spavaš sa nekim. Pa mu zavučeš ’ladne noge medju njegove tople, pa se zagrlite pa ćućorite, isprepletani prsti, pravi ljubavni roman. Čim udružih spavanje videh da to nema pojma. Ako probam da ugrejem stopala negde oko ljubimca on doživi nervni slom i pola sata mi drži predavanje kako su mi hladne noge k’o da ja to ne znam pa noć provedemo obično dupe u dupe strogo vodeći računa da se ne dodirnemo. On što mu hladno, ja što sam nadrndana i što mislim da on treba da se oduševi mojim ledenim stopalima. To da se grlimo opet glupo, odma’ me spopadne neko žuljanje i uglavnom se ponašam k’o kvočka na jajima. Kad ispreplećemo prste obično me nešto svrbi. Nekako je najbolje kad legnemo i kažemo jedno drugom – Laku noć cimer, laku nooć cimerka - i svako na svoju stranu. Tek da bismo ujutru bili u normalnim odnosima. I tako mi noćas pade na pamet ono – Utvrdite kakvi ste na osnovu toga kako spavate. Ima ono fetusni položaj, ovaj položaj, onaj položaj... Pogledam ljubimca i očas posla utvrdim da je lud. Spava k’o ludak. U svim pozama odjednom a naročito u pozi turiste namazanog kremom sa najvećim zaštitnim faktorom, lego i opustio se, zna da mu neće biti ništa. Ja kako se snadjem. Pogledam mene – ja ne spavam. Reko' sa’ću da dremnem, kol’ko da utvrdim kakva sam. I počnem da rotiram oko svoje ose kao po običaju, čim legnem ja zarotiram i u tom rotiranju pokušavajući da se namestim i zaspim. Pojma nemam kako i kad. Kad se ujutru probudim obično se ne setim da zapamtim u kom položaju sam sebe uhvatila na budjenju. Nadjem se u nevidjenom problemu – treba da spavam a istovremeno da budem budna da bih utvrdila kako spavam a na osnovu toga kakav sam čovek. I dignem ruke. Vidim ne možeš sebe da uhvatiš na spavanju nikako. Pade mi na pamet da presečem ljubimca u onom planinarenju al’ bih prvo morala da se obezbedim nekim odbrambenim sredstvom i još da mu objašnjavam gde se nalazi, da nije smak sveta, da nije ništa poskupelo i da nije vreme za posao, pa odustadoh. Setim se da sam sačuvala neko uputstvo - otkrijte kako spavate. Elem, ako spavam na jednoj strani sa dupetom izbačenim ka napolje to nije zato što ljubimac u toku noći pokušava da mi sedne u krilo nego zato što sam nesigurna i da bi se vrlo rado vratila u matericu. Ako spavam ispružena to nije zato što se ljubimac zalepio za mene k’o taksena marka nego zato što sam kruta i da robujem navikama. Odma’ da se opustim. Ako spavam u položaju luka sa glavom van kreveta to nije zato što ljubimac priča kineski i što bi da ga ne čujem nego zato što sam često u sukobu sa samom sobom pa valjda hoću da se rastanem od sopstvene glave. Ionako mi samo smeta. Ako spavam na stomaku znači da me bole leđa. Ništa ne piše kakav sam čovek. Ako spavam na leđima, u vojničkoj pozi znači da me boli glava. Opet ne piše kakav sam čovek. Ako spavam ko onaj turista sa raširenim rukama i nogama imam bolove u mišićima. I opet ne piše kakav sam čovek. Iz ova tri položaja mogu da zaključim da sam bolestan čovek. I da mi je dijaferagma napeta. Ako na noćnom stočiću držim digitalni sat znači da sve hoću da držim pod kontrolom a ne da moram da ustanem pre petlova. Ako držim vodu znači da sam rođena za majku, mogu toplo majčinski da prigrlim ljubimca u toku noći. Nikako ne znači da sam ždrala nešto slano pa da ne mogu da ugasim žeđ. A ako držim plišanog medu znači da sam detinjasta. Ako s jedne strane spava ljubimac a s druge strane pored moje glave stoji njegova fotografija znači da sam usamljena. Ja bih rekla da bi značilo da sam kreten al’ ajde. Nisam psiholog. Tako sam se skroz rasanila i utvrdila da sam nikakav čovek sa bolesnom kičmom. A onda sam rešavala test o tome koliko sam pomirljiva i kako reagujem kad me zeznu u prodavnici, u restoranu, kafiću, na šalteru... Ispalo da sam blaga, da ne poštujem sebe i da treba da budem malo čvršća. Uplaših se, majke mi. Ubih se svađajući se i isterujući pravdu , gledajući ispod oka i meračeći ko će mene isto tako da pogleda mile majke da mu se... ono što ne smem da napišem zbog Drncha, kad ono - blaga sam. Znači, treba da se naoružam pištoljima, kamama i praćkama i čim me neko zajebe da pripucam. Da pokažem da sam karakter. Ovako, sva sam po sistemu – pas laje karavani prolaze. Sva sreća Mesec rešio da opadne inače bi garantovano pomoću ovih testova dovela sebe do samoubistva. Em sam blaga, em sam nikakav čovek, em me boli kičma, dijafragma ’oće na nos da mi izađe... Em mi ljubimac rek’o da nisam normalna, da bi mogla da spavam kad je Bog rek’o i da se ne svađam sa Mesecom. Ionako me ne čuje. Imam još jednu mogućnost – da noćas namestim stalak i uključim kameru. Nego mi frka, mogu da se zbunim pa da pobrkam šta treba da radim dok je kamera uključena, da spavam il nešto drugo. Pa šta posle ako se ljubimac nešto naljuti pa izadje na Zeleni venac da distribuira snimak... Šta ako utvrdim da blog nikako da mi postane ultra – mega – giga popularan pa pošašavim i sama distribuiram snimak ''Gola blogerka''... Pa šta ako mi kućna pomoćnica ukrade snimak i distribuira ga zato što je malo plaćam... Posle moram da sazovem konferenciju za štampu, da plačem i dokazujem na sudu da je to moj autorski snimak... umetničko delo, film ’’Mahlat u sto poza s osvrtom na pun Mesec’’.

Stid

Mahlat — Sun, 14 Jun 2009 20:07:33 +0000

Slogan - komercijalno politička prevara. Kratka i efektna. Istorijski izbori 1990. godine: SPS – Sa nama nema neizvesnosti! DS – Vreme je da prelomite pametno, Ako hoćeš bezbednu i berićetnu budućnost za sebe i svoje potomke… SPO - Sutra počinje odmah! Devetnaest godina se budimo sa osećajem neizvesnosti. Prelamaju nam drugi. Sutra još nije svanulo. Više ne znam koliko smo istorijskih izbora imali. Ni koliko političkih slogana. Reklama. Prevara. Sve što smo uspeli je da napišemo devetnaest sramnih godina istorije. Nažalost, u istoriju ne ulaze samo pobede iako je pišu pobednici. Na predsedničkim izborima 1990. godine pojavilo se 32 kandidata među kojima i Nikola Šećeroski! Skupio 12 000 potpisa i dobio 3 000 glasova. I to je naša istorija. Moja istorija u kojoj je učestvovali nekih 12 000, 3 000 ljudi. Da je bio samo jedan – mnogo je. Svaki istorijski trenutak u ovoj zemlji je – Ajd’ da se zezamo, da vidimo šta će da bude. Ponekad mi se čini da ću da se udavim u stidu. Ne zbog toga kakvu vlast imamo nego zbog ljudi među kojima živim. ‘’Kad ja kažem da si kurva svi vjeruju da si kurva. To je zato što ja umijem sa svakim lijepo a ti se stidiš i kad istinu govoriš’’ (Mihajlo Lalić ‘’Hajka’’) Mi koji se stidimo ne zaslužujemo bolje. Oni koji veruju onima koji ‘’umeju sa svakim lepo’’ imaju baš ono što su zaslužili. Ne žalim više nikoga. Nikoga ko nije primio platu mesecima, ko radi za 12 000 dinara, ko radi neprijavljen, ko se bavi podmićivanjem, ko stoji na ulici sa transparentima, ko plače… Toliko je istorijskih trenutaka bilo. Meni uopšte nije loše. Što bih se ja bavila tuđim mazohizmom. Od danas ću pisati samo o seksu. Manje me je sramota.

I žene su ljudi!

Mahlat — Mon, 15 Jun 2009 11:59:51 +0000

Čitavog svog života čitam kako su Francuzi nacija sa najmanje srčanih oboljenja jer piju vino. Jer su vinski kulturni. Logično, dođeš do zaključka da treba da piješ vino da bi ti srce što duže trajalo. Pre neki dan pročitah kako žene koje piju vino imaju milion više mogućnosti da obole od raka materice. Znači, da sam Francuz mogla bi da pijem vino i da čuvam srce, pošto nisam moram da ga ne pijem da bih sačuvala matericu. Vino deluje lekovito na srce samo u Francuskoj. I još ponegde. U Srbiji deluje na matericu. To što oni koji proizvode vina kažu da ono utiče pozitivno na pamćenje, da umanjuje stres i produžava mladost mora da je tačno. Al’ meni će sve to da zaobiđe i da mi urniše matericu. Usput, ja sam žena, naučnici su odavno utvrdili da žene nisu ljudi. Ljudi mogu da piju i da uživaju. Žene ne smeju jerbo alkohol bilo koje vrste utiče na reproduktivnost, jelte, ubrzava starenje i ubija ionako malobrojne ćelije rezervisane za pamet. Mogu da biram. Il’ da budem čovek koji će uživati u alkoholu, da se pravim k’o da nemam matericu kao i svi ostali ljudi koji piju il’ da ostanem žena da ne pijem, ne uživam i kad budem umirala umrem sa neoštećenom matericom. Obimno višegodišnje naučno istraživanje je utvrdilo da ne treba da pijem vino. Ni jedno naučno istraživanje nije utvrdilo da će muškarcima od prevelikog ispijanja piva otpasti mooda. Neko drugo naučno istraživanje je došlo do zaključka da muškarci mnogo konzumiraju pivo i da od tog piva imaju pivski stomačić, podočnjake i izgled nasukanog kita. I imaju problema sa potencijom. Meni sve to neće da se desi. Ja treba da pijem bar dve čaše piva dnevno. To pivo će pomoći da izbacim kamen iz žuči. Nemam ga? Šta ima veze! Treba da pijem preventivno jer će pivo u korenu saseći svako zrnce koje ima ambiciju da postane kamen u mojoj žuči. I mogu da pevam jer ako pijem pivo ima da me boli uvo što neko ima problema sa potencijom. Muškarci treba ujutru na prazan želudac da popiju čašicu rakije. Utiče na krve sudove, radni elan i uvrnut pogled i biće im lepo. Ako ja uradim to isto ujutru ima da budem nesposobna da živim jer to kod mene utiče na zdravorazumsko rasudjivanje pa mogu neki uvrnut pogled da protumačim k’o da će da me prosi i obeća kućicu u cveću. Odma’ ću da raširim noge a posle će da me grize savest. Muškarci treba da piju voćne sokove. Ne zato što je to zdravo nego da ostave utisak sportskih tipova – zdrav, čvrst i prav. To obećava. Ja ne treba da pijem sokove da bih ostavila utisak žene koja je pametna i vodi računa o svom zdravlju nego da bi mi sise što duže ostale čvrste. Naročito sok od ananasa. Sve dok ne požutim. Ako ’oću sise nema da uživam u životu. Da čuvam sise da bi u njima uživali drugi. Godinama se sunčam u toplesu. To odma’ da sam zaboravila jerbo sam to radila naopako. Ne treba sise da izlažem suncu jer ću dobiti nešto na njima. Il’ će mi izrasti treća. Ali, treba donje intimne delove da izlažem suncu. Znači, treba da obučem gornji deo kupaćeg a svučem donji i tako da se pojavim na plaži. I da delujem zdravo svima koji pomisle da sam udarena u glavu. Ako muškarci pred prvi seksualni odnos sa novom partnerkom imaju frku kako će se pokazati treba da popiju nešto žestoko. Da se opuste. Ja pred prvi seks sa najnovijim partnerom da ne pijem nikako jer neću moći da se opustim i obratim pažnju na radnju. I on može pomisliti da imam problem sa alkoholom. Ja to isto da pomislim za njega ne treba nikako. Treba da ga pitam hoće li još jednu. Ako mu se slučajno desi da mu se ne digne da imam razumevanja i da mu kažem – Nije to ništa, dešava se – da mu ne nabacujem traume. Nije to što je pio nego zato što me mnogo želi pa u toj želji i izgoreo. Muškarci su lovci. Žene su plen. Ako muškarac na prvom sastanku nasrne na mene treba da znam da muškarci teško obuzdavaju svoju seksulanu želju i da se ponosim što sam poželjna. Al’ da ne dam! Treba da optrčim još šes’ krugova k’o ona kokoška, da ne pomisli da sam laka roba i da se s dvodecenijsim i još malo više seksualnim stažom ponašam k’o ovca. To će da ga napali. A i poštovaće me. A želju će da utoli s nekom drugom ako mu je zapelo. Ni tad ne smem da pijem, moram da ostanem trezna da bih se kasnije u mraku svoje sobe prisetila kako me je pogledao, šta je mislio, koje ga uvo svrbelo i koliko puta mu je zvonio mobilni što o njemu mnogo govori. Ako procenim da je vredan truda da ga ne zovem nikako. Mnogo je lepše biti plen nego lovac. Utvrdili naučnici. Da kuliram i budem sigurna da ni jedna druga neće da mu natrči na nišan. Na prvom sastanku da budem opuštena. Da se smešim i da dišem. K’o da sam na porodjaju. Da govorim telom ako smislim šta ’oću da kažem. I da pustim njega da vodi konverzaciju. Ako sam imala prilike da se prethodno raspitam za koji klub navija, koji mu je omiljen sport, omiljena grupa, vrsta muzike, da klimam glavom i eventualno prozborim – I ja isto! Da mi nikako ne padne napamet da pričam ružno o svojim bivišim muškarcima. Misliće da ću tako i o njemu kad me bude ostavio. Da pričam sve najbolje da on vidi kako sam svetska ženska. Ako on bude pričao ružno o svojim bivšim devojkama treba da znam da muškarci nisu skloni ogovaranju i zlim mislima nego da je baš bilo tako, da mu je neka aspida zagorčala život i da imam razumevanja, majčinski da se postavim i kažem – Ako, samo se ti isplači. Ako on slučajno pomene da je nešto volela i njegova bivša da ne reagujem. Muškarcima je vrlo teško da se prešaltuju na drugi kolosek. Treba im vreme. Ja da se prešaltujem još dok sam birala koje gaće da obučem jer je ženama to lakše a i muškarci ne vole kad ih uporedjuju. Ako mi baš padne na pamet i zapne da tokom prvog sastanka imami seks dobro da vodim računa šta ću obući. Nikako gaće sa rol kragnom da ne misli da sam zatucana. Ali nikako ni nešto preterano seksi da ne pomisli da mi je samo seks u glavi. Ja na njegove gaće da ne obraćam pažnju jer je muškarcima to nebitno. Ako se pojavi u gaćama sa pokemonima da znam da je u duši dete a ako ima gaće sa tasmanijskim djavolom da znam da ispod njih čuči aždaha. Da ponesem kondom jer svaka savremena žena mora da ima kondom u tašni. Al’ da ga ne vadim nego da čekam da on izvadi svoj. Pristojnije je a možda će i njegova boja više da mi se svidi. Ako seks ne bude nešto naročito, kome je uspelo na prvom sastanku, da znam da će drugi put biti bolje. Praksa čuda čini. Posle svega toga da ga ne pitam kad ćemo se videti sledeći put nego da idem kući i buljim u telefon. Ako se on danima ne javi to je zato što je on, jelte, čovek s obavezama. A možda čeka da se ja javim. Al’ to da ne radim po cenu života jer će pomisliti svašta. Ja da ne mislim ništa. Nije predvidjeno scenarijem. Ni na prvom sastanku. Ni životno. Da slušam i čitam šta su naučnici i psiholozi utvrdili i da nosim podsetnik u tašni. Da se ponašam kao ovca a osećam kao žena. Ako to nisam naučila ne treba da uživam u životu. Nikako ne smem da se opustim. Nisam ja čovek nego žena. Ima da budem zdrava i poštena.

Armirač betona bez posla volontirao bi...

Mahlat — Tue, 16 Jun 2009 10:06:46 +0000

Odmah po saznanju da sam prerano sebe penzionisala i da ću da crknem od dosade reših da kao nešto radim. Odluka ravna onoj da sam rešila da se prijavim za prvo putovanje na Mars. I da sam na čekanju. Nemam one o’zgo, one o’zdo, nikoga. Računam umem po nešto a imam i napismeno da to umem. A umem i ono što nemam napismeno. Traženje posla mi se svelo na praćenje. Pratim šta se dešava pa ako mi se baš nešto svidi. Nije mi zapelo. Svakog jutra dobijem mejl od Bestjobs sa latinskom izrekom za taj dan i srpskom mudrošću od pre Hrista. Pre par meseci sam im poslala CV. I, kako rekoh, svakog jutra dobijem mejl – 318 novih poslova, 27 za vas... 28 novih poslova 11 za vas. Svakog jutra dobijam obaveštenje da mogu da se prijavim za PHP programera, vozača viljuškare i armirača betona! Ima par meseci. I svakog jutra zevam u ponude, nikako da se setim da l’ sam napisala da znam da vozim viljuškaru i armiram taj beton ili kako se to već kaže. Što se PHP programiranja tiče imam knjigu. Al’ ni to nisam napisala. Doduše, napišu mi usput i da mogu da se odjavim ako nisam zadovoljna ili da im javim ako nađem posao biće presrećni. I ne odjavljujem se, eto, tek da vidim hoće li konačno naći tog armirača a i da ih usrećim ako se prijavim pa me prime da ja armiram. Ovoj zemlji su toliko potrebni armirači betona da mi lepo dođe da se prekvalifikujem. Mogu i u zidara. Mogu i visak da držim. Mahlat, pomoćna radnica na gradilištu. Dakle, ostalo mi je da volontiram. Da ne kradem bogu dane. Baš bi mi prijao neki lagan volonterski posao. Svi bi bili srećni i oni što me ne bi plaćali a boga mi i ja što nisam zaludna. I sednem da napišem oglas – Žena, dobrodržeća, poštena, pije i puši, psuje, laje na zvezde i reži na prolaznike, pljuje po vlasti, volontirala bi na poslovima... I stane mi mozak. Nemam ideju. Nemam ideju. Nemam ideju. I nađem. U Švajcarskoj zapošljavaju volontere da maze mačke. Tri puta nedeljno po četiri sata. Pravi posao za mene. Ja je mazim, psujem, pljujem, ona pojma nema nego prede. Srećna ona srećna ja. Nego, nemam vizu. Neće mi je ni dati. Ko bi mi poverovao da idem da mazim mačke. Pa ako ima neko ovde ko nema posao a ko hoće da volontira kao mačka može da se prijavi. Jedini uslov je da zna da prede. Oboje da budemo srećni.

Karmin

Mahlat — Tue, 16 Jun 2009 20:34:38 +0000

Nedostižno estetsko sredstvo. Za mene. Kako ga namažem na usta, što sam probala par puta, tako me spopadne vrućina k'o da sam u sred pustinje bez nade da ću da naletim na oazu. Kad baš moram da se našminkam imaću kompletnu šminku al' bez karmina. Ni jednu sliku nemam na kojoj sam nakarminisana. Što me spopada vrućina nikad nisam odgonetnula. A i od te vrućinske frke, kad god ga stavim pa se pogledam, sama sebi izgledam k'o žena koja umesto usta ima majmunsko dupe. Stalno jadna gledam filmove, ona komplet našminkana, sa sve krv crvenim karminom, on je svlači, strast, seks, ona na njemu pa on na njoj, pa oh, oh, ah, ah, i sve gotovo a ona i dalje sa tim krv crvenim karminom na usnama. Odma' mi bude žao što ja takvu scenu nikad nisam imala a neću je ni imati, ne na filmu, nego 'vako u životu.. Posle se smirim kad se prisetim da bi ja posle takvog ljubavnog čina sa krv crvenim karminom garantovano izgledala k'o da sam ga celu noć klala a ne ljubila. mislim, to se ne razmazuje samo na filmu. Ne znam da l' se sećate, polovinom osamdesetih godina bili u modi oni turski zeleni karmini. Slabo se ja razumem u hemiju kako nesto zeleno postane crveno ako nije kameleon al' objasniše mi da so to fenomenalni karmini koji oksidiraju i da na svakom licu imaju drugu nijansu. Ja na moru sa dve drugarice i jedno veče me spopadnu, namaži, namaži, ionako je vrućina, namaži... i ja namažem. Pogledam njih dve, ista nijansa. Uzmem ogledalo, ista i moja. Osetim se blago kretenski, na šta li ćemo da ličimo sa tim istim majmunskim guzicama kad izađemo, probam da skinem - e ne može. Traje danima. Ujutru se umal' nisam šlogirala, sve tri krmeljive, oči nam crvene k'o da smo celu noć varile auspuh, raščupane, s podočnjacima do poda al' nakarminisane. Idealne za horor film. Jedva mi ''prošo'' taj karmin posle tri dana. Ko da me virus spopao. Tako odvratnu crvenu boju nikad više nisam videla. Od tad kad mi kažu da se neki karmin ne skida ja se živa istraumiram. Neka fala, dobra su mi usta i ovako. E, kao po običaju danas utvrdim da sam totalni promašaj i nedovršena žena, naročito žena za koju ostatak sveta ne možeda utvrdi kakav joj je ljubavni život, da l' je seksualno zadovoljna il' seksualno nedovršena pa pomalo histerična. Najnovije naučno istraživanje (obrati pažnju - naučno) je došlo do sledećih zaključaka: žene koje imaju odličan ljubavni život nose svetlo roze, koralno crvene i tamno crvene karmine; one koje imaju loš ljubavni život nose ciklama boju. Ja sam znači žena koja nema ljubavni život čim ne stavljam karmin. Šta čovek da utvrdi kad me pogleda. Ništa. Promašaj. Nezainteresovana. E sad, poslovno uspešne žene stavljaju svetlo crvene, ljubičaste, koralno crvene i ciklama karmine. One tunjave što nemaju pojma, poslovno neuspešne, nose svetlo roze karmine. Sad vidite poređenje, ako imam dobar ljubavni život nosiću svetlo roze karmin al' ta boja istovremeno pokazuje da sam neuspešna poslovna žena. Ciklama koja pokazuje da mi je ljubavni život nikakav istovremeno pokazuje da sam žena aždaja u poslu. Ko je ovo utvrdio stavim ga na djoku. I zavrtim u krug. Pa na osnovu toga koliko obrtaja napravi reći ću koliko je uspešan naučnik. Ovo samo pokazuje da predrasude nikad neće izaći iz mode. Ako imam dobar ljubavni život logično je da sam u poslu nikakva, gde ima da žena bude dobra na oba polja. Ako sam uspešna poslovna žena znači da me ljubav, muškarci seks i varijacije na temu uopšte ne interesuju. I sad, ako budem trebala da idem na neki razgovor za posao treba, jelte, da se prikažem u najboljem izdanju. Našminkana i s karminom. I treba da odlučim koji da stavim pošto znam za foru. Ako hoću da ostavim utisak žene - za mene nema iznenađenja - staviću ciklama karmin. Al' šta ako je taj što treba da razgovara sa mnom starovremski čovek, onaj što misli da kad tad moram i da prilegnem, pa me posmatra, posmatra, i odbije me s mišlju da mene to ne interesuje. Zbog karmina da ostanem bez posla! Ili se odlučim za neku od onih boja koja pokazuje da mi je ljubavni život dostig'o zavidan nivo. Posmatraće me, posmatraće, i doći do zaljučka da samo na ono mislim. I opet ću da ostanem bez posla. Drugo, ako stavim bilo koji karmin i dobijem napad vrućine dobiću želju da se otkopčavam što opet nije dobro na poslovnom razgovoru. Jedino mi ostaje da sačekam epohalno naučno otkriće o tome kakav mi je ljubavni život na osnovu laka za nokte. Al' sad ću odma', iz inata, da ih nalakiram crnim. Pa nek' misli ko šta 'oće.

Beleške jedne Mahlat

Mahlat — Thu, 18 Jun 2009 08:10:37 +0000

Kad su me prvi put pitali šta ću biti kad porastem odgovorila sam – čistačica. Umal’ ne poumiraše. Što, bre?! Pa eto, imali smo metlu, stajala naslonjena na zid kuće, mlatio sa njom po dvorištu ko je hteo. I pevao. Kako joj ja priđem tako vrisnu na mene da je ne pipam. To je prljavo! Svi pevali s metlom, ja večito plakala što ne smem da je pipnem. Tako sam počela da sanjam da budem čistačica i imam svoju metlu. Vrlo rano sam saznala da sam budala. Budalo jedna, metla ti ne gine. Posle godinama nisu smeli da me pitaju šta ću biti kad porastem. Naročito kad smo imali goste da ne moraju posle da se izvinjavaju. Kad su me pitali rekla sam – Momo Kapor. A???!!! Momo Kapor, brate! Šta je tu čudno. Pijem viski i pišem. I ne radim nigde. Saznadoh da nisam normalna. Onda sam jednog dana stavila zadnju tačku na neko pisanje, isplakala se, predala rukopis, sipala sebi viski i sela ispred ogledala. I napila se te noći čekajući da me Momo pogleda iz ogledala. U medjuvremenu sve što sam radila i što sam bila u pojedinim trenucima bilo je slučajno. Dobar dan, govori Mahlat... da li biste bili ljubazni... Radila sve sa elanom dok se nije desilo da sa druge strane jedna karakondžula odgovori – Neću da budem ljubazna! A?! Neću da budem ljubazna! Vidim ja, j*** neko nju pa bi ona sad mene. Isto tako ružno kao što su nju. Onda sam radila na poslovima deficitarnog kadra. Sve dok se nisam zapitala kako deficitaran kadar može da ima platu na papiru a ne može u džepu. Podnela zahtev za sporazumni raskid radnog, deficitarnog, odnosa. Ne može. Zakon ne dozvoljava da mi daju otkaz kad sam deficitarna. Gde da nadju drugu deficitarnu. Pozvala direktora na dvoboj, da bira oružje i počela da vrištim. Prestala tek kad su mi dali radnu knjižicu. Danas sam radno nepodobna i seksualno poželjna. Odbiće me za svaki posao jer... znate, preferiramo mlađi kadar. Ali možemo da izađemo na piće. E ne možemo! Ja možda ne mogu da biram sa kim ću da radim ali mogu sa kim ću da pijem. I ono posle toga. Divna sam, otresita žena. Al’ to za posao nije poželjno. Za ono jeste. Nešto porazmislim kako nije mnogo lakše da me zaposli, povede na službeni put, napije i iskoristi. Eto i radnice i seksa. Ovako jednu mora da zaposli a drugu, to jest, mene da šeta mimo radnog vremena, ok’le mu vreme za tako nešto u firmi koja preferira mlađi, neiskusan, kadar. Onaj o’zgo tako kaže. On o’zdo je tu da sprovodi u delo njegove reči. Sam ja ružna? Niste, baš ste lepa žena. Al’ nemate 25 godina. Pa imala sam, jebem mu mater! Ne vredi. Ali, pozvaće me ako se ukaže nešto, da popijemo piće i prodivanimo o onome što mu se ukazalo, javilo, o nekoj njegovoj suludoj ideji. Fala. Ne treba. Ako počne da ti se javlja zovi nekog drugog. Kad bi me sad neko pitao šta bih volela da budem kad porastem rekla bih – muškarac. Što? Eto tako. Da mi poraste penis pa da ja krenem da j**** i ove oz’go i ove o’zdo. U svim mogućim pozama. Dok ne crknu. Sedi di si. Ja sam Mahlat kojoj metla nije poginula. Još uvek u tranziciji ka gos’n Kaporu. Slušam i pišem. Ne skitam. Ne isplati se.

Ne mogu da odolim

Mahlat — Thu, 18 Jun 2009 13:32:05 +0000

Trudih se al’ ne vredi. Toliko me Deda inspirisao da mi sve inspiracija na uši izlazi. Elem, gubljenje nevinosti. Njoj prvi put. Njemu ihiiii. Ona diše ko da je neko steg’o za vrat. On diše kroz nos, usta ne sme da otvori, ako otvori zabalaviće, pripala mu neotvorena! Ovo je prvi put a možda i poslednji da nema sa kim da ga uporedi. Ona misli da je dobio napad astme. Ona traži da se ugasi svetlo. On pobesni, šta da vidi kog djavola u mraku. Gasi, obaviće pos’o na pipanje. Ona privikava oči na mrak i misli da on bolje vidi od nje pa počinje da radi ko propeler i da se pokriva kad god primeti da su mu oči otvorene. Lome ruke. Gde god je pipne ona prostenje – nemooooj, neeeemoj… Kaže joj da ima najlepšu kožu na svetu, najlepše sise na svetu i najlepšu tvrdu guzu na svetu. Ona na trenutak ponosna. On pita – Je l’ ti lepo? Ona – Šta, bre, je l’ mi lepo? On – Jesi uzbudjena? Ona pojma nema, valjda jeste, otkud zna kad joj je prvi put. On – Hoćeš da ga pipneš? Ona bi s manje straha pipnula zmiju otrovnicu. Ona – Boliiiiii, boooooli… On – Mora malo… Ona – Boli mnogo… On - Pa mora… stisni zube. Ona stisne noge. On misli – šta li mi je ovo trebalo. Ona – ubiću se, šta ako ostanem trudna. Ona – Je l’ gotovo? On – Čekaj još malo... Ona misli kako će da je ubije otac ako zakasni kući. Ponovo joj se čini da on ima napad astme sa tendencijom da predje u infarkt celokupnog organizma, viče – Šta ti je, šta ti je! On znojav, Ona pokisla. Pita je kako je bilo. Ona ga mrzi najviše na svetu. Pita ga – Je l’ me voliš i sad kao pre? On – Ahaaaa... On – Ne brini, biće bolje sledeći put. Ona misli - A! Koji, bre, sledeći put! Namerava da se ubije. Ubeđena je da laže i da je ne voli, da je voli ne bi je mučio. On ortaku – Jedva, brate! Ona drugarici – Seks je obično sranje. Plače. Naravoučenije: Za žene - nema. Za muškarce – ko hoće da ga pamte ko krutog nemoj nikad da bude Kurt. Čista je laž da žene celog života pamte prvog, uglavnom se trude da ga zaborave a ako ga pamte pamte ga k’o zlotvora nevidjenog. Ko ovde pronađe strast, to jest, kako je ona surfovala po talasima strasti, vodim ga na večeru. Deda, tebe vodim obaška jer si mi bio muza za ovaj post.

O + (N x S) + Cpm/T + He

Mahlat — Fri, 19 Jun 2009 22:19:37 +0000

Juče, 19. juna je bio najsrećniji dan u godini. Izračunao psiholog Klif Arnal (Cliff Arnall) po formuli iz naslova, gde je: O – vreme provedeno na otvorenom; N – priroda; S – društvena interakcija; Cpm – uspomene iz detinjstva; T – temperatura i He – uzbudjenje zbog predstojećeg odmora. Ja čekala da prođe dan pa da vidim da l’ mi je bio najsrećniji il’ da ga zaboravim. O – provela 15 minuta napolju koliko mi je trebalo da obavim osnovnu kupovinu; N – prirodi sam sve po spisku, gledajući je kroz prozor, uglavnom zbog spoljne temperature; S – danas sam uzajamno dejstvovala samo sa ljubimcem, pojma nemam da l’ to da računam u društvenu interakciju ili da zadržim u bračnoj; Cpm – zaboravila sam da treba da mislim na detinjstvo pa sam mislila sad i prvo sam se setila kako su me ganjali sa ribljim uljem pa mi pripalo muka; T - nije bila bebeće optimalna oko 22 stepena pa sam živčanila; He – nemam osećaj godišnjeg odmora, ljubimac se danas raspustio al’ doš’o kući histeričan što mora da piše svedočanstva i lud od vrućine; Stavila na papir: O + (N x S) + Cpm/T + He = 15 + ( vrućina x ljubimac) + riblje ulje/33 C + ljubimac se raspustio = … i nisam dobila 19 jun. Nisam dobila ništa. Ne umem da izračunam. Pa reših da verujem. Juče mi je bio najsrećniji dan u godini.

Blog lažovi

Mahlat — Sat, 20 Jun 2009 08:41:41 +0000

Ne znam ništa o blogovanju. Unapred da kažem. Nikada nisam pročitala ni jedno uputstvo, ni jedan tekst o pravilima blogovanja. Uglavnom pišem iz stomaka. I iz glave. U stvari, onako kako mislim i osećam. Priznajem, ne mislim uvek ni dobro ni lepo a osećam kako osećam, drugačije ne umem. Stojim iza svake napisane reči isto kao da sam je izgovorila, ne vidim razliku. Blogove uglavnom gledam kao knjige – sad kad otvorim pročitaću neku istinu. Nečiju. Nije važno koju, da li se tiče kamata u bankama ili najobičnije šetnje pored reke. Krenula sam u blogovanje potpuno sigurna da iza blogova sede ljudi. Blogeri. Isto kao kad odete na sud a ispred vas sedi čovek – sudija. Ili čovek – doktor. Ljudi koji misle, imaju potrebu nešto da kažu, priliku i mesto gde će reći. Dakle, biće da sam krenula sa pogrešnim uverenjem da su blogeri ljudi. Trebalo je da znam da većina smatra da su blogeri posebna podvrsta kojoj je dozvoljeno sve. Većina blogera su oni koji još uvek nemaju internet u kući pa bloguju sa posla. Potpuno veruju pisanju naših medija da je internet zlo, došlo iz mrske i imperijalističke Amerike, neće to čudo da unesu u kuću. Al’ ne mogu da odole. To su blog dijagnostičari. Čim počneš da bloguješ njih nekoliko ti postave dijagnozu da nisi normalan čim bloguješ. Normalna žena kuva, pere, pegla i puši. Što mužu, što ljubavniku. Ako bloguje nije zdrava u pamet. Ako priupitaš koja je razlika izmedju tebe i njih dobiješ odgovor neprevodiv na zdrav razum. Blog dijagnostičari čitaju blogove i potpuno su ubeđeni da je svaki post napisan specijalno za njih samo ako se pronađu u nekom detalju iako onaj koji piše pojma nema ni ko ga čita a još manje zna da je recimo neko prevaren pa da ga je svojim postom dirnuo u slabu tačku. Zbog iznošenja svog mišljenja, na svom blogu, prilepljeno mi je da sam nedojebana, kurva, kurveštija (objašnjeno - i od kurve veštija), mudroserka. Priznajem, ovca sam koja je zbog ovakvih stvari bila u predinfarktnom stanju. Zblanuta. Otvoreni usta čitala i mislila - ne mogu da verujem... Ako se obratiš administratoru dobiješ lep i kulturan odgovor da je mnogo važnije da neki blog sistem ima više registrovanih blogera od nekog drugog blog sistema (konkurencija na tržištu) i o demokratskoj solobodi govora. Evo, priznajem da sam neviđena ovca ja sam mislila da je sloboda govora da vikneš ’’Car je go’’ a ne da nekome kažeš da je kurva. Blogujući u grupi, jelte, doživela sam da budem proglašena za najvećeg kretena koji se pojavio na internetu kad god sam rekla ’’Car je go’’, Otkud mi pravo da rušim strogo utvrđene standarde internet ponašanja koji se svode na: svi smo anonimni svi lažemo svi krademo svi smo ljigavi internet je mesto za niske strasti svih vrsta internet je javno dobro, kakvi autorski tekstovi pa šta ako neko laže i krade, ovo je internet! Ovo je internet! Mesto gde su dozvoljene sve nedozvoljene stvari. I mesto gde će bagra da ispliva isto kao i u onom životu koji nije internetski. Ko nema obraz – nema ga. Ali je prilično glasan i prilično uporan. I laž se ipak mnogo žešće brani nego istina. Istina je uglavnom stidljiva. Primer – blogerka objavila ’’Vrati mi moje krpice’’ od prvog do zadnjeg slova. Njih tridesetoro joj napisalo komentare – Divna ti je ova pesma, svaka ti čast! Ona se zahvaljuje. Moja pamet uvređena, napišem: Ej, bre, jeste li vi normalni! I dobijem epitet da sam krava koja im ruši druženje. Od svih tridesetoro. Blogerka krade. Post po post. Napišem post o tome da nije lepo krasti, nigde ne pomenem o kome se radi već napišem – ajde dosta je bilo. Ona napiše da sam ja jedan suvi kreten i organizuje hajku u kojoj ja saznam baš to da je internet javno dobro. Njih pedesetoro mi odgovori da je ta lopuža divna osoba kod koje se na blogu svi zabavljaju, pa šta ako krade, ta do koje krade neka prestane da bloguje ako ne želi da bude pokradena. Na jedan moj tekst mi jedna napiše da ga je pročitala zajedno sa svojim mužem i da je on rekao da sam najobičnija kurvetina kojoj bi on pokazao njenog boga samo da sam njegova žena. Par dana posle toga je napisala da njen muž ne zna da ona ima blog jer je to njena intimna stvar i da mu ona nikad ne bi otkrila da bloguje i gde bloguje. Bloger – piše o tome kako i posle trista godina braka voli svoju ženu, patetično, da se ispovraćaš, u mali milion postova. Pri tom se udvara svakoj blogerki i svaka ga prihvata – kad voli nju valjda će i mene. Čas piše da ima dvoje dece, čas troje, čas dva sina, čas tri ćerke. Neviđen prevarant koga je sa tri klika mišem vrlo lako provaliti. Što bi to bilo ko radio. Čovek piše o ljubavi i daje šansu ljubavi. Blogerka mesecima pati što je ostavio muž. Čitav internet svet je teši da život ide dalje. I ja među njima. Onda samo provališ da je u srećnom braku. Ako može da bude srećan brak u kome se toliko pati za ljubavnikom. Blogerka koja me redovno čita i komentariše objavljuje moj tekst sa napomenom da je divn i poučan, da ga je našla na netu i da ne zna čiji je. Samo nedelju dana pošto sam ga objavila ja. Rekoh joj, ona meni da sam baksuz. Ovo su samo blagi primeri, o onim krupnijim lažima i prevarama ne mogu, o onome da je neko žensko a bloguje kao muško, da lažu iz kog su grada, bilo bi predugo a i ne bi imalo efekta ako ne dokumentujem a neću. Ja sam još uvek naopako pristojna pa ne mogu nekome u blog da kažem da je lažov. Samo se pitam čemu. Otkud nekome tolika energija da mesecima i godinama bude neko drugi. Dobro, razumela sam što je Radovan Karadžić tihovao kao Dr Dabić. Koja opasnost preti blogerima pa se lažno predstavljaju? Koji je cilj? Sa zadovoljstvom bih ukinula sve slobodne blog sisteme. Tek da se malo isfiltriraju blogeri. Ko hoće da laže i krade neka plati. Svaka ljubav košta. Što bi ljubav prema laganju bila izuzetak.

Ljubavno pismo

Mahlat — Sat, 20 Jun 2009 18:25:14 +0000

One woman show

Mahlat — Sat, 20 Jun 2009 23:20:19 +0000

Staneš ispred ogledala i pogledaš svoje lice. Onda se okreneš i pokušaš da pogledaš svoje dupe u pozi ’’Narode, još samo večeras u vašem gradu žena od gume’’. Drugačije je nemoguće videti ga pošto nam je, jelte, dupe uvek pozadi. Konstatacija: lice se malo razvuklo, obrazi nekako spali, imam utisak da će lice da mi sklizne i na kraju odpadne sa sve ušima. Dupe isto kao što je i bilo. Ne prati lice. Zaključak: Ko misli glavom a naročito ko se beči na raznorazne pojave on i lice brže potroši. Dupe stalno nešto stežeš da te ne zaskoče otpozadi, radiš te vežbe, pa ga tako i sačuvaš. Optimističan zaključak: Lice koje preti da otpadne je zrelo jerbo samo zrele voćke otpadju. Logičan zaključak – zrela sam. Taman. Još logičniji zaključak – ako zrelo voće prija stomaku onda i zrele žene prijaju muškarcima. Zdravorazumski zaključak (Mahlat, ajd’ ne seri, majke ti): muškarci su deca u duši i vole da kradu zeleno voće taman se strmeknuli s neke grane. Panika: stig’o infarkt. Sedativ: dve viljamovke. Petogodišnji plan – misliti dupetom i odmoriti lice. Primer iz prakse: prvi petogodišnji plan u SFRJ sprovođen deset godina. Panika: gde je onaj infarkt! Sedativ: još dve viljamovke. Proba ispred ogledala: uuuuuuuu, kako sam lepa! Zdravica: Nek ide život!

Sova, ševa i ostale ptičurine aktivne kad pada kiša

Mahlat — Tue, 23 Jun 2009 05:21:46 +0000

Malo ranojutarnje razmišljanje Srbija ima manjak para u budžetu, manjak fabrika, sirovina, mostova, čega god hoćeš, sve manjak do manjka. Zvanične statistike. Ja, eto, živim u zemlji koja ima manjak i to prihvatam k’o normalno iako mi nije jasno kako možeš da imaš ono što nemaš. Srbija nasuprot ovome ima višak radne snage što je direktna posledica viška ljudi. Ni ovo mi nije jasno. Kako može da ima višak radne snage kad je premijer lepo rek’o da se svako ko izgubi posao odmah zaposli na drugom radnom mestu a predsednik da se prekvalifikujemo i naučimo da radimo na kompjuteru. Znači ima radnih mesta naročito za kompjuterima. U Zaječaru nepoznati lopovi provalili u Zavod za javno zdravlje. Pojedoh se što su nepoznati, mislim u ovoj zemlji ima toliko poznatih lopova pa ništa. Elem, nepoznati lopovi u traganju za nečim porazbijali i izgazili staklene posude koje su valjda epruvete nego mediji računaju da je epruveta reč nepoznata nepoznatim lopovima, u kojima su bili uzorci krvi za testiranje na HIV. Diretkor tog zavoda pozvao nepoznate lopove da se odma’ jave jerbo su se možda zarazili. One što su im prosuli krv pozvaće da im ponovo izvade malo. Ne znam što bi pošto su rekli da su nepoznati lopovi najverovatnije zaraženi, znači ovima su već pregledali krv i konstatovali zarazu. Drugo, godinama nas uče da HIV-om ne možemo da se zarazimo kapljično, ni pod razno, znači ni nepoznati lopovi ne mogu da se zaraze preko cipela. E, sad, ako su nepoznati lopovi glupi k’o što mediji računaju da jesu oni će da se jave. Druga gos’n Čedu danima prozivaju sa – Čedo, oklen ti pare! Govori! Ne znam kako se niko nije dosetio da zaustavlja ljude na ulici i ljubazno pita – Izvin’te je l’ imate vi gaće na dupetu. Ovaj ako kaže da ima odmah mogu i njega da počnu da prozivaju – NN, oklen ti gaće! Mislim, kako i jedan Srbin može da ima gaće kad je potrošaka korpa jedno dva puta skuplja od plate a u njoj ima mesta samo za najjeftiniji sapun i ostale proizvode koje niko živi ne koristi, uvek se čudim kako ih iskopaju. Gaće nikad nisu u potoršačkoj korpi prema tome svaki Srbin koji ima gaće je odmah sumnjiv da je do njih došao nekim nečasnim radnjama. Predsednica skupštine nosi cipele od 400 eura. Ja nosim od 300, jes’ da sam ih kupila na sniženju al’ oni nemaju pojma. Treba da me zaustave, priupitaju – Je li, Mahlat, oklen tebi cipele od 300 eura i odma’ da mi prebiju noge ako ne znam k’o što ne znam. Mogu da slažem da sam prešla u vegetarijance i da ne trošim pare na onih 75 grama mesa koji mi pripadaju dnevno kako je izračunao Zavod za statistiku, ne jedem ni ono jedno jaje koje mi pripada po istoj statistici a ne popijem ni ono pola čaše jogurta. Pošto zvanična statistika kaže da prosečno sprsko domaćinstvo može da preživi sa 560 dinara dnevno ja rešila da postanem fina građanka i trošim taman toliko, da ne živim više raskalašno. Krenula juče i rešila da kupim tri jaja, jednu i po čašu jogurta, 225 grama mesa i pola hleba. Utvrdim da ne mogu da kupim tri jaja, ne daju, mora 10. A ne mogu ni jedan i po jogurt. I opustila se. Natrpala u kolica neke gluposti, izmedju ostalog i lubenicu, sva sam bila pod stresom da će me privesti, mislim lubenica nije na spisku, računa se u luksuz. Ja još kupila celu umesto tri kriške. Na kasi čuveno – nemam para na kartici iako znam da imam. Ostavim sve ono i odem na automat. I tamo kaže da nemam. Pozovem ljubimca i histerično mu saopštim da dodje i donese bele pare za crne dane jerbo, eto, nemam para. On doš’o izbezumljen, nije mu prvi put da me otkupljuje na kasi, udruženo se izvinjavasmo što smo ih mučili, platismo, izadjosmo, ja na automat... ima para. Predomislio se u medjuvremenu. Slatko sam te probne pare, 3 000, odma’ potrošila na gluposti pa nek’ me uhapse kao raskalašnu Srpkinju. I sad nešto razmišljam ako je zvanična statistika obavestila državu da ja mogu da živim sa 560 dinara dnevno možda ima neki blokator koji, brate, ne dozvoljava da trošim više. Možda država misli na mene. Da štedim pa da kupim gaće. Mora da je neki trik u pitanju. E, vrhunac svega je reklama za neku budibogsnama mobilnu tarifu koja podrazumeva da ja legnem sa ljubimcem u krevet i pozovem ga telefonom pa ga umilno pitam – ’oćemo ono il’ da spavamo. Ili pozovem ljubimicu u susednu sobu da je pitam šta izvoljeva za večeru. Ili je pozovem dok je u kupatilu da je pitam hoće li skoro. Sve po sistemu – siroma’ kad ima mast on je i na dupe maže. Onda se prisetim kako sam pročitala koje su prednosti cyberseksa – možeš s kim hoćeš, kako hoćeš i u svako doba a najveća prednost je što nikako, ni pod razno, ne možeš da dobiješ neku spolnu bolest. Sad mogu da uplatim ovu ‘’mast na dupe’’ tarifu i da dahćem ljubimcu preko telefona ili da njega posadim za statični kompjuter, ja da uzmem mobilni laptop i sednem u kuhinju pa da se pravimo da smo stranci, imamo taj bezbedan syberseks, da se ne umaramo bezveze. I tako… ako uskoro ne grane sunce ne garantujem za sebe…

Desno uvo umreženo sa levom logikom

Mahlat — Wed, 24 Jun 2009 18:05:19 +0000

Pisah pre nekoliko meseci kako sam šmrcala kad sam pročitala da je umrla ona majmunica što je znala 250 reči. Nije što je umrla, neće ni mene majmunski svet da žali, nego zato što je znala samo 250 reči, nikakav joj fond bio a komunincirala je sa naučnicima! Moj fond bogat, prebogat, što običnih reči, što stranih, što psovki, kad krenem da pričam pa počnem da kitim... i opet me malo njih razume. E zbog toga sam šmrcala. Nego, onda mi nije bilo jasno, nije sad a neće biti ni ubuduće, vidim da ne kontam baš do kraja, šta su hteli ti naučnici. Otkud im ideja da uče majmune da govore i šta su očekivali. Da l' očekuju da im neki jednom ispriča kako je njegov pra, pra, pradeda iz čiste dosade rešio da uspravi glavu i postane još veći majmun nego što je bio do tad i dovede svet na ivicu propasti. Kad je počeo da se množi. I da popravlja prirodu i uređuje je onako kako on misli da treba. Ja nešto ne verujem da smo od majmuna, ne verujem ni da smo od boga al' od koga god da smo računam nije taj za džabe napravio da se medjusobno ne razumemo. Mi sa majmunima, majmuni sa ribama, ribe sa pticama i tako unakrst. Da je trebalo da se razumemo razumeli bismo se odma'. Pa mi padne na pamet da svi oni nas možda i razumeju, žive svoje lepo uređene živote vekovima i vekovima i umiru od smeha pošto ne umeju da se krste. Eto majmuni, očas posla izaberu vođu, jes da bude malo krvi al' se posle ne postavlja pitanje. Kod nas silna neka demokratija, nit' umemo da izaberemo vođu, nit' taj vođa zna šta će sa nama kad ga izaberemo. Tamo kod majmuna jedan majmun celo krdo organizuje i nikome ništa ne fali. A mi našli da pripitomljavamo majmune umesto da oni pripitomljavaju nas. Mi smo, bre divljaci! Jedini smo koji kao evoluiraju i nikako da završimo taj proces, smirimo se, sednemo i počnemo da živimo. A da ne bi ispalo da smo najgori na svetu, k'o što jesmo, naučnici skoro utvrdiše da i majmuni lažu. Vala, ne lagali! Imali su na koga i da se ugledaju. Morali smo neku bolest da im prenesemo. Doduše, majmuni više varaju nego što lažu i to uglavnom oko hrane, umeju da sakriju, pa da ne podele sa ostatkom krda što do sad nije zabeleženo. Skroz amaterski. Al' dobro, ima vremena evoluiraće majmuni, k'o što rekoh, imaju na koga da se ugledaju. Sad je ostalo da pripitomimo sve životinjske vrste i da ih naučimo koječemu. Ipak smo mi ljudi najsavršenija vrsta, orgaizovana do savršenstva, nije lepo da gledamo kako se ostale vrste zlopate. Ne znaju da lažu, kradu, prave se ludi, ništa bre! I tako... posmatraju naučnici čas majmune čas ljude, pa posmatrajući ljude utvrdiše da desno uvo kod čoveka ima prioritet u odnosu na levo, to jest, ono što čovek čuje na desno - čuo je. Kad sluša na levo to je k'o ono ''prošlo mu kroz uši''. Elem, naučnici ušli u diskoteku i umesto da igraju i napiju se k'o i svi ostali, oni posmatrali i došli do sledećeg zaključka: ako nemate cigare i pridjete nekome da mu zatražite morate da arlauknete pošto je u diskotekama, jelte, glasna muzika. Ako mu arlaučući prišapnete na desno uvo da vam treba cigareta odma' dobijete. To je zato što signal iz desnog uveta odma' putuje brzinom svetlosti u levu polovinu mozga zaduženu za logiku a ovaj zdravologično odmah vadi cigare. Ako se zeznete pa to isto zatražite na levo uvo ovaj vas samo belo pogleda, k'o krava mrtvo tele i kaže - manje jedi pa kupi. To zato što signal iz levog uveta putuje u desnu stranu mozga u kojoj nema logike. Šta ima ne znam, valjda centar za baksuzluk. Savet naučnika je da ako nešto 'oćete vodite računa na koje uvo ćete da šapućete onom od koga to hoćete. 'Odma ćete da dobijete. Ja ukapirala. Prvo ću večeras ultimativno da zahtevam da ljubimac i ja promenimo mesta u krevetu pošto mu ja naležem na levo uvo. Vidim ništa mi ne uspeva pa ću noćas signale da mu šaljem u onu zdravologičnu stranu mozga. Drugo, moram da razradim taktiku kako da stignem do desnih ušiju nekolicini ljudi odozgo. Jes' da ja odavno mislim da oni ne čuju ni na jedno ni na drugo uvo a da onaj centar za logiku nemaju uopšte, al' ako naučnici kažu da imaju i da može da uspe ako počnem da im cvrkućem na desno uvo ja ću da probam. Ništa ne mogu da izgubim a mogu mnogo da dobijem. Tako kažu u reklamama kad reklamiraju igre na sreću. Ću da probam! Ako ništa, naučiću da cvrkućem što do sad nisam umela. Treće, ja bi najvolela da mogu da stignem do nekog majmuna pa da mu prišapnem na desno uvce - Aj', leba ti, ponovo. Polako, uspravi se i kreni. Vidiš gde je ovo otišlo, ne zna se ni ko pije ni ko plaća, ko laže, ko ne laže, ko je to od koga naučio, opšta, bre, pometnja nastala. Četvrto, mogu da okrenem boga na onaj broj pa kad se uključi automat i kaže kako je bog trenutno zauzet al' da mogu da mu ostavim poruku, da sačekam zvučni signal i kažem kad ću da ga zovem da mu nešto ispričam al' da on nikako ne zaboravi da drži slušalicu na desnom uvetu da bi aktivirao logiku pošto je prošli put napravio prilično nelogičnih stvari. Peto, mogla bi ja malo da okrećem levo uvo i da sve signale obrađujem u desnoj strani mozga, da malo obiđem onu stranu gde mi je logika jerbo il' mi je logika zakržljala il' je sve nelogično. Lepo imam da primam na levo uvo, da propuštam kroz desno ne filtrirajući kroz logiku i onda mogu da me bole i levo i desno uvo za sve. I za ljude, i za majmune, i za logiku. I ko laže, ko ne laže. A i za naučnike koji uporno pokušavaju da dokažu da majmuni imaju ljudske osobine. Umesto da posmatraju ljude s namerom da naučno dokažu koji je razlog što ljudi postaju majmuni.

Devojka sa rolerima

Mahlat — Thu, 25 Jun 2009 09:33:43 +0000

Pre nekol’ko i malo više godina kad su roleri postali popularni htelo dete da mi presvisne il’ da joj kupim. Ja bila kategorična. Ne i ne. Taman prohodala kako treba i ja taman prestala da trčim za njom sad treba opet. Ne može. To moje ‘ne može’ trajalo tri dana, bilo il’ umire ona il’ ja i ja odem da kupim. Kako kupih ja tako u kuću stigoše još dva para od onih koji ne slušaju šta ja pričam nego smatraju da treba da učine detetu kad sam ja već baksuz. Tri dana sam radila k’o sirena za uzbunjivanje, to jest, ništa drugo nisam radila sem što sam visila na terasi i vrištala – pazi, nemoj na ulicu, ne jurcaj, polako… ubiću te kad te budem uhvatila… Četvrti dan vidim nemam više živaca i rešim da i ja navučem jedne i pridružim se detetu, da je držim na oku i za ruku ako budem uspela da je uhvatim. Pokušala ona da me odgovori, ma kakvi, ja nekad vozila rolšue, šta su roleri za mene. Navučem ono, nekako izadjem iz zgrade, vidim ne ide mi baš al’ reko provozaću čim stanem na ravno. Nekako se uspravih al’ sve što sam posle uspela je bilo da ličim na Bambi na ledu. Padah, vezivah noge u čvor, pokušavah da nateram noge da rolaju u istom pravcu, jok bre, ne umem. Odmakosmo od kuće, ja sve više vozim četvoronoške, pokušavam rukama da predjem metar dok se noge u rolerima vraćaju metar unazad. Ljubimica pravi piruete oko mene i samo cedi kroz suze – koji blaaam! Sve u svemu nema šta nisam uradila, mislim da sam jednog trenutka i travu pasla pokušavajući da se nekako uspravim i ličim na ženu koja zna šta će s rolerima. Na kraju kad videh da dalje ne mogu sem puzeći a da kući isto tako puzeći mogu da se vratim sva pobesnela što ne mogu da uskladim dve obične noge, skinem one rolere i sva ucveljena se vrtim kući. Bosa. I nikad ih više nisam obula. Danas dobih mejl – Best Jobs for You – Devojka sa rolerima. Devojka sa rolerima, to jest ja, treba da navuče rolere i da deli flajere vozikajući se na Adi. Poslaše mi taj mejl iako nisam studentkinja (po mogućstvu), iako imam više od 26 godina, iako nisam član te zadruge. Kakve veze ima. Mogu da se učlanim i da lažem da imam manje od 26. Sve tako kontam. Al’ kako da isfoliram da znam da vozim rolere kad ne znam. i kako da delim flajere kad mi ruke trebaju da se dočekujem na njih da ne bih razbila nos. I proradi mi mašta, ja u šortsu, majica iznad pupka, pirsing, kosa spletena u kikice, slušalice u ušima, roleri na nogama i šešir. Mislim, šešir mi treba kad god se strmeknem a onaj narod oko mene počne da umire od smeha da mogu da ga pružim da mi ubace neku paru. Jedino tako mogu da zaradim na rolerima.

Kakav narod takvi i mediji

Mahlat — Fri, 26 Jun 2009 07:52:54 +0000

Juče sam se posle ne znam poloko vremena našla u javnom gradskom prevozu. Na svakom drugom sedištu sedi čovek/žena i čita onaj dnevni list kome neću da pomenem ime. Čitaju s takvom ozbiljnošću da sam lepo mislila da je objavljen treći svetski rat. Gledam ih i razmišljam kako bi mene bilo sramota to da čitam čak i u samoći svog milog doma a da ne pričam koliko bi me bilo sramota da rastegnem te novine naočigled nekih drugih ljudi. Isto kao da sam neizdepilirana obukla suknju pa prekrstila noge. Hoću reći, čitanjem tih novina sve imam utisak da bih otkrila duboko skrivenu stvar o sebi – da sam kreten kome nema pomoći. Kad god vidim da neko to čita a viđam svakog dana imam samo jednu sliku u glavi – dve seoske sokačare koje ništa drugo ne rade već po čitav dan šetaju ulicu stoje na ćošku i ogovaraju svakoga ko prođe, dodajući nevažne i pikantne detalje a oduzimajući one važne. Sokačare koje se iživljavaju nad životima drugih ljudi, ponašaju se kao krdo divljih lavova nad gazelom. I koje odu kući tek kad su prevrnule i najsitnije srevce. Priznajem, radoznalost mi najčešće ne da mira, krenem da maltretiram sebe – pa nisi ti najpametnija na svetu - i eto, otvorim njihovo online izdanje. Koliko god odvratno bilo ipak sam ubeđena – nisu oni krivi. Oni samo zadovoljavaju tabloidnu glad tabloidnog naroda. Kakav narod takve i novine. Prosto. I verujem da su najtiražniji iako ne objavljuju čitulje. Još kad bi to objavljivali sve druge dnevne novine bi mogle da ugase. Pažljivim svakojutarnjim posmatranjem primetila sam da ljudi koji kupuju malo kao ozbiljnije novine to rade zbog čitulja. Kako ih naknadno žustro zatvore zaključujem da tog dana nije umro niko koga poznaju i da se debelo kaju što baciše tridesetak dinara. Od skoro ide neka reklama na televiziji od koje mi presedne gledanje , scena podseća na scenu iz jednog filma iza koga se takodje ne bih nikad potpisala, stid me nadjačava – on kreten sedi na nekom radnom stolu, igra se nekim daljinskim upravljačem a oko njega sedi gomila onih bodigardova što mu čuvaju telo i hrane sujetu, pripravni da pripucaju na mušicu ako uleti ili da potrče da mu brišu dupe ako mu se prisere. Ipak je on milioner. Odmah zatim iskače dečko koji euforično saopštava da je svoj prvi milion zaradio grebući neke novine, il neko kartonče, nešto tako, već budem dovoljno iznervirana da ne obratim pažnju šta da grebem. Dakle, ko ogrebe neki milion logično treba da postane kreten. Valjda je takva poruka onima koji treba da grebu svakog dana. Retke su dnevne novine koje se ne bave lutrijom i koje vam u detalje ne objasne kako da okrenete novinu i kako da zagrebete levim kažiprstom a onda da ih pozovete i kažete da ste srećni grebator ako posle toga od uzbudjenja uopšte možete da progovorite. Posle toga pišu šta im padne na pamet, znaju da niko i ne čita. Juče čujem da će većina američkih dnevnih novina i časopisa prestati sa štampom i preći na online izdanja dok ne prođe kriza. Kod nas to ne može da se desi. Prvo, mi nemamo veze sa tom krizom a drugo kakva god da je kriza kod nas je sasvim normalno da niko nikome ništa ne plaća, da novac postoji samo na papiru, da se niko ne buni i da se svi vode kao poslovno uspešni a treće, kad bi se to desilo, samo bi trideset i nešto posto ljudi, koliko po zvaničnim statistikama ima domaćinstava priključenih na internet, čitalo vesti. I to ako uopšte znaju da dođu do njih. Da se to ne bi, ne daj bože desilo, vlada je na jučerašnjoj sednici usvojila ’’interventne mere za pomoć medijima’’ kojima će pomoći sa 60 miliona dinara iz tekuće budžetske rezerve. Ja, iskreno rečeno, ne kapiram otkud im tekuća budžetska rezerva kad stalno trube da je u budžetu manjak i kad nas biju toljagom po ledjima da taj manjak popunjavamo, kako nešto što ’’ima’’ manjak može da ima tekuću rezervu. Al’ dobro, ja nisam dorasla ovoj državi,vladi još manje, ja sam duduk. ‘’Попут осталих европских земаља Влада ће помагати медиjе кординисаним оглашавањем своjих активности преко Канцелариjе за сарању са медиjима по jасно утврђеним критериjумима гледаности, читаности и адакватне циљне групе.’’ Po ovome, to jest, po ugledu na Evropu pomoć će dobiti oni koji su najviše čitani, pretpostavljam da su najviše i kupovani, što logike nema, gde su im pare, i otprilike one televizije od čijih emislija ( tipa – ako nisi zvezda u svom selu Beograd te čeka raširenih ruku ili – nemate ljubavnika, pa šta vi imate da kažete ovom narodu, nemojte da nam dolazite) polude piplmetri. Ali ono što mi ne da mira je ‘’адакватнa циљнa групa’’. Koja ciljna grupa naroda je medijima adekvatna, ili bolje rečeno koja grupa naroda je vladi adekvatna pa samim tim i medij. Pretpostavljam koja… da nije tako ne bi se mi bavili time da neke novine treba zabraniti, spaliti na lomači i slično, samo bi se to ugasilo. Ovako, narod ima baš ono što mu treba. Vlada takodje. Udarna jutrošnja vest je da je umro Majkl Džekson. Polovina internet korisnika se oprostila sa njim sa R.I.P.; legendo; uvek ćeš živeti u mom srcu; sa tobom sam ras’o i poras’o; ne mogu da verujem; neka te andjeli čuvaju; itd, itd… Vest o ogradjivanju Roma u bloku 67 tokom trajanja Univerzijade ima 11 komentara. Postavljena je u isto vreme kad i prethodna vest… Kakve ciljne grupe… smešno…

Ako ste želeli da budete konj

Mahlat — Fri, 26 Jun 2009 12:54:55 +0000

I ako ste sigurni da još uvek niste Elem, ja sam sigurna da sam konj. Teglim svašta i svakoga na grbači, ponekad kaskam, ponekad galopiram, pravim se da nemam sedlo i da me niko ne mamuza samo zato što se ne primećuje da sam konj. Ja sam konj preobučen u žensko. Ponekad sam doduše i ovca. Ne bih volela da budem al’ lepo vidim kako se neki ponašaju prema meni kao da sam ovca pa mora da jesam. Samo ti ne kapiraju da svaka ovca ima svog ovna predvodnika i to onog sa klepetušom pa sam nekako mirna. Ako ste poželeli da budete konj a ne polazi vam od ruku to jest od nogu, evo rešenja: Kim Graham, američka umetnica je toliko zaljubljena u konje i konjsku eleganciju da je smislila kako ljudi da postanu konji. Izmislila je konjske produžetke za noge koji na ljude prenose ’’tajanstvenost i ljupkost konjskog hoda’’. Ako ste do sad kao konj trčali do pošte, do posla, nemojte više. Kupite konjske noge pa s njima konjski elegantno kaskajte gde vam volja. Umetnica doduše kaže da ne izgledaju nešto ekstra ali da se u njima možete osećati kao kod svoje kuće, to jest kao konj. Jedna konjska noga košta oko 1000 dolara, dve, valjda dve hiljade, glupo ovo na komad, nećete valjda da izgledate kao pola čovek pola konj. Uz te divne, elegantne i nadasve praktične konjske noge ide i dodatna oprema od krzna, da bi vam noge izgledale verno konjski. Sedlo i mamuze će vam kupiti onaj ko želi da vas zajaše. Ja ću sad da smišljam da l’ da kupim ove noge pa da budem konj do kraja il’ da sebe proglasim umetnicom i smislim kako da nosim jaja, dajem vunu, mleko ili tako nešto. Ili da patentiram sise one krave Milke, para da se namlatim sa reklamom - Ako ste želeli a niste mogli. i onda sednem na neku livadu da me slikaju za čokoladu. Promocija pola žena pola konj, elegantno i tajanstveno.

Bajka o dečaku

Mahlat — Sat, 27 Jun 2009 13:43:38 +0000

Davno, davno, rastao je jedan mali dečak koga su učili da se lepo smeje. Govorili su mu da je najvažnije lepo se smejati. Moraš uvek da budeš srećan, govorila mu je mama. Moraš da imaš širok i lep osmeh za ceo svet, govorio mu je tata. Dečak bi ponekad pao, ponekad bi ga zadirkivala deca, ponekad bi ružno sanjao, ponekad je imao potrebu da plače i da se skupi u maminom krilu. Ne, govorila je mama, nije to ništa strašno. Ne, govorio je tata, učili smo te da se smeješ. Na šta to liči, lep i pametan dečak a plače... Kako si ti zadovoljno i nasmejano dete, divili su mu se i milovali ga po glavi. Dečak je rastao... I nije plakao. Ponekad bi se sakrio ispod stola i puštao suze da bezglasno i brzo natapaju pod. Dečak je rastao i želeo je da postane glumac pa da ponekad, na sceni, može pred svima da plače. Ne, nije to za ozbiljne dečake, govorili su mu roditelji, moraju da se završe neke ozbiljnije škole... Dečak se zaljubio... Ne, nije ona za tebe, nama treba nešto bolje za našeg sina, opet su govorili roditelji. Dečak se zaljubio i drugi i treći put... Onda se pojavila devojka u koju su se zaljubili mama i tata. I dečak je počeo da je voli, mislio je da mora, da treba, da je voli kad je vole svi ostali... I tako je dečak pristao na moranje, na takotrebanje, na «red je» i «vreme je», smejao se dok je u njemu, duboko unutra, sve plakalo...Shvatio je da su mu od života napravili jedno veliko pozorište i da mu je dečački san ispunjen, da on u stvari jeste glumac. Ali... dok su mu svi srdačno aplaudirali dečak je shvatio i da mu se uloga ne svidja, da ne ume do kraja da je odigra u toj romantičnoj komediji koju su mu namenili, da sve dobija strahovit dramski zaplet. Jednog dana je, sasvim slučajno, podigao glavu i video da na svetu postoje još neki ljudi, neki drugi, drugačiji, ljudi, da je svet pun onih sa kojima može da se priča... Tako je dečak upoznao jednu ženu... Znao je da se ona nikome neće svideti ali se ohrabrio i napravio najveći korak na svetu, koraknuo je prema njoj. Koraknula je i ona prema njemu. Jedan sad već odrastao muškarac sa dušom deteta ima nekoga pred kim može da se smeje, pred kim može da plače...Ponekad je zagrli i šapuće joj čitave noći. Ponekad se svadja sa njom kao da ništa na svetu nije važnije od te svadje. Shvatio je da je našao najvažnije, nekoga pred kim je pala maska i nestala laž, nekoga ko ga voli onakvog kakav jeste a ne kakav bi trebao da bude. Nismo te tako učili, rekli su mu roditelji, ti više nećeš biti naš sin, moraš da biraš... Jedan dečak u telu odraslog muškarca se okrenuo. - Jesi li slobodna da narednih četrdeset godina pijemo kafu zajedno? - Malo, rekla je žena. - Onda, do kraja dokle god to da traje... - Rešio si da sve prodaješ... - Ne, ja sam rešio da više ništa ne kupujem... I tako je život još jednom napravio jednu neprihvatljivu i nemoguću kombinaciju, za sve sem za jednog odraslog muškarca sa dušom dečaka i žene koja hoda pored njega. Možda ih srećete i upirete prstom u njih ali oni to ne primećuju. Oni žive svoju bajku. Nije nastupio sudnji dan. Svet se i dalje okreće u istom pravcu u kom se okretao godinama i godinama, istim ritmom, sunce izlazi svakog jutra, negde snegovi padaju, smrt još nije došla po one koji misle da će zbog ove bajke umreti. Njih će život malo mučiti a neuspeh još više. Posvećujem ovu bajku svim roditeljima koji ne umeju da vole svoju decu, koji misle da jedino oni znaju šta je za njihovu decu dobro, koji ne pristaju na njihovo odrastanje. Preporučujem da ponovo pročitaju bajku o Pinokiju. Samo je Đepeto mogao od komada drveta da napravi dečaka i udahne mu život jer ga je previše želeo. Od živog, pravog, dečaka nemoguće je napraviti drvenog lutka. Priča napisana pre tri godine. Danas je rođendan mom dečaku.

Mala nedeljna edukacija (zlu ne trebalo)

Mahlat — Sun, 28 Jun 2009 07:59:15 +0000

Taman se udubim u praćenje dnevno politične situacije s osvrtom na perspektivu – Srbija će biti lider u regionu – kad me preseče ona seksistička reklama: Muškarci znaju zašto! Ako ovde ima neki muškarac koji zna zašto, koji je prodr’o u tu veliku tajnu molim da otkrije i meni. ’Oću da crknem što nemam pojma. Ako mi niko ne kaže moraću da postanem moler pripravnik i da se nadam da ću da ukapiram. Dotle, ide leto. Sve će se manje nositi gaće. U tom bezgaćnom letnjem vremenu svake godine gomila ovih što znaju zašto ’’uhvati’’ svoj penis rajfešlusom. Žure valjda da im istina ne iscuri iz flaše sa sve penom pa ne vode računa o svom ponosu. U tom trenutku ćete, ako se nađete u prečniku od kilometar, najverovatnije čuti krik kao da je Tarzan promašio lijanu pa će vama da se strmekne na glavu. Savet doktora s iskustvom – pravite se ludi jer je muškarce u tom trenutku sramota. Prvo životinja im je uhvaćena u zamku, drugo vrište, treće plaču, četvrto misle otpašće im, peto – pitaj boga šta im se muva po glavi... pravite se ludi. Reagujte tek onda kad vas pozovu. Kad ga ugledate kako se vrti oko svoje ose brzinom od 78 obrtaja u sekundi i istovremeno skakuće gore dole sa licem prezrelog paradajza nemojte da se smejete. Koliko god da je smešno. Pokušajte da zamislite kako bi vama bilo da ste... i ovo kažu lekari koji su priticali u pomoć kad zakaže onaj ko ne sme da se smeje a smejao se pa ništa nije mogao da uradi. Ja pokušala da zamislim kako bi meni bilo da sam uhvatila svoj penis rajfešlusom dok me tamo negde čeka gomila koja zna zašto i nisam uspela. Ne’am penis. N’umem da zamislim. Kad zamislite to što je nezamislivo i prestanete da se smejete pridjite čoveku i pitajte – ’De, bre, problem! On će pantomimom da vam objasni da je problem u rajfešlusu, to jest - u tome što nije obuko gaće, to jest – u vrućini, to jest – nema gaće, to jest - znao je zašto al’ mu bilo svejedno pa iš’o da se oslobodi viška istine. Konkretni saveti: 1. pokušajte malim trzajem rajfešlusa gore – dole. Ako se bude previše drao dignite ruke. 2. sipajte na rajfešlus mineralno ulje, doći će do proklizavanja a i ne mora. 3. kažite mu - Stisni zube – i naglim trzajem povucite rajfešlus na dole. On će se ponašati kao da mu je otpao, pašće na pod, mrzeće vas najviše na svetu, pretiće vam ubistvom svim vatrenim i ’ladnim oružjima ali ga vi samo pogledajte k’o krava mrtvo tele i vratite se za sto gde muškarci znaju zašto. Kad ga budu pitali – ’De si, bre, brate bio, ustajala ti se istina, on će da slaže jer, konstatovali smo – sramota ga je. Ako sve ovo gore, pod 1, 2, 3 ne uspe, vodite ga u hitnu pomoć gde mu lekari neće amputirati penis nego će makazicama poprečno raseći rajfešlus i osloboditi ga. Doktor savetnik kaže da vi nikako, ni u ludilu, ne pokušavate sami da rasecate jer možete da ga povredite. Ne njega, nego penis mu. Niste kvalifikovani! Lažu majke mi. Kako bi mogli da od ovoga naprave disertaciju i objave je u jednom od onih britiš... of d jr... A sad molim da mi se otkrije to što muškarci znaju zašto. U slučaju da ne saznam neću imati milosti ako mi se neko obrati za pomoć. Odma’ ću da predjem na 3.

Pokosovski ciklus

Mahlat — Sun, 28 Jun 2009 15:47:01 +0000

Kad se ’’onomad’’ Kosovo ničim izazvano samoproglasilo, otcepilo, ili šta god, posebnom, novom državom osećala sam se prilično sludjenom, neobrazovanom i iznad svega izrodom roga svoga. Prvo, nisam pojma imala šta je moleban, jedva saznadoh da je to zajednička molitva. Nisam joj prisustvovala, razloga mnogo, ne verujem u pravednost svevišnjeg a drugo, ko se sve molio tog trenutka bila sam ubeđena da će Hram Svetog Save da se sruši. Treće, da se neke stvari rešavaju molitvama gde bi nam kraj bio. ’’Politika’’ je u to vreme izdala knjižicu o Kosovu i svetoj srpskoj zemlji u kojoj sam pročitala da se basne o Nemanjićima prenose s kolena na koleno. Tako saznadoh da glavni likovi u basnama nisu životinje nego Nemanjići. U toj knjižici postoji slika ispucale autentične kosovske zemlje, original zemlja oko Nila. Dobro, znam da je to simbolika ali... Tih dana svi mediji su se utrkivali da nam svima objasne kako nas je sve stari deka ’’ljuljao u krilu pa uz gusle pričao šta je nekad bilo’’, to jest, da smo svi od reda od kako smo belog danka ugledali uspavljivani i vaspitavani na junačkim pesmama pretkosovskog, kososvkog i pokosovskog ciklusa a da se na Vidovdan svi Srbi, na svim meridijanima osećaju uzvišeno, vidovdanski i kosovski. Ako se sećate kosovski ciklus vrvi od krvavih junačkih podviga, što turskih što srpskih, odsecale su se glave, nabijalo na kolac, majkama su gavrani u krila ispuštali ruke sinova, sve u svemu strava i užas. To smo učili napamet. Morali. Napravih uvod... malopre počeo film ’’Boj na Kosovu’’. Tradicionalno. Pre nego što je počeo ona što saopštava za koga je film saopšti da nije preporučljiv za decu ispod 12 godina. Mene, eto, interesuje zašto. Mislim, ako je prepričavanje krvavog stradanja srpskog naroda na Kosovu, tradicija, ako se priča deci u kolevkama umesto uspavanki, zašto je gledanje filma problem? Pa zadojena su deca, šta sad tu ima da se ne gleda. Je l’ tako - tako je! Ako i dete u kolevci zna kletvu – Ko ne do’šo na boj na Kosovo... a zašto pa da ne gledaju ono što im je u krvi, genski prenešeno. Muka mi, bre, od svega u ovoj zemlji. Manje krvi i zločina ima u ovom filmu nego danas na ulicama. To je istorijski film, koliko se ja razumem. Ali, ogradjujem se, ja mnogo, mnogo, kudikamo manje znam od onog popa što gleda filmove pre nego što im turi broj. Samo imam pravo da pitam.

Mnogo se ti, Mahlat, praviš pametna!

Mahlat — Tue, 30 Jun 2009 07:19:17 +0000

Jedan broj u imeniku manje Prvo, ne podnosim kad me neko prekida i nikako ne dozvoljava da kažem šta mislim pa moju rečenicu završi sa – Znam šta hoćeš da kažeš. Ma nemaš pojma! Ne podnosim ni kad me odsluša pa me na kraju pita – Šta si htela da kažeš. Odma’ bi da ubijam! Rekoh, bre! Šta sad treba, da analiziram samu sebe??? Drugo, ne podnosim kad neko misli da je samo on u pravu i ne ne prihvata da drugačije mišljenje uopšte postoji. Kad mi ne dozvoljava da mislim ono što mislim nego me lepo davi s tendencijom da me usmrti il’ da mislim k’o on. To obično potkrepljuje sa – Slušaj JA da ti objasnim; Čekaj, MENI se desilo – nekako moram da mislim na osnovu njegovih dešavanja, poraza i životnih iskustava. Moje ko šiša. Treće, ne podnosim rasprave telefonom, nikoga ne možeš da u’vatiš za gušu kad kulminiraju prvo i drugo. Četvrto, kad me pitaju šta bih uradila kad bi mi se nešto desilo ja izdeklamujem svoju teoriju – uradila bih to i to. I naglasim da opet nisam sigurna da bih to uradila, samo tako mislim, gde znam u kakvom bih stanju bila u nekom trenutku, da l’ bih se setila svoje teorije iz trenutaka pametnog rasudjivanja il’ bih u sekundi postala ludak koji ne vlada sobom. Zavisi. Uvek od druge strane, dogadjaja, trenutka, mogu da budem umiljato jagnje a mogu i da se pretvorim u lava koji seksualno zlostavlja gazelu pa je posle onako iscrpljenu pojede. Otkud, bre, znam koja životinja čuči u meni i koju će neko preko puta da izazove. Situacija od juče: Nisam baš ukapirala da l’ mi se žalila il’ mi se hvalila al’ priča mi prijateljica kako joj se udvara tamo neki. Nemam pojma koji al’ imam ulogu tumača njegovih udvaračkih dela i reči. Ona u dilemi. Šta ako se ispostavi da je isti kao njen bivši muž? Šta ako samo hoće ono? Šta ako im ono bude bez veze? Šta ako se zaljubi. Šta ako je ostavi? Šta ako opet bude patila? Umorih se u sekundi. Pokušah da joj objasnim da ima samo dve mogućnosti - da se odmah udavi u tome šta će biti ako bude ili da sedi kući i misli kako joj je jedna patnja u životu bila dovoljna. Da nema ništa od toga – šta bi bilo kad bi bilo a ne mora da znači. Traži preciznije objašnjenje. Ja sve ono što sam rekla okrenem naglavačke i zajebem se. Kažem otprilike - Pa dobro, bre, je l’ znaš ti koliko godina sam ja bila devojka? Znaš li koliko puta nisam mrdnula od one prve kafe, odma sam imala želju da ubijem onog preko puta. Znaš li koliko sam priča odslušala, i onih koje sam htela i onih koje nisam. Ne vredi. Neće za džabe da pije kafu, šta ako se razočara. Ja opet progovorim i opet se zajebem, to jest, kažem – Šta misliš, da mene niko, nikada, nije razočarao. Slagah doduše, malo me njih razočaralo, uglavnom oni koji su me prethodno očarali al’, eto, vidim kako postajem sve gluplja i gluplja, baš onako kako razgovor nalaže. Na sve to, moja draga prijateljica meni kaže – Lako je tebi, ti si navikla. Počeh ja, k’o džekpot, da obrćem ne bih li složila tri iste sličice da ovo razumem al’ ne ide, vidim samo imam želju da kažem – Aj’ majke ti nemoj više da me zoveš. Ni zbog čega. Umesto toga je priupitam – 'Leba, ti kako sam ja to navikla. Objasni ona meni. Dok je ona 17 godina bila u braku ja sam bila devojka. Po njenoj slobodoj proceni ja sam sretala najmanje jednog muškarca godišnje ako ne i više koji su pretendovali na mesto mog muškarca, ljubavnika, dečka, nešto tako. S obzirom da svih tih godina ja nisam uspela da se udam znači da su me svi oni ostavljali, svih sedamnaestoro ako ne i više, a sve uzevši u obzir najnormalnija stvar na svetu je da sam ja navikla da u moj život ulaze kandidati i iz njega izlaze a da to na mene ne ostavlja traga. Lako je meni bilo da ja sa nekim pijem kafu kad sam znala da od ta posla nema ništa, naviknuta sam, ona ipak ne želi da pije kafu a ni da sluša potencijalnog muškog ostavljača. Nekako dodjoh do daha al’ nikako do reči. Ne znam šta da kažem. Na kraju nekako uobličim da ne mogu da verujem da je ona još jedna od onih koja se godinama družila sa mnom ne napuštajući svoju predrasudu da ja kao sama, neudata i neostvarena lakše podnosim život od njih udatih, razvedenih, po meri nepisanih pravila, da ima taj stav - ko je meni doš’o-dobrodo’šo, ko otiš’o-opet dobro. Navikla sam. Osećam kako mi se uvređenost penje uz kičmu, izgubih i volju i želju da pričam. I kažem – ti si samo jedna ovca u mom životu na koju sam ja trošila vreme. Nažalost, nisam kad je trebalo analizirala tako kao ti. Pola sata me mučiš šta će biti ako to ne uspe, ni sekundu nisi razmislila šta će biti ako me uvrediš i pročeprkaš moju ranu. Računaš – navikla sam da neko malo, malo, pa na tu moju ranu sipa so. Ii nemoj da piješ sa njim tu kafu. Boga pitaj gde to može da odvede. A možda će čovek da se razočara. Ovako k’o ja… i ne zovi me više. Nikada, ni zbog čega… Moja dugogodišnja, verna, nerazočarana, nenaviknuta, ranjivijeg srca od mog, šta bi bilo kad bi bilo, lako je tebi drugarica reče: Mnogo se ti praviš pametna - i tresnu slušalicu. Ostadoh tako napravljeno pametna da se čudim. Posle svega, umesto da dodjemo do zaključka- pij kafu, živi život, nek ide život, dodjosmo do toga da se ja pravim pametna. Ostavi me bez mogućnosti da joj kažem da je nemoguće praviti se pametan. Nemoguće je praviti se i glup. Al’ meni je uspelo. I nisam razočarana. Naviknuta sam. Mislim, da brišem te brojeve iz imenika. I nisam pametnija. Samo sam mirnija.

Svinjski, ptičiji il' moj...

Mahlat — Tue, 30 Jun 2009 11:54:57 +0000

Nisam bila u kontaktu ni sa kim ko je doleteo iz Australije. Kijam. Kašljem. Imam temperaturu. Boli me toliko koščurina da mislim da ih imam višak. Isparavam. Umirem. Ujedam. Rekli – ko nije kontaktir’o sa ovima što preleću tri okeana da se ne javlja. Rekli da u hitnoj pomoći postoje tri poziva – žuti, zeleni i crveni. Priprema, pozor, sad. Nemam pojma koji da okrenem. Licitiram – ja l’ je ptičji, ja l’ je svinjski, ja l’ je moj rodjeni. Pijem Fervex i sve mi se prividja Drnch kako iskače iz kesice, pošto je rek’o da on deluje kao Fervex. Pitah ljubimca da malo konzumiram i Drncha, ne da. Kaže da ne izvoljevam, dosta mi je i Fervex. Taman zaspah, raspali grom negde oko Avale, zasviraše alarmi, isprepadah se živa. Zatekoh ljubimca, sav nadrndan, meri temperaturu. Sa'će i on da počne da izvoljeva. Potreban mi je savet. Kako da se osećam? Svinjski, ptičje ili onako. Trenutno se ne osećam nikako. Poruka od ljubimice: Stigli Meksikanci, svi se posrali.

U Srbiji nema šta ne može

Mahlat — Tue, 30 Jun 2009 21:44:34 +0000

Da mi je samo da se dočepam onoga koje napisao onu pesmu ’’Ovo je zemlja mojih snova, ovo je nebo puno zvezda...’’ Snove mi pokrali, oka ne smem da sklopim, sanjaću još nešto pa će mi i to ukrasti. Zvezdu nisam videla ne pamtim. Smoga kol’ko ’oćeš, što gore, što dole. Elem, ja sam niko i ništa. Mogu da dobijem batine, grip, sve tako neke gluposti. Mesto u nekom upravnom odboru ne mogu da dobijem. Nema šanse. Nisam drugarica član. Ne ulazim rektalno. A ni oralno. Nepodobna. U zadnjoj predizbornoj kampanji gos’n Apsolutno cvileo k’o ranjenik da ne glasamo za devedesete, nervir’o me do zla boga, ja bila ubeđena da u prošlost mogao da se vrati samo Majkl Dž. Foks. Dobro, znala sam da ni on ne može da nas odvede u budućnost, da ćemo da ostanemo tu negde zaglavljeni gde jesmo, kad namesti nam čovek koaliciju, mrtav ’ladan. Poče nešto nacionalno da se miri u naše ime, postavi za ministra unutrašnjih poslova onog malog od Miloševića u čije vreme smo imali dva i po policajca po glavi stanovnika i tri pendreka na dva bubrega. I eto ti sad njegove sestre u upravnom odboru u jednoj od institucija kulture. Objašnjenje nekulturnom narodu Srbije – ne može ona da bude diskriminisana samo zbog toga što je sestra ministra. ’Leba ti! A ja mogu da budem diskriminisana zato što nisam njegova sestra. Leontina Vukomanović, ona što peva one pesme pune ljubavne tuge, obnevidela od suza što joj se slivaju na crnu haljinicu pa se ne vidi, oh tragedije, u upravnom odboru Džez festivala. Da mi je samo znati šta ona ima sa džezom. Onaj Joksimović, lane moje, uguran u Medjunarodni festival muzičke omladine. Svira čovek ’armoniku, kvalifikovan je. Tamo će, kad se bude održavao festival, da se sekiraju ’de mu je Jovana isto kao što su se sekirali gde je on njoj kad je vodila onaj izbor sa kojim se obrukasmo u Moskvi. Ivana Žigon je u upravnom odboru Bitefa, valjda će tamo da povede onu decu sa Kosova koju vada sa sobom da nariču sa njom gde god joj dune. Ma pročitajte OVDE. Lepo da se šlogiraš. Sad samo čekam koju će pevaljku da predlože za ministarku kulture. Koja ovo godina beše, sve mi se nešto izmešalo. A vrhunac ludila sam doživela ovih dana kad čuh šta izgovori gradonačelnik Beograda na komemoraciji Olji Ivanjicki – Ona je sedela pored Save i sanjala mostove a mi ih sad gradimo. Reče i osta živ! Aman! Pa ti ne možeš ni u najludjem snu, da ti pozajmimo snove, da sanjaš a kamoli da gradiš ono što je ona sanjala i ’’videla’’. Svi mediji i štampani i elektronski preneli ovu izjavu. Ne daju ženi da umre ko čovek, oskrnaviše joj smrt, sprečiše je da ode onako kako je živela. Morali su da je umuvaju u svoju petparačku politiku. Što se ne umuvam negde gde mogu da dajem otkaze. Samo bih pitala – Čiji si? M’rš kući, bre! M’rš svi vi nekulturni, neobrazovani, nevaspitani, koji i dalje krojite petparačku Srbiju. Drugovi i drugarice članovi. Rektalni plivači. Kako vi uopšte možete da spavate? I šta sanjate?

Malo razmišljanje na temu – Život i kako ga steći

Mahlat — Wed, 01 Jul 2009 19:47:58 +0000

Svako ima dva izbora – da od svog života napravi laku komediju sa elementima mjuzikla ili dramu sa naznakama skorodolazeće tragedije. Kad deli uloge sebe može dodeliti jednu od glavnih ili se smestiti medju statiste. I u kukuruzu i u sopstvenom životu. I evo nas kod režije. E, to u životu, nažalost, ne postoji iako postoje već prethodno precizno napisani scenariji. Čak i kod snimanja filma scenario se menja u ’’hodu’’, prilagodjava se okolnostima, vremenskim prilikama i glumcima. Ponavljaju se scene, režiser histeriše, svako vuče na svoju stranu, pritisci skaču, kasnije u montaži mnogo toga otpadne, secka se, secka, i na kraju upakuje u smislenu priču. Film. U životu nema puno prilika da se uzvikne – Kadar peti, petnaesti put... Ili, ako vidite da glavnom glumcu ne ide baš najbolje očigledno je da nešto treba promeniti u scenariju, prilagoditi ga. Sačekati bolju vremensku priliku, da grane sunce ili počne kiša, malo odmoriti, proanalizirati – Čekaj, bre, daj da vidimo gde nam škripi ova scena... Napraviti malu pauzu u radu. Ko je pametan baciće scenario. I pustiti da se život odvija sam bez da ga mnogo davi i usmerava. Svi koji ipak žele da prožive život precizno snimajući scenu po scenu, u odredjenim vremenskim uslovima i prilikama, treba da se manu klasičnog filma i snimaju monodramu. Ko ne ume da vodi dijalog valjda je dobar u monologu. Kad proceni da ’’pažljivo’’ izabrani glumci ipak ne odgovaraju ulogama treba sve da igra sam. Bez obzira da li će se to svideti nekome ili ne. Vaš život, vaše uloge, vaš film. Ko hoće da gleda neka gleda, ko neće neka izadje na pola. Prosto. Još prostije, evo pitanja – Koju boju najviše volite? Svako će odgovoriti u sekundi sa vrlo preciznim objašnjenjem zašto baš tu. Ako ga pitate a zašto je odredjenu osobu izabrao za svog životnog saputnika tu već mora da se sačeka na odgovor. Niko nema pojma. Ne znam ni ja. Pojma nemam šta je to bilo kad sam poželela da hodam naporedo sa ljubimcem, da udružim život, da mu poverim sebe i na jedan određen način preuzmem odgovornost za njega. I onda smo, pre nego što smo ostvarili odluku obavili razgovor po savetu Duška Radovića – ’’Pre nego što se potpišete, prekrstite se, tih nekoliko dragocenih sekundi može vam pomoći...’’ Ispričala sam mu nešto što sam rekla retkima. Rekao je da svi imamo prošlost. Prepričala sam mu par svojih gluposti, nikad me nije osudio. Rekla sam mu da nikad ne sme da nas dovede u situaciju da prestanemo da budemo ljubavnici, šta god da se dešava, da nikad neću pristati da budem normalna, svakodnevna, pojava u njegovom životu kojoj nije potrebno zalivanje, nega i sunce. Da ću otići ako se to desi i da on, takodje, ima puno pravo da ode ako počnem da se saplićem o njega. Kad su svi počeli da ga napuštaju obećala sam da ću mu biti i sestra i majka i ljubavnica. Ponekad je strašno teško ali trudim se. Pitala sam šta će biti ako ne budemo mogli da imamo dete. Ako nam bude suđeno imaćemo ga, odgovorio je, ako nije nećemo ga imati... Nije mi se svideo odgovor ali rekao je da on bira mene a ne redove i redoslede, moranja i pravila. To je jedino mesto gde nam je razgovor zaškripao, moja strašna dilema – imam li prava da ga ostavim bez deteta, njega koji kao i svako ima prava da ga ima. Ali šta ako zaista ne budem mogla a on za pet godina ipak shvati da želi... Usvojićemo ga, rekao je i ova priča se za tri naše zajedničke godine nikada nije promenila. Najvažnija stvar oko koje smo se usaglašavali – ne očekujemo ništa jedno od drugog. Daje koliko ko ume i može. Ne merimo nemerljive stvari. Ne uporedjujemo svoje ’’teške’’ životne uloge. Ne umemo da čitamo misli, nećemo se ni truditi, ako mi se ne svidja reći ću, bolje nego da čekam da sam to shvati. I obratno. Nećemo jedno od drugog tražiti menjanje, ono - ’’ako me voliš ti ćeš... za moju ljubav ti ćeš...’’ Nećemo mučiti jedno drugo. Ovo sam ja, ovo si ti. Ništa se tu ekstra neće menjati. Nemoj jednog dana jedno drugom da kažemo – ja sam mislio, ja sam očekivao, ti nisi ono što sam mislio da jesi, izneverila si me, prevarila si me... ja sam svoj život zamišljao/la drugačije. Nema toga. Ko SVOJ život zamišlja ne treba da ga deli. Neka ga zamišlja i dalje i neće biti greške, razočarenja, padova. Prosto da prostije ne može biti. Ne pridržavamo se ovoga, naravno. Umemo da zaratimo bez nade da neko digne belu zastavu. Da uvredjeno oboje ćutimo sve dok ne zaboravimo šta ono beše dovelo do tolike uvredjenosti. Onda ljubimac arlaukne da prestanem da glumim princezu na zrnu graška a ja njemu da odmah krene da budi uspavanu lepoticu i kraljevstvo koje se uspavalo zbog nekog otrovnog vretena. Kroz nekoliko strašnih svadja zaključili smo da smo za njih oboje krivi. Podjednako. Samo sat vremena pre toga mislila sam da je stranac. I pitam ga – Imaš li i ti taj osećaj da sam stranac. Naravno da imam, otišao bih da te nikad više ne vidim... Uh, dobro je, normalan čovek. To sam htela da kažem – zajednički život dozvoljava svakakva osećanja. Režije propadaju, scenariji se menjaju. Ja sam zamišljala... ma da. Pa i on je zamišljao... Šta ćemo sa ta dva različita zamišljanja? Da nastavimo da zamišljamo, svako svoje, ili da udružimo ta zamišljanja, malo da zamišljamo njegovo pa malo moje, pa da vidimo kako se ko snalazi u tim zamišljanjima onog drugog. Jedan počne da se davi, onaj drugi ga ščepa za kosu, izvuče napolje i da mu veštačko disanje. Razne vrste tih veštačkih disanja postoje. A opet garancije ne postoje. U tome je sva tajna. Nema garancija. Nema. Je l’ vas neko razočarao. Zapitajte se čime vas je ono očarao i kako je neko ko vas je nekada očarao mogao tako silno da vas razočara. Jer, razočarenje je samo jedna vrsta unutrašnje ljutnje, zahtev za promenom, unutrašnje vrištanje. I lako, prelako, može da se prevazidje. Samo ako ne očekujemo od drugih ono što ni sami ne možemo. Htedoh reći, ne može ničiji život da bude film a da u tom filmu ulogu glavnog glumca ima onaj drugi dok ja, mi, sedimo i čekamo koju će scenu taj neko da odigra, šta će danas da nam priredi pa zavisno od toga da plačemo ili se smejemo. Ma, ’ajde! To je nepoštovanje sebe. Ali dobro, ima onih koji krenu u zajednički život sa predumišljajem – Evo ti mene i mog života da vidimo šta ćeš sa tim da uradiš... Sede i čekaju. A glumci se smenjuju. Scenografije ne odgovaraju... Scene se ponavljaju... A život prolazi. U mimohodu. Glumica iza mene (iz televizora) izgovara – Život tebi dobaci šansu... Mahlat dodaje – Hvataj je, jebote! Svi imamo sreće u životu. Sem onih koji misle da su drugi srećniji od njih. Ko je shvatio - shvatio je. Ko nije nek računa da je Mahlat malo pametovala u sredu uveče dok ispraća virus.

Glavobolja

Mahlat — Fri, 03 Jul 2009 08:00:31 +0000

Nemoj, dušo, boli me glava... Molba ravna kotraceptivnoj piluli. Danas vam svaka novina, svaki dan, donosi po jedno novo uputstvo kako osvojiti muškarca u tri koraka i dva bacanja i odvući ga pred oltar. Najnovije što sam pročitala je da još na prvom sastanku žene mogu da provale da l’ je taj vredan pažnje na osnovu ušne rese i stopala. Dakle, treba, čim naručimo piće da mu opipam ušnu resu pa na osnovu njene mekoće da procenim koliko mu je meka duša a onda da mu kažem – Izvni,možeš čas da izuješ čarape samo da vidim kaki si čovek. E tad ću na osnovu toga da li mu je nožni kažiprst duži od srednjeg il’ obratno, i da li mu mali prst vuče ulevo moći da zaključim nešto. Zaboravih šta. Onda svadba. Većini žena je najvažnije da budu pečatirane tudjim prezimenom, upišu se u red – Šta ti je, ja sam udata žena - i odmah počne da ih boli glava. Ako li se nekad zaborave rodiće decu al’ odmah potom prelaze na – Nemoj čuće nas deca. Pa ne dernjaj se pa neće da te čuju. I zatvori vrata. Meni bi, da sam muško, samo jednom mogla da kaže da je boli glava i odma bih je zaboravio za vjek i vjekova. To zato što sam ja žensko i što znam da čak i kad glava zaboli od onoga prolazi. Garantovano. Odma’ zaboraviš da te boli. More, zaboraviš i da je imaš, ko da misli na glavu. Zbog ove ženske glavobolje mnogo muškaraca ima ženu koju zove - Ona moja - ponekad lepo da pomisliš da su svi oni oženjeni jednom istom, neverovatno koliko žena nosi to ime – Ona moja. Kad vide da su oženili ženu sa hroničnom glavoboljom predlože skener al’ obično dobiju snimak sa potvrdom – Na mozgu nema ništa. Nisu uočene promene. Al’ ovu i dalje boli glava. Onda steknu i ženu koju ne boli glava. Nikad. Jes’ da to u većini slučajeva bude ona koju kod kuće boli čim ugleda rodjenog muža al’ dobro, svaki muškarac ima jednu s glavoboljom i jednu kojoj nije ništa. Dakle, muškarci uvek imaju dve žene – jednu za održavanje kuće i pokoljenja, drugu za seks. Supruge koje saznaju da njihov muž ima ovu drugu ostaju šokirane saznanjem da je seks u opisu interesovanja njihovog muža. I onda im prodje taj višegodšnji bol. Al’ prošo voz. Zaboli njega…

Čobani budale

Mahlat — Sat, 04 Jul 2009 08:56:13 +0000

Čobani budale – filmska i životna pojava. To su vam oni koji vam upadnu u kadar ili život kad ste se najmanje nadali i kad ste bili potpuno sigurni da čobani ne postoje a naročito ne čobani budale. To njihovo upadanje je direktna posledica toga što nisu našli svoje mesto u životu. Čobani budale su u stanju da te merkaju mesecima, da te sreću i presreću i na kraju da ukapiraju da imaju sa tobom neku tajnu vezu o kojoj ti pojma nemaš. Ta tajna veza se uglavnom sastoji od slučajnih susreta i još slučajnijih pogleda. Zbog ovoga sam u strašnoj dilemi da li ubuduće da gledam u ljude dok hodam ulicom ili u zemlju pa da se sudaram sa njima. Ili u nebo pa da se opet sudaram. Posle intenzivne višemesečne analize čovanin budala se ohrabri da saopšti sve detalje tajne veze dok ti preko puta njega stojiš totalno posramljen što o tome nemaš pojma i što nikako ne možeš da se setiš kad ste ono beše stajali na istom semaforu i sa kim si u tom trenutku pričao telefonom dok je čovanin budala razvijao tajnu vezu. To je ona bezazlena vrsta čobana budala. Ona mnogo opasnija su čobani budale sa kojima već odavno imate neku vezu, uglavnom nametnutu rodbinskim odnosima i tako nekim glupostima, oni prema kojima ste, opet iz nametnutih rodbinskih razloga, ljubazni i zbog kojih se, kad god ih sretnete pitate – ko je, bre ovde budala. Takvih čobana budala je vazda bilo a i biće ih. I ne upadaju samo u moj život. To su oni koji inače pokušavaju da obogalje sve čega se taknu. Pred njima ne smeš ništa da kažeš jer ti odmah isporuče svoje vidjenje stvari i prigodan savet kako dalje da živiš. Slike u stanu ti uopšte ne stoje na mestima gde oni misle da treba, nove sandale su ti pogrešne boje, fotelju bi mogao a pomeriš malo ulevo – otvoriće te u struku a gibanicu spremaj po njihovom receptu, prste da poližeš. Jeste i tvoja dobra ali njihova…mmmmmm… ma poješćeš te prste ako ikada budeš imao prilike da je probaš pošto čobani budale vole da te iznenadjuju al’ sami ne vole iznenadjenja i ne podnose nenajavljene gose. Čobanin budala tačno zna što ste ljuti i vrlo obazrivo, zna da nije njegova stvar al’ eto da vam pokaže da se sekira za vas, pita da se niste svadjali sa mužem. Sekira se kako vam dete prolazi u školi, od koje joj je sorte dečko i kakav mu je pedigre i da li ste zaslužili odmor ili ćete i dalje biti budala kojoj sutra niko neće reći hvala. Ispravljaće na vama sve sosptvene nepravde sa kojima nemože da izadje na kraj. U stvari, čobani budale imaju idealan život popunjen idealnim ljudima. Čobani budale su jedna vrsta parazita. Paraziti su oni koji se zakače za nekoga i pokušavaju da mu piju krv, da mu uzmu kičmu jer sopstvenu nemaju i da žive tuđ život jer svoj nemaju. Simptomatično je kako parazit koji opseda moj život, ili vaš, kaže da ima svoj život i savršeno dobro zna ko su čobani budale u njegovom životu al’ sebe ne vidi tako nego kao neku vrstu najboljeg prijatelja, ulazi u tuđ život redovno, kao da za to dobija platu. Čobanin budala se vremenom osmeli da vam šapne da mu se nešto kod vašeg muža/žene ne svidja, da bi on popizdeo da je njegov takav, da se čudi kako to dozvoljavate, da bi svom jebao mater i da se čudi i krsti hobiju vašeg supružnika a još više koje su tu pare bačene. Čobanin budala ume za vas da izabere savršen provod ili neku kombinaciju a onda da ne prihvati ljubazno odbijanje - Ne mogu, nemam vremena… Otvoriće radni sastanak na temu kako nemate vremena, kako ne mislite na sebe, da vam život uzalud prolazi, da ste ovca (normalno kad je on čobanin, što li se čudi) sve dok ne poludite i ne kažete – Neću, bre, to me ne interesuje. Tog trenutka čobanin budala zaključuje da nije da nećete, hoćete sigurno ali ne smete od muža/žene, jebe vam život takav i vas glupe. Muž/žena koji ćuti iz prikrajka se pridružuje stadu, i sam postaje ovca i kaže – Pa idi ako ti se ide. Čim ode čobanin budala bračni par ovca + ovca počinje da se svadja zbog toga što su em ovce, em budale, što ne mogu da se oslobode čobanina, nametnut je. I nije zlonameran. Samo je budala. Sve se svede na to da sediš i nadaš se da će čobanin budala srediti svoj život. Ako javi da je našao dečka/devojku radujemo se k’o da nam se ženi sin. Problem je što čobanin budala odmah hoće da vas upozna sa vama. E onda pludiš! Pobesniš! i dočekaš čobaniba budalu jednog dana i kažeš mu i da je čobanin budala i da ti se smučio i da je jedan običan magarac! On preneražen, nije mislio da si takav. Naš mu lepo bilo da ti jede život i vreme. Uvredjeno pita a što je magarac. Magarac je domaća životinja! Pitomi magarac vodi poreklo od somalijskog magarca koji je podvrsta arfičkog divljeg magarca, liči na konja ali za razliku od njega ima više izražene ušne školjke što ne dokazuje da bolje čuje. Od koga vode poreklo životni magarci nije dokazano. Bije ga glas da je tvrdoglav. Ukopa se negde, pusti korenje, ne možeš ni da ga makneš ni da ga zaobiđeš. Čobanin budala sa titulom magarca odlazi. Uvredjen. I prelazi u fazu ogovaranja. Prepričava sve, do najsitnijih detalja a naročito voli da prepričava svoje vidjenje stvari. A vi dišete i s radošću otvarate vrata. Sve dok se čobanin budala ne javi da vam saopšti da razume što ste mu rekli da je magarac, bili ste nervozni, mora da vas je muš nervirao, zna on kako vam je razmaženo dete, PMS je čudo, možda nemate para. I oprašta vam. Vi slušate i meračite prozor... Da l’ da skočite kroz otvoren il’ ipak kroz zatvoren...

Humulus lupulus

Mahlat — Sun, 05 Jul 2009 09:04:02 +0000

Hmelj u prevodu. Biljka penjačica. Koristi se za svašta pa i za proizvodnju piva tako da ima osobinu i biljke pevačice. Ko pije pivo – peva. Noćas sam bunarila po ministarstvima, interesovalo me šta će nam ova nova komisija koja će da prati cene kad već imamo ministarstvo trgovine, ministarstvo ekonomije i zavod za statistiku. E sad oformiše novu komisiju sastavljenu od članova ovih ministarstava, tek da zarade još neku paru. Mi odma’ možemo da prestanemo da pratimo cene, sve će ovi da urade umesto nas, mislim pratiće cene u cilju pervazilaženja krize, tako rekli. Sva sam se istraumirala čitajući biografije državnih sekretara, pomoćnika ministra i ostalih, sve do mladjih referenata, ja mislila mladji referenti postoje još samo u ‘’Tesnoj koži’’. Ako ste življenjem u ovoj zemlji postali blago depresivni sa samoubilačkim idejama posetite sajt nekog ministarstva. Bilo kog. Odma’ će vam biti bolje kad vidite kakve uspehe postižu i koji su im ciljevi. Većina pomoćnika ministara i državnih sekretara su poliglote. Govore tečno do dva do pet jezika. Sve sem srpskog, da se ne začudite što ih ne razumete kad progovore. Al’ da ne dužim mnogo, gledam noćas taj crtani film i dodjoh do Ministarstva za ljudska i manjinska prava. Jedan od četiri državna sekretara tog ministarstva je diplomirao na Poljoprivrednom fakultetu, magistir’o, doktorir’o, pisao naučne radove, radio kao stručni saradnik u inostranstvu na „Výskumný a šlechtiteľský ústav chmelařství“ i ‘’Deutsche Gesselschaft für Hopfenforschung Hans-Pfült-Institut’’. Šta ovo znači nemam pojma pošto ja nisam poliglota al’ tako piše u njegovoj biografiji. Čovek govori pet jezika al’ ovo nije mogao da prevede, ovako deluje na nivou. Izmedju ostalog je, za svoj doprinos u naučno i stručnom radu na razvoju hmeljarstva, odlikovan medjunarodnim ordenom i proglašen vitezom hmelja u Canterbury-у. Odma’ mi došlo da popijem pivo iako ga ne pijem. Mis’im, svaka mu čast što se toliko posvetio hmelju, i na pet jezika pomoću kojih nije mogao da prevede ono Výskumný a šlechtiteľský… i na ordenu viteza hmelja, impresivna mu je biografija, vrlo sam ponosna što imamo takvog čoveka. Samo, kakve veze ovaj čovek ima sa ljudskim i manjinskim pravima. Sem političke… Može neko da mi kaže?

Samo za ženskaroše (ko vid'o vajde od politike)

Mahlat — Sun, 05 Jul 2009 21:39:45 +0000

Ili, jeb'o politiku, gledaj od čega se živi. A živi se od mooda. Da ne bude da vam nisam rekla. Pa dragi moji koji trčite za suknjama a naročito vi koji uspete i da ih stignete nemojte se previše radovati. Jedan engleski genetičar je utvrdio da svi vi koji se ponosite tim rekordima i rezultatima živite trinaest godina kraće nego evnusi. Trošite se, brate. Ako hoćete da poživite duže odmah idite da vam odstrane mooda. Najverovatnije da ćete trčati i dalje za suknjama al' to neće imati nikakve vajde, na kraju ćete utvrditi da trčite bez veze i da ste se umorili no zbog čega. Posle možete da stavite prst u uvo, zapevate i smejete se onima koji će živeti kraće od vas. Ako se čudite otkud ovom genetičaru toliki evnusi, mislim kako je utvrdio da se radi o tih trinaest bitnih godina, čovek je vršio ispitivanja na kišnim glistama i utvrdio da žive mnogo duže kad u blizini nema ženke a naročito ako nema još neke muške kišne gliste. Samo su puzale, srećne i presrećne što nemaju konkurenciju i živele svoj život gliste sve dok nije pala kiša, one išetale na neki put i tamo ih precvikao neki auto na pola. Ni to mu nije bilo dovoljno nego je posle vršio ispitivanja na miševima. Prvo ih je kastrirao a onda posmatrao i utvrdio da žive mnogo duže nego obično, kad imaju ta mišja mooda. Kako je kastrirao kišne gliste nije rekao. Vi sad gledajte šta vam je činiti. Ako dodjem do rezultata nekog novog naučnog istraživanja koja su sprovedena na aligatorima ili fokama, odma' ću da vam javim. Sad odoh da tražim od koga vi u stvari vodite poreklo. Sva sam nešto zbunjena, muškarci, evnusi, kišne gliste, miševi. E, da nauka je seciranjem došla do saznanja da one žabe iz Severne Afrike koje kao sumanute jedu španske mušice imaju puna creva tih mušica al' da im nije dignut. Pa ne trujte se bezveze. Ako mrtvoj žabi nije dignut neće ni vama. Jes' da mi je malo čudno što su očekivali da mrtvoj žabi bude dignut al' šta znam, nisam ja naučnik, možda je to normalno. I ne jedite žablje batake. Jer, ako je žaba iz Severne Afrike pa još jela španske mušice a vi jedete njene batake može da vam se digne. Mislim, kad nije njoj, mora vama, nekome mora. Al' neće da vam padne. Naučnici kažu, prvo ćete da se smejete i svima da pokazujete. Onda će se i oni smejati a vi ćete početi da plačete. Na kraju će vam otpasti. Tol'ko. Al' živećete trinaest godina duže. Mislim. Mahlat, u nedelju uveče, udubljena u naučna istraživanja

Ne d'o bog

Mahlat — Tue, 07 Jul 2009 06:27:46 +0000

Kaže mi juče: Blago njemu, ne radi ništa, sve četiri dig’o u vis. ,ni za šta se ne sekira, samo mu prinosim i odnosim, što, bre, samo jedan dan nisam muško, slatko dušu da odmorim. Ja se duboko zamislih. Otkud ženama ta tužbalica – što nisam muško, što nisam muško. Još dublje se zamislih a šta bi bilo da sam ja, na primer, muško. I živa se isprepadah. Morala bih: da piškim u stojećem stavu i dasku od šolje da čuvam k’o oči u glavi da idem u teretanu da se tešim kako je ćelavost osobina muškosti da seckam dlačice iz nosa da se udvaram ženama da ih lažem kako nije sve u seksu da se sekiram koliko mi je dugačak da se sekiram da l’ će da mi se digne da ženu posle seksa grlim i govorim joj kako je bila divna da padam na ženske suze da pazim da ne pomešam imena i sve žene da zovem - Maco da ne smem da gledam porniće da znam da čitam ženske misli da trpim njen PMS da koristim prezervative da lažem da upravo kupujem zelenu salatu dok sa ortacima ispijam pivo da ne gledam u druge žene, tudje žene i u njenu kumu da slušam kako nisam ono što je ona mislila da jesam da menjam gumu po kiši da znam da popravim peglu, veš mašinu, sve moguće aparate kao njen tata da pamtim sve rodjendane, godišnjice i dan prvog poljupca da njenu mamu volim više nego svoju da glumim da me ne interesuje ništa sem nje da po potrebi budem gluv(a) i slep(a) da kuvam kafu kad joj dodju prijateljice da bi pokazala kako se dobro udala da joj govorim: Aha, volim te... da ne volim ono što volim nego da volim ono što ona misli da treba da volim da se oblačim onako kako ona voli da budem obučen da suzbijam želju da bacim telefon kroz prozor svaki put kad ona pita- Ko te zove, ko ti šalje poruku da se oduševljavam što je neki ortak šonja - vidi Peru, nigde ne mrda od Mice, to je muž da se prestravljujem svaki put kad kaže – Ostarićeš ti pa ću onda da te vidim da je zamišljam bez ruku i nogu – Otpadoše mi ruke i noge od rmbačenja da se nadam da će naći mozak i oči – Gde mi je bila pamet, gde su mi bile oči Koji naporan pos’o! Ma ne da ne bih bila muško jedan dan. Ne bih bila ni pet minuta!

Romini (I mi Cigani imamo dušu)

Mahlat — Wed, 08 Jul 2009 20:21:48 +0000

Danas. Prevoz. Iznad vozača, malo udesno piše: Broj putnika, ljudi 109 Mesta za sedenje 25 Počeh da kontam, da bi bio putnik moraš da budeš čovek, lepo je naglašeno. Da sede mogu i oni koji nisu ljudi, nije naglašeno. U tom mom razmišljanju od koje li sam vrste ja koja sedim ulazi Ciganka i seda pored mene. Cigani su oni koji od skoro nisu Cigani nego su Romi. U toj veliko reči Rom se ogleda sva naša briga za njih, svo naše poštovanje, svo shvatanje da su i oni ljudi malo tamnije boje kože, da se radjaju, žive, radjaju decu, umiru, imaju svakodnevne brige. Njihove brige nazivamo ciganskim poslovima. Kad se Cigani žale na svoje probleme, kad se pobiju, kad se svadjaju, to su ciganska posla. Kad sve to mi radimo to su neki viši interesi, vrištimo na državu, naše svadje, tuče, ubistva su nekako drugačiji i na nivou. Kad neko opljačka kiosk on je visok ili nizak, crn ili plav, tridesetih ili četrdesetih godina, ima neki opis. Prošle godine je neki muškarac opljačkao kiosk i mediji su objavili da je pljačkaš po opisu Rom. Ja se oduševila, stvarno, opis vredan toga da svi Cigani budu osumnjičeni. Mislim, još nisam nigde pročitala da je neko po opisu Srbin. Elem, Cigani su Cigani uvek i svuda sem u predizbornim kampanjama kad postaju Romi. I u nekim programima raznoraznih vladinih i nevladinih organizacija koje trube o inkluziji Roma. Da sam ja politički korektna kao što nisam napisala bih da je pored mene sela jedna Romkinja. Nije, brate, sela je Ciganka u svom koloritu Ciganke. Sedimo ona i ja, dve koje nisu ljudi od onih 109 koji mogu da stanu u vozilo javnog prevoza nego su od onih 25 koje mogu da budu bilo šta. Ona plače. Šmrca u neku maramicu. Jebe državi sve po spisku. Kuka na sebe kukavnu. Ja je pogledah i kako je pogledah tako ona u jednom dahu, kroz suze ispriča - konkurisala je za stan iz nekog socijalnog programa. Odbili je. Ne zato što ne odgovara uslovima nego zato što joj nisu rekli da svaki ''papir'' mora da podnese u dva originalna primerka. -A, znaš, gospoja, gde sam sve bila, i u opštinu, i na biro, i u socijalno, i u dom, dvoje dece mi u domu, što mi nisu rekli da moraju po dva papira. Rekli joj da se žali. - Ja to ne umem ni da napišem, šta ti misliš, gospoja, šta će oni da rade sa tom žalbom. Jebiga, šta će da rade... gurnuće u neku fioku, neće da urade ništa, kao što ništa ne rade. Al' kako to da joj kažem, ne usudjujem se da joj se pridružim i ospem paljbu po državi pa da joj tako zajedno u punom tramvaju slatko jebemo milu majku i ko je napravi. Plače i priča kako nema krov nad glavom, kako se muči, ''mnogo se mučim , gospoja...'' , kako ima samo jednu šupu i ''klozet u dvorište'', kako je htela da radi po kućama al' je niko neće, ''kažu ti ćeš da kradeš'', ''i kažu mi, šta kukaš, budi srećna, tebi deca idu u školu...'' Jebi ga, nekome je normalno da mu deca idu u školu, neko zbog toga treba da bude srećan. Sve zavisi od toga kako se rodiš. Plače, priča, lepo mi došlo da se zarožem sa njom, šta drugo mogu da radim. ''Nas Romine, gospoja, niko neće!'' Kako reče ''nas Romine'' duša me zabole. Došlo mi da je vodim kući. Kakvi, bre, Romini! Vi ste Cigani i ne znam šta fali tome. Šta vi imate od toga što ste Romi kad je to samo politički korektna reč, kad vas ogradjuju, getoiziraju, kad vas, bre, stvarno niko neće. Ceo dan sam nikakva. Samo zamišljam nju, jadnu, kako ide od šaltera od šaltera, kako nema pojma gde će i kako ne sme za sebe da kaže da je Ciganka. Čula da to nije politički korektno. Zna da u ovom društvu od skoro treba da bude Romkinja. Al' ne ume da kaže. I lepo zna da je niko neće. Njih niko neće. Zvali se Cigani, Romi ili Romini. Svejedno. Pesma na poklon: SLAMKA Ja sam dete koje u zamotuljku nehajno spava ispred crkve Prodjite i ne gledajte me u oči imam dlanove za zabavu i snove za lastavice Prljave noge stari šal kao nezaslužena kazna prodjite i ne gledajte u slamku nikada ne plačem manji od crva prosim za moju majku. Počeće zima tužan pozorišni komad nemir i tuga tanka zavesa na vetru kora bez hleba i gorke usne Krv u meni kao da moja nije kada s visine novčić pljusne (Svetlana Borković)

Zašto je dobro živeti u Srbiji

Mahlat — Fri, 10 Jul 2009 06:33:29 +0000

Za one koji kao rade: - Možete da budete petnaest godina na odmoru. - Možete da ne radite a da primate platu. Koliko god mala i mizerna bila ipak se zove plata. - Ako radite u državnoj firmi možete da ne radite, ama, baš ništa i da budete neljubazni koliko god hoćete. - Ako radite kod privatnika osećaćete se kao crnac što i nije tako loše – bar jednom da osetite kako je to biti u tudjoj koži. - Ako radite u EPS-u plašiće vas se kao djavo od krsta. - Ako radite u Preduzeću za puteve možete da se čudite do mile volje kad padne sneg, a da se vama zbog toga niko ne čudi. - Možete da se nadate da ćete kad tad postati direktor neke banke. Srbija ima najveći procenat banaka po glavi stanovnika koji u džepu nemaju ni dinar. - Ako nemate para da odete na odmor možete sa svojom firmom da idete na one čuvene radničko-sportske igre. Ostaje nedokučivo kako jedna bezuspešna firma odvede sve svoje zaposlene na more da se takmiče u bacanju kamena s ramena, potezanju konopca, svemu što tim istim radnicima nije palo na pamet da probaju. Za one koji ne rade: - Možete da kukate kako nigde nema posla a vi biste baš radili, čistili bi ste i ulice ako treba samo ako neko za to hoće dobro da vas plati. - Možete da odbijate poslove koje vam nude jer nisu vaš ''nivo''. Srbija puna ljudi koji su na nekoj visini samo još niko nije utvrdio na kojoj. - Možete po čitav dan da se sunčate u nekoj od popularnih gradskih bašti i da se podsmevate onima koji moraju da rade jer nemaju taj isti nivo. - To što ne radite možete koristiti kao opravdanje za sve svoje neuspehe u životu – što se niste oženili (udali), nemate decu i što ste u četrdesetak godina još uvek mamino dete. Ako ste žena: - Možete čim napunite pedeset godina da skratite suknju, idete na aedrobik i u teretanu, ukapirate kako više nemate komplekse ali, najzad, imate mozak, razvedete se i konačno počnete da dišete. To je ovde tako fensi. Ako ste muškarac: - Možete čim napunite pedeset da smršate, kupite džip, išatirate se, počnete da igrate tenis, otvorite neku privatnu radnjicu i nadjete mladu ljubavnicu. Nju ćete voleti najviše na svetu sve dok vas žena ne provali. Posle ćete pred tom istom ženom klečati i na kolenima i na kukuruzu ne biste li joj pokazali koliko se kajete i kako, u stvari, nju volite najviše na svetu. Ovo je u Srbiji toliko rasprostranjeno da mislim da je red da dobije šifru u dijagnostici. Tako možete da imate dijagnozu što je takodje veoma fensi u našoj zemlji, hoću reći dijagnoza opravdava mnogo gluposti bez puno reči. Ako ste bilo kog pola: - Možete da idete ulicom i šapućete, to je ovde normalna pojava. - Možete da se napijete, to je još normalnija pojava. - Možete da ne brijete brkove. - Ako ste skloni istočnjačkim religijama možete u crkvi da klečite čela priljubljenog za pod kao da pozdravljate Sunce. - Možete da planirate da nikada ne umrete – ovde je strašno popularno prodavati grobna mesta. Nekako ispada da mnogi to parče zemlje ne smatraju dedovinom. - Možete gde god hoćete da postavite improvizovanu tezgu i prodajete mali milion gluposti. Neverovatno, ali te gluposti uvek imaju svoje kupce. I tako... ako ikada rešite da se doselite u Srbiju može vam se desiti da upoznate mene. Ja sam jedna od retkih dobrih stvari koje se ‘’dešavaju’’ u Srbiji. :mrgreen:

Atrofija

Mahlat — Sat, 11 Jul 2009 05:19:55 +0000

Deinonychus. Visokospecijalizovan predator. Izumro. Prezumpcija nevinosti – svako je nevin dok se ne dokaže suprotno ili znamo da si kriv ali ti zakon dozvoljava da si nevin. Ili dok nema tela nema ni ubice. Ili – utvdjena je šteta ali ne i štetočina. Ili – po zakonu postoji sumnja da je neko kriv ali istovremeno vuče pretpostavku da je nevin. Krivica u Srbiji koja se dokazuje u institucijama nezavisnog sudstva isključivo zavisi od dubine džepa onoga za koga se sumnja da je kriv, njegovog uticaja i nadasve političke pripadnosti. Ta ista krivica se sitnoj boraniji dokaže očas osla u tom istom nezavisnom sudstvu. U stvari u Srbiji se krivica ne dokazuje po težini krivičnog dela već po tome ko ga je učinio. I kome je nanešta šteta, naravno. Primer: Крађа у Окружном суду Хроника Телефон је украден 21.октобра прошле године из службеног аутомобила Окружног суда. Како сазнајемо „меморија му је била поприлично попуњена“, са „директним контактима“ са колегама из суда, али и полиције, тужилаштва и осталих важних државних институција, и по вертикали и по хоризонтали. У траг му се није ушло све до пре неких двадесетак дана, када је и враћен председнику Томићу. -Против И. Д. покренута је истрага због основане сумње да је 21. октобра прошле године из службеног возила „шкода фабија“ присвојио службени мобилни телефон председника Окружног суда Мирољуба Томића-потврдио нам је Зоран Илић, истражни судија Општинског суда - И. Д. се терети да је крађу извршио на дрзак начин, због чега ово дело има предзнак „тешке крађе“. Телефон је марке нокиа Н 95 и процењен је на 33.000 динара. Бољи познаваоци мобилних телефона кажу да апарат који је украден председнику Суда карактерише велика меморија, аудио и видео запис, резолуција слике од пет мега пиксела, инфрацрвени порт, џи-пи-ер-ес, вап претраживач. Полиција га је пронашла у Јагодини, када је активиран, и вратила председнику Суда. Б. Куљанин (preuzeto iz online nedeljnika ‘’Svetlost’’, Kragujevac, broj od 11.07.09) Dakle, delo ima predznak ’’teška kradja’’ jer je telefon ukraden predsedniku Okružnog suda. Kad ga ukradu vama dobićete po nosu da se telefon ne ostavlja u kolima i da oni imaju mnogo preča posla nego da jure vaš telefon, mada… utefterisaće. I usput će vas pitati a da niste vi prodali telefon pa sad izvodite besne gliste. Sad, mogu ja i da tupim o tome zašto je bilo kome a naročito predsedniku Okružnog suda kupljen baš ovaj telefon, koji će mu moj audio i video zapis, infracrveni pot i slike od pet mega piksela kad mu pos’o završava i najobičniji telefon. Treba mu samo da bude dostupan. I u najobičnijem telefonu može da čuva važne brojeve. I po horizontali i po vertikali. Najnovijim izmenama i dopunama zakona o javnom informisanju imaćemo sve više izveštaja o ovako drskim teškim kradjama. Ali sve u svemu, najebali smo ga. U ovoj zemlji postoji specijalna vrsta teške kradje izvedena na podmukao i drzak način koja se odnosi na kradju dostojanstvenog života, godina, radnih mesta, društvene imovine, živaca, zdravlja, svega. Za ovakvu kradju postoje svedoci – nekoliko miliona Srba i drugih naroda koji imaju tu nesreću da žive ovde. Dokazi za učinjena dela ne postoje jer je dokazano da su svedoci pomenuti u prethodnoj rečenici nepouzdani i maloumni. Izmenama i dopunama zakona o javnom informisanju su do 20 puta povećane kazne za medije, njihove osnivače, urednike i distributere, to jest, neće da može da mediji više prozivaju vlast i viču – Krivi ste za propast zemlje. Ne može to, brajko moj. Ima da se dokaže. A ti ga čik dokaži ako smeš. ‘’Ako neka dnevna novina nekoga oglasi krivim pre pravosnažne odluke suda o tome, predviđena novčana kazna u visini novčane vrednosti ukupno prodatog tiraža lista. Ukoliko je takva informacija objavljena na naslovnoj strani, kazna će biti srazmerna vrednosti ukupnog tiraža lista za nedelju dana.’’ Od danas pa ko zna dokle nema više da pitamo gde su pare, da l’ su namešteni tenderi, i slične stvari. Kome je koliko pripalo, ko je po kojoj rodbinskoj i političkoj liniji seo u koju fotelju. Ovo će moći da se dokaže za jedno pedeset miliona godina, isto kao što su naučnici dokazali da su pre toliko godina na zemlji izumrli dinosaurusi i da više ne mogu da nanesu nikakvu štetu. Sad mogu da pričaju da su brstili lišće, jeli se medjusobno, radili šta su hteli, šteta im ne može biti nanesena. Od ‘’sutra’’ niko neće smeti da pita gde su pare od privatizacije. Prvo će morati da se dokaže da je bilo privatizacije, da je tu bilo nekih para pa tek onda da se pita gde su. A u ovoj zemlji da dokažeš da su neke pare negde cirkulisale ne možeš. Odakle bilo kome takva ideja kad se lepo zna da para nema. Ni za plate, ni za ‘leba, ni za doprinose… Kako onda možeš da kažeš da je bilo nekih para, da ih je neko uzeo, da su se slile u tudje džepove…Jes’ to drsko, stvarno. Ja više ne smem da kukam na vlast, moram da poštujem prezumpciju nevinosti i da čekam da tu istu vlast neko optuži pa da se dokaže da sam ja imala bilo kakvu štetu, pa tek onda krivica, to jest nevinost. Od ‘’sutra’’ neće da može da neko napiše – postoji sumnja… Odma’ će pitati – Je li, bre, ko si ti da sumnjaš, kakva sumnja, kako smeš da sumnjaš kad lepo svuda piše da se sve radi u interesu naroda, otkud ti ideja da si oštećen kad ti lepo kažemo da sve radimo u tvom interesu… Ja, evo, zbunjena. Premijer ove države izjavio da smo najjeftiniji u regionu. Ne smem da kažem da laže, recimo – to, bre, nije istina! Kako smo najjeftiniji kad smo medju skupljima! i kad to može da vidi svako ko mrdne dupe iz zemlje. Možda čovek misli da mi stvarno ne putujemo, kako da putujemo kad nas još nisu turili na belu listu i kad nemamo diplomatske pasoše. I sad se pitam ko treba da odgovara za ovakvu vest. Premijer ili novinar koji je objavio a nema crno na belo da je stvarno tako. Da l’ odma’ da tužim urednika te novine za dezinformaciju, boli me uvo ko im je rekao. ‘Oću da dokažu! Samo… ja sam niko i ništa i nemam pravo da pitam. Drugi nemaju pravo da mi odgovore. Treći su nevini, niko neće smeti da ih ‘’pipne’’. Četvrtima svaka čast da ekspersno donetim izmenama. Neki drugi zakoni čakaju na izmene godinama. Al’ od njih vlast nema šteta nego samo mi – sitna boranija. Neće da se bakću sa tim. Od ‘’sutra’’ ćete čitati kako su ljudi konačno pronašli raj koji je bog sakrio od njih. U zemlji Srbiji. A kako rekoh, za jedno pedeset miliona godina, kad nas ne bude bilo, kad se budemo vodili kao izumrla vrsta neko će napisati: Bila jednom jedna zemlja koja je imala Vladu a nju su činili… i oni su… al’ nije smelo da se priča… bilo je kažnjivo… I niko neće imati štete. Onda je jednog dana narodu te zemlje dozlogrdilo i rešili su da izumru. Medju njima je živela i jedna Mahlat koja je imala ambicije da povremeno nešto napiše al’ nije smela pa je samo pisala o seksu. Običnom. O jebanju su joj zabranili da piše. Naročito o jebanju u zdrav mozak. Vlast te izumrle nacije koju su činili visokospecijalizovai predatori je uspela da dokaže da zdrav mozak ne postoji. Atrofirao zbog slabog korišćenja.

Ti ćeš da prestaneš s to pisuvanje inače može u noć da te saplete neki ćutek

Mahlat — Sun, 12 Jul 2009 11:42:32 +0000

Pozvao me i rek’o mi nešto. I rek’o da ni slučajno, ljuta guja da me ujede, ruke da mi otpadnu, ne napišem ni jedno slovo o tome. Sad znam, neprovereno, a ne smem da napišem. Rek’o mi insajder al’ to se ne računa. Rek’o – najebaćeš. I po horizontali i po vertikali. A i ja s tobom. Proći ćeš k’o onaj pisac u filmu ’’Mizeri’’, vezaće te za krevet i prebiće ti noge. Ja kažem, šta ti je brate, mene ionako niko ne čita, i ko pročita, konstatuje – pogle’ još jedna luda blogerka i produži dalje. Šta ću da radim sad sa ovim što znam pojma nemam. ’Odo da iskopam rupu u zemlji i njoj prišapnem inače ću da crknem. I da se nadam da će da izraste neko drvo pa da će neko da napravi svirajku i da će ona da svira ’’U cara Trojana kozje uši’’ na moj način. Mis’im sviraće o nekom caru i njegovim ušima. Inače u Srbiji je vreme umereno sunčano, klima je zvanično kontinentalna. Društveno uredjenje je ni za pevanje ni za plakanje. Ja namunjena.

Srpski Hu iz Hu 2009

Mahlat — Sun, 12 Jul 2009 18:41:11 +0000

Pre desetak godina sam pozvana u najnoviji lokal da se ‘’super provedem’’ a vrbujući me da odem tamo rekoše mi da ću da se raspametim jer tamo izlazi ‘’samo elita’’. Jesam se raspametila pošto su tu elitu činile sponzoruše, dileri, par silikonskih sisa i nekoliko tek puštenih iz zatvora. Pevaljki nije bilo pošto u mom rodnom gradu ne niču pevaljke, one cvetaju samo u Beogradu a seme im se nekad nalazilo na Ibarskoj magistrali. Pogledala i izašla napolje posle čega sam šes’ dana kukala o pomerenim vrednostima i ‘’ko je, bre, vama elita’’… Jedan od pripadnika te elite je dočekao silne generacije devojaka, medju njima i moju i moje ćerke. Glup ko ćuskija, doš’o ko zna odakle, da ga pitaš mora da je zaboravio gde se rodio, kao što je zaboravio odakle mu pare. Šatira se, kvarcuje, vozi neki kabriolet u majici boje zlata, kad ga vidiš da se ispovraćaš. Tri padeža ne ume da sastavi u deset rečenica. Al’ ima taj kabriolet, ne odustaje od prepadanja, dočekivanja i ispraćanja novih generacija i nekako je stekao to da je elita! Dakle u Srbiji su elita oni koji imaju pare. Ništa drugo im ne treba. Samo u Srbiji jedna pevaljka može da kaže da je od sebe napravila brend, da je njeno ime brend i da nije ona kriva što je pripadnik elite a da mi ostali koji se nismo izdigli do njenog nivoa možemo odozdo da je posmatramo i živimo svoje male, bedne, živote. I nije kriva. Kriva je Srbija, glup narod, tupav narod, majke koje više ne maštaju da im ćerke budu učiteljice kad porastu, tako se maštalo samo u predratnoj Srbiji, nego maštaju da im ćerke budu pevaljke. Elem, Zavod za udžbenike je najavio da će do kraja godine iz štampe izaći leksikon ‘’Srpski Hu iz Hu 2009’’! Hu iz Hu!!! Evo ti Deda gde nam ode jezik, ovaj leksikon nikako nije mogao da se zove ‘’Ko je ko’’, zvuči srpski prosto, Who is Who (Hu iz Hu!!!) zvuči baš onako belosvetski kako i pripada srpskoj eliti! Sad ja ne znam da li ću morati ovaj leksikon da imam uz sve ostale leksikone, rečnike, enciklopedije i slične knjige koje kupujem pošto radije kupujem takve nego one - na vrhu svih lista, najčitanije u Americi, NN vam preporučuje, dobitnik nagrade (koje nikome nije važno, može da bude i ruske akademije za nuklearnu fiziku, važno da su joj lupili pečat da je nagradjena) i slično. ‘’Urednik posebnih izdanja u Zavodu Slobodan G. Marković rekao je na konferenciji za novinare u Medija centru da ličnosti, kojima se upravo šalju upitnici, žive na teritoriji Srbije i da nije bilo drugih ograničavajućih faktora, kakvo je pitanje pola, starosti, verske ili nacionalne pripadnosti, čak ni posedovanja državljastva Srbije.’’ Ovo mi je jasno. Pre dve godine je Karla del Ponte bila na listi 100 najuticajnijih žena u Srbiji, pol joj niko nije proveravao a ni nacionalnu ni versku pripadnost. Proglašena je srpkinjom onog trenutka kad je uspela na srpskom da promuca kako nije zadovoljna. ‘’Tri kriterijuma po kojima je meren njihov doprinos oblikovanju života u Srbiji su njihova moć s obzirom na poziciju na kojoj se nalaze, učestalost pojavljivanja u medijima Srbije i procena Stručnog odbora leksikona koja je bila neophodna posebno, kako je rečeno, kod određivanja kulturne elite.’’ Ovde vam sve postaje kristalno jasno. Neće u tom leksikonu biti kulturne elite jer se kulturna elita odavno povukla u ilegalu, crvena od sramote, sludjena opštom nekulturom i ludilom, saterana u mišju rupu ustupila je mesto nedefinisanim ljudima koji im se podsmevaju što žive svoje male bedne živote kojih nema na naslovnim stranama. Ovom slepačkom narodu elita može da bude bilo ko, važno da su ga slikali i objavili, šta je rekao nema veze. Juče ja i moj muž iscrpljeni spremanjem ljubimice za more sedimo i ručamo u jednom restoranu. Ulazi drug političar. Poznat da poznatiji ne može da bude. Pametno ništa nije rekao ima jedno deset godina. Devojka za stolom do našeg objašnjava dečku, onom koga je navukla da je tu dovede: Jesam ti rekla! Jesam ti rekla! Kad on dolazi ovde onda znaš da je super! Prvo me ona iznervirala. Je l’ imaš ti, bre, ukusa, je l’ imaš oči il’ ideš k’o ovca za ostalima a onda htedoh da ubijem ljubimca gde tu zalutasmo da se nerviram i da ne mogu da jedem a da ne slušam gluposti. Posle se mislim, baksuz li sam nevidjen. Ja se nerviram a ova će deset dana da bude srećna što je jela u istom restoranu gde i drug političar, unucima će da priča kako je jednog trenutka u svom životu bila deo elite. Sve u svemu, po zastupljenosti u medijima ona pevaljka što se skoro porodila mora da bude u leksikonu. Svi mediji su objavili sliku kako izlazi sa porodilišta sa tekstom kako je njen dečko, muž, šta li joj je ‘’lično i personalno, niko mu nije pomog’o’’ izneo svoje dete. Bilo mi žao što se ne nadjoh tu da mu otmem ono dete i kažem – Stani, brate, nije lepo da ti nosiš dete, ti si elita, oženio si pevaljku, daj ja ću, ti si ga napravio, dosta od tebe! Mislim stvarno da se ispovraćaš od koga mediji prave elitu i to će sad da bude reper. Jebala vas elita! Skoro je pisac Vidosav Stevanović, u svom rodnom selu, na svom imanju, otvorio klub za kulturna dešavanja koji se simbolično zove ‘’Vidosav’’. Na otvaranju je jedan slikar otvorio izložbu svojih slika, svirao je duvački orkestar filharmonije iz Beograda, behu na otvaranju neki glumci, kompozitori… Pročitaste li vi negde ovu vest? Garantujem da niste. Kome treba klub za kulturna dešavanja naročito ako nije otvoren usred Beograda, jerbo, ustaljeno je mišljenje da kultura živi u Beogradu a da van, u provinciji, žive samo seljačine. To je to. Žuta štampa kreira elitu zemlje Srbije a stručna komisija će to lepo da oblikuje da se zna Hu iz Hu, da ne bude neke zabune. Usput i u vezi ovoga, isto je sa VIP osobama ove jebene zemlje. Ova zemlja ima trenutno samo jednu VIP personu i to onog koga traži Hag. Jedini je on važan za mnogo toga, svidelo se nekome ili ne. ‘Oćeš djavola, ovde su ti VIP persone pevaljke, za njih su otvorene svuda i na svakom mestu VIP lože gde mora da bude optimalna temperatura da im se sise i usta ne bi rasprsli i sjebali večernji provod svim ostalim gostima. Održavaju ih k’o piliće u inkubatoru, ako da bog da se množe, da naučimo nešto od njih. Veoma važne osobe! Ma nemoj! Je l’ ima neko da mi objasni zašta su važne pevaljke, manekenke, sve voditeljke koje su prethodno bile manekenke, za koga su važni svi oni nepismeni, bahati kojih ima po medijima. I od koje sam ja vrste kad me je sramota od same pomisli ko će nositi titulu kreatora kulturne scene u Srbiji. Ili sam ja, stvarno, samo baksuz. Jedna obična blogerka. Ljubomorna što tamo neka pevaljka ima život na nivou a ja mali i bedan. Što ona mene posmatra iz ptičje perspektive iako ne zna da peva a ja nju iz žablje iako ne krekećem nego lajem. Inače, da vas obavestim, razbila sam se da pronadjem ‘’Leksikon hrišćanstva, islama i judaizma’’. Najnovije izdanje ‘’YU Rock enciklopedije’’ sam kupila tako što sam morala da naručim u knjižari, ne zato što se mnogo kupuje nego zato što se malo kupuje pa iz knjižare naručuju tek kad neko hoćeda je kupi. Sociološki rečnik isto tako, kao i rečnik simbola. I tako… Ovu knjigu ipak izdaje Zavod za udžbenike. Njoj je obezbedjen elitni nivo i pre nego što je izašla. Je l’ ja beše rekoh da mi se gadi ova zemlja i sve u njoj. Ama sve. Zato što je sve naopako.

Molim prevod

Mahlat — Mon, 13 Jul 2009 07:05:24 +0000

Koji je vaš stav? - upita voditeljka sinoć u ''Utisku nedelje'' onog malog što ima kauč i penkalo i koji još mutira iz razloga nepoznatih medicini al' tako mutirajući strastveno brani, opravdava, muti bistru vodu, svašta nešto radi, ne možeš da provališ koje mu je zanimanje. Naš stav je da se trudimo! - odgovori gore opisani. I obrazložio je al' je meni odma' zapištalo u ušima pa nisam čula. Molim za prevod. Ima li još nekoga kome je stav da se trudi, neka dojavi da l' od toga ima neke vajde pa da i ja zauzmem isti stav. I neka kaže koje kontraceptivno sredstvo da koristim.

Dobro jutro, Mahlat!

Mahlat — Tue, 14 Jul 2009 06:35:39 +0000

Dobro jutro i tebi, Google! Š’a ima? Eto ništa… Kad kupujete kupaći kostim, birajte model u kom se osećate prijatno i koji vam lepo stoji. Ja inače imam običaj da kupujem kostim u kome se osećam kao ćurka u balskoj haljini a tako i izgledam pa svako ko me vidi poželi da me bućne u plićak i drži ispod vode sve dok ne prestanem da se koprcam. Za poslovni intervju izbegavajte jež fizure ili kreacije koje se dobijaju upotrebom trimera. Ja sam do sad pred svaki poslovni intervju trimerom prolazila kroz kosu a od onoga što je ostalo pravila jež frizuru. I čudila se što me niko ne prima. Modom do sigurnog seksa - Trendi bodi sa apstraktnim pastelnim printom ljudskih unutrašnjih organa, kao što su srce ili bubreg i natpisom “računa se ono što je unutra”, odmah je privukao pažnju modnih sladokusaca. Nije da neću seks nego nosim poruku – Pazi da mi ne pomeriš bubrege i da nekako preživim taj seks. Valjda. Mis’im, ako me vidite u kreaciji sa stilizovanim printom nekoliko metara creva da znate a nisam luda nego da preferiram siguran seks. Lepe i zdrave pomoću seksa – ulepšava kožu, leči depresiju, podstiče pamćenje. Čim ne možete da se setite gde ste stavili neku stvar vi po seksu. Odma’ ćete da se setite. Ako se i ne setite boleće vas uvo. Najbolji tajming za seks – od 1 – 5. dana ciklusa insistirajte na dugoj predigri; od 6 – 8. – eksperimentišite, po mogućstvu na vikendu van kuće, glupo to kod kuće; od 9 – 14. - dana ovulirate i idealno je vreme da izvedete striptiz samo za njegove oči; 15 – 19. – dan ciklusa niste za seks pa lezite na bok i zamolite partnera da vas mazi; od 20 – 28 - dana bacite se u kadu sa mirišljavom kupkom a onda neka vas partner oralno zadovolji. Kad konačno dobijete menstruaciju angažujte privatnog detektiva da pronadje onog kog ste ovih 28 dana ‘parkirali’’ i tretirali kao štopericu. "Traži se veštica za rad u tematskom parku, odlična plata", glasi oglas turističkog centra Vuki Houl, u Somersetu, na jugozapadu Egleske, koji hitno traži zamenu za babarogu koja je otišla u zasluženu penziju. Kandidati moraju obavezno da popunjavaju i nekoliko uslova: da imaju karakterističan piskav smeh, da nisu alergični na mačke i da su spremni da žive u pećini. Od usvajanja zakona protiv polne diskriminacije, Vuki Houl više ne može da nudi radno mesto veštice samo ženama pa se tako na oglas mogu javiti i muškarci i transseksualci. ’’ Kad budu tražili porno glumca s penisom dugim najmanje 25 santimetara ja ću da se prijavim. Ako me ne prime odma’ ću da se pozovem na zakon o diskriminaciji polova. Šta ima veze što ga nemam, zamišljajte da ga imam! Kad može muškarac da bude veštica mogu i ja porno glumac. Naučnici su otkrili da izvikivanje psovki pomaže u ublažavanju fizičkog bola. Nešto me mozak zaboleo. Odo’ da psujem. Kočijaški. Mornarski. Zidarski. Kamiondžijski. Nekako. Dok i psovanje ne podpadne pod ravnopravnost polova. Onda ću da psujem ženski. Sočno.

Držim te za reč

Mahlat — Tue, 14 Jul 2009 18:39:35 +0000

Ne znam kako vi ali ja nikad nisam preterano obraćala pažnju na ono što ljudi u panici, frci, situacijama sad il' nikad i ostalim životno strasnim situacijama izgovaraju, obećavaju, zaklinju se u život, sreću... oči da im ispadnu, ne pomerili se sa mesta sa kog te lažu, belog dana ne ugledali i crkli dabogda ako ne urade onako kako su rekli. Da sam se zanosila silnim tudjim obećanjima, ti meni a ja tebi, obećavam ti da ću od sad pa zauvek, neću više nikad, do sad bi garantovano šaputala sama sa sobom i vodila računa da me neko ne prisluškuje a naročito zidovi pošto i oni imaju uši. Ni sama sebi nisam uspela da ispunim većinu stvari koje sam sebi obećavala u trenucima kajanja, kriza, ludila i sličnih životnih situacija. Zaboravim čim mi bude bolje i čim prestanem emotivno da kriziram. Kad god sam ukapirala da sam pogrešila prisetila sam se da se pametan uči na tudjim greškama a glup na svojim pa sam čvrsto sebi obećavala da ću ubuduće, dok me smrt od mene, krvnika mi najvećeg, ne rastavi da budem pametna. I vrlo brzo sam nastavljala da budem glupa pišući sama sebi milion glupih opravdanja. I nikad ništa nisam naučila iz svojih grešaka pa čisto sumnjam da bih uspela to i iz tudjih. Za sve što mi se u životu desilo, lepo ili ružno sama sam sebi zahvalna ili kriva, mogu samu sebe da nagradim ili da lupim glavom o zid, sve onako kako situacija zahteva. I ne znam kome je lakše. Meni sa mnom i mnogobrojnim mi glupostima kojima sam sebi zagorčala život ili nekoj koja je ispravna, moralna, divna, dobroćudna, na 'leba da je mažeš, koja nikad ružno nije pomislila a kamoli uradila a koju su svi u životu zajebali, ko god je pogledao i očešao se o nju. Kojoj život, sreća i svetla budućnost isključivo zavise od nekoga ko je prevario, nije ispunio obećanje, rek'o pa porek'o i ostavio je da se nikad ne oporavi. I tako ima mnogo onih koji su izgubili veru u ljubav, život, ljude, sreću... Ja bi se, bre, ubila da živim sa tolikim razočarenjima i tolikom tugom. I da ni u šta više ne verujem. Čime uopšte održavaju život i što ne lupe glavom o zid pa da već jednom ukapiraju da su sami sebi sudije i gospodari. I da niko neće da ih usreći do sami sebe. I da je sve što je dobro i lepo dobrodošlo, ako nije odmah ga amputiraj, zaboravi, pati al' s merom i uzdržano, kako patnja može bilo kome da bude višegodišnji lajtmotiv. Mislim... bila neka ljubav, pa ona mislila da je to do groba, pa on otišao i ona godinama i godinama čeka da se on vrati i povrati joj veru u sve ono u šta više ne veruje pa da 'dane dušom i zahvali bogu što joj je uslišio višegodišnje molitve. Sedi i pita se šta on radi, da l' i on pati za njom kao ona za njim, sto posto je sigurna da pati iako joj je rekao da je ne voli, ko da veruje muškarcima, nemaju oni pojma ni koga vole ni koga ne vole, oni samo ko guske u magli... Život ide dalje, on se oženio, dobio decu a ona sedi i sigurna je kako on pojma nema koliko je pogrešio i kako je to lažan život, kako će jednog dana, kad tad, da ukapira da voli nju, da će da dopuzi na kolenima, roneći suze krokodilske i čupajuči kosu sa glave ako je još ima, da joj padne na grudi, zamoli za oproštaj i bajka može da počne. I ona se udala. I ima decu. Al' nije to to. Život joj nije onaj pravi jer živi sa tom knedlom da joj je neka priča ostala nedovršena, to jest, nije se završila kako je ona htela. Iako je on obećao. Čitam, bre, čitam, dok ne pročitah kako ga je držala za reč! A!? Za šta si ga držala??? Kako si to, 'leba ti, u'vatila? Za šta si u'vatila? Kako se to drži neko za reč kad više ni za ruku ne možeš da ga uhvatiš? I ceo si život sebi zagorčala zato što nekoga držiš za neku reč koja više ne postoji! Lepo me muka uhvatila. Rek'o ti da te voli!? Pa prestao je da te voli! Prosto! Al' ko nema druga posla neka se drži za tudje reči. I neka se nada. Samo pod jednim uslovom, da može da garantuje da neko za njegove reči može da se uhvati. Meni je mnogo lakše da se držim za sopstvenu pamet, više puta i za sopstvenu glupost, nego za tudju reč. Lakše mi. Pa kad ''popustim'' znam da nema dole ničega, nikakvog dušeka od tudjih reči nego da ću da bupnem da mi se svaka koščica pomeri. Jednom mi jedan rek'o da će da se ubije ako ga ostavim. Nešto razmišljam da l' da ga podsetim da ga držim za reč. Jesu prošle godine, al' reč je reč...

Partibrejker

Mahlat — Wed, 15 Jul 2009 18:25:12 +0000

Imate još nekih pet meseci da štedite. Obrijete bradu. Upišete jedan od onih kurseva – Engleski, francuski, nemački za samo mesec dana, ko ne progovori vraćamo mu pare. Izjavite saučešće Srbima sa Kosova što oni ‘’iz bezbedonosnih razloga’’ neće sa vama moći da budu na Beloj listi. Pomolite se bogu što verujete u ovakve gluposti i prestanete da plaćate režimsku televiziju. Nekad smo je zvali ‘’Bastilja’’. Zahvalite ovoj vlasti što je ispunila obećanje i ‘’vratila vam dostojanstvo’’. Pridružite se predsedniku i nastavite da ‘’čuvate integritet Srbije’’. Vaša buduća putovanja valjda najviše veze imaju sa integritetom zemlje. Prodate hoklicu na kojoj ste do sad sedeli u redovima za vize i to po ceni retkog praistorijskog predmeta. Kupite nove patike. Spavate u njima k’o malo dete u lakovanim cipelama kupljenim za svadbu. Zauzmete najbolju startnu poziciju. Sačekate da vidite šta misli Evropski parlament. A onda 01.01.2010. godine možete da krenete. Laganim korakom da se ne zamorite previše i da ne ostanete bez daha pre cilja. Udišite kroz nos, izdišite na usta. Merite puls. U džepu obavezno da imate kocku šećera u slučaju da vam isti padne. Kad predjete granicu i bacite novčić – glava istok, pismo zapad, razmislite malo. Pa ako shvatite da ste sve ostalo zbog Bele šengen liste zaboravili, vratite se. I dobro se namestite da vas ne boli.

Obećana zemlja

Mahlat — Thu, 16 Jul 2009 18:40:03 +0000

Srbija medju svetovima. Ovde završiš osnovnu, srednju pa fakultet sve usput idući na proteste i onda s tim iskustvom, ako nisi član, možeš da duvaš u pištaljku. Samo što se to ne plaća. Obijaš pragove, pišeš molbe i šalješ CV i na kraju se zaposliš kao ulični prodavac sladoleda. Onda te na’vataju s neke televizije i naprave reportažu kako nisi izgubio volju, kako radiš na sebi i ne odbijaš poslove, kako posao prodavca sladoleda ima nevidjeno mnogo prednosti u odnosu na rad u klimatizovanoj kancelariji, kako tu, na ulici, možeš da sretneš ljubav svog života, ako je i ne sretneš možeš da gledaš u lep i srećan narod zemlje Srbije, sve tako nešto. Onda tu reportažu montiraju u studiju, primete valjda koliko je glupa al’ TV vreme mora da se popuni i začine je sa: NN je prodajući sladoled dobila priliku da stekne nova saznanja o ledenoj poslastici! Blago NN! Ona će možda jednog dana sa tim novim saznanjima o ledenoj poslastici da otpočne svoju proizvodnju. Ja odma’ odbijem osobine hilti bušilice, zabuljim se u jednu tačku i pitam se da l’ ću pre da probušim rupu u zidu il’ će ovo ludilo – nema zemlje do Srbije da prestane. I biće da ću da se zaposlim ko hilti.

Kakav odmor, gledaj od čega se živi

Mahlat — Fri, 17 Jul 2009 07:26:16 +0000

Sve što nemate možete da nadomestite nečim drugim. Ili onako lako filozofski – ne patite zbog onoga što nemate nego se radujte onome što imate. Stanite ispred ogledala, dobro se zagledajte i ukapiraćete da imate samo sebe, sve ostalo što ste imali je već potrošeno, pohabano ili vam oduzeto raznoraznim zakonima u korist viših interesa. Tako zabuljeni u samog sebe dobro proanalizirajte gde škripite, šta biste mogli da doradite pa kad sledeći put stanete ispred ogledala da možete da vrištite od sreće. Elem, vreme je godišnjih odmora i sezonskih anketa – Idete li na odmor, gde idete i ako ne idete što ne idete. A vreme je i sezonskih saveta koji se svode na to da vam neko glupima, slepima kod očiju i tupadžijama koji nemaju pojma šta su prave životne vrednosti otvori oči. Glupo je da idete na godišnji odmor. To bude deset, petnaest dana i prodje. Setite se prošlogodišnjeg, samo ste jurili decu po pličaku, što svoju što tudju, sekirali se u šta vam gleda muž i koliko je piva popio, obećavali sebi da nikad više nećete voditi na odmor i njega i decu. Čist gubitak na svim poljima. Umesto da te pare potrošite gledajući u pučinu i sekirajući se ok’le pare raznoraznim ljudima za jahte, silikonske sise i ostalo, uložite u sebe. Dugoročno. Onako po američki. Ne razmišljajte koliko ćete potrošiti nego koliko će vam se isplatiti. Upišite neki od letnjih kurseva. Origami, ikebana, heklanje… ima tih kurseva, zavisi ood afiniteta. A najbolje bi bilo da upišete hit kurs leta 2009. – kurs seksa! Tantričkog. Onog što traje letnji dan do podne a ne dosadi. Ja vam iskreno pojma nemam o tom tantričkom seksu, ja sam starovremska žena pa ne mogu da vas animiram. Prošetah malo po mreži i ništa nisam razumela. Pominju se neki bubnjevi uz koje treba da tresem rukama i nogama, valjda sve to počinje plesom za dozivanje kiše, onda neki joga položaji, zauzmem položaj i ne mislim ništa, poenta je da nema misli a onda će da mi se probudi seksualna želja a nadasve energija, proradiće mi nešto što leži u desnoj polovini mozga što ima veze sa seksom a i kreativnošću, valjda će mi se u sekundi spojiti seksualno umeće i ona ikebana, tako nešto. Onda mogu da zaskočim šta ‘oću. Da napomenem da se tantrički seks uči grupno a sprovodi pojedinačno što opet nisam razumela, kakav će posle seks da mi bude ako nema onih što oko mene tresu rukama i glavom uz ritam bubnjeva. Kako ću to posle bez atmosfere. A da, krajnji cilj tantričkog seksa nije konačni užitak, to je rezervisano za primitivan seks nego povezivanje sa voljenom osobom. Valjda nešto slično sportu – nije važno pobediti nego učestvovati. Tokom tog tantričkog seksa bez cilja možete da se sretnete sa svojim strahovima i noćnim morama, svega ima samo seksa nema. Al’ valjda se dobije sertifikat kad završiš kurs. I valjda se prilaže uz CV. I valjda daje veće mogućnosti kad tamo neki zadužen za kadrove procenjuje podobnost. Jutros reših da ne gubim vreme kad već ne idem na odmor. Ko takodje ostaje na vrelom asvaltu može da mi se pridruži. I neka ponese bubanj. I nemoj ništa da misli. Poenta je u tome.

Gde je, bre, hvala

Mahlat — Sat, 18 Jul 2009 09:08:15 +0000

Zašto mi je blog najbolja drugarica Zato što najbolju drugaricu više nemam. Kako se to desilo stvarno nemam pojma, ali evo, jutros sam sama, poželeh da pričam sa nekim dok pijem kafu i nisam mogla da se odlučim. Nije da ne želim da ih čujem ali znam šta ću da čujem i onda zaključim da mi je najbolje da ne zovem nikoga. Ubiće me prosto proširene ženske priče. Šta radiš? Ništa, razmišljam šta da kuvam. Šta ti kuvaš ovih dana? E, neću vala da ti kažem! Šta radiš? Ništa, ženo, ubih se perući, peglajući... Jes’, vala, strašni su ti kućni poslovi al’ pošto ih ja ne pominjem meni se rade sami. Šta radiš? Ništa, ne mogu da sastavim kraj sa krajem. Šta radiš? Ništa, onaj moj, ona moja deca, ono, ovo... Niko, bre, nema normalan život! Onaj najnormalniji sastavljen od običnih svakodnevnih stvari, sve neke antičke tragedije sa padanjem u nesvest pored šporeta ili daske za peglanje i samrtnim ropcem kad pogledaju u novčanik. Šta radiš ti? Ja, jadna ne smem ni da kažem. Odmah me proglase ludom i napomenu da sutra niko hvala neće da mi kaže. Nešto razmišljam, šta god da mi moji potraže treba da kažem – Nema! Nećete sutra hvala da mi kažete, ko vas šiša! Snalazite se sami. I onda da sednem i da oplakujem sebe. Ako uspem da utvrdim zašto treba sebe da žalim. Juče sam ustala, popila kafu, napisala post, spremila ljubimcu doručak, u prevozu čitala knjigu, usput probudila ljubimca. Odradila po gradu šta je trebalo. Ponovo u prevozu čitala knjigu. Ušla u kuću, presvukla se, otišla po sve ono što ljubimac nije mogao da kupi jer je napolju strašno vrućina. Vratila se. Ispekla papriku, napravila kore i fil za tortu. Otišla da kupim sve ono što ne može da se kupi na pijaci. Ušla u kuću. Setila se da ljubimica na Krfu cvili bez kredita a da sam ja som koji je zaboravio da joj ga uplati. Izašla ponovo. Vratila se. Završila tortu, usisala svako ćoše u kući. Tetošila ljubimca da neće da umre od vrućine do ponedeljka kad stiže majstor da vidi od čega nam umire klima. Oko jedan sat noćas sam zaključila da san nema nameru da dodje i u’vatila se za čašu. I kad sam osetila da onaj alkohol deluje na mene ubacih se u frku da l’ da legnem il’ probudim ljubimca i arlauknem – Je li ti, gde je hvala?! Je l’ ima ovde neki orden za mene il’ nema?! Zašta ja ginem?! I jutros sam trebala nekoga da pozovem i da referišem ovo, sve ovim redom. Idi, bre! Ili da u najboljem slučaju ispričam, sa uvodom da to ne sme da ide dalje, kako varam muža sa nekim u 38 poza i 16 brzina, sve onako kako sa njim nisam nikad. I da cvilim kako me majka rodila blesavu a drugi me takvom održavaju. I da zaključim da ništa nemam od života. Ne mogu. I neću da slušam. Zato mi je blog najbolja drugarica.

Izrod roda svoga

Mahlat — Mon, 20 Jul 2009 13:32:42 +0000

Mahlat ovdašnja. Izvinjava se svim ženama kojima je tupila da nije sve u sisama nego da ima nečeg i u glavi. To jest, da bi trebalo da ima nečeg u glavi. Odreknite me se slobodno, izrod sam, dajte neki oglas tipa: Odričemo se Mahlat, izroda jednog, kučke agresorske, i njene izjave ne priznajemo kao svoje. Mislim, lako je meni kad imam sise. Prirodne. U plusu. Mogla sam da radim na pameti. I tako opamećena sam uspela da postanem baksuz, stalno frkćem – oči su mi gore, oči su mi gore. Bila sam spremna da se odreknem sisa za vjek i vjekova, tek da bi neko obratio pažnju i na ostatak mene, da ih poklonim, udelim, šta god, samo da ne moram više da se borim sa njima ko je glavni. I danas saznadoh da sve one ponosne nosilice silikona nisu glupe kako sam ja mislila nego da su dobročiniteljke, humana bića. Ne obogaćuju se one zbog sebe nego zbog toga što pogled na ženske grudi muškarcima produžava život. Utvrdili naučnici. Samo nisu rekli koliko ga produžava. I da li je taj život produžen od pogleda na iste grudi il’ mora da se šara k’o što se inače šara, da l’ moraju te ženske grudi da se ’’konzumiraju’’ kombinovano, po veličinama i oblicima. Stvarno me treba ubiti. Organizovano. Em sam blatila žene, em sam stalno minirala muškarce, umesto da sam rekla – Gledaj, brate, ako niko neće ja ću da ti udelim jedno pet godina više. Sa’ću da pokušam da se opametim do kraja pa kad god primetim da neko moje sise koristi kao eliksir za produžetak života, da raskopčam ono moje jeleče i da mu dupliram dozu. I da pitam je l’ treba još. Il’ će da me zatvore il’ ću da dobijem orden. Nego, i ja bi da poživim koju godinu više pa me interesuje u šta treba da gledam i šta produžava ženski život. Ne radim kao eliksir za džabe! Tražim protivuslugu. Što je bilo besplatno, bilo je.

Misli moje kud bludite

Mahlat — Tue, 21 Jul 2009 02:27:44 +0000

Tačno se sećam, do najsitnijeg detalja, iznad ’’smederevca’’ moje babe na kome si mogao da se ogledaš, stajala je uštirkana ’domaćica’ izvezena plavim koncem, pričvršćena rajsnadlama za zid. Na njoj ona (bilo koja), uredno začešljana, s keceljčetom, meša nešto u nekom loncu, vojsku da nahrani, zagledana u zid iznad šporeta a iznad piše ’’Misli moje kud bludite’’, rasegnuto preko cele one ’domaćice’ kao duga. Pošto je moja baba rodjena pre balkanskih ratova i čitav svoj život je vodila lični rat sa ratovima koji su pohodili Srbiju i na kraju je napravili belom udovicom što do kraja svog života nije mogla da oprosti Švabama koji su joj odveli muža a o egzotičnim ostrvima nije znala ništa, što se nje tiče nisu ni postojala, vrhunac nekog provoda je mogao da se dešava u Vrnjcima što je dokumentovano očukanim lončetom za kafu, meni su godine trebale da ukapiram gde su joj bludele misli dok se borila sa zaprškama. Ako je baba i imala nekoga to znaju ona i crna zemljica. Zvanično, morala je sebe da drži zauzdanu, u redu poštenih žena. Rat joj oteo muža a ona je morala da otme sebi sebe. Pekla se na tihoj vatri, sve do prirodne smrti, mučila sebe i štirkala tu domaćicu koja je upozoravala da ne misli na ono na šta ne sme da misli. Šta je mislila, bog sveti zna, al’ znam da nije mislila daleko. Bila takav tip. Nisi mog’o iz nje reč da iščupaš, samo znam da je mislila. Po toj ’domacici’. Bila je smerna, večito obučena ko kineska omladinka u vreme Mao Ce Tunga. I nije se žalila ni na šta. Samo je sedela i sitan vezak vezla, da znam da napišem pesmu u desetercu odma’ bi napisala kako je natapala taj svoj vez biser suzama i svako veče rasplitala kose, tako nešto. Druga baba nije vezla. Ona je čuvala predratne šešire i pušila ’’na muštiklu’’. Svi smo znali šta sanja. Svako jutro je referisala kako je u snu pohodio muž, doš’o na belom konju da je vodi i kako mu je ona nanu naninu da je ostavi na miru, da nema nameru da ide sa njim. Čvrsto je verovala da se na onom svetu sreću muž i žena al’ pošto jeona njemu bila druga bila je ubedjena da se on već gore sreo sa prvom i nije joj padalo na pamet da mu dopusti da je prevari u snu pa da i gore, k’o ovde dole, ’’spava sa kokoškama’’. Što se nje tiče bio je obezbedjen. Al’ bez obzira na to, oblačila se predratno damski, zlu ne trebalo, mož’ biti da on dojaše pa da se ne bruka. Ni pred njim a ni pred onom prvom. I ja sam se jednog dana, gledajući kako odbija kolutove dima i slušajući o belom konju kako kaska kroz njene snove usudila da priupitam je l’ taj deda jahao nekog konja. Jok, bre, vozio motor. I bio ’’težak švaleraš’’. Imao kafanče, pa još taj motor, logično da je bio švaleraš. I ispriča meni baba kako ga je ceo život, sve do rata, čekala, što iz kafane, što sa motora, da je sve recepte – kako zadržati muža u kući i u krevetu isprobala i da ništa nije uspelo. Zadnji recept joj dala neka popadija, baba napravila ’ladnu trajnu, šibicom docrtala seksi mladež iznad usne i ’’ovde gde je slepo oko’’, legla u uštirkanu posteljinu i čekala. Ujutru se probudila sama, u ogaravljenoj posteljini od onih veštačkih mladeža. I navodno prestala da ga čeka. Mi lepo videli kako ga čeka i dalje, spremna da mu oprosti, još ga stilizovala pa ga stavila na konja, k’o princa, valjda joj se smučio onaj motor. I garant’ bi naskočila iza njega nego valjda ni u snu nije znao da se ponaša. Posle kad su se pojavili ’’Maratonci’’ ja dedu počeh da zamišljam ko Djenku. Da me ubiješ ne mogu da ga zamislim drugačije. Prvog dedu ne zamišljam, imam sliku koju je poslao iz neke Amerike na kojoj ličii na gangstera, odelo na pruge, brkovi a la Kler Gejbl i belo maramče viri iz džepa. Medju prstima dogoreva cigareta. Ma isti gangster. Pozadi piše – Vidi kako sam ti lep. U babinom prisustvu nisam smela ni pod razno da okrenem sliku, taman krenem a ona me preseče – Jebo ga otac! Nije se vratio i nije imalo šta da se priča. Bio je živ al’ što se nje tiče živ k’o seronja čim je podleg’o propagandi pa se nije vratio. To je dva puta rekla. Al’ poricala onom ’domaćicom’ iznad šporeta. Ako je bludela ka njemu. E večeras sam peglala. I ukapirala da je peglanje mnogo opasan posao. Peglaš i bludiš. Svašta ti padne na pamet. Peglam i lepo vidim kako otputovah iz rodjenog braka. I prisetih se i majke kako sam umela da je zateknem, u pola peglanja spustila peglu, puši i crta pogledom po zidu. Šta je crtala nije pričala. Sva sam se istraumirala i rešila da angažujem neku ženu za peglanje pa neka ona bludi. Bar će da joj se isplati. Ja ako nastavim lako mogu da počnem da zamišljam konje i da crtam mladeže, boga pitaj šta može da mi padne na pamet... Da počnem da vezem sebi neku ’domaćicu’ sa upozorenjem ne smem, i to je pos’o kad možeš da bludiš pa da ne znaš da staneš. Mahlat, u četiri ujutru, uspešno razvedena od sna... Nastavlja da bludi pa će da referiše.

Kondom

Mahlat — Wed, 22 Jul 2009 06:28:55 +0000

... i ko ga izmisli! Pomenuh skoro da savremen život zahteva da svaka savremena, to jest, osvešćena žena mora u tašni da nosi kondom. Njega čuva zlu ne trebalo i uglavnom dok mu ne prodje rok jerbo je sramota da ga izvadi i gurne muškarcu pod nos ili ono, gde sme da rizkuje da on pomisli kako samo na seks misli. Vadi ga samo u slučaju da ga on nema i obavezno se pravda da ga je dobila onomad na ulici kad je bio Dan borbe protiv AIDS-a. On saopšti da je zdrav k’o konj i kreće dramska radnja sa primesama komedije: Prvi čin - rafalno: žulja ga, mali mu je, tesan mu je, alergičan je, ne svidja mu se boja, nije mu osećaj; Drugi čin - filozofski: ne kupam se obučen, ne plivam u odelu za skijanje; Treći čin - edukativno: to je za budale, može da spadne, može da pukne; Četvrti čin - autoritativno: JA kontrolišem situaciju, opusti se i uživaj! Zar ti to MENI ne veruješ??!!!!! Peti čin - uvlakački: Pa šta ako si imala rizičnog partnera, pa šta ako si juče radila test na AIDS, ne izgledaš kao neko ko bi mogao da ima...rizikovaću... imaćemo zajedno! Kulminacija dramske radnje: žena spušta noge a diže ruke od... ...budale.. i mućka koktel kondom: ½ čaše soka od nara, sok od pola limuna, sok od jabuke. Dobro se promućka doda led i doda kolut limuna tek da koktel ne izgleda obično. Bezalkoholno piće koje nema nikakvo afrodizijačko dejstvo al’ posle njega gos’n budala može slobodno za volan.

Il' si nindža il’ si mindža

Mahlat — Wed, 22 Jul 2009 23:26:51 +0000

Nindža je srela svog bivšeg momka. Ušla je u kuću i rekla – Zamisli, srela sam danas Če – i pre nego što je izgovorila – du... – dobila je pesnicu u oko. Sutradan se sa maramicom preko oka probijala ka ordinaciji preko veze i reda kad je neko zgrabio za ruku pitao: - Je li, snajka, iz kog si ti sela kad tako ideš preko reda? - Iz istog iz kog i ti, odgovorila je Nindža. - Ne bi rek’o, još te nisam jeb’o. Nindža je samo otkačila onu ruku kojom je držala maramicu preko oka i nije gledala gde udara. Kad je izašla iz ordinacije gde su je utešili da će oko da joj se otvori saznala je da je Mindža dao novac seoskom švaleru za naočare koje mu je polomila. Tad je zaključila da se udala za mindžu i rekla mu da je sad udario i nikad više. Da sledeći put mogu samo da se biju. Nidnža je jednom u gužvi na ulasku u bioskop nokautirala nekoga ko je uhvatio za dupe. Mindža je pogledao kao da je pala s Marsa i pitao – Luda ženo, što udari čoveka? Zato što nema ko da mi čuva dupe, odgovorila je Nindža. Nindža u sedmom mesecu trudnoće drži svoju šestogodišnu ćerku za ruku i ispraća Mindžu na službeni put. Pada sneg i ka njoj prilazi gospodin koji želi sa njom da razgovara. Nindža ga kao svaka pristojna žena uvodi u kuću i saznaje da njen Mindža ima vezu sa mladom, nevinom i poštenom devojkom, ćerkom gospodina koji je došao sa snegom a nije Deda Mraz. Proguta knedlu i kaže – Vi ste na pogrešnu adresu došli da se žalite što vam je ćerka kurva. Marš napolje! Mindža se pravda i kaže – Ma nije, šta ti je, bre, ona je samo imala napad slepog creva i pala mi na kola, i vozio sam je... i ... pravda se sve dok mu telefon od pet i po kila nije završio na glavi. Narednih godina mu je Nindža kad god je pitao gde je bila odgovarala – Imala sam napad slepog creva. Nindža i Mindža se vraćaju sa godišnjeg odmora i Mindža nikako ne uspeva da zaobidje biciklistu koji ispred njih vozi u cik-cak. Najzad ga nekako pretiče, biciklista se zanosi i pada. Stani, stani, ubi čoveka – viće Nindža. Izleće iz auta, prileće onom što se prostr’o po autoputu i viče – Nije ništa, nije ništa – digne biciklu i baci je u provaliju bogoradeći – Mamu ti jebem, je l’ ja da te nosim na duši! Mindža je gleda preneraženo, ponudi biciklisti bez bicikle da ga odveze tamo gde je krenuo i daje mu novac za biciklu. Nindža i Mindža se voze, Mindža zaustavlja auto i kaže – Sonja, izadji kupi mi cigare. Nema problema kaže Nindža, ’oću ja, samo da znaš, ja kad imam švalera ne zovem te njegovim imenom. Nindža se jednom, na semaforu, provukla kroz prozor na mestu suvozača, i kroz prozor iz susednog auta izvukla celog čoveka i tresnula ga o asvalt zato što joj je pokazao da mu puši. Vratila se na svoje mesto i na Mindžino pitanje je l’ normalna odgovorila da nije. Nindža i Mindža putuju novim autom na more i staju na vr’ jedne planine, tik uz provaliju. Mindža izlazi iz auta, posle par koraka se okreće i primećuje kako auto klizi ka provaliji. Uleće u auto, diže ručnu i u znoju lica svog kaže – Bog te jeb’o dvesta pedeset miliona! Nindža ga pogleda belo, izadje iz auta, dohvati najveću kamenicu koju je ugledala i zavali je u šoferšajbnu. Nindža i Mindža se u polukabrioletu voze do mora dok se Mindža pokajnički izvinjava. Nindža je jednom, naterala Mindžu da izadje na rimskom aerodromu iz aviona i sačeka drugi jer ne želi da joj deca ostanu siročići i nikad se više sa njim nije našla u istom avionu. Mindža je jednom morao da plati odštetu stoperki koju je povezao i koja je tokom prevrtanja koje su imali polomila ruku. Nindža je tražila isto toliko zbog pretrpljenog duševnog bola, spakovala se i petnaest dana provela obilazeći Beč. Nindža je u Rusiji mesec dana pravila skandal svakog jutra zato što su je u šest sati budili Internacionalom. Mindža je išao, izvinjavao se i bio ubedjen da će zbog nje da završi u Sibiru. Nindža šeta sa ćerkom po istanbulskoj Kapali čaršiji i jednom Turčinu na – Da daš ćerku, biraj zlato – odgovara – Da ti dam kurac da isteraš oči! Mindža je jednom stigao iz Frankfurta, presvukao se i otišao u Milano. Naredna 24 sata se nije javljao. Nindža je garažirala kola na aerodromu i za nekoliko sati bila u Milanu. Našla ga je kako spava, sela je pored njega i počela da plače. Mindža i Nidnža su se jednom prevrnuli autom i u tom prevrtanju im je ispao paket sa sto hiljada maraka. Nindža ustala, otresla prašinu sa sebe, videla da Mindži nije ništa i naredna dva sata je tražila pare po okolnom kukuruzištu dok su nju tražili Mindža, milicija i putnici iz kolone. Nindža je jednom, perući prozore ugledala kako jedan pubertetski kreten uzima saldoled od njenog sina, daje ga svom psu a onda tera njenog sina da ga pojede. Iskače kroz prozor, ’vata kretena za gušu i drži ga tako sve dok nije pojeo sladoled. Nindži je jednom neko zazvonio na vrata i kad je otvorila jedan medjed duplo veći od nje pokušao je da preko nje udari njenog sina koji je prethodno udario njegovog sina. Bila ga je sve dok nije pao a onda je pozvala miliciju. A bila ga je jer su njenom sinu deca dva puta kamenom razbijala glavu i oba puta ga je na rukama, trčeći, nosila u bolnicu jer u tom trenutku nije mogla da se seti da ima kola i nikada nikome na vrata nije otišla. Nindža je jednom kao od šale izdržala jedan strahovito težak pregled od koga su se tri muškarca pre nje onesvestila. Sedela je u čekaonici i čekala rezultate dok su ona trojica, beli kao krpe, pokušavali da se dozovu sebi kad je istrčala medicinska sestra i popljuvala onu trojicu govoreći da su mindže. Nindža se prekrsila i pomislila kako ima ludjih od nje. Nindža bi pozvala svog školskog druga i rekla - Aj’ dođi na kafu i ponesi klješta, boli me levi dole. Onda bi joj on izvadio zub ispod kruške u dvorištu i pili bi kafu. Nindži je jednog dana opala kosa zbog hemioterapije. Mindža je otišao i kupio joj periku na šta je ona rekla – Ja sam tebe sa kosom videla samo na svadbi, ceo život te gledam ćelavog sad gledaj i ti mene – i nije je ni probala. I onda je Nindža prestajala da jede. Prestajao je i Mindža. Prestajala je da govori a Mindža je počeo da muca, nešto mu je prekidalo dah. Čula je neku pesmu i Mindža je prevrnuo nebo i zemlju da pronadje tu pesmu. Nindža je slušala a suze su joj se slivale niz obraze, punile uši, prelivale uši i natapale jastuk. Nindža je volela muziku... I rekla je svojoj deci – Kad budem umrla, kad prodje četrdeset dana hoću da mi dušu ispratite muzikom. Njena deca nisu verovala da ona može da umre. A umrla je. Mindža je neutešno plakao. Svi su neutešno plakali. Na četrdeseti dan od njene smrti njena deca su otišla u jednu kafanu u kojoj je svirao orkestar koji je propratio sva njihova privatna slavlja. Sedeli su okruženi muzičarima, pili crno vino koje je volela njihova mama i slušali pesme koje je najviše volela. I nije ih bilo sramota. Zamišljali su kako mama sedi preko puta, gleda u njih koje najviše voli i nazdravlja im. Njena ćerka je plakala. I niko je nije tešio. I niko ne zna kako joj Nindža nedostaje. I kako bi vratila vreme. I kako neutešno plače svaki put kad čuje neku od pesama koje je volela Nindža. I kako bi mogla da umre. I kako nije mogla drugačije da napiše ovu priču o jedinoj Nindži medju nama mindžama. Umrla bi.

Malo razmišljanje na + 40 i nešto

Mahlat — Fri, 24 Jul 2009 18:37:07 +0000

Heteroseksulaci su oni što se uklapaju sa suprotnim polom, to jest, sa ženama i sa mnom medju njima. Homoseksualci su oni koji se uklapaju sa sopstvenim polom a sa ženama i sa mnom medju njima nemaju ništa, po mogućstvu nas uzmu za najbolje drugarice da i oni nekome plaču na ramenu kad ih ostavi dečko ne sumnjajući koliko ih u tim trenucima mrzimo. Mis’im, uz svo saučesništvo što ga je ostavio dečko moram da se nerviram što mi uzima dečake ispred nosa kad ima toliko žena. Biseksualci su ona najgora vrsta, oni što ne mogu da se odluče šta ’oće i kojima je svejedno, važno da se nešto dešava. Heteroseksualci su oni što ih ja stalno brkam sa homoseksualcima. Slučajno. Elem, u Srbiji se muškarci u novije vreme dele na dve grupe – balkanskog znojavog muškarca kome se jebe kako miriše i izgleda, koga je stari babo sa sve stričevima i ujacima naučio da se rodio k’o kuronja i da mu je to dosta. I da su ribe samo za karanje. A da su usput i ovce koje samo misle na onu stvar – sve su one, sinko, iste, da nas ima više nego njih pa da neka mora da mu pripadne da jebe čvorka i na – metroseksualce. Metroseksualce su balkanski znojavi muškarci do skoro zvali pederima – obuk’o si se ko peder, mirišeš ko peder, govoriš k’o peder, čim metroseksualac u priči mrdne malo od piva i fudbala. Izmedju balkanskih znojavih muškaraca i metroseksualaca vlada totalno, skoro rasno, nerazumevanje. K’o izmedju svih vrsta koje se ne razumeju. Balkanski znojavi muškarac se devojci udvara sa – Našla si onog pedera, dodji ’vamo da vidiš šta je muško! Metroseksualac u udvaranju koristi razmenu iskustava koji je solarijum najbolji i koja mirisna nota je u trendu. O bojama da ne govorim. Metroseksualci ponesu boju sezone pre žena. Na neku foru koju nisam provalila. Dakle, metroseksualac je moderno muško, jelte, koje devojci il’ ženi krade kozmetiku i tajno ide kod njenog pedikira sve dok ne stvori svoju ličnu kozmetičku imperiju na čemu devojka il’ žena posle može samo da mu zavidi. Brije se ispod pazuha i čupa obrve, depilira okolospolni deo i grudi junačke jerbo dlake nisu fensi. Polira nokte i ni lupom ne možeš da mu nadješ zanokticu. Kad se obuče izgleda k’o raspevano proleće. Znoji se isključivo u teretani i sa njim o seksu do mokre kose devojka il’ žena može samo da sanja. On se već potrošio u teretani, namirisao i seks sa njim je laganica, može da traje letnji dan do podne jer metroseksualci prate trendove pa znaju da su za dobar seks bitni i dobra klopa i piće, red ovoga, red onoga. Uglavnom fasciniraju poznavanjem vina, raznoraznih afrodizijačkih oraščića i morskih plodova. Dok devojka il’ žena dočeka seks sa njim već se oseća ko putnica koja nikako da dočeka voz u nekoj indijskoj pokrajini gde nema voznog reda al’ se zna da će voz da naidje. Kad tad. Balkanski znojavi muškarac sa ženom ima fatalni odnos a metroseksualac sa ženom ima fatalno emotivni odnos pošto su emocije u modi. Tako piše u časopisima za muškarce koje čitaju metroseksualci. Balkanski muškarac ženu ’vata na prepad i ništa je ne pita, dok je trepnula ne zna šta je snašlo. Metroseksualca uče da je žena neispitana planeta i da ne srlja k’o guska u maglu da ne naidje na bića nepoznata nauci nego da lepo ženu priupita šta voli, gde bi volela da je pipne i koja jačina pritiska treba da bude. Ko pita ne skita. Posle ako se snadje sa uputstvima može da predje na seks. Balkanski znojavi muškarac nosi mobilni telefon u kome mu je sve što mu treba, metroseksualce uče da je mobilni telefon samo sitnica koja obogaćuje njegov stajling i da iako na mobilnom telefonu ima sat treba da ga nosi i na ruci jer je to fensi. Sat ne treba da mu služi da gleda koliko je sati, jebeš vreme ono ionako leti, nego mu služi da za njega zapadaju devojke. Tako piše. Zlatni satovi sa narukvicama od aligatorove kože zapadaju devojkama za oči! Logično je onda da satovima zpadaju devojke. Kako kapiram, za oči ti zapadne sat pa uz njega može da dodje i muškarac, onako u kompletu, umesto da bude suprotno. Reklama za kondome za balkanske znojave muškarce je – Što je sigurno sigurno je. Tu negde izmedju redova piše da ne rizikuje mnogo, otkud zna sa kim je sve i u kojim pozama bila pre njega. Ista reklama za metroseksualce me oborila s nogu a ide otpirlike ovako: Stiže proleće. Sve se budi a u muškarcima se budi strast. Drveće lista, sunce te miluje po obrazima a proizvodjač je za tebe spremio izuzetne kondome po izuzetno seksi ceni. Ja pala sa stolice. Sve sam znala za cene, da su sezonske, niske, povoljne, prvi put čuh da postoje i izuzetno seksi cene. Savet na kraju: Kupi kondom taj i taj, ne zaboravi da je za sreću potrebno troje, ti, ona i kondom! Ma jok, bre! Kad ste u ovako lepo izreklamirali da mu se diže zato što ga miluje sunce i drveće lista, koji će mu djavo ona. Kondom mu je dovoljan. Metroseksualac treba da iskusi čari drugih žena i mora, pod obavezno, da letuje tamo gde će seksi Tahićanka da ga ’ladi lepezom i sipa mu kokoksovo mleko u usta dok on brekće k’o nasukani kit u izumiranju. Posle sve to prepriča svojim drugarima, metroseksualcima, da crknu od muke. Balkanski znojavi muškarac je malo više na zemlji, ne sanja da oko njega obleće Tahićanka već zažmuri i od one sa kojom je pravi Tahićanku. Balkanski znojavi muškarac povremeno sa ortacima igra mali fudbal al’ to nije fensi. Metroseksualce časopisi za muškarce savetuju da se bave nekim drugim sportovima a naročito da se trendovski opreme za taj sport. Primer: ’’Obavezno nabavite ručno izradjen komplet za boćanje i postaćete idol svih penzionisanih oficira u kraju!’’ Umal’ ne umreh. Je l’ treba da postanu moji idoli il’ penzionisanih oficira! Je l’ normalno, bre, da muškarac želi da postane idol muškarcima? I to penzionisanim! Pošto me stalno bombarduju kakav muškarac treba da mi bude i da moram sa njim da se utrkujem čiji je parfem bolji, a koji puder zatvara sve pore, ja sam stalno u dilemi da l’ je bolje da imam metroseksualca u trendu koji želi da postane idol muškarcima il’ balkanskog znojavog muškarca kome se jebe kako miriše. Ako izaberem ovog prvog i ja sam žena u trendu a naročito žena koja ne dozvoljava da je pregaze godine i kojoj je sve jedno kome se diže na njenog muškarca. Ako izaberem ovo drugo, jebi ga, pregazilo me vreme, ko još voli znojave muškarce, naročito balkance. Ostaje mi samo da se nadam da muškarci neće izumreti. Oni muškarci. Koji se oznoje pa se istuširaju. Koji vole da se oznoje i koji znaju da to nije sramota. Mislim, jebeš muškarca koji sebi ne dozvoljava ono do mokre kose. I koji neće sa vama da meša znoj al’ hoće parfeme. Mahlat, u znoju tela i lica svog.

Ujedam

Mahlat — Tue, 28 Jul 2009 12:45:03 +0000

Još jedanput li bude ugroženo moje ljudsko pravo na blogovanje ima da idem od suda u Strazburu. I alimentaciju ću da tražim. I nadoknadu materijalnih i nematerijalnih trokoškova, naplatiću sav duševni bol. I gubitak inspiracije. Htedoh nešto da kažem al' zaboravih od stresa. Ovom prilikom tražim inspiraciju. To jest muzu. Pol nebitan mada preferiram muškarce. Ideje primam dole. I ujedam bude li mi blog ponovo odlut'o. Tol'ko! Mahlat, blago blogovski dezorijentisana u vremenu i virtuelnom prostoru. U slučaju da joj blog ponovo odluta moli sve poštene blogere pronalazače da ga 'vataju za gušu i drže dok ne dodjem.

Otkaz na neodredjeno vreme

Mahlat — Tue, 28 Jul 2009 19:49:16 +0000

Vraćajući se danas sa novog posla, sa radnog mesta na kome nisam bila prošlog četvrtka i petka jer je bilo ’’mnogo toplo’’, rekli mi - nemoj da dolaziš, ko da radi po ovoj vrućini, ima vremena, radićemo - palo mi nešto na pamet. U stvari, setila sam se nečega. U stvari, sve to što nisam radila preselo mi je jer sam roštiljajući ribu izroštiljala i prste pa sam vreme uglavnom provela držeći ih u posudi sa ledom, cvileći i proklinjući sudbu što se rodih ko žensko a ne ko roštiljdžija. Elem, ovoga sam se setila - ima ona - Koga fabrička kapija nije lupila po dupetu taj nema pojma šta je pakao. Il’ tako nešto. Zaposlila se ja. Tamo nekih godina. Prvi šok sam doživela kad sam videla da su sve žene na poslu napirlitane, sredjene, k’o da ne spavaju nego celu noć prave frizuru, jedino ja s podočnjacima do zemlje. Onda sam ukapirala da je njima jedini izlazak to na posao pa mi bilo lakše. Ja, još noćno aktivna i stisnula bi i prdnula, to jest i radila bi i bančila, da spojim obadva ne mogu nikako. Noću nekako i izgledam lepo al’ danju nikako. Trpela, trpela, na posao da ne odem ne smem, opravdanja nema, il’ ako ga ima treba ti mišljenje konzilijuma i opravdanje da si bio na minut od smrti. I onda mi jednog jutra, posle spavanja od nekih pola sata zazvoni sat za novi radni dan i udarničke pobede, ja otvorim jedno oko i ukapiram da nema šanse da otvorim i drugo. Dočepam se telefona i javim da nikako ne mogu da dodjem na posao. Što, pitaju oni, ja u sekundi počnem da kontam koju bolest da izmislim i setim se. Imam proliv –odgovorim. Sa svakom bolešću mogu da krenem, sa prolivom ne mogu nikako. Nije to običan kašalj, proliv, bre. I to prodje. Tako sam ja vrlo često imala proliv kad god bih preterala i postala poznata kao ona s stomačnim tegobama. A u dubini duše sam se nadala da me bog neće kazniti i da mi se neće desiti da jednog dana, na poslu, stvarno dobijem taj proliv jer... Kad udješ u fabrički krug i lupi te ona kapija po dupetu možeš samo da umreš, izlaska ti nema. Ako hoćeš da izadješ zbog proliva ili bilo kog drugog posla moraš da tražiš dozvolu od šefa svoje kancelarije. Onda sa njegovim blagoslovom tražiš dozvolu od šefa službe pa sa ta dva blagoslova potpis direktora direkcije. Dotle možeš da se usereš. Naročito ako jedan od njih tog dana ne radi a ti trebaš da ubodeš ko ga menja. Onda s tom dozvolom za izlazak ideš na onu zamandaljenu kapiju na kojoj jedno sat vremena čekaš da se pojavi čuvar, sačekaš ispitivanje šta si uneo i šta iznosiš i onda možeš napolje. Izadješ sa željom da se nikad više ne vratiš. Ako si stvarno izašao po nekom poslu, kad se vratiš do kapije opet moraš da čekaš onog sa pištoljem da se pojavi i utefteriše kad si se vratio i da te on, lično, propustio kroz iglene uši. Onda onu odzvolu predaš sekretarici, šta je ona s njom posle radila nikad nisam provalila. Ja, drugarica prevoditeljka. Lep mi pos’o. I naporan jerbo je moje radno vreme od 7 do 15. Radno vreme drugova stranaca je od 10 do 18. Ja isto radno vreme ne mogu da dobijem, ne dozvoljava zakon fabrike da ja dolazim na posao kao stranac od 10. Radim u dve smene. Još malo pa ko dragstor, ne zatvaram uopšte. A ni usta ne zatvaram. Kad ućute stranci pričam našima šta su rekli, i obratno, kad ućute naši, pričam ovima. U neko doba mi se osuše usta, mozak uskovitla, nemam pojma ko je šta rekao, kome šta treba da prenesem i šta ne treba da kažem jer uvek ima nešto kao iz ’’Tesne kože’’ – Ovo nemoj da prevodiš, pitaj ih je l’ ’će još jedan viski. Onda drugovi stranci kažu da je vreme za ručak na koji ja ne mogu da odem. I nikako nisam uspela da im objasnim što ne mogu, da mi treba dvesta dozvola i blagoslova, nema šansi da ja išetam kroz kapiju pored onog s pištoljem tek tako. Drugovi direktori mogu. Onda ja trčim po dozvole i dok ih dobijem i stignem tamo svi su već ludi jer niko nikoga ne razume, jeli bi al’ ne umeju da objasne šta. Nekako ih nahranim, to je za posebnu priču koja ide otprilike ovako: u jelovniku piše da imaju Spaghetti Carbonara. Drugovi stranci srećni i presrećni naruče i dobiju špagete prelivene paradajz sosom a preko narendan kravlji sir. Gledaju u mene preneražeo što odmah dovede do toga da isučem jezik i oružje i izazovem konobara na dvoboj koji se pretvori u – ovo nisu Spaghetti Carbonara, jesu, nisu, jesu, nisu i posle ubedjivanja od pola sata konobar kaže – Mi to tako zovemo! Otprilike kao da naručite negde škampe a oni vam donesu bele bubrega i kažu vam – Ko te jebe, mi to tako zovemo! Ako ti se ne svidja vrati se u svoju zemlju pa jedi šta ‘oćeš. Onda se ja izvinjavam k’o Japanac na jeziku koji nema veze s japanskim i vratimo se da radimo. Kad sve bude gotovo i krenem kući, ne znajući da l’ još uvek imam jezik, vrate me s kapije jer mora hitno da se prevede nešto, ne može da čeka do sutradan, može da dodje do medjunarodnih sukoba zbog toga. Vratim se. Prevedem. Odem kući i stropoštam se u krevet. U neko doba se probudim i počnem da se preslišavam šta ono beše, da nisam nešto pobrkala i tako sam imala noćne more kad god je tema bila – eksplozivne materije. Probudim se i osluškujem da l’ se odnekud čuju detonacije, spremna na gotovs, ako čujem eksploziju da sama krenem na krajnju tačku, do kraja života da hranim pingvine i pecam u ledu, da ne čekam njih da me pošalju. I tako stigne rat na prostorima bivše SFRJ. Sa ratom i sankcije. Sa sankcijama i prinudni odmor ‘’do ukidanja sankcija’’, posle se ispostavilo – do nedoredjeno. Posle četiri godine kad su počeli da me za nerad plaćaju u luku i pasulju rešila ja da dam otkaz. E, ne može! Deficitaran sam kadar. Možda jednog dana fabrika proradi, ko da se muči da traži novu mene. Jedva dobih taj otkaz. Iskukah ga. Molila sam da mi ga daju. Pišite, nepodobna, krala, lagala, ma šta ‘oćete, samo me pustite da idem. Jedva me pustiše. I umesto 48 plata koje su se dobijale za dobrovoljno, dogovorno i sporazumno raskidanje radnog odnosa, koje je dobijao svako koga su se rastosiljali ja dobih 24. K’o deficitarna. Izašla kroz onu kapiju, osvrnula se i pomislila ono što je Anica Dobra izgovorila u ‘’Točkovima’’ – Karajte, vodite na pecanje, samo mene više ne zovite! Dočepala sam se otkaza sa tri meseca zaradjenih sati koje nisam mogla da naplatim jer sam ja to dobrovoljno, u interesu fabrike i medjunarodne saradnje. I šta htedoh da kažem… Radiću dok ne padnem u nesvest. Sve dok se ne završi posao, kako reče ovih dana ministar za infrastrukturu – moraju da se poštuju rokovi, ima da se radi i na plus beskonačno, samo nemojte da me zatvarate, da me terate da budem na ‘’brojnom stanju’’ iako nema posla, da me puštate da prekoračim fabričku kapiju kao da sam masovni ubica kome su posle 20 godina dozvolili da vidi Sunce. J’b’li vas zakoni fabrike, poslovanja i rada. I komunizma – Aj’ ih zatvorimo pa ćemo da ih foliramo da su u fabrici. Eto, toga sam se setila na +40 sa prepečenim prstima i radnom obavezom koja može da sačeka. A kad budem raspoložena napisaću šta sve podrazumeva posao prevodioca, od aerodroma, smeštanja u hotel do – Ima li ovde neka diskoteka - i kako se provede drug stranac kome ne možeš da objasniš da diskoteka usred Šumadije nikako ne liči na diskoteku usred Jevrope. Naročito sredinom devedesetih kad je harao turbo folk. Napisala bi i sad nego mi odma’ krenu suze na oči kad se setim onog preneraženog mučenika.

Plavi most

Mahlat — Wed, 29 Jul 2009 21:25:38 +0000

Ili, šta sve može da se desi kad stojiš na pogrešnom mestu a nisi obavešten. Zima pre par godina. Pada sneg, ja polusmrznuta s tendencijom da postanem Sneško Belić, stojim na ulici i čekam da se pojavi crveni ford. U tom fordu treba da bude čovek koji treba da me odveze do kafančeta koje sam nameračila da iznajmim sa idejom da postanem krčmarica Mara i to ona Mara ’’čila jedra, igraju joj njedra’’. Znam čoveku ime i znam da nam je taj ford znak prepoznavanja, kad stane ja treba da uletim unutra. Cvokoćem i zaustavlja se metalik sivi auto. Povelik. Ja ga okrznem pogledom i nastavim da blesim u daljinu s nadom da će onaj crveni ford da se pojavi pre nego što mi umesto nosa izraste šargarepa. Odjednom metalik sivi auto zacvili, ja ponovo pogledam, čovek iznutra mi pokazuje da pridjem. U sekundi pomislim da onom možda crveni ford nije hteo da upali, dešava se, zima je, primaknem se onom autu i čovek reče nešto što ja ne razumedoh. Molim, kažem. Koliko, pita čovek. Ja, ovca, umesto da skontam, ljubazno da ljubaznija ne mogu biti što inače nisam, pitam – Šta koliko, pomislim možda čovek pita koliko do prve pumpe, koliko do prvog skretanja, šta kaže prognoza, koliko će dugo još padati sneg, na pamet mi ne pada ono što će mi on rukom pokazati, to jest, koliko košta da ja udjem u njegova kola i raširim noge. Pokaza on rukom ono da bi on mene al’ ga prethodno interesuje koliko to košta, meni se upališe lampice i odmah počeh da vrištim, mislim da sam istraumirala onaj sneg, namazah ga od glave do pete i postavih najgluplje pitanje koje sam mogla da postavim: Je l’ ja tebi ličim na kurvu!!!??? Ovca. Da mu nisam ličila ne bi me ni pitao. Dade on gas i ode, stiže onaj sa crvenim fordom, ja uleteh unutra, pola sata nisam mogla da se setim šta sam trebala sa njim da radim. Danas pričam sa dvojicom muškaraca da li treba legalizovati prostituciju, ogovarasmo vlast, prostitutke a ponajviše konzumente usluga prostitutki i jedan od njih jednog trenutka reče – Svaki grad ima svoj Plavi most. Pa jeste, ja da sam znala gde je Plavi most u mom gradu ne bi ko muva bez glave zakazivala vidjenje sa crvenim fordom baš na tom mestu. I jedan ispriča svoju priču. Plavi most, pada kiša, stoji žena, kisne, njemu bi žao, zaustavi se i pita – Dokle? Šta dokle, upita žena. Dokle idete? Je ne idem nigde, odgovori ona. Pa što stojite ovde, na ovoj kiši? Ja radim ovde, odgovori žena. Umro sam od sramote - kaže on meni. Ja posle kontam, nije važno kakvo je vreme i kog si pola nego koliko si obavešten. Ako nisi odma’ se osramotiš.

Vidi kako ima pametne oči

Mahlat — Fri, 31 Jul 2009 21:09:42 +0000

Rodi se dete. Svi srećni, jedva čekaju da progovori. Kako primete da manje spava a više prati pogledom one koji oko njega glume budale, počinju da ga maltretiraju - kaži mama, kaži tata, kaži ujka, kaži baba... Dete bi, jadno možda i progovorilo nego pojma nema šta 'oće oni koji mu se unose u facu i arlauču, misleći da je gluvo i obično počne da plače. Kad reši da progovori ono obično pogreši pa tati kaže baba, babi mama a mami ujka. Onda mu se ponovo svi unose u facu i deru se - nisam ti ja baba nego... nisam ti ja mama nego... Dok ukapira ko mu je ko i da nikako ne sme da pogreši jer dolazi do kolektivnog dranja i ljutnje, svako već svakoga mrzi misleći čime li je onaj drugi zaslužio da ga dete prvo prozove. I počinju da sumnjaju da je dete potpuno glupo iako je čim se rodilo izgledalo kao mali genijalac ''vidi kako ima pametne oči''. Kad počne kako tako da govori svi se svojski trude da ga spreče u normalnom govoru pa kad dete kaže - Hoću sok! - svi skoče i počnu da se utrkuju ko će da ga usluži vičući - 'Oćeš kokić, saće kokili, 'oće beba pije kokili mokili... - dete ih gleda k'o da nisu normalni i obično digne ruke od ludaka koje uopšte ne razume, pa počne rukom da pokazuje ono što hoće i samo da izgovara - to, to... gde da rizikuje da pogreši. Dok sok u rečniku odraslih nikako ne može da bude sok nego je uvek neka mutirajuća reč, kad se dete ukaki onaj ko mu presvlači pelene obično kaže - Ala si se usr'o, sram te bilo! Smrdiš k'o tvor! Dete ukapira da samo ono sere na ovom svetu i da samo njemu smrdi govno što je stvarno sramota pa kad god se ukaki beži kao sumanuto od onog ko je posumnjao da se ukakilo i ko će pred svima da kaže kako se usralo i da je ravno tvoru. Onaj ko ga prvi uhvati diže ga pred svim gostima, nabija nos u guzu i pre nego što je vizuelno utvrdio kaže - Izgleda da si se opet usr'o! Usralo se ne usralo, dete je već osramoćeno i proglašeno za usranka prve klase. Za dete se obično posebno sprema ručak i to ono što niko drugi ne voli a svakome ko mu sprema ručak se želudac okreće. Na prvom mestu je spanać od koga se detetu povraća a onaj ko ga kljuka kao gusku sve vreme mu drži predavanje kako je spanać pun gvoždja i da će kad poraste biti jak kao Popaj. Dete koje još nema pojma ko mu je tata a ko baba već zna da postoji mitsko biće koje se zove Popaj i da svi žele da i ono bude isti Popaj kad poraste. Na drugom mestu je pire sa pasiranom džigericom što na oko podseća na blato koje starija sestra ispred zgrade svaki dan kuva za lutke, uglavnom dete hrane nečim što podseća na splačine. Šta zna dete šta je hrana a sve to ima il' gvoždje il' vitamin C. Vremenom posade dete za sto, svima daju nož i viljušku a detetu anatomsku kašiku. Jedan od onih za stolom koji je ubedjen da dete najbolje jede iz njegove ruke hrani dete svojom viljuškom dok dete istovremeno onom anatomskom kašikom sebi gura hranu u nos, oči, uši, svuda sem u usta jer su anatomske kašike tako napravljene da sve može da potrefi sem rodjenih usta. Na proslavi prvog rodjendana ponosni tata će da kucne viljuškom u čašu i sve goste da upozori da će dete tog trenutka da napravi nešto što ni jedno dete pre njega nije a onda će pružiti detetu čašicu rakije i reći mu da proba, dete se nećka, gura čašu, otac mu podmeće, na kraju dete poludi i celu šaku nabije u čašu od čega majka popizdi a svi gosti aplaudiraju i teše je. Posle toga mu nabija cigaretu u usta i pravi fotografiju za uspomenu i dugo sećanje koju će kasnije stalno pokazivati detetu da vidi kako je bilo napredno na prvom rodjendanu ali će mu govoriti da ne puši jer to prvro - nije lepo a drugo - nije zdravo. Treće, moće da mu poraste rep. Ova priča će pratiti i kafu a dete će se stalno čuditi gde kriju svoje repove oni koji je piju, kad već od kafe raste rep. I onda dete poraste do malog čoveka, to jest, počne da glumi glupog avgusta da ga ne bi više davili i smarali, ukapiralo je da što brže da odgovor brže ode da se igra a ostali ostanu da se dive gluposti na koje su ga naterali. Svi oni koji poduže nisu videli dete, kad dodju štipkaju ga za obraze i govore - Ala si porasao, buci, buci, je l' te slušaju ovi mama i tata?! Dete ćuti, ne daje glupe odgovore na glupa pitanja a i uče ga da ne razgovara sa nepozanatim ljudima. Onaj ko je zapeo da sazna da li ga mama i tata slušaju mu naveliko i naširoko objašnjava da zna kad se rodio ''znam te još dok si srao u pelene'' i počne da mu objašnjava ko je on na porodičnom stablu, sve granu po granu. Obično slaže dete da liči na neku pra pra pra babu ''ista si ona tvoja luda baba'' ... Onda krene - Je l' voliš mamu i tatu? - dete, već totalno sludjeno odgovori da voli, ako da bog da ovaj islednik sazna sve što hoće pa da ga ostavi na miru. A koga više voliš, mamu ili tatu? - dete odgovori da voli oboje i zajebe se. Aaaa! Ne može tako, ne možeš da voliš mamu i tatu, nekoga moraš bar malo više da voliš, aj' priznaj, koga više voliš. Dete gleda u mamu pa u tatu i tako par minuta pre nego što brizne u plač dok mama i tata svim ušima i očima gledaju i osluškuju šta će da kaže. Sve ovo se ponavlja sa - Koju babu više voliš, kog dedu više voliš... Dosadni islednik ga pogleda kao govance na u ulici i kaže mu - Nisi ni za šta, šta cmizdriš, ne znaš koga više voliš, kakvo si ti to dete. Dete i dalje plače najverovatnije sa osećajem da se pre njega nije rodio veći izdajnik roda svoga i ukapira da će čitavog života morati da kalkuliše i govori ono što drugi hoće a ne ono što oseća i misli. Kad kasnije detetu počnu da ispadaju zubi saznaje da su mu zubi ispali zato što je spavalo sa babom a baba prdnula zbog čega se dete oseća kao senilna budala jer nikako ne može da se seti kad je spavalo sa babom. Ako ga deda izvede u šetnju tri dana će ga ispitivati da nije deda, razvratnik matori, tamo u parku našao neku drugu babu. Isto se ponavlja sa babom - da nije tamo u parku slučajno gledala u nekog drugog dedu, odma' da je oteramo od kuće i nadjemo bolju. Dete ukapira da su svi mnogo bolje živeli dok se ono nije rodilo, samo je unelo pometnju u život baba i deda ali kapira i da na njegov mig neko može da bude izbačen iz kuće i zamenjen novim i boljim pa počinje da se bavi ucenama. Ali i dalje ga svi tajno ispituju, mama kad tata nije tu i obratno, baba i deda kad roditelji nisu tu i obratno. Sve priče se uglavnom vode oko toga šta je ko detetu dao da jede u čemu prednjače baba i deda jer je opšte poznato da dete uvek više vole baba i deda nego oni koji su ga rodili. Baba i deda ispitivanje obično završavaju sa - Oni tvoji otac i majka su potpuno ludi! Odavde pa na dalje sve je istorija koja se ponavlja. Dete vodi svoju politiku, svakome govori ono što želi da čuje a svi ostali se iščudjavaju na koga li se izmetnu ovako naopako, nikad dva puta da kaže isto. A izgledalo je kao mali genijalac ''vidi kako ima pametne oči''...

Rebrendiranje Guče

Mahlat — Sat, 01 Aug 2009 14:01:12 +0000

Ili ništa kič, ništa šund, ostalo je još malo vremena, sledeće godine na pedesetogodišnjicu Guče dolaze, nema da omane, Obama, Putin i Medvedev. Za Papu nismo sigurni. Ili Guča protiv H1N1. Ili... Ne može brend kako on 'oće nego kako kažu stručnjaci. Pre dve godine, taman kad smo se spremali da od Guče napravimo brend, na silu, kako mi inače pravimo brendove, domaćin festivala je bio moj omiljeni bivši ministar Velja Ilić, onaj što ga rodila majka za infrastrukturu al’ ga pos’o bacio u kulturu. To jest, u Guču. Te iste godine isti ministar je proglašen od žena Srpkinja najseksipilnijim političarem šarenolike srpske političke scene. Pojma nemam da li su ovu vest te godine preneli svetski mediji i šta li su mislili kakvi su nam ostali kad je ovaj najseksipilniji al’ ajde. Elem, pomenuti domaćin s lentom najseksipilnijeg, ozbiljno shvatio svoju dužnost i ’’preporučio’’ da se u Guči nikako, slučajno da nekog ljuta guja ne ujede, ne izvodi pesma ’’Šote, mori, Šote’’, sve je to podveo pod neki albansko pevački delikt i zapretio kaznama. Usput je preporučio da se pevačice nikako, ni pod razno, kol’ko god da im plate, ne penju po stolovima jer je to odlika šatorskog veselja a Guča je Guča, nije lepo brate, ako hoćemo da to postane brend. Što se tiče razularenih pivopija kojima na uvce duva još razulareniji trubač briga njih gde je šator, da l’ u Guči, da l’ na Ibarskoj magistrali, da l’u rodjenom dvorištu, oni zakovrnu očima i ’oće pevačicu na stolu. Objasni ti njima da je ministar za infrastrukturu rek’o da ne može, da nije kulturno, odma bi izvadio tomahavk da brani čast šatorske pevaljke, sve usput psujući – More, jebo vas ministar, koji ministar! Što se njih tiče ako pevačica nije na stolu šator k’o da nije postavljen. Godinama su se trudili da od Guče naprave loooodilo, običnu vašarsku atrakciju sa gutačima vatre, hektolitrima piva, ušećerenom vunom, suvenir opancima od veličine za mrava do guliver veličine i ostalih vašarskih zanimacija, trubu ako usput vide – videli su i sad kad su rešili da naprave brend ne može kako je bilo, nego mora ministarski, s tašnom i mašnom i s merom i uzdržano. Meni najviše bolo oči ovo sa ‘’Šotom’’. Obična albanska ljubavna pesma koju mi, otkad ja znam za sebe, pevamo na srpskom a ne na albanskom. Nema, bre, ni jedne svadbe na kojoj na prve taktove ''Šote'' ne poskaču svi svatovi, i oni koji inače ne igraju i oni koji ne znaju da igraju. A kad dođe onaj deo – ''da svadbenu igru Šotu zaigramo svi'', skoči i mlada, pa mladina majka, pa mladoženjin otac odnekud istrči s maramčetom i u zaletu doleti do prije na kolenima, pa kamerman da zabeleži trenutak... Idi! Po ovoj logici treba zabraniti i pesmu ''Mali mrav'', hit na domaćim svadbarsko-šatorskim veseljima, a boga mi i u Guči jer ona što joj je mali mrav u nedrima nest'o se ne zove ni Draginja, ni Mileva, nego Ajša. Da je srpsko ime – nije. A boga mi ne sme da se svira ni ‘’Makedonsko devojče’’, opet omiljena u obradi svih trubačkih orekestara, devojče nije srpsko nego makedonsko, ne ide. I još se kaže da je poubavo na ceo svet. Ja gledajući izveštaje iz Guče sve drhtala da neko slučajno ne naruči ‘’Šotu’’. Ona više ne ide uz pivo i jagnjetinu. Ako je neko naruči to samo jedno može da znači – da kompletna Guča sa sve trubačima i zvezdanim nebom iznad njih podržava Albance . Što se penjanja po stolovima tiče, živa nisam. Da se po stolovima penju samo pevačice, ni po' zla. U Guči se, obično, pored pevačica na stolovima nađu svi oni koji mogu da se popnu i koliko god može da ih stane. Kako je to rešeno pre dve godine nije mi poznato. Il' je Velja da trčao od šatora do šatora da ''skida'' te ljude sa stolova, da se ne brukamo, što mu je sigurno teško pošlo i za rukama i za nogama, a Boga mi, i za kilažom, il' je vanredno angažovao drugove policajce. Ako se to desilo drugovi policajci su, sigurno, i u ovom slučaju imali pogrešna uputstva pa su umesto da privode sve one koji u Guču dolaze sa pištoljima i ostalim vatrenim i 'ladnim oružjem, privodili nepristojne kafanske pevačice i i ste takve goste. Pretila je ozbiljna opasnost da se opet leži po zatvorima zbog pevanja. Nekad je to bila pesma ''Ko to kaže, ko to laže..'' (gde sme Srbin da se busa u grudi!?), a sad će biti zbog ''Šote'' pa da se sav šatorsko-izdajnički srpski narod, koji se bude malo zaboravio, trezni po bajbokanama. I kad je već tako, onda mnoge pesme ne bi trebale da se pevaju. ''Davno beše, sećam se ja...'' – može biti da je nama sve jedno da l' će opet na Dunavu biti granica. O ostalim merak pesmama u kojima se pominju Mujo, Fata, do Drine i preko Drine, da ne govorim. A tek da ne govorim o ''Lambadi'' (apsolutni, višegodišnji, hit Guče), ''Makareni'', zelenim travama raznoraznih domova, itd., itd. Ove godine opet nasilno ukidanje pevača i pevačica, ima u Guči samo trube da se čuju, silno razočarenja za ljubitelje trube koji trubu i ne čuju pa su u Guči zabranjeni narodnjaci, ekstra mega, giga, popularni likovi srpske estradne scene koji se zbog toga osećaju silno uvredjeno. Ono nije da se ne slažem, slažem se, samo kako rekoh, već dozvoliše da Guča postane brend kakav jeste sad bi malo da ga našminkaju. Ne može, brate, otelo se to kontroli. Zaraženih novim gripom neće biti, tako rešila vlast. Pandemija se očekuje na jesen, u isto vreme kad se najavljuju otpuštanja radnika i težak život pod naletom svetske ekonomske krize. Mislim, pandemija se čuva, zlu ne trebalo, ako bude socijalnih nemira, odma će proglasiti pandemiju i obavestiti sve potencijalne šetače i štrajkače da mogu da se razbole pa čik neko nek izadje na ulicu. Tačno znamo koliko će Srba oboleti od novog gripa samo ne znamo koji će to dan da bude. A kako danas pročitah, i da virus navrati u Guču, nema šanse da neko oboli jer će jesti svadbarski kupus i piti ljutu rakiju. Samo mi nije jasno što ovaj lek ne preporuče i zaštite, bog da nas vidi. Jedva čekam reportaže iz Guče, one udarne u svim vestima kad ne vidite nigde trubački orkestar al’ zato obavezno gledate mortus pijanog Engleza ili Nemca kako pokušava da ukapira kako se igra moravac i viče – I love Serbia! Lep provod vam želim! Da l' za stolovima, da l' po stolovima, da l' ispod stolova, nevažno je. Mislim, iskoristite to što je dekretom odlučeno da virusa gripa neće biti u Guči i što ga čuvaju za jesen. I iskoristite da vidite kako se pravi brend. Pošto su ga već napravili, to jest, pošto se napravio sam od sebe, onako kako je najbolje umeo.

I ako mi se desilo, omaklo mi se

Mahlat — Sun, 02 Aug 2009 23:13:37 +0000

Znate ono - Kakav, bre, pubertet, to u moje vreme nije bilo! I što nije bilo puberteta, manje više, to nekako najkraće traje, nego nije bilo ni PMS-a, depresija, klimaksa, orgazma, G tačke, o hormonima da ne govorim. Onim ženama početkom prošlog veka uopšte nije bilo lako, poradjale se na njivama, odma' potom se 'vatale za motiku, osnovni zadatak im je bio kako da nahrane glavu porodice, i da spreme miraz za ćerku udavaču što je podrazumevalo -vezi, predi, tkaj, pleti. Kako im poraste kosa tako im spletu kike i zabrade ih maramom koju ne skidaju više nikad, samo povremeno promene boju zavisno od toga da l' svet treba da bude obavešten da se u njihovoj kući neko raduje ili nekoga žale a uglavnom su nosile crne jerbo je snajka u prošlom veku časno morala da ožali svakoga, od deda ujke do baba strine iako s njima ni reč nije progovorila. Pored puberteta nisu ni prošle, kakav pubertet kad bi ih udavali već negde oko petnaeste, PMS nisu mogle da imaju ni pod razno jer žene onda nisu imale menstruaciju nego su dobijale ''na sebe'' što niko živi nije smeo da zna, selo bi saznalo da je to u pitanju tek na nedeljnoj službi kad se dotična ne pojavi u crkvi, odma' su svi znali da je ''prljava''. Da padne u depresiju nije smela, što zato što za istu nije imala vremena, što zato da ne bi ćerku za udaju počeo da bije loš glas da ima ludu majku pa da se nikad ne uda. Orgazam je bio zabranjen a G tačku nisu imale, ona je izmišljena kasnije, krajem prošlog veka. I na kraju hormoni, kakvi crni hormoni kad su na samom ulasku u prošli vek otkrivene krvne grupe, ko je imao vremena da se bakće s hormonima kad se krv prolivala na sve strane, što u porodičnim obračunima što na ratištima. Kad sve saberem mogu samo da sednem i da kukam nad crnom sudbom mojih prababa. Da mi nije mene. Jerbo, nad mojom ženskom sudbom treba da kukam još više, da naričem, bre, odavde do neba da se čuje. Ja sam bila u pubertetu. Izmisliše ga pre nego što sam se rodila. To je onaj period kad navodno niko na senku nije smeo da mi stane da slučajno ne počnem da trzam glavom pa da me nikad ne vrate medju normalne ljude i kad su sva moja ludila trebala da budu pravdana budjenjem hormona. U stvari niko me nije zareziv'o dva posto, šta god da sam pokušala samo bi me belo pogledali i izmedju sebe prokomentarisali - Mlado pa ludo; Smiriće joj se hormoni; napomenuli bi da taj pubertet nije postojao i otperjali dalje. Niko me nije uzimao za ozbiljno, gledali me ko privremeno ludu. Ja rasla. Kad god bih zaplakala pitali bi me - Je l' ti treba da dobiješ?! Za ceo svet žena nema ni jedan, jedini, razlog da zaplače sem kad treba da dobije menstruaciju. I opet te ne zarezuju, lepo nauka dokazala da je i PMS kratkotrajno ludilo koje se ponavlja u pravilnim vremenskim intervalima i prodje. Okolina naučena da te pažljivo posmatra i ispituje i čim primeti da dobijaš prve znake PMS - a počne da te zaobilazi dok se ponovo ne učovečiš. Sve po savetu naučnika - Sačekajte, proći će je, žena kad ima menstruaciju ne vlada sobom, više sile su u pitanju. Orgazam ne doživljavam. Nemam. Nisam počastvovana. Možda i jesam ali sva naučna ispitivanja dokazuju da 99,99% žena pojma nemaju šta je orgazam, otkud meni pravo da tvrdim suprotno i da se protivim nauci. Onih 0, 1% žena koje navodno imaju orgazam, lažu. To su uglavnom multimedijalne ličnosti koje imaju priliku da seru pa seru. Može im se. Sad, ja bih 100% bila ubedjena da sam se srela s orgazmom al' svi časopisi kažu da nisam. I preporučuju mi raznorazne tehnike za susret sa istim, od joge preko - mislite na nešto lepo - do opustite se a ako vam sve to ne uspe lezite na neki kauč, neko jedva čeka da čuje u kojoj pozi sve to radite pa da vam objasni da orgazam nemate zato što je komšijino kuče zalajalo na vas kad ste prohodavali. Tako nekako. Uglavnom, novine kažu da ja nemam orgazam a da nemam ni šansu da ga ''dobijem''. Ako gvirnem u neki časopis za muškarce njima pišu isto. Da smo klade neosetljive i da tu možda i može nešto da se uradi al' da je to nevidjen rudarski posao koji se svodi na to da kopaš, kopaš, kopaš i na kraju ne iskopaš ništa. Al' da i pored toga muškarci ne brigaju mnogo jerbo smo mi pametne, znamo da nam je osnovni pos'o da bildujemo muški ego i da ćemo taj orgazam isfolirati čisto da oni ne budu nesrećni. Onda slede uputstva kako on da prepozna da sam ja isfolirala orgazam, ja, koja po njima, pojma nemam šta je to. Isto k'o da su me ubacili u pilotksu kabinu i rekli - Vozi, ja kažem da ne umem a oni odgovore - Ma, nema veze, pravi se da znaš. Dakle, ja sam majstor da dočaram ono što nikad u životu nisam osetila a sve u cilju muške sreće. Ja da sam muško i da pročitam koliko je teško ženu dovesti do orgazma i kako sam jedan običan kreten kome to nikad ne uspeva nego ga samo isfoliraju odma' bi digla ruke i lepo onanisala. Neću, bre, da se mučim za džabe! I onda su se polovinom prošlog veka žene pobunile i arlauknule - Dosta, bre! Pokušale da se izbore za pravo na orgazam, to jest pokušale da nateraju naučnike da prestanu da seru o tome da su sve žene, od prve do poslednje, frigidne i lepo da priznaju da toga ima. Nauka popustila u fazonu - dobro, šta ste navalile, može da se desi. E, al' nije normalno da se desi i onda je ženama izmišljena G tačka. Prvo je stigla tamo u Amerike a tek onda na ove zatucane prostore. G tačka je ono čime nauka pokušava da objasni da - ako žene i imaju orgazam to nije to, samo se zanose da bi bile ravne muškarcima. Kako sam razumela ja sam se rodila sa nekom G tačkom al' nisam imala pojma dok me naučnici nisu obavestili. Oni su tačno utvrdili na kom se santimetru vagine nalazi G tačka, u milimetar, kao što su utvrdili da do iste može da stigne samo muška ruka i to ako je raspoložena. I, naravno, ako muškarac ima živaca, volje, snage i vremena da istu traži. I ako dobro stoji sa merenjem u milimetar. Ako mu se desi da je ubode žena može sto posto da bude sigurna da je dostigla orgazmičko prosvetljenje, baš onakvo kako naučnici, muškarci, kažu da treba da bude. Ako je mušakrac duduk pa ne uspe da pronadje G tačku odmah ga zameniti i naći novog rudara opremljenog živcima i reći mu ''Srećno''! Elem, žena koja uz pomoć strpljivog muškarca nije uspela da nadje svoju G tačku može celu vaginu da baci u vodu, i ne treba joj. Ili može da se obesi kao neuspeli naučni eksperiment. Ili da jednostavno poveže maramče i kaže muškarcu - Nema 'leba od mene, idi, slobodan si, neka druga garantovano ima tu G tačku. Koja ima živaca može i dalje svoj seks da svodi na - Ima je, evo je, nema je, saće, tu je, opet si promašio, skroz si nesposoban... Ma, G tačka je izmišljena samo da se ženama ne bi dozvolilo da se opuste. I na kraju, kao i na početku - hormoni. To je nešto što raste, pada, ima neku svoju politiku koja sa mnom nema nikakve veze, čista opozicija koja uglavnom kontrira. Da ih kontrolišeš ne možeš, nije predvidjeno, samo možeš da ih zadovoljiš što nije ni zdravo, ni moralno a ni uputuno. Hormoni takodje služe da pokažu kako ja sama nisam kriva zbog onoga što mislim i radim nego oni. Dok ja spavam oni rade. Kad sam budna moram da budem na mrtvoj straži, da se slučajno ne prepustim njihovom dejstvu jer će me zajebati, nema šanse da neće a onda me neće oprati ni Dunav ni Sava. I ja sve ovo napisah jer danas pročitah kako žene imaju svoje hormone a muškarci svoje. Svačiji ludijaju na svoj način ali nikad istovremeno. Kad su muški hormoni spremni za igranku ženski nisu i obratno. Muškarci mnogo vole, obožavaju, da vode ljubav ranom zorom. čim otvore oči a žene ne vole. Žene bi to negde izmedju 14 i 16 sati u neko totalno neodgovarajuće vreme, kad su muškarci uglavnom na poslu, glupi im hormoni kao što su one glupe. Muškarci ne treba na to mnogo da se osvrću jer žene, isto kao njihovi hormoni pojma nemaju ni šta hoće ni kad hoće nego lepo treba ujutru da zaskoče žene bez obzira što još spavaju jer, citiram, ''žene mogu da uživaju čak i polubudne''! Sreća pa mi se u tom trenutku ni jedan naučnik nije pojavio na puškomet jer bih ga, garantovano, smakla makar se bavio i nuklearnom fizikom. Mislim, nauka je dokazala da ja ne znam šta hoću ni maksimalno budna i usresredjena na radnju, da pojma nemam šta mi se dešava a i ako mislim da imam pojma varam se garantovano, a onda me obavesti da maksimalno uživam dok spavam. Prosto me stra' da zaspim. I ako počnem da merim koga više da žalim prababe ili mene - mene, brate! Meni je nauka natovarila na vrat mali milion ''bolesti'' od kojih ne mogu da se izlečim. Nema šanse! Ovo je ipak novo doba! Nauka će na kraju da me ubedi da je mnogo verovatnije da će žaba koju poljubim da se pretvori u princa nego da ću ikad u životu doživeti orgazam. Jebala joj ja mater!

I na tarabi piše al' nije

Mahlat — Mon, 03 Aug 2009 22:36:03 +0000

Kad god pomenem seks a pominjem ga često, pod stresom sam da će neko da me potkači da sam 'vaka i 'naka i da narušavam pristojnost u blogosvetu, da neće razumeti da sam ja u svakom tekstu gde pominjem seks u stvari o njemu najmanje pisala. Malo se sekiram pa me posle baš briga. Malo bejah u dilemi al' reših da dovršim prethodni post. O polnim razlikama. Da krenem od tarabe. Nema tarabe na kojoj nije nacrtan penis koji obavezno stremi ka nebu. Uglavnom liči na šatl, završeno odbrojavanje i ''ispod repa'' se pojavljuje onaj oblak dima pre nego što brzinom svetlosti krene u osvajanje svemira. Dva metra od njega piše ''pička'' jerbo je istu nemoguće nacrtati. Ona koja stane ispred tarabe, na primer ja, kad vidi nacrtan penis treba duboko da udahne impresionirana njegovom veličinom i da vrisne koliko je grlo nosi kad posle dva metra naleti na ono što ne može da se nacrta nego piše jer je to sramota. Brzinom vetra treba da odjuri dalje da je slučajno neko ne ugleda kako bulji u tarabu čudeći se koji kreten je na njoj napisao ''pička''. To što će posle dva metra ponovo da naleti na nacrtan penis uopšte ne treba da je uzbudjuje. To i nije toliko sramota. A kad sam kod sramote, na svaku devojčicu koja još nije svesna da ima polni organ a još manje polnih razlika pa slučajno krene rukom ka svom polnom organu koji u njenoj glavi ima isti status kao nos ili uvo ima da vrisnu da je to sramota. Ako ih izbezumljeno pogleda nastaviće da arlauču da je mala bezboraznica koja nema stida i sramote a usudi li se da pita - Što, bre? - objasniće joj da fine i pristojne devojčice to ne pitaju i da ne treba da zna ništa sem da je to dole, što ima izmedju nogu, sramota. Devojčice tako nastavljaju da rastu sa osećajem da su se rodile kao čudovišta sa nečim što uopšte nisu trebale da imaju. Dečak istog usrasta krene rukom prema svom polnom organu i svi, ama baš svi, od majke do dede ushićeno vrisnu i kažu - Pokaži, sine, šta imaš u gaćama! Ovaj odma' svlači gaće, pokazuje šta ima, pokušava instiktivno da ga razvuče još koji santimetar i nastavlja da raste sa osećajem da samo on ima nešto u gaćama. Dok ne ode u vojsku ili počne nešto da trenira, uglavnom dok ne stigne do kolektivnog muškog tuširanja kad ukapira da su ga svi zajebavali i da ima i većih od njegovog. Tad prvi put koristi ono - Jes' da je mali al' što je tehničar!!! Penis kroz odrastanje u muškoj glavi, uz pomoć rodbine dobija odlike mitskog bića s dve glave, neuništivog i nepobedivog. Dobija nadimke koji treba da dočaraju da se radi o neuninštivom, nepobedivom, nikad vidjenom stvorenju od kad je sveta i veka. Vagina kroz odrastanje postaje stidnica što valjda do kraja života treba da me opominje da treba da se stidim što je imam. Ja iskreno, pojma nisam imala da imam stidnicu sve dok ne počeh da čitam koje sve bolesti mogu da mi je spopadnu ako o njoj ne budem vodila računa, svaki ginekolog koga su pozvali da nešto prozbori o vagini je pričao o stidnici. Dakle, ja imam stidnicu i što se mene tiče ako moram zbog nje da se stidim mogla sam baš bez nje i da se rodim. Koji će mi djavo ako moram da crvenim kad god pomislim da je imam. Da se vratim na tarabu - kad naletim na nacrtan penis - šatl treba odma' da prekontam da je to u stvari kurčina i da se raspametim od sreće a onda posle dva metra kad ugledam da piše ''pička'' da prekontam na stidnicu i u crnu zemlju da pobodem nos od sramote. I da se vratim na ono - ne pipaj, sram te bilo, pristojne i fine devojčice ne govore o tome. To traje negde do puberteta, prve menstruacije, onda te obaveste da će ono što ti ne smeš da pipneš želeti da pipnu svi muškarci ovog sveta što, naravno, ni pod razno ne smeš da dozvoliš. Obaveste te da sve to što imaš izmedju nogu ne bi nikako trebalo da koristiš u seksualne svrhe uglavnom zbog dobrog glasa i da tako ne koristeći je jednog dana rodiš dete. Kako će to dete da nastane te takodje ne obaveste jer je i to sramota a i kašće ti se samo kad bude bilo vreme što otpirlike znači kad bude kasno. Onda se svi zabezeknu kako ti se desilo da ostaneš u drugom stanju kad su ti lepo objasnili da imaš stidnicu i da ti je pos'o da se stidiš. Ti se stidela, stidela, lomila ruke sa muškarcima dok se jednog trenutka nije naš'o jači od tebe. Mislim, jači od budala koje su te učile da se stidiš pa ti lepo objasnio da nemaš čega da se stidiš i lično ti pokazao kako se on uopšte ne stidi. Danas svi lekari, seksolozi i naučnici trabunjaju o tome da moram da upoznam svoje telo, ko će ako neću ja, da bih ga što više volela i da bih znala kako da ga koristim. I još uvek pričaju da je sastavni deo mog tela stidnica. Seksualni statističari su došli do saznanja da većina žena pojma nema kako se zovu delovi stidnice. Mislim, kako i da znam kad me udaviše da je ne dodirujem, ne gledam i da se pravim da je nemam. Al' ako, eventualno, posumnjam da nešto sa mojom stidnicom o kojoj ne smem da mislim nije u redu i da bi mogla da je dovedem u red, mogu da odem kod ginekologa pa od njega kod nekog plastičara, ipak je 21. vek. Kako to da izvedem stideći se i ne znajući kakva treba da bude jer ne smem da priznam da je imam nemam pojma. Istovremeno uopšte ne treba da me bude sramota da se nadjem oči u oči sa nekim penisom, da ne ostanem slepa kod očiju isto zato što je 21. vek. Ajd' ti pa se snadji. Dakle, ja nemam vaginu nego imam stidnicu. Vaginu mogu da imam samo kod ginekologa i to ako je malo prosvećen. Ta vagina koju imaju sve žene sveta sem Srpkinja, opevana je u mnogim pesmama, onako pritajeno, kao on je najzad upoznao cvet njene tajne, okusio je čari njene ljubavne školjke, našao se u carstvu zadovoljstva, pronašao biser ili zlatna vrata, lepo da se pojedem živa što ostale žene to imaju a ja nemam. I što niko mojoj stidnici neće da ispeva pesmu. Ako ne neki sonet ono bar haiku. Al' lako je napisati haiku za cvet tajne, biser i slično. Teško je napisati za pičku, picu, pizdu ili ronđu. Ronđu! I dodje mi, majke mi, kad prvi sledeći put sretnem neku strankinju da joj kažem - Blago tebi, ti imaš vaginu. Ja, jadna, imam stidnicu. U nekim slučajevima imam ronđu. Ako me priupita ko izmisli to ronđa, 'ladno da joj odgovorim - Ko drugi nego neka pizda! Pa onda da joj održim predavanje da je pizda karakterna osobina muškaraca i to onih koji se retko sreću sa vaginama. Sad odo' da se stidim što sam se rodila ovakva sa stidom medju nogama i što nisam umela ovo da uvijem u oblande, mislim što nisam stidnicu okitila zvezdicama. Ako ima nekoga kome haiku ide od pera slobodno neka se razmahne. I to čudo da vidim.

Šta, bre, histerišeš! Idi operi kosu!

Mahlat — Wed, 05 Aug 2009 06:18:01 +0000

Probudih se malopre, pogledah ljubimca on nevino spava. Pojma nemam da l’ me voli i znam da bi po savetu visokospecijaliovanih stručnjaka za bračne i izvanbračne odnose trebalo da ga stavim na probu, da utvrdim da l’ me voli pa posle da se opustim. On, doduše, kaže da me voli al’ stručnjaci tvrde da u to ne smem nikako da verujem sve dok ga ne stavim na test izdržljivosti, debelih živaca, dubinskog ronjenja ili hodanja po užarenom ugljevlju. Pa ako sve to preživi – voli me. Počeh da mislim, možda da mu tražim jagode sa šlagom. To sam čula od ovih multimedijalnih žena, njih njihovi muškarci obožavaju, obigraju pola grada da nadju jagode i još su posle tog obigravanja raspoloženi da vode ljubav k’o nikad u životu, reko’ ajd’ i ja da probam da izmorim ljubimca pa da mu kažem – E, ajd’ sad da radimo ono... ma jok, moderna vremena imaš jagode na svakom ćošku. Da odglumim Pepeljugu, ostavim jednu cipelu i pobegnem od kuće... ma jok, odma’ bi me zvao i pitao – ’De si, budalo, nisi valjda izašla sa jednom cipelom? Da se vratim na spavanje i spavam sve dok se ljubimac ne probudi pa probudi i mene poljupcem... ma jok, ljubimac bi me pustio da spavam, najvole kad spavam i ne zanovetam. Utvrdih da nemam ideju. Vreme bajki prošlo a šta god da mi padne na pamet zbog čega bi on morao da prepešači sedam gora i sedam mora i rve se sa sedmoglavim aždajama može da kupi u prvom marketu. A sve mi ovo pada na pamet već nekoliko jutara. ’Oću, bre, da me voli k’o što kažu da treba da me voli a ne ovako kako on misli. Elem, danima me seca reklama - ona ulazi u kuću sa nekim blatobranom sva prekrivena jezerskim travama, on vrisne – ’Di mi je auto, ona odgovori da je na dnu jezera, on je zaljubljeno pogleda, udje u kupatilo, zgrabi neki šampon, opere kosu, glas u pozadini ljubazno objasni da sa tim i tim šamponom on više nema perut. Posle prvog pranja! Onda on sa sveže opranom kosom oslobodjenom od peruti izadje iz kupatila, pogleda je onako umazanu blatom i kaže joj – Dušo, nikad nisi bila lepša! Ja svaki put ostanem da zevam k’o kreten – a auto! Gde je bre auto? Nema perut al’ nema ni auto! Šta bi s autom? I ukapiram – to je, bre, ljubav! I sine mi ideja. Mogla bi ja sad kao slučajno da oborim sistem. Skuvam kaficu i čekam da se ljubimac probudi i sedne ispred kompjutera. I tačno zamišljam scenu, on seda, trepne, trepne još jednom, protrlja oči, uhvati se za glavu i onda skoči i arlaukne na mene – Sunce li ti tvoje je l’ mogu ja jedno jutro da otvorim oči a da ti nisi napravila neko sranje! U normalnim situacijama na koje me ljubimac upozorava kad god sednem ispred kompjutera – da ne prčkam u ono što mi nije pos’o jer će da me obesi, ja bih skočila i obesila se sama. E, al’ ja ću samo nevino da ga pogledam, dam mu šampon i kažem – idi operi kosu, nećeš da imaš perut. U još normalnijim situacijama ljubimac bi rek’o – More, jebem ti perut, kakva perut, i i mene i šampon bacio kroz prozor. Ja bi vioreći do betona ukapirala da ne voli mene nego kompjuter i ne bi žalila što ću da se rasprsnem k’o lubenica. Ostaje mi samo da verujem da me voli, imao perut il’ nemao. I shvatam da samo u reklamama perut može da ti dokaže koliko te on voli. U životu od peruti možeš da pogineš. Mada me i dalje kolje gde je, bre, auto.

U ovoj zemlji ako ne poludiš stvarno nisi normalan

Mahlat — Wed, 05 Aug 2009 22:18:25 +0000

Elem, biće pandemije i mnogo će koštati. Za one sa blažom kliničkom slikom 1 000 eura, za one sa težom 10 000. Sve ukupno oko 200 miliona eura. Dvesta im miliona majki. Na gomilu. Već sam vam rekla da je ljubimica volontirala na Univerzijadi, u press centru. Komunicirala i verbalno i neverbalno s kim je stigla. I razbolela se. Digla frku da je dobila grip jedva živi ostadosmo. Otišla kod lekara, predstavila svoju kliničku sliku sa sve ostvrtom na volontiranje i sumnju na novosmišljeni grip na šta joj je doktor rekao – Šta ti pada na pamet, kakav grip! Pa jeste, i ja se pitam otkud mom pametnom detetu ideja da može da oboli od toga što ste vi izmislili i što vam je palo ko kec na deset. Letos smo imali par slučajeva gripa sa lakšom kliničkom slikom, ovom što će na jesen da košta 1 000 eura. Za sve njih su objavili da se nalaze na kućnom oporavku gde mogu nesmetano dalje da ga šire pa koga kako potkači. Znači to što su mu rekli – ti si lakši slučaj, idi kući i pij čajeve koštaće ko letovanje all inclusive za dve osobe u sred sezone. Lakša klinička slika leči se papirnim maramicama, limunom, vitaminima i eventualno antibioticima i to, brat bratu, u vr’ glave može da košta 1 000 dinara. Al’ gospodin maneken epidemiolog lepo seo pa proračunao ko pravi srpski ekonomista Dinkićeve škole da odsustvo sa posla ili iz škole, kad se sve sabere košta tih 1 000 eura. Kako sam razumela, ja se razbolim, ne odem na posao i to što sam ja bolesna košta državu. ‘’Ali troškovi za tog pacijenta ne uključuju samo terapiju, već i negu. To automatski podrazumeva odsustvo s posla onog ko je oboleo, ali i često i nekog ko će morati da ga neguje sedam do 14 dana, koliko bolest traje. Kada se svi ovi troškovi sračunaju, dolazimo do cifre od 1.000 evra, koliko će taj pacijent na kraju koštati - objašnjava Tiodorović.’’ Mislimmmm, stvarno da popizdiš. Šta ima ko da me neguje zato što mi curi nos. i ko, bre, da me neguje. Kako on to misli da će to što će meni ljubimac da skuva čaj državu da košta 1 000 eura. Uostalom, meni kad nešto fali belo me pogledaju, pitaju šta mi je, ja procvilim da mi nije dobro, oni kažu – Pa, skuvaj čaj! Kako mogu ja koja samu sebe negujem i tešim nekoga da koštam? Ma, ko god da kuva taj čaj kako, bre, kuvanje čaja u domaćoj radinosti može državu da košta tolike pare? ’’Očekujemo da će u jeku pandemije gripa s posla odsustvovati od 10 do 25 odsto zaposlenih. Jako je važno da svaki sektor napravi plan kako će funkcionisati sa smanjenim brojem radnika - upozorava Tiodorović.’’ – da se usereš! Ovde, bre, niko živi ne radi, svi su na nekim odmorima, spiskovima, biroima, prugama, putevima, ispred kapija, a on mi tupi o pravljenju plana. Najbolje da naprave radnu grupu koja će da prati koliko radnika propalih fabrika nije došlo da kuka za zaostale plate i doprinose. Otkud ovom čoveku ideja da savetuje ‘’svaki sektor’’ da pravi radni plan kad posla nema baš bih volela da znam. Da se sekiram kako će da funkcioniše država koja ne funkcioniše nikako? Lepo su za jesen najavili otpuštanje preostalih zaposlenih, koji će im moj radni plan! Nikako da ukapiram o čemu lupeta ovaj čovek. Onomad osnovaše Radnu grupu da prati razvoj gripa a ‘’On objašnjava kako je Radna grupa došla do računice prema kojoj lečenje jednog pacijenta sa lakšim simptomima novog gripa košta 1.000 evra, dok će za lečenje pacijenata sa teškom kliničkom slikom biti potrebno čak 10.000 evra.’’ Razboleli se dabogda! Je l’ ih plaćaju da prate grip il da računaju? Ujutru idem na pijacu da kupim najveću oklagiju koju nadjem. Napisaću na njoj – Odbrambeno sredstvo protiv ludaka svih vrsta.I od sutra ću da mlatim s njom, neću da gledam gde udaram. A u vezi ludaka - jutros ja u prevozu. Trolejbus juri boegradskim ulicama i ja sve vreme u onoj gužvi čujem neki zvuk kao kad naduješ balon pa ga pustiš da leti po sobi a on ispušta onaj zvuk kao da je jeo pasulj. Stane - ne čuje se ništa. Krene - opet onaj zvuk. Ja, glupa kako jesam pomislim da nešto nije u redu sa vozilom. Al’ brale onaj zvuk sve žešći i žešči a povrh svega neka iza mene teši nekog Djoleta kako će kijavica brzo da mu prodje, tepa mu, lepo počela da mi ide na živce. Ja zarotiram oko sebe za 180 stepeni i ugledam devojku, nosi ogromnu torbu a iz torbe viri još ogromniji bokser, vezala mu neko kaubojsko maramče oko vrata, isti Džon Vejn. Frkće onaj bokser, samo bije, sav valjda izbezumljen od gužve i što se vozi, sve ludji i ludji. Teši ona njega koliko stanica još ima do čika doktora, kako niko od nas neće da ga dira, ja sve ludja i ludja, došlo mi da ga ujedem. Elem, bokser je Djole. Bolestan, jadničak. I uplašen. i sve ja to razumem samo ne razumem o’kle joj ideja da ga unese u trolejbus i da se nacrta pored mene kad sam ja em nadrndana em su mi živci tanki. I neću da razmišljam da l’ će Djole da popizdi i skoči mi za vrat. Lepo je pitam i kažem joj da izadje s Djoletom napolje i na’vata nekog taksistu, koga ‘oće, da, bre, nije normalno da ga drži u torbi. I otkud ja znam da neće da me zarazi. Kad mogu da me zaraze ptice i svinje što ne bi mog’o jedan bokser koji liči na uplašenog kauboja. Ona me normalno ne zarezuje, još sva uvredjena što samo meni smeta i lepo me posavetuje da pogledam u sve ‘’ove bake i deke’’ kako su fini i kako s puno sažaljenja gledaju u Djoleta koji već reži s tendencijom da mu podje pena na usta. Ja nju posavetujem da se jebe i sa Djoletom, čim se oporavi i sa bakama i dekama, koliko god blesavih da ih ima u trolejbusu. I izadjem ja. Da ne bi stvarno ujela i l’ nju il’ jadnog Djoleta pa da sve novine pišu o meni. Udjem u sledeći on se pokvari posle dve stanice. Posle nisam htela da ulazim ni u jedan, šta znaš možda neko poveo kravu na pregled, treba i od nje nešto da zaradim, ko sme da rizikuje. Jedva sam se dočepala Terazija. E, al’ od sutra krećem sa oklagijom! Provoj budali na koju budem naletela ima da naplatim i za pandemiju, i za kućnu negu, i za 1 000 eura, i za traume od Djoleta, za sve. Ne mogu, bre, više!

Zlatna ribica

Mahlat — Fri, 07 Aug 2009 11:07:29 +0000

Danas razmišljah i zalutah. Neko me skoro pitao imam li ja baksuz nekoga da pohvalim. Ja razmislila dve i po sekunde i zaključila da nemam. Al' sam zaključila i da sam žešći baksuz koji nije naučio osnovnu stvar potrebnu za bitisanje u ovoj zemlji a to je prilagodjavanje. Znači, neprilagodjena sam. Znači... pojma nemam šta znači al' sam danas htela da razmišljam sve dok ne smislim koga i zbog čega da hvalim. U sred tog razmišljanja i analiziranja, taman da smislim koga ću i kako ću, neko mi ispriča - ko želi da čuva zlatnu ribicu u akvarijumu a pri tom želi i da ona ima druga i saputnika po čarobnom akvarijumskom putu, ukrug pa obrnuto, nikako ne treba da joj kupi jednog druga nego bar trojicu. Čim vidi jednog ona poblesavi i mrcvari ga dok on ne reši da crkne. Računa zlatna - jedan ko ni jedan. I sad me to skroz omelo, umesto da mislim koga ću da pohvalim ja se ubi' razmišljajući kako to onolcna zlatna ima pravo na trojicu a ja na jednog. Mislim, nije ni čudo što zlatan ispunjava tri želje kad je upecaju. Zadovoljna riba, što da ne ispunjava, kad ima trojicu. Mene kad bi upecali odma' bi me bacili u vodu. Čim bi mi facu ugledali. I eto, sve što smislih je da sam trebala da se rodim kao zlatna ribica... Posle bi me bolelo uvo i za ludake i za politiku i za kurs eura, samo bi se smeškala i ispunjavala želje.

Curva

Mahlat — Sun, 09 Aug 2009 08:14:17 +0000

Direktorski automobil u staroj, celoj, Jugoslaviji. Nevažno koje marke, važno da ga ima u dužinu i širinu, da je crne ili teget boje, da ima četrvorocifrene table i da izazove ushićenje ulaskom ili izlaskom iz fabrike uz - Evo ga budža. Šofer pomenutog automobila ga je pazio kao oči u glavi i rod rodjeni, jutrom bi otvarao vrata da kroz automobil dune promaja pa da mu voljeni direktor udje u svež vazduh, uveče ga usisavao, prao, briskao, u većini slučajeva vodio na spavanje u svoje dvorište gde bi celu noć dežurao kao na mrtvoj straži. Obavezan detalj u direktorskom automobilu fabrike u kojoj sam radila je bila kristalna pepeljara. U stanju mirovanja, to jest, kad niko u autu ne puši stoji na instrument tabli. Kako se ko maši za upaljač i cigarete šofer mu dodaje pepeljaru. Ja, glupa kako me bog dao nikad nisam ukapirala čemu služe ugradjene pepeljare i doživljavala sam traume kad god mi pod nos podmetnu onu kristalnu. Voziš se, radiš kao držač pepeljare i sve vreme vodiš računa da je ne ispustiš i prebiješ sebi prste pošto je svaka kristalna pepeljara teška bar jedno kilo. Potpuno kretenski ali dobro, jedno od obeležja komunističkog života je bio i kristal, po mogućstvu ručno brušen. To kad dostigneš dostigao si vrhunac materijalnog života. I ja tako jednom sa autom, šoferom i kristalnom pepeljarom dobijem zadatak da sačekam na aerodromu jednog stručnjaka stranca, sprovedem ga do hotela i objasnim mu šta i kako, to jest šta ga čeka sa nama. Čuvah onu kristalnu pikslu do aerodroma i tamo zamolih onog šofera da aktiviramo u povratku fabričku, kako onom čoveku da objasnim šta će nam ta pepeljara u kolima. Jok, bre! Ni da čuje. Da mu gasi pikavce u fabrički ugradjenu pepeljaru, glavu bi mu otkinuo. Stiže onaj čovek, pitasmo se za zdravlje, sedosmo u kola i zapalismo. Jedva mu obajsnih funkciju kristalne pepeljare - šoferu prosečnog srpskog direktora direktor može da se posere na glavu i to će da radi kad god mu se pruži prilika što šoferu uopšte ne smeta, smatra da mu je to u opisu radnog mesta ali ne sme nikako da ugasi pikavac u automobilskoj pepeljari jerbo se šofer srodio sa automobilom i to bi bilo isto kao da mu je pikavac nabio u oko. Gleda me onaj čovek, nije mu jasno al' ja bolje da mu objasnim ne umem. Umesto autoputem vozimo se starim putem. Fabrike nikad nisu žalile kad kupuju automobile za direktore, naročito čuvena fabrika automobila u Kragujevcu čiji su se direktori uvek i pod obavezno vozili u automobilima strane proizvodnje tek da izreklamiraju kako oni koje proizvodimo ništa ne valjaju i nisu pouzdani za direktorska dupeta ali je uvek štedela na putarini. Onom čoveku se odužilo, ja počeh da mu objašnjavam kako dolazak do rodnog mi grada podrazumeva i panoramsko razgledanje mile mi domovine koju šofer čistunac, svako malo, čim ugasimo cigarete djubri istresanjem kristalne pepeljare kroz prozor. I to moradoh da objasnim sludjenom čoveku - nama se ovde jebe za sve što nije lično naše. Dobro, nisam baš tako rekla al' nešto slično. Nešto kao - moje je moje, sve ostalo je ničije a mi brigu o ničijem ne vodimo. Elem, vozimo se mi, cvili onaj čovek kakvi su nam putevi, sve kurva do kurve, objašnjavah da imamo autoputeve al' da je šofer hteo da mu učini da uživa u panorami. Kad progovori šofer - Jelte, kakve kurve taj pominje? Ma ne pominje kurve, kažem ja, kod njih se krivina kaže kurva, smučilo mu se, što ne idosmo autoputem. Ma, nemoj ti meni da pričaš, jebem li mu mamu žabarsku, još nije stig'o a već na kurve misli! Je l' to ima još kurvi, pita drug stranac već pomalo zelen u licu! Je l' ti kažem, nadovezuje se drug šofer, lepo ;uje da čovek pominje kurve. Uzmuti mi se u glavi, ovaj priča o krivinama, ovaj o kurvama, ona kristalna pepeljara me nervira, dodje mi da je ispustim kroz prozor, drug stranac pita je l' drug šofer nešto ljut. Ljut, brate, pa njemu objasnim da je kod nas curva - kurva kao što je kod njih putana - kurva a da je kod nas njegova kurva u stvari krivina i da drug šofer, vozač direktora komuniste, kao i svaki šofer veliki patriota da čuva kurve kao nacionalno blago i ljuti se čovek kad hoće da ih arče stranci. Čudna zemlja, kaže drug stranac... Ma jok, kažem ja, sve redovno. I nastavimo da se vozimo onim kurvama.

Tuposlava

Mahlat — Sun, 09 Aug 2009 22:41:43 +0000

Ili majka sina jedinca. Bila normalna majka al’ vremenom, kako joj je sin rastao, mutirala i sve pobrkala a najviše kakva joj je uloga u životu sina jedinca. Ona svoje jedinče uči da je najlepši, najpametniji, najjači, sve naj ali samo zato što mu je ona majka. Inače bi propao. On sve radi najbolje na svetu al’ malo nedovršeno tako da ona uvek mora da umeša prste i stvar dovede do savršenstva. Nekim nepoznatim forama ume da ga ubedi da je njena sarma najbolja, da mu ona najbolje pegla košulje i da nikome u životu ne sme da veruje a naročito nekim drugim ženama jer sve koje mu se budu približile to rade sa samo jednim ciljem da ga prevare. Prevare će vršiti na raznorazne suptilne načine, dok se bude osvrnuo već će neka da joj zakuca na vrata sa stomakom do zuba, pokušaće njoj, mučenici, koja ga je od pelena i ’’kilo mesa’’ podigla da uvali kukavičje jaje. Sin jedinac vremenom postane totalno nebitan, svaka druga žena, to jest, devojka koja se bude pojavila je direktan atak na majku. Najbitnije postaje da li će se svideti njoj a neće joj se svideti ni jedna. Lepeza mana koje može da registruje i samim tim eliminiše opasnost je široka a kreće se od velikog stopala do boje očiju. Sin jedinac počne da živi sa ubedjenjem da je njegova majka najlepša na svetu iako u najvećem broju slučajeva ne brije brkove. Kad završi neke škole i postane koliko toliko svoj čovek mama jedinca nikad ne propusti da ga podseti da on sve to nije uradio zahvaljujući svom trudu nego samo zato što je ona trpela njegovog oca ’’tolike godine’’, da belog boga nije videla dok je on bančio po kafanama i jurio kurve, da se svega odricala da bi njega izvela na put na koji mu je sad stala i neće da se makne. Kako jedinac zine tako ona zacvili – To mi je hvala za sve! Kako sin započne neku vezu tako ona razvija špijunsku mrežu i u roku od odma’ sazna ono što jeste ali sinu jedincu, u najstrožem poverenju, saopštava uglavnom ono što nije sa ciljem da eliminiše uljeza. Precizno zna ’’koliko muškaraca je prešlo’’ preko devojke pre nego što je on ’’budalo moja, ništa ne znaš, mnogo si glup’’ naleteo da od nje pravi poštenu devojku i eventualno joj pokloni svoje prezime s čim se majka nikad ’’dok je živa’’ neće pomiriti. Ako sin baš bude uporan da majka upozna devojku da vidi kako je super, u stvari hrabar da devojku dovede kod mame, mama joj se i ne obrati, nema potrebe, već sve zna o njoj. On uglavnom prilikom takvog susreta liči na retardiranog majmuna, pojma nema šta ga je snašlo i kako da povadi stvar. Sve uglavnom liči na tvrdoglavo odmeravanje dva ovna na brvnu gde se svaki nada da će onaj drugi da omakne i strmekne se u nepregledne dubine. To traje i traje i mama sina jedinca jednog trenutka reši da nadvlada situaciju i krene s pričom. O čem’ drugom nego o voljenom sinu. Da lepo uljezu objasni sa čim ima posla. Samo, ne priča o njemu kao o zrelom čoveku od tridesetak godina nego o njemu kao svom detetu koje još iz pelena nije izašlo. Sve redom i potanko. Kako ga je rodila, pa da l’ je hteo da sisa, kolk’ko je puta imao proliv, kako je vuk’o nokšir po dvorištu, kako je bio zaljubljen u neku slinavu devojčicu, kako je plakao za majkom kad je krenuo u školu, kako se upiškio na rekreativnoj nastavi, namaže ga od glave do pete i završi sa sobom mučenicom. Devojka blago sludjena al’ računa majka je, šta ćeš, nije njoj lako, al’ obeća sebi da je sad videla i nikad više. I zezne se pa ode još neki put. Šta će kad sin jedinac insistira. Svaki put dobije istu priču obogaćenu detaljima – jeo pastu za zube, upiš’o se do grla, ne da je dobio po guzici sve mu dupe bilo plavo... Vremenom sazna sve detalje kako postupati sa sinom jedincem koji piša u gaće iako nije došla da ga usvoji i lepo joj dodje da, pre nego što otperja iz njihovog života, obeća ucveljenoj majci da će voditi računa o sinu jedincu, da ne jurca i ne pije znojav vodu, da ne jede sladoled dok spoljna temperatura ne dostigne milion stepeni, da oblači džemper i ne pije gazirano ni pod razno. I da će pažljivo da mu briše dupe i vodi računa da se ne ojede. I tako je Mahlat otperjala iz jedne priče u kojoj se nije znalo ko je u pelenama, ko koga voli a ko se sa kim nadmeće, prestala da obara ruku sa voljenom mamom i čvrsto sebi obećala da će ako ikada reši da udruži život sa nekim taj neko morati da bude siroče. I vremenom je ukapirala da većina majki ima svoju priču koja veze nema sa pričom sina ali da retko koji sin ume da se iščupa iz kandži mame kojoj ni jedna ne može ni da prigviri. Ipak se na tome radilo godinama. Pomoći nema. A Mahlat je juče, prvi put, ušla u stan iz koga je ponikao njen muž, da vidi njegovu sobu, naravno dok tu nisu bili oni koji sa njom neće da se druže. I dok joj je on objašnjavao gde je šta stajalo Mahlat ugleda na počasnom mestu uramljenu sliku sa koje se blaženo smeše njen muž ljubimac i bivša žena mu sa kojom već tri godine nije u braku nego je u braku sa Mahlat. Sa mnom, bre! I stropoštam se na dupe. Bukvalno. Ne verujući u toliku tvrdoglavost. Drmnem jedan veeeliki viski i predložim tako anestezirana da se mi svi lepo skupimo, odemo kod frizera, lepo se obučemo, kupimo cveće i odemo da je ponovo prosimo. Za majku Tuposlavu. Ja ću mog muža da zadržim. Što iz ljubavi, što iz inata.

Mamuzanje do suza

Mahlat — Mon, 10 Aug 2009 17:12:12 +0000

Ja sam Mahlat. Plavuša. Imam ćerku, muža i životno iskustvo. Volim sve što vole mladi iako znam da to nije ni zdravo ni po pravilima. Ja sam Mahlat. Marioneta. Kud vlast okom tu ja skokom. Nije što hoću nego što neko tako povlači konce. Ja sam Mahlat. Imam belo grlo za pevanje. Duge noge za igranje. Dugačak jezik za lajanje. Ne ujedam. Ja sam Mahlat. Nisam homofobična. Jedem životinje. Nosim krzno. Ja sam Mahlat. Kreten. Još imam obe ruke iako sam ih prečesto ’’u vatru stavljala’’. Ja sam Mahlat. Odgovorna i poštena gradjanka. Plaćam sve, i ono što mi se ne svidja. Ja sam Mahlat. Seksualni objekat. Naguzio me ko je stig’o i nije mi dao na oči da gledam. Uglavnom oni kojima nikad ne bih ’’dala’’ pri čistoj svesti i zdravoj pameti. Ali, ja sam Mahlat i živim u zemlji Srbiji. Ja sam Mahlat. Glupača najgore vrste. Ona koja ono malo svoje pameti ne ume da iskoristi. Ona koju pobedjuju glupost, drskost i bahatost. Ja sam Mahlat, nikad ne plačem zbog muškaraca. Ja sam Mahlat koja je danas ušla u park, izvinila se jednoj baki – Bako, ja moram malo da plačem - sela pored nje na klupu i počela da plače. Ako, ćerko, samo ti plači, reče baka i nastavi da gleda u prazno. Ja sam Mahlat, plačipizda kojoj je muž danas, u parku, objašnjavao da su dva i dva – pet. Uvek. U zemlji Srbiji. Da ni jedan moj rezultat nije tačan. Nekome se može tako. Ja sam Mahlat koja se teško miri sa tim da ništa nije onako kako ga vidi. Danas sam počela da sanjam belu ladju. Ja sam Mahlat. Glasačko telo. Broj u banci. Broj u redu. Broj u telefonskom imeniku. Poreski obveznik. Korisnik usluga koje ne tražim. Majka hraniteljica vlasti zemlje Srbije koja ne prima nadoknadu za svoj humanitarni rad. Ja sam Mahlat. Niko. Ništa. Broj deljiv sa bilo kojim brojem. Nemam ostatak. Ja sam Mahlat i živim u zemlji Srbiji. To ne može da se prepriča.

Duši da mi bude lakše... šta sve može žena u jednom postu i za 20 sekundi

Mahlat — Mon, 10 Aug 2009 22:47:34 +0000

Već pisah o tome da nikad nisam poželela da sam muškarac. Bar ne u ovoj zemlji gde muškarce tretiraju kao majmune koji tek nameravaju da evoluiraju. Hoću reći tako se vaspitavaju žene: muškarci su budale samo na jednu stvar misle kad misle, kurcem misle, pardoniram, da se zna na koju stvar misle muškarci su svinje kolika god da je svinja ti možeš da ga zajebeš al’ nisi svinja, ti to tako moraš jer je on svinja, tako nekako, ne kapiram ovo baš najbolje. Ja stojim iza toga da su muškarci milion puta pošeniji od žena. Mušakrac kad hoće – hoće, kad voli – voli. Pošto mu se ne veruje, on, jadničak, stalno mora da kaska za nekom vaspitanom na pravi način i obučenom za plivanje u muško ženskim odnosima i da joj glumi papagaja – volim te, divna si, najlepša si, imaš najbolje sise, volim tvoje dupence, ne bi drugu pogled’o, ned’o bog, oči da mi ispadnu. Ženama uopšte nije važno šta muškarci misle nego šta govore i uživaju da ih muškarci lažu, pa onda da ih love u laži, pa da plaču, pa da ovaj ponovo, otpočekta glumi majmuna, to jest ponaša se kako treba, shodno predrasudama. Kad ne voli – muškarac ne voli. Al’ ne sme da prizna nego mora da napusti do skoro voljenu uz objašnjenje kako je ona divan čovek i da nije greška u njoj, da lepo prizna da je svinja i da ona zaslužuje mnogo boljeg i poštenijeg od njega. Žena se posle teši da budala pojma nema šta je izgubio i živi za dan kad će se on opametiti i klečeći dopuzati ispod njenog prozora gde će joj otpevati serenadu. Kad ga ostavljena vidi sa nekom drugom ubedjena je da je on sa tom drugom njoj iz inata. Dakle, kad voli muškarac mora da dokaže da voli, koliko voli i šta njeno najviše voli, najčešće neku glupost – mladež na levoj nozi, ožiljak na kolenu, kako spava, kako je čupava i razmazana kad se budi, nikako nju k’o čoveka, to se ne računa. Ako ne dokaže – svinja je. Kad ne voli ima da objasni što ne voli i kako li mu puši ta druga, da l’ je svestan šta radi i šta gubi i da l’ misli da će mu tamo, s nekom drugom biti bolje. I opet mora da prizna da je svinja. Žene su ubedjene, nema sile da misle drugačije da ih muškarci ostavljaju zbog druge žene. To da je ostavio što je glupača ne bi priznala ni samoj sebi a kamoli nekom drugom. Kakva god sranja da pravi izaći će iz veze nevina k’o od majke rodjena a on kao svinja koja je našla bolju. To jest goru samo što nije svestan jer je budala. I majmun. Al’ evoluiraće jednog dana samo što će da mu bude kasno. Ova će dok on evoluira da nadje drugu budalu koju će da pravi majmunom. Ko u ovo ne veruje uopšte ne poznaje žene. Onu većinu. Koje o svojim muškarcima gde god spuste dupe pričaju da su svinje a njima da će vene da iseku padne li im na pamet da ih više ne vole. Ni ovo ne kapiram baš najbolje al’ ja sam jedna od onih kojima su muško ženski odnosi čisti kao suza. Glupača koju će neko tako da zajebe da neće znati šta je snašlo. Samo zato što živi ’’kao da rata neće biti nikad’’ i ne oprema se kao da će sutra da se zarati sa sve ispaljivanjem nuklearnih raketa, to jest, u pripravnosti da je nepripremljenu ne zaskoči zajeb. Jebem ti takav život. Ako treba tako da živim neću da pogledam ni jednog jedinog muškarca. Nego, odlutah od onoga što sam htela da kažem, ponese me tema. Nikad nisam poželela da budem muško. Do danas. Danas sam besna. Objašnjeno u prethodnom postu. Razmišljah šta bi me utešilo i od svega što mi je palo na pamet poželeh da sam muško. Sa onim penisom od 25 santimetara opevanim u mitskim pričama uz flašu piva. Samo dva’es sekundi. Kol’ko mi treba da se popnem na terazijsku česmu i arlauknem: Napušite mi se svi kurca! Koliko god da vas ima! I dabogda se udavili! Duši da mi bude lakše. Nek’ pričaju da sam svinja, budala, majmun, baš me briga. Ja ovu knedlu iz grla moram da izbacim a adekvatnu žensku psovku nemam. Psovački sam hendikepirana. I neću da se izvinjavam. Ko s’vatio – s’vatio. Ko nije njemu mora da je lepo. I kad mu puše a naročito kad puši.

Je l' 'vako?

Mahlat — Tue, 11 Aug 2009 19:56:23 +0000

Nekad su ovce nosile klepetuše

Mahlat — Thu, 13 Aug 2009 06:18:43 +0000

A sad nose mobilne telefone. K’o ja. Nosim tri. Jedan čiji broj ne dajem svakome, to mora da se zasluži. Drugi sa starom karticom da mogu oni kojima ni pod razno ne bi dala nov broj, ako me se sete, da me pozovu a ja da se obradujem. Treći mi je onaj na koji kad se javim prvo čujem - Uputili su me na vas. Na taj kad se javim odma’ gledam zgodno mesto da prisednem i odslušam natenane i s razumevanjem koja muka priterala čoveka kad su ga na mene uputili. Tašna mi uglavnom zvoni. I kad ne zvoni meni se pričinjava da zvoni pa je malo, malo, pridignem do uveta da oslušnem da l’ se čuje neki. Ko me vidi garant’ misli da sam luda čim prisluškujem rodjenu tašnu. Kad neki zazvoni počinje kopanje po tašni, uglavnom bezuspešno. Ako se i dočepam nekog to je uglavnom onaj koji ne zvoni a onog koji zvoni se dočepam kad je onaj ko me zvao dig’o ruke. To samo zato što mi telefoni zvone k’o telefoni a ne po najnovijim hitovima leta dve ’iljade devetog. Ili pesmom moje mladosti. Da sam pametna kao ostali lepo bih sve to namontirala sa prigodnim pesmicama, kad me zove ljubimac da mi zapeva ’’Lane moje’’, čula ja, ko god se javi na tu zvonjavu kaže – Gde si ljubavi; ljubimica kad me ove da mi peva ’’Mama kupi mi auto’’, ona me ne zove ni zbog čega drugog. Onaj telefon sa starom karticom ne moram ni da štelujem. Ionako se ne bih javila samo bih konstatovala broj, pravila se luda i u dubini duše likovala što me se neko setio a ja bila karakter pa njemu nisam pokazala da ga se sećam. Od kako imam mobilni telefon a ima tome više od decenije totalno sam luda i histerična. Da me ubiješ ne mogu da se setim kako sam se ranije nalazila sa ljudima Sad čim stignem na dogovoreno mesto i otkuca dogovoreni čas ja vadim telefon, zovem i pitam – Je l’ stižeš? Ovaj s druge strane kaže – Hitam! - i to se ponovi najmanje pet puta a ja u medjuvremenu dobijem obaveštenje koji semafor, majke mu ga nabijem, nikako da uključi zeleno svetlo, gde se i kako neki kreten uparkirao, ko je pretrčao ulicu na pogrešnom mestu i kad očekivani koji kasni pet minuta stigne ja sam ubedjena da kasni čitav sat i izbezumljena od čekanja držim predavanje o poštovanju svog i tudjeg vremena. On me sluša još izbezumljenije, kol’ko sam ga zvala i zapitkivala da l’ stiže mislio je da umirem. Kad treba da se nadjem sa nekim nepoznatim a to mi se često dešava, uglavnom da nešto preuzmem pa da ga predam opet nekome koga ne znam da ne bi svi moji poznanici i rodjaci za neku sitnicu dolazilo do Beograda, dobijem obaveštenje da na dogovorenom mestu samo cimnem a onaj koga čekam će me prepoznati. Po cimanju. Ubedjena sam da je cimanje telefonom srpska izmišljotina – volem da imam mobilni al’ mi mnogo skupo. Gde god sam trebala nekoga da cimnem stajalo je još najmanje desetoro ljudi koji su se medjusobno cimali. Ja osmotrim, konstatujem da neću, bre, da cimam nikoga u mojim godinama pa ostavim da oni cimnu mene. Svakome kome se javim moram iscrpno da objasnim gde sam. To bi trebalo da stoji u uputstvu za korišćenje mobilnih telefona – Pravilno je da pozvanu osobu pitate gde je pa onda sa njom da razgovarate zavisno od mesta na kome stoji. Obavezno je pitajte šta vidi. I sa kim je. Ako vam odgovori sa kim je recite joj da pozdravi dotičnu osobu. Pozvanog pitajte što se nije javio dva dana. Ako kaže da nije imao vremena recite mu – Koji kurac imaš mobilni telefon ako me ne zoveš. Ako je pozvana osoba udaljena od vas više od 300 kilometara pitajte kakvo je vreme tamo i da li je skupo kao i kod vas. Dok razgovarate, uljudno se izvinite osobi sa druge strane svaki put kad treba da kažete – ’de si brate – evo ništa – ček’ samo da završim razgovor; ako razgovarate tokom vožnje isto izvinjenje uputite svaki put kad izgovorite – gde zevaš some – kretenu – ma, jebi se. Posle toga možete pozvanoj osobi da kažete zašto ste je pozvali. Ako možete da se setite. Sledeće pravilo – svakoga koga pozovete prvo pitajte da li je pored nekog fiksnog telefona. Ako nije i ako tog trenutka ne umirete recite joj da se obavezno, slučajno da ne zaboravi, javi kad bude bila pored nekog fiksnog. Tako moja sestra samo što ona pita – Jesi pored nekog statičnog – lepo me izbezumi i svaki put me iskritikuje da ja nikad nisam pored nekog statičnog kad me zove. Da se čovek pita da l’ mu mobilni služi da stoji pored statičnog. Tad saznaš da je mobilni potrošna roba – Aj’ zvaću te sa fiksnog da ne trošim mobilni. Predavanje o trošenju mobilnog telefona upotrebite svaki put kad ste se slučajno javili nekome kome niste nameravali – E, ’ajde da ne trošiš mobilni, zvaću te čim udjem u kuću. Posle kažite da ste u frci i da se zaboravili. Ne isključujte ga nikad jer ćete kad uključite telefon, posle par sati naći bar deset poruka sa pitanjem – Što si nedostupan?!?!!! Javi se čim se uključiš. Vi se javite, mislite nešto hitno kad ono ništa, samo morate da objasnite gde vam pade na pamet da budete nedostupni. Ako piškite, kakite, tuširate se ili bavite nekim seksualnim radnjama obavezno sve to radite sa mobilnim telefonom oko vrata da se osoba koja vas zove ne bi sekirala šta vam se desilo kad se ne javljate. Opet moja sestra, posle pet minuta upornog zvanja – Što se ne javljaš – Bila sam u kupatilu – Hi, hi, hi, ja mislila, draga, ti radiš nešto pametnije, hi, hi, hi. To pametnije je, naravno, seks i ona bi me mrtva ’ladna prekinula samo da bi me pitala da l’ čučim pored nekog statičnog. Jebeš seks kad te neko zove na mobilni. Ako možete, tokom seksa jednom rukom držite mobilni a drugom fiksni, za svaki slučaj a onaj drugi nek se seksualno zabavlja. Vi glumite Šojića. I da, mobilni telefoni služe da pričate o ljudima koje ne poznajete – Ej, gde si - Tu sam – Je li, šta je s Radom, ne javlja mi se – Kojom Radom – Ko je to – Ko je to – Jaoooo, izvinite, ja pogrešila. Ovo izvinite, kad neko pogreši dobijete vrlo retko, onaj ko je pogrešio uglavnom samo prekine vezu a vi ostanete da se sekirate što mu se Rada ne javlja, jebo joj pas mater! I na kraju, kad izadjete sa nekim koga dugo niste videli ne zaboravite da tokom tog vidjenja – ’De si, bre, brate, sto godina se ne videsmo! – obavezno telefonirate svima koje takodje niste videli sto godina. Uobičajena slika je – četvoro ljudi za stolom i svi pričaju telefonom. Onda se dogovore da se vide neki drugi put kad će opet svi da razgovaraju sa nekim koga nisu videli sto godina. Ako vas niko ne zove dok sedite sa nekim obavezno na svake dve i po sekunde pritisnite dugmence da proverite što vam ne zvoni telefon i da slučajno nije zazvonio a da vi niste čuli od soma preko puta koji usta ne zatvara. Ću da ga bacim. U stvari sva tri. Kunem se. I da lepo živim k’o čovek a ne ko retka životinja kojoj su ugradili čip pa je prate i nadgledaju da l’ se razmnožava il’ je rešila da izumre. Hoću da živim i družim se normalno, k’o kad ga nisam imala.

RainDog mi napao blog i ne pušta

Mahlat — Thu, 13 Aug 2009 17:35:16 +0000

Molim poštene blogere da me odbrane inače ću da počnem da štrajkujem. Skoro, pre neki dan: pošla po 'leba. Idem ulicom i mislim na nešto. Prema meni ide žena i vodi tele maskirano u kuče. Lepo. Crno. Ima teleće oči. Kako mi pridjoše tako ono tele, umesto da mukne i poželi mi dobro jutro, poče da reži i naskoči na mene sa sve čeljustima, repom i sve četiri. U roku od odma' sam se pretvorila u vatrogasnu sirenu i počela da bežim, zaustavih se kod jednog drveta. Ona žena cima ono tele i vrišti na mene: Šta mlatiš tom rukom, mislio je da hoćeš da ga udariš. Pa jes' logično, bolje on mene nego ja njega. Ode ona ne stigoh da je oteram u pizdu materinu. Ostadoh kod onog drveta, srce mi sišlo u pete, želudac se popeo u grlo, jezik se vezao, noge klecaju, ne znam 'de mi dupe a 'de glava. Gledah u ono drvo i čudom nisam mogla da se načudim što ne uelteh u prvu radnju nego pretrčah ulicu i zapeh do drveta. Mačka nisam. U životu se nisam uzverala uz drvo. Da sam uspela morali bi vatrogasce da zovu da me skidaju. S' drveta mislim. Mlatila rukom! Kreten! Magla sam lepo da nabijem ruke u džepove a ne da izazivam kučiće. Obrnem na levo krug, sve misleći da slučajno ne mlatim rukama, da ne prodje neko pored mene, ne pomisli da hoću da ga udarim pa zavali on mene, onako preventivno. Danima ne mogu da se smirim a kad vidim neko kuče, more pudlu kad sretnem, odma nabijam ruke u džepove i prelazim na drugu stranu. Za svaki slučaj ako opet nekom kučetu padne na pamet da me zaskoči ili ako počne o meni pogrešno da misli. I taman se primirila kad danas Rain. Kaže, 'oće me spamuje dok ne popizdim i kažem - 'Oću! Sad, ja mogu na drvo al' ko će me skida...

Odnosi s javnošću

Mahlat — Fri, 14 Aug 2009 06:26:16 +0000

To vam je ozbiljan pos’o na kome radi tim ozbiljnih stručnjaka. I to vam je jedini posao u ovoj zemlji koji vlasti ide kako treba. Stvarno čovek kapu da im skine. Sad, ja sam ubedjena da je kod nas javnost već tako oblikovana da na tom poslu odnošenja i ne moraju da sede neki stručnjaci. Potreban je samo neko ko će reći – Namestite se – a javnost se namesti i pita je l’ treba još. Kad stigne obaveštenje da poza treba da se promeni javnost sva srećna menja pozu, već se svi pokočili u onoj prethodnoj. Kako ovaj narod više ne kapira da ima ulogu Muje u onom vicu o grupnom seksu u kome jadan Mujo kako god obrneš puši kome stigne i već jednom ne arlaukne – Palite svetlo! – nije mi jasno. Elem, javnost je svakog božijeg dana bombardovana vestima o aferama – epohalnim otkrićima, sa daćemo sve od sebe, na tome radi tim stručnjaka, niko neće biti poštedjen, narode ja vam kažem, narode, ja vam tvrdim, moje ministarsvo, ‘oće PDV, neće PDV, solidarni porezi, ovaj šokiran ovim, onaj šokiran onim, onaj se zabezeknuo (to kad čuh iz usta predsednika htedoh da pobesnim – ja sam se pobratime zabezeknula još pre neku godinu sad samo negujem svoje stanje). O svinjskom gripu, balon salama koje nestaju kao Atlantida, krizi, koliko nam para još treba, da ne govorim. Ovo – nama para – me posebno izbezumljuje, šta nama, vama treba! Javnost, to jest, narod, postala nartikulisana masa, svi imaju utisak da se nešto radi, niko ne kapira da je samo seks u pitanju. I to onaj na nivou. Kad im malo dodje iz dupeta u glavu da ne mogu više da žive od vazduha a pri tom ih boli uvo za sve ostalo, samo je frka što nemaju ‘leba, oni se pokupe, dodju u Beograd i sednu na belu crtu ispred Vlade. Tu obećaju da će tu da spavaju, razmnožavaju se tako gladni i umiru sve dok ne budu ispunjeni njihovi zahtevi. Tako jedno dva dana. Posle u vestima čuješ da su otišli odakle su došli jer su za dva dana uspeli samo da zakažu sastanak u svom mestu. Sa kim? E pa videće se, treba odlučiti koji demagog da se pošalje da im stavlja mooda na oči i obećava kako će u sledećem životu biti bolje. Lepo da se pitaš što su dolazili. Juče sedi gomila naroda ispred Vlade. Policija napravila tarabu oko njih, ne možeš da vidiš koji su ako ne preskočiš tarabu. A i boli me uvo više za one kojima trebaju meseci a ponekad i godine da ukapiraju da nemaju platu. I za one koji se bore smo za svoju jebenu platu, za one koji pristaju da budu silovani i isto tako uče svoju decu. Pocrkajte tu na beloj crti. Svi! Naročito onaj ko izadje da u ime svih vas obavesti vlast i ostatak javnosti kako ste vi radni, skromni, ljudi, koji samo traže taj svoj minimalac a ponekad i ispod toga, da prehrane decu. Najveća ambicija prosečnog čoveka u ovoj zemlji je da ima sto za kojim može da pojede koru suvog hleba i krevet na koji može uveče, izmučen i izbezumljen od samog sebe, da legne i sanja bolju budućnost. Pre nego što zaspi, prosečan čovek odgleda vesti, čuje kako je teško i kako nam iz ove kože nema iskakanja i šta da zaključiš nego da vlast svoj posao odrađuje kako treba. Kad ti sve uzmu ostaju ti snovi, to niko ne može da ti uzme. A ti skroman čovek, zaspiš i sanjaš. Niko bre, da stisne petlju i da počne neku kampanju kojom će pokušati da osvesti i prosvetli ovaj narod. Da sprovede neku akciju kao ono za mamograf i dobrovoljno davanje krvi. Pa da posle mesec dana objave – ovog meseca je sto ljudi ukapiralo o čemu se radi, sto po sto, nakupilo bi se. Jok, bre! Hoću reći, toliko se dobro obaveštava javnost o tome kako je krv dragocena i šta može sve da strefi žene ako ne urade pregled dojke da je nemoguće da tako udarnička akcija ne uspe i na drugim poljima. A kad se ja, baksuz, ovako probudim i prvo što čujem je da treba da radim na sebi da bih što duže ostala zdrava da bi ova vlast što duže imala vajde od mene odmah mi dodje da odem na Trg Republike, legnem, pružim ruku i kažem – Istočite sve što ima. I da odmah posle toga odsečem obe sise i eliminišem mogućnost da obolim. Može li jedna takva akcija kojom će se probuditi ovaj narod? Ja se sama sebi smučila, malo, malo, pa trtljam bezveze. Nit’ se čujem nit’ je koga briga. Ovde se javnost samo sekira za svoj minimalni lični dohodak. I svoj minimalni skroman život. I za svoju guzicu. Deci će ostaviti snove o boljoj budućnosti. Ti snovi se ovde prenose s kolena na koleno, k’o junačke pesme. I svi veruju da će im biti bolje kad svima ostalima bude bolje. Svi čekaju da neko drugi odradi posao za njih i uvede ih u Evropu ili bolju budućnost a da oni ne mrdnu guzicom. Kako i da ne misle kad se od vlasti samo to čuje – Danas ćemo vam jebati mater. Poza koju treba da zauzmete je ta i ta. Da bi svima nama bilo bolje! Majke mi im skidam kapu! To u nekim zemljama nikako ne može da uspe.

Nema gaće na dupetu

Mahlat — Sat, 15 Aug 2009 06:49:40 +0000

Fenomen u zemlji Srbiji. Koristi se da bi bi se omalovažio svako ko je nešto smisleno uradio u životu sa svoje dve ruke i malo preostale pameti. Taj ne sme da gradi kuću, vozi auto, ide na odmor a ponajmanje da sedne u neki restoran da bi ručao. Bar dvoje koji ga vide će reći – Gledaj kako se kurči a do juče nije imao gaće na dupetu – još jedan fenomen – kurčiš se čim imaš ono što tvoj prvi komšija nema, šta god da imaš. Kad jednom nisi imao gaće na dupetu to te obeleži za ceo život i sve što kasnije uspeš nema značaja, oni oko tebe dobro pamte da nekad nisi imao gaće i sve tvoje smatraju neozbiljnim. Sve što jedeš, piješ, radiš a naročito što izgovoriš niko ne uzima za ozbiljno jer nekad nisi imao gaće na dupetu, odakle ti uopšte hrabrost da kreneš dalje od onog gologuzog stanja. Okolina vreme uglavnom provodi pokušavajući da odgonetne pred kim si skinuo te gaće koje do juče nisi imao da bi danas imao to što imaš. Onog ko do skoro nije imao gaće na dupetu, za koga se pouzdano znalo da je gologuz niko nije preterano zarezivao, u Srbiji je siromašan čovek nepodoban za društvo, da ga vodiš na ručak ne isplati se kad znaš da ne može da ti vrati, da poželiš da se orodite se opet ne isplati, ceo život treba da ga tegliš na grbači sa komplet familijom, da ga uzmeš za kuma, što da ga uzimaš kad, jadan, ne može da bude lav pa da vikne – A od kuma... pa nešto da se svi useru od sreće. I dok su ovi gledali sa kim da se okume, ko se najviše isplati, onaj što nema gaće na dupetu ih i dalje nije imao al’ je gledao svoja posla, radio,mučio se, pravio kuću, nije spavao i na kraju se skućio. Sedi u svom dvorištu, pijucka kaficu i i dalje gleda svoja posla, pojma nema da ga komplet komšiluk posmatra kao sumnjivo lice – pitaj boga ko ga je gurao, pitaj boga ko stoji iza njega, pitaj boga sa kim taj šuruje, pitaj boga kako je došao do ovoga što ima. Svi koji prolaze pored kuće do juče gologuzog bezgaćnika pokazuju prstom – Vidi šta je napravio! A do juče nije imao gaće na dupetu. Žive za dan kad će ovaj opet da spadne na gologuzo stanje a to potkrepljuju izjavom – Ničija nije gorela do zore. Kad ovo budem odgonetnula mislim da ću odgonetnuti sve tajne naroda sa kojim delim ovaj prostor.

Priznajem, glupa sam!

Mahlat — Sat, 15 Aug 2009 18:14:59 +0000

Sve se više, u ovoj zemlji, sa ovom vlašću, osećam kao u braku sa suprugom siledžijom, zlostavljana i glupa. On me ubedjuje da me voli pa me od silne ljubavi i bije, da mi utera pamet u glavu i ubedjuje me da me ovakvu, kakva jesam, tako niko ne bi voleo kao on, hteo kao on i, naravno, trpeo kao on. Elem, evo stiže septembar, onaj mesec koji miriše na nove školske knjige, ponos zbog stupanja u školske klupe, pečenu papriku i još koješta. Da bude normalan neće. Stigla direktiva. Što smo izbegli grip, izbegli smo ga, nema više cile mile, stvar postaje ozbiljna, to jest, po rečima druga manekena ove vlasti koga nazivaju epidemiologom a koji sve više liči na vodovitu lap top ’’lepo vam ja kažem da vas boli glava, to što vas bole noge je samo refleksija bola pošto vaš mozak ne šalje prave signale’’, sprema nam se ’’značajan epidemiološki dogadjaj’’! Mislim, H1N1, kombionovano svinjski – ptičiji – čovečiji virus koji bi trebao da nas proredi, mnogo nas ima, što na biračkim spiskovima što naravno valja, što na penzionom, socijalnom i na platama što, naravno, ne valja nikako a i ne isplati se. Radna grupa Ministarstva zdravlja (radne grupe čine rodjaci, kumovi, prijatelji i moj do moga koje nemaju gde da umetnu) koja je osnovana da se bori protiv virusa, epidemije i pandemije se ne bori nego predvidja, pa je tako predvidela mogućnost da zemlja totalno kolabira. Za ovo ne moraš da budeš ničiji kum a ni član bilo koje radne grupe, jasno je kao dan, još odavno. Shodno ovome epidemiolog maneken predvidja da će elektrodistribucija, toplane, javni prevoz, telekomunikacije i ostale bitne stvari bez kojih ne možemo biti u stanju – pojede nas po’so a nema ko da radi. Lepo da se upitaš je l’ on ministar ekonomije ili epidemiolog. Kad god ga pitaju nešto o gripu on trabunja o kolabiranju raznoraznih službi. Tačno se zna koliko nas će oboleti ali pri tom je strašno veliki problem kako da identifikuju obolele pa ih na osnovu toga svrstaju u svinjski gripozne ili samo nazeble od najveće opasnosti po zdravlje ljudi u Srbiji – promaje. ‘’Razlika i neće moći strogo da se utvrdi, jer u ogromnom broju slučajeva novog gripa radi se o blagoj kliničkoj slici, a negde novi grip neće biti ni prepoznat.’’ Al’ službe moraju da kolabiraju! ‘’Kad je reč o uzimanju briseva za proveru da li je reč o novom virusu, dr Kon kaže da kapaciteti srpskog zdravstva u ovom času iznose ukupno 24 brisa nedeljno.’’ Ako ja ovo dobro razumem, na teritoriji cele zemlje moguće je uzeti 24 brisa nedeljno! Činjenica je da mogu da uzmu 24 000 briseva dnevno, samo gurnu štapić u nos ili grlo. Druga je stvar da li mogu da obrade te briseve i dobiju rezultate a valjda ne mogu pošto nemamo kadrove. Ovde je kadar uvek deficitaran. E sad, ono što ja nisam znala a što treba da me uteši je –‘’ Ipak, ako je za utehu, epidemiolozi kažu da se neće svi ljudi razboleti u istom danu’’ – e fala ti bože, ja sam inače do danas mislila da je ovaj virus atomska bomba koja će sve da nas potamani u roku od pet minuta. ‘’ Uostalom, svake godine grip mnogo više ljudi preleži kod svoje kuće, ne obraćajući se lekarima, lečeći se u "kućnoj radinosti" sedam dana, a dr Kon kaže kako u tom pogledu ni sa novim gripom nema bitne razlike.’’ Nema bitne razlike al’ neće biti struje, grejanja i telefona. A zatvoriće i škole. Doduše neće sve odjednom nego pojedinačno ‘’na lokalnom nivou’’. U stvari htedoh da kažem, razbolite se sad u septembru. Nije lepo da razočarate vlast. Toliko su radili na marketingu ovog gripa da bi bilo prosto nepristojno da se ne razbolite. Posle će sve ići svojim tokom, kolabiraće službe, neće biti normalnog života a samim tim će ukinuti i plate, kako da dobijete platu kad niko neće raditi. Posle će govoriti da se strpimo, em krizno vreme, em gripozno, pa će to trajati sve dok ne izmisle nešto novo. Od njih se razboleti neće niko! Nisu ni virusi toliko glupi. Ako budu i objavili da je neko bolestan biće to samo u marketinške svrhe, da imamo zbog čega da se sekiramo i da bi nam vesti počinjale sa: Zdravstveno stanje NN je još uvek teško ali stabilno. Pa onda izjava, pa gluposti, pa gluposti, pa gluposti... A ja sve ludja. ‘’Kada je reč o vakcini, nema pomaka, a dr Predrag Kon kaže kako je u stručnim krugovima bilo jasno da vakcina neće biti brzo napravljena.’’ Al’ naručilo smo. Boldovano ukrala odavde - koga ne mrzi neka pročita

Probaj, šta te košta

Mahlat — Sun, 16 Aug 2009 08:26:01 +0000

Slamka spasa Ili više od nade. Kad više nemaš čemu da se nadaš uhvatiš se za slamku spasa. Zabodeš se u blato, nabiješ slamku u usta i dišeš dok onaj koji preseca stvar ne poludi gledajući kako si glup, nabije prst u slamku i dokrajači stvar. Slamku spasa obično prati marketinški tim sastavljen od šire familije koja se navodno izlečila jedući govna, da izvinete, ručno seckana i upakovana najčešće u teglu meda da očajnik ne bi primetio da smrde. Mada očajnici nemaju ništa protiv da pojedu i govno ako će to da pomogne. Ubede ih očas posla sa – Probaj, šta te košta. Upravo smo svedoci teške prevare oko lečenja pacijenata obolelih od karcinoma. Kriv prevarant, naravno! Prevareni nisu krivi što su dozvolili da budu glupi zajedno sa celim familijom. Nisu krivi ni oni koji su prevaranta pozivali u svoje emisije da obelodane svetu kako imamo genijalca koji leči karcinom al’ ga nikome nećemo dati. Nije kriva ni država koja dozvoljava svakome da vara svakoga. I sad se država javlja kao dobra duša kojoj svi prevareni treba da se obrate i isplaču joj se na ramenu da bi prikupila što više dokaza. Prevarenima kriju facu nije lepo da narod vidi ko je glup. Još jedan paradoks u zemlji Srbiji – neke je sramota da priznaju da su ispali glupi, neke nije sramota da priznaju da im se diže kad gledaju žviotinje u svetom činu razmnožavanja. Srbija je puna alternativnih doktora. Čudo jedno. I niko ne proverava osnovnu stvar – da li je taj neko doktor. U Srbiji će pravi doktori, nemoćni u pojedinim situacijama gde medicina još nije uspela da deluje reći – Pa... probajte, šta vas košta. Čovek više ne razmišlja šta ga i koliko košta, rek’o mu doktor da proba. Dakle, ako govna pomažu ’ajde da ih jedemo. I, naravno, da ih preporučimo – Je l’ tebi pomaže? – Nemam pojma al’ mi i ne škodi. Kraj diskusije, lanac se širi. Kad njemu nije ništa neće biti ni meni. Sve u svemu prevare me više ne čude. Čude me ljudi. Oni koji u bolesti gube pamet i dostojanstvo. Oni koji veruju da će nekako, uz pomoć alternativne medicine i uz božju pomoć postati morske zvezde i regenerisati se. Platio si i šta sad. U životu sve košta pa i glupost. Sad država polaku prikuplja prevarene kao svedoke. Njih će mesecima a možda i godinama mrcvariti po sudovima i kopati im po ranama dok će advokat okrivljenog pokušavati da dokaže da su glupi ali da je neko unapred pokušao da ih obavesti da su glupi - Maši ručicama, ako se ne izlečiš možda će pasti kiša, nešto će da se desi. Da ne bude zabune – moja majka je umrla od posledica karcinoma koji je počeo na plućima, proširio se na kosti a onda išao redom, sve do mozga. Bili smo bombardovani proverenim alternativnim metodama od onih koji ih nisu probali al’ pouzdano znaju da je to tamo nekome, kumine kume svekrvi od sestre od tetke, pomoglo. Poklanjali su nam kaktuse, ampule sa raznoraznim otrovima na kojima ništa ne piše, preporučivali kojekakve budale. Neke tegle sa medom i seckanim bunikama koje su koštale po 300 tadašnjih nemačkih maraka a u kojima je doza za samo nedelju dana. Sećam se kao juče, dolazi rodjaka, sva usplahirena i objašnjava kako ne može da shvati da ja neću ništa da učinim za onu koja me je rodila i kako je ona, normalno, koja moju majku voli više od mene uradila pravu stvar i podmetnula mi papir pod nos: Zoveš Bijelo Polje, nekoga – taj neko te uputi na neku doktorku u Vrbasu kojoj telefonski izdiktiraš dijagnozu – doktorka te uputi na nekog trećeg koji pedantno dozira med i trave samo za vaš slučaj a onda ti neki četvrti tu teglu koja košta 300 maraka, doveze na vrata, ej, na vrata, da se ne mučiš. Al’ najbolje bi bilo da naručiš više tegli, ne može on da dolazi svaki čas. Pogledah malopre, avanzovali u prevarama sa tim medom pa ih ima i na inernetu, naravno. Leče isključivo neizlečive bolesti. ‘’Praćen od strane lekara preparat je pokazao izuzetno dobre rezultate u tretmanu malignih tumora pluća, jetre, bubrega, želuca, debelog creva, prostate, mozga, kao i kod ženskih reproduktivnih organa materice, jajnika i dojki. Koriste ga i pacijenti sa malignim oboljenjima kože (melanoma malignum) i bolesnici sa limfoproliferativnim oboljenjima (m. Hodgin, non Hodgin, Leukoze..) XXXXXX koriste pacijenti širom naše zemlje, kao i pacijenti u inostranstvu (Amerika, Kanada, Južna Afrika, Evropa...) Organizovan je servis savetodavnih usluga, gde lekari specijalisti stručni konsultanti XXXXXXX u ličnom kontaktu ili putem telefona daju informacije o preparatu i bolesti pacijenta. Što se tiče uslovno malignih bolesti, XXXXXX se sa uspehom koristi kod familijarne polipoze kolona, ulceroznog kolitisa, multiple skleroze. Prihvaćeno je da se postižu izuzetno dobri rezultati istovremenom primenom XXXXXXX i zračne: citostatske terapije. Zato nije potrebno reći da je XXXXX VIŠE OD NADE.’’ Više od nade ne postoji. To je onda govno. Čisto, prirodno, sa vrha planine ili izvadjeno sa dna okeana čijom površinom nije prošao brod već vekovima, seckano, presovano i upakovano u teglu ili tabletu. Sto posto prirodno! Ko voli neka proba, neće ništa da ga košta. Možda i neće da ukapira da je glup. Umreće pre toga a posle gore neka objašnjava bogu kako je mutirao u glupog kad je bog imao dobre namere.

Žena sa mudima i ženski blog

Mahlat — Mon, 17 Aug 2009 08:46:01 +0000

Žena sa mudima je žena koja se usudila da stvari nazove pravim imenom, da progovori o onome o čemu žene inače ćute jer ih uče da se dame ne bave poganim jezikom i koje su se usudile da misle samostalno a ne da se kriju iza mišljenja svog muškarca. Čim iznese svoj stav o nečemu što joj je servirano a ona baš nije spremna da ga proguta iako deluje jestivo i prilično ’’svareno’’ pripisuju joj da ima muda. Ja ta svoja muda vučem godinama i trebala bi kao da se ponosim a u stvari me to izbezumljuje. Nemam muda nego imam pamet pa iako je ta pamet ženskog roda nekako nije normalno da neko kaže da sam pametna. Mnogo je lakše reći da imam muda, time je valjda sve rečeno. Dobijanjem muda žena postaje prilično nepodobna za druženje sa ženskim svetom pošto nije preuzela ulogu ptice kukavice, ne žali se na muža sa kojim ima redovan seks nego na vlast sa kojom ima prilično neuredan seks u jednoj te istoj pozi. Vremenom, postaje bolja drugarica muževima svojih drugarica sa kojima je piškila u pesku, drugarice ne mogu da podnesu tu količinu nekukanja i nežaljenja na život koji nije da se živi nego da se istrpi. Vremenom postane i nepoželjan elemenat u životu svojih drugarica, to što ima muda nema veze, u suštini je žensko a ženama ne treba verovati. Ako je i podnose u svom životu uglavnom konstantno rade na tome da je ukalupe u kretena molbama – Ej, ispipaj malo onog mog da l’ nešto muva sa strane. Žena sa mudima obično odgovori – Moj ti je savet da ne pipam - i milion puta je zažalila što nije stvarno kreten pa da pipa bukvalno kad joj se već nudi. Dobijanjem tih istih muda žena postaje u očima muškarca nešto izmedju sirene i zmije otrovnice. Lepo peva ali nije joj za verovati. Ostaje oštećena za sitna udvaranja pošto ume da kaže – Aj’ ’leba ti, ne seri! – ali bar uvek ima čistu situaciju. Muškarci je nazivaju svojim ortakom što je takodje nervira do zla boga, ali je i to imalo svoju dobru stranu, otkrila je mnoge muške tajne i onu najveću da su muškarci vrlo osetljiva bića i da je njihova bahatost samo odbrana, ko bi se snašao u ludilu koje žene umeju da im stvore. Žena sa mudima obično ima veliku kolekciju onih koji su se sa njom družili godinama a kojima se ’’dizao na nju’’ samo što to nisu smeli da joj kažu, plašeći se valjda za svoja muda što njoj nikako nije jasno, što bi se plašili za svoja kad ona ima svoja, tudja joj ne trebaju. U četrdesetim godinama sazna za sva ta dizanja pa vrti filmove – koliko li je puta ona pričala o globalnom zagrevanju dok se onom preko puta nje dizao i bolelo ga uvo što se tope glečeri, to jest, što li je pričala u prazno a naročito vrti filmove – šta bi bilo da je bilo. Ženi sa mudima čim zalaje, u mladosti, otac preti sa – Udaćeš se ti, polomiće ti neki koske zbog tog dugačkog jezika. Na to je majka savetuje – Ako se budeš udala čim te bude udario vraćaj se kući. Žena sa mudima je dobro zapamtila gde je majka u savetu stavila AKO a gde ČIM – Razmisli za koga se udaješ jer AKO se udaš za kretena neće da omane ovo ĆIM. Posle života – Pričam i radim šta ’oću i nosim muda sa sobom - žena sa mudima danas ima i sve cele kosti, i još duži jezik, i još više pameti. I dalje ne kuka. Nema za šta. Povremeno ima nagone da se samoubije al’ je brzo prodje i ne govori nikome. Povremeno i samu sebe ujede za dupe ali ni to ne govori nikome. Nema potrebe. Žena sa mudima nikad kao mladja nije maštala da bude miss, pevačica ili žena fudbalera, uglavnom je maštala da bude muško kad poraste. Dobro, ne baš muško ali svi njeni omiljeni književnici su muškarci. Pokušavala je da čita knjige sa preporukom - Ej, jesi čitala NJU, ne da piše, pitko, kao film da gledaš. O čemu? Pa o promašenoj, tužnoj i uzaludnoj ljubavi al’ ima happy and na kraju od čega žena sa mudima odma’ treba da veruje u svetliju budućnost što ona može i bez čitanja limunade. Čim popije dva viskija svetlija joj budućnost. I tako je žena sa mudima počla da piše. Pa su rekli da njeno pisanje nije klasično žensko pisanje iako je pitko, k’o film da gledaš. Oni koji umeju da čitaju. Oni koji ne umeju zvali su je da joj kažu kako su se siti isplakali nad njenom sudbinom što je nju uverilo da može da piše šta hoće a da će tek naknadno saznati šta je htela da kaže. Ženi sa mudima je jedan muškarac rekao – Sav sam pretrnuo koliko si izblatila muškarce al’ kad sam došao do žena, kad sam video kako si njih izblatila, bilo mi lakše. I poklonio joj cveće, zna čovek da i žene sa mudima vole cveće. Jeda drugi muškarac joj je rekao – Kupio sam tvoju knjigu, pročitao je i odmah ujutru kupio svim ženama u familiji. On joj nije pokloni cveće ali nije sve u cveću, ima nečeg i u shvatanju. Većina žena joj je rekla da ne mogu da shvate da je mogla sebe toliko da ogoli i da posle te knjige ’ladno može da se slika za Play Boy što bi žena sa mudima odma’ prihvatila, uglavnom iz inata, nego joj nisu ponudili. Jes’ da nije idealna al’ fotošopiraće je kao i sve ostale. I tako žena sa mudima gura, priča, piše, laje, pljuje, psuje, misli, plače, živi, svadja se, razvodi, kuva, pere, pegla i tegli ta muda kao usud – počesto mora da objašnjava šta joj je ta muka u životu trebala da stekne muda kad ima toliko drugih problema. Jes’ da je nerviraju ta pripisana muda ali što je nerviraju podele to je čudo jedno. Noćas šeta svetom interneta i naleti kako je neko toplo i srdačno preporučuje za čitanje ali napominje da je to ’’ženski blog’’! Čudila se, čudila, ona ne deli blogove na muške i na ženske a sve misli da ponekad nešto pametno napiše. Kad ono ženski blog! Ko da me neko pesnicom tresnuo u stomak. To ’’ženski’’ valjda znači – čitaj, nije loše, al’ nemoj previše da se nadaš. Sa’ću da okačim muda o klin i da pišem čisto ženski sa sve suzama i sečenjem vena sa osvrtom na zrikavce u toploj letnjoj noći dok se malena barka ljulja na talasima a vetar šumi u ritmu njegovog šapata dok mi on obećava da će me voleti do kraja života. Kad bih umela... jer bi ta priča uglavnom proistekla iz onih muda okačenih o klin – On bi me kresnuo i voleće me do zore, kakav ceo život, jebeš šum talasa i malenu barku. Mislim... ženski blog!

Očinska figura

Mahlat — Tue, 18 Aug 2009 18:01:50 +0000

Mali bog u očima deteta. Ovo nema veze s’ Frojdom, ja samo posmatrala. Otac je osoba koja ima ugradjen deo koji se zove Trpilo – Kad mi bude puklo trpilo obr’o si zelen bostan! Kad su mu ga ugradjivali ugradili mu deo iz serije sa fabričkom greškom, stalno mu puca a potrebno je dva do tri dana da se regeneriše sam od sebe – Jesi zaboravio kako mi je puklo trpilo? Pred samo pucanje trpila dolazi do nekontrolisanog skakanja i vrištanja – More ti ćeš meni živce da kidaš - tako da je dete ubedjeno da je trpilo vezano za živce i da sve to zajedno labavo stoji. Otac je jedva čekao da poraste i sam počne da zaradjuje koru ‘leba čime se neprekidno hvali i tu istu koru leba koristi da dokaže kako je baja – Dok moj ‘leb jedeš ima da bude kako ja kažem! Na pitanja odgovara sa - ne može, ne dam, neću, nemam, da se nisi usudio, ne pitaj gluposti. Na podpitanje – Zašto? – odgovara – Zato što ja tako kažem! Dete zaključuje da otac nema pojma ni o čemu a ponajmanje zna šta hoće, samo voli da se inati, ‘vata na snagu i da njegova bude poslednja. Zato što ja tako kažem, završava sa – Ako ti se ne svidja idi gde ima bolje, samo tebe čekaju, čime detetu želi da stvori osećaj kako nigde nema tako dobro kao kod njega. Na svaku manju frku u kući preti da će da ode i sve da ih ostavi a da će onda od blata da ga prave samo što to neće da bude to, nigde više neće naći konja i budalu kao što je on. Jedino on na ovom svetu može da ih trpi. Često ispoljava nekontrolisanu ljubomoru praćenu hvalisanjem kad god meko majčino meko srce detetu ispuni neku želju – Ja nisam im’o ni pola od toga pa šta mi fali! Šta god dete da potraži odgovara da ne može jer on ne sere pare kao što mu ni otac nije srao pare a ipak je postao čovek tako da dete definitivno shvata da čovek možeš da postaneš samo ako nemaš ništa. Ako napomene ocu da svi njegovi drugovi već imaju ono što on ne može da dobije da bi postao čovek, otac ga obaveštava da on nije lopov kao Pera, prevarant kao Mika… i da nema nameru da završi u zatvoru zbog njega tako da dete stiče utisak da je njegov otac najpošteniji na svetu, i potajno očekuje da Pera, Mika i svi ostali očevi njegovih drugova zaglave u zatvoru. Od deteta očekuje da se naučeno rodilo i čim dva puta treba nešto da ponovi čudi se čije su mu dete podmetnuli – Ko te napravi tako smotanog, majke ti ga nabijem. Često preti da će da skine kaiš zbog čega će dete najzad da vidi boga – Kad ja budem skinuo kaiš, videćeš ti svog boga! Napominje da je batina iz raja izašla i da su njega bili k’o vola u kupusu da bi postao čovek. Dete nekako kapira da pored toga što čovek može da postane samo ako nema ništa ima još jednu fazu do čoveka, fazu - vo u kupusu. Traume iz vojske ispoljava tako što sa detetom priča kao da je dete gušter a on general: Jedi! Spavaj! Ćuti! Čitavog života se trudi da dokaže kako je u svemu bolji od deteta i da je tokom odrastanja sve radio unapred – Ja sam u tvojim godinama već jurio ženske, već sam zaradjiv’o, već radio, oženio se, imao tebe… Detetu uglavnom priča da je glupo na majku, ružno na babu, šonja na dedu i nesposobno na ujaka. Svima ostalima kad dete ne čuje priča da ima najpametnije, najlepše i najsposobnije dete - sve na njega. Majka se u svemu ovome pojavljuje kao nebitna figura, neće da misli i neće da donosi odluke a to sve opravdava sa – Šta ti je otac rek’o na to? Kad dete odgovori da je otac rekao da pita nju odgovara sa – Jes’ pa ja da budem kriva! Idi pitaj njega, kako on kaže! Pošto ne mogu da se dogovore dete uradi kako ono misli da treba za šta se ispostavi da je pogrešno posle čega se otac i majka svadaju oko toga na koga je glupo i na čiju je familiju povuklo. A kad dete poraste u čoveka i kad počne da dobija priznanja otac ga predstavlja sa – To sam ja vaspit’o! Detetu se uglavnom gadi. I postaje opozicija rodjenom ocu.

Ova zemlja treba da se zove Ludnica

Mahlat — Wed, 19 Aug 2009 07:11:56 +0000

Serem ili серем šta više smrdi? Kad ja napišem – Посерем ти се на овакву државу - država može silno da se uvredi i tuži me što imam ambicije da joj se poserem na glavu ako je uopšte ima. Onda mogu da zaglavim u bajbokani zato što sam joj uvredila čast i ponos. Ja ću u zatvoru da okajavam grehe što sam pomislila da joj se poserem na sistem a ona mi je toliko toga pružila, udisala sam čist vazduh, besplatno se školovala, gajili me ko retku tropsku biljku u nemogućim uslovima dok me nisu očeličili da mogu da mi rade šta im padne na pamet a meni da ne bude ništa. Samo da glasam, poserem im se i na glasanja kojih ima više nego godišnjih doba. Ali ako ja napišem – Poserem ti se na ovakvu državu – mogu da računam da niko neće da me razume i da niko, samim tim, neće biti uvredjen pa mogu da nastavim – ja da serem, oni da se prave ludi. Pa kome pre dosadi. Toliko o korišćenju ćiriličnog i latiničnog pisma u zemlji Srbiji, ona dva pisma koje moramo da znamo, koje učimo i oko kojih se malo, malo, vode polemike – ako pišeš ćirilicom ti si patriJota ako pišeš latinicom – ubačen si element, plaćaju te Amerikanci, Arapi, Avganistanci, ko stigne, sa ciljem da se ćirilično pismo zatre kao da nikad nije postojalo. Ako neko ne razume šta ja ovde pišem slobodno neka angažuje tumača za srpski jezik, nemoj da se muči i šeta okolo a da ne zna šta hoću. Kad serem hoću da se dobro razume. Tumač obavezno da bude sudski, onaj što može da lupi pečat da je prevod veran originalu, ako krene po zlu da imate koga da ’vatate za gušu. Dakle, ‘’Okružni sud u Novom Sadu ukinuo je presudu neformalnom vođi neonacističke organizacije Nacionalni stroj Goranu Davidoviću po tužbi novinara Dinka Gruhonjića, jer nije dobio svu dokumentaciju na ćiriličnom pismu.’’ Nebitno je i kome presudu i po čijoj tužbi. Bitna je glupost. Bitno je zajebavanje. Bitno je konstantno ludilo koje se širi i umnožava jer nema leka. Ova zemlja ima pogrešno ime. Treba da se zove Ludnica. Zemlja u kojoj se sere na usta a misli dupetom ne može drugačije da se zove. Dokle, bre, stvari da nazivamo pogrešnim imenima. P.S Ustav Srbije Jezik i pismo Član 10. U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava. Koji zakon predvidja da moramo da učimo latinicu a da ne moramo da znamo da je čitamo i razumemo? Mahlat poliglota - piše, čita i razume na srpskom, hrvatskom i bošnjačkom jeziku. Gleda svojim očima i misli svojom glavom, tumač joj uopšte nije potreban - Гледа својим очима и мисли својом главом, тумач јој уопше није потребан. Ko uoči razliku neka javi.

Ribe i kreteni

Mahlat — Thu, 20 Aug 2009 06:54:16 +0000

U ono vreme kad sam ja bila riba, jelte, o čemu sam već pisala, desilo mi se par puta nešto što me izbacivalo iz takta, posle sam saznala da se ženama inače dešavaju takve stvari, mislim saznala sam čim sam ukapirala da to nije moja sramota i da u stvari nije ništa strašno nego da je kretenski da kretenskije ne može biti, i da od kretena ne mož’ pobeći, oni se množe matematičkom progresijom. I tako… mislim to sa ribama i kretenima je jedna priča koja ide ovako: Riba i kreten su u vezi, ona pala na njegovu priču ”Milorade il’ ti il’ ‘ladna Morava”, glupa k’o što su ribe inače glupe. Traje ta veza iako ona vidi da tu odavno nema ni ”v” od veze a o ”lj” od ljubavi da ne govorim. I kao pokušava nešto da pita, je l’ s nama sve u redu, je l’ ti fali nešto (dabogdacrkotakomutav), razvlači se s njim ko harmonika kad svira kolce kome nikad kraja sve dok oni koji tabanaju po prašini ne pocrkaju od iscrpljenosti. Ma, jok, laže kreten, sa njom je sve u redu, on ima sasvim druge probleme po veličini i značaju kretenske koliko i on sam. I onda jednog dana dođe kreten, sa hrabrošću skupljenom od ortaka (ribesusamozakaranje) i ne ume da kaže prosto - Slušaj, ne mogu više, neću više, došlo vreme da zbog druge skačem u Moravu, aj’ kud koji mili moji i gotovo. Jok! Kreten uhvati ribu za ruku (dizanje situacije na nivo da riba posle misli kako možda ipak ima šanse jer njegova ruka možda drugačije misli od njegove glave), napravi dramsku tišinu da riba pomisli da su mu svi mili i dragi smrtno bolesni a omiljeni fudbaler polomio nogu zbog čega mu se više ne diže i kaže: Slušaj, ti si divna, lepa, pametna, divan si čovek al’… neće te duša - sve u jednom dahu. Riba, to jest ja, oduševljena. Pronađe kreten u njoj čoveka ‘očas posla. Divnog al’ mu ne pasuje. I tako… riba odleprša kući, srećna da srećnija ne može biti. Kud da ne bude srećna kad joj je kreten rek’o da je nikakva riba al’ divan čovek koga neće njegova majmunska duša. Tako se završavaju priče sa ribama i kretenima ili bitangama i princezama. Ne može sa kretenima da bude ništa normalno. Uzmu te kao ribu a ostave te k’o čoveka, čisto tako da se osećaš malo kao govno. Nemaju pojma kreteni da ribe žive za trenutak kad će se pojavi neko da mi kaže - Kozo jedna ružna i glupa, nikakva si ali… obožavam te, ne mogu bez tebe!

Kad se sad nisam šlogir’o!

Mahlat — Fri, 21 Aug 2009 07:32:57 +0000

Donji post je iz moje arhive, objavljen pre više od dve godine, kad sam počela da blogujem, u medjuvremenu sam analizirala, pisala i blogodiplomirala na temu penisa, vagina, taraba, muško ženskih odnosa i medjusobnih polnih trauma. U medjuvremenu sam ‘’proterana’’ sa tri blog sistema jer ne pišem o pčelicama i leptirićima, proglašena za uništiteljku novih naraštaja i za vešticu koju treba posuti katranom i perjem, čupati joj nokte, skratiti jezik i na kraju je spaliti za svaki slučaj, da se slučajno ne povampiri. U stvari, dobro sam normalna. Valjda. Mislim. Dakle, bez obzira što sam proglašena za opasnost po ovo društvo neko je čitao, pozvao me i rekao da bi sve ovo što sam pisala i prosula trebalo da se stavi medju neke korice. Pa eto, posle dve godine i kusur, sve ovo ćete moći da nosite na odmor, plažu, službeni put, u krevet, da kupujete milima i dragima za rodjendan ako nemate bolju ideju i da se vadite što ne možete da radite ono – Čekaj, čitam tako dooobru knjigu. Ovo je post a sa komentarima su me dočekale Suske, Šaptava i Elektra. Vidim vrti se na forumu tema ‘’Šta vas nervira kod muškaraca'’. Prvo, trudim se da me ne nerviraju da ne bih morala da ih se odreknem. Crkla bih bez njih a i oni bez mene (bar se nadam). Al’ tako, koliko god se trudim omakne mi se, ne da se iznerviram nego, da proključam i počnem da šištim k’o ekspres lonac pred eksplodiranje. Jedna stvar sa kojom nikako ne mogu da se pomirim koliko god opravdanja i izmišljala i nalazila je muška samoživost al’ to, valjda, vuče korene još od Adama (genska greška) kad je za ‘’drugaricu'’ od svega što ima ponudio jedno, jedino, rebro. Sad, toliko godina od nastanka umeju da kukaju kako ne valjamo - od čega smo postale dobre smo ispale. A debelo i plaćamo, i postanak i Evinu želju da je Adam vidi kak’a je lepa, onda kad mu je tutnula jabuku u usta. Da l’ odatle postoji onaj običaj da se pečenoj svinji, tek skinutoj sa ražnja, gurne jabuka u usta ne znam, znam samo da svinja nikad ne progleda. U ovoj poslednjoj rečenici ništa nema veze sa muškarcima sem jabuka, nemoj neko da pomisli da ja mislim da su muškarci svinje, pričam samo o ‘’progledavanju'’ a ne dam sebi, kao što rekoh da o muškarcima mislim loše, tj. lošije nego što zaslužuju. Druga stvar koja me nervira je što ja stalno moram da se stidim, što volim muškarce, što ih poželim, što umem to da kažem, stalno nešto treba da me bude sramota. A nije i onda sam u večitoj dilemi - da l’ sam normalna il’ nisam. I što nikako ne znam šta bre ‘oće muškarci od mene. Ako ne dam - baksuz sam, ako dam - šta sam očekivala, nije se nadao, nije mislio, sve mi se nešto pravdaju zbog onoga što oni misle da sam očekivala a ja nisam očekivala uopšte. Treće, da se nadovežem na ono ‘’Moje je penis…'’ ubi me, bre, ta ravnodušnbost koju muškarci glume kad smo mi žene u pitanju. I njihov šok kad ukapiraju da nismo bespolna nego polna bića i da se toga ne stidimo. A sad ono što mi nije jasno i što hoću da mi se objasni. Objašnjenje očekujem od muškaraca. Dakle, na jednom drugom blogu izađe post jednog zaprepašećenog muškarca. Dobio čovek ADSL, seo da surfuje i onako, bezazleno otišao na Wikipediu i, citiram, ukucao reč vagina, naglašavajući da ništa nije pogrešno uradio, tj da je otkucao reč na latinskom. Kad ono, gle čuda, izađe mu objašnjenje sa sve slikom vagine. On sav u čudu, u predinfarktnom stanju, kaže, strašna slika, ako ovo vide deca vući će traume čitavog života, da je bar bila nacrtana nego fotografija vagine… Ej! Ja - ne proključala nego eksplodirala, kažem: Dobro brate, što ne ukuca ‘’bela rada'’ izašla bi ti slika bele rade sa sve latinskim nazivom, šta si očekivao kad si ukucavao ono što si ukucavao? I kakva je razlika između ove fotografije i nacrtane, ova ti , bre, lepa k’o nacrtana. I šta lupaš o dečijim traumama, deca ne idu na Wikipediu nego na one XXX sajtove? Po čemu slika vagine izaziva traume a slika penisa ne izaziva. Ja, bre, od kako sam se rodila gledam gde god mrdnem stilizovane slike penisa. Ima ih na zidu svake zgrade, na tarabama, na kontejnerima, gde hoćeš. I svi liče na levak okrenut naopako. To je trauma! Eto to je ono što me nervira kod muškaraca, to što veruju da su pronađeni u kupusu ili da su ispali na oko pa se jadni, šlogiraju kad vide sliku vagine. Ubi me taj lažni muški moral. Usput ja ne videh ni na jednoj tarabi sliku vagine. Eventualno može da piše, i bez obzira što svi znaju da nije iako piše, uvek postoji neko ko se zaleti. Sad me muči da l’ oni koji se zalete to računaju u recke il’ ne računaju, mislim one recke koje muškarci moraju da imaju a mi ne smemo nikako, što me ekstra nervira, jer mi moramo da budemo fine, poštene i nevine. Mogu da budem fina i poštena a nevina ne volim nikako da budem. Sad, ko se šlogirao - šlogirao se, šta ću ja. :D

Iskrenost je osnova svake kvalitetne veze

Mahlat — Fri, 21 Aug 2009 23:23:11 +0000

Kažu psiholozi. Al’ da bih održala vezu treba da lažem kao pas. Inače ništa od iskrene veze. Ja kad sam ulazila u veze prostrem sebe k’o ponjavče i kažem - ovo sam ja. Možeš da me uzmeš sa svim lepim i ružnim stvarima koje nosim i sa svim sranjima koje sam uradila ili koje su mi pale na pamet. Ako me uzmeš nemoj za pet dana da mi skraćuješ nokte, produžavaš suknju, produbljuješ mrak i pokušavaš od mene da napraviš nešto što si zamislio jer to što zamišljaš garantovano negde postoji. Nemoj da mi podmećeš pod nos – Meni za ljubav ti ćeš… jerbo neću, sebi iz ljubavi. E, al’ ja sam dokazano blesava, to mi reče skoro neko, pregazilo me vreme, ne znam da se uključim u trend – ko će koga, ko više izdrži i ko koga više prevari. Elem, ako želim da ostanem u vezi, to jest u braku, treba da napravim podsetnik i turim ga na frižider, kad god krenem po jaja da se presečem preko pola i preslišam se šta mi valja činiti a šta ne smem ni u ludilu, inače neće imati ko da me sahrani. Tokom vodjenja ljubavi ne smem da mu kažem da tog trenutka mislim na drugog. Muškarci to ne mogu da podnesu. Ali mogu da mislim na koga god hoću samo da držim jezik za zubima. Najbolje da mislim na kolegu sa posla jer će to da probudi moju strast pošto ću da ga vidim koliko ujutru, nikako da ne mislim na nekog holivudskog glumca pošto mi je on daleko a usput mi je i nedostižan, šta će neki holivudski glumac sa mnom, samo ću da se nerviram pa od vodjenja ljubavi ništa. A ni od seksa. Nikako da mu ne priznam da drugaricama prepričavam kako vodimo ljubav dok kolega s posla nema pojma jer muškarci ne vole da se osećaju razotkriveno i misliće da sam se žalila. Nije njemu što sam se žalila nego što ga loše reklamiram. Ni pod razno da mu ne priznam da sam ga prevarila. Ako baš i sazna, da sakrijem svo ‘ladno oružje koje imamo u kući pa suptilno da mu objasnim da je to obogatilo našu vezu, što nas je više to smo srećniji. Još manje treba da mu priznam da sam bila sa nekim pre njega jer će on, jadničak, da počne da pati od nesanice, gde da spava kad će samo razmišljati da su oni pre njega bili bolji. Izem ti logiku! Da su bili dobri bila bih sa njima. Ako flertujem na poslu da ne lajem nego da uživam. Ako celu platu potrošim na haljinu da mu nikako ni to ne priznam nego da smislim neki dobar izgovor tipa – pokrali me u prevozu. Posle kad obučem tu celoplatnu haljinu valjda treba da kažem da mi ju je kupio ljubavnik. To će sigurno lakše da preboli. Da ne govorim koliko imam kilograma jer su muškarci duduci koji to odokativno ne umeju da ocene. Ako priznam koliko imam kilograma a njemu se to učini mnogo, može da počne da me posmatra drugim očima. Posle moram na dijetu da bi me on posmatrao onim prvim očima. Primer – ja imam 70 a on me gleda kao da imam 55. Ako kažem da imam 70 on će početi da me gleda kao da imam 100. Rezime - pregazilo me vreme. Nikoga ne zamišljam tokom vodjenja ljubavi, nemam vremena. Sa drugaricama ne pričam o intimnim detaljima, sramota me. Ne varam, bavim se drugim sportovima. Kad bi se desilo da se zaljubim odmah bih priznala da me niko ništa ne pita. Prošlost imam, šta ću, ne pada mi na pamet da je se odreknem, ja i jesam ovakva kakva sam zato što imam prošlost. Kako da znam šta da očekujem od budućnosti ako nisam imala prošlost. Flertovanje mi nije baš najjasnije samo znam da moje isto ponašanje tumače zavisno od toga sa kojim polom pričam. Kad pričam sa ženama kažu da sam ljubazna, sve to isto sa muškarcima je flertovanje. Kad bih celu platu dala za haljinu ne bih lagala, došla bih kući i rekla – Aj’ leba ti, ubij me ti, ja nemam snage. Kilograme imam i stalno kukam na njih, kad se penjem uz stepenice, kad potrčim, pre jela, posle jela, kad god mi nešto ne stoji lepo, dosadna sam k’o stenica, a pošto sam dosadna moj mili muž me stalno ubedjuje da me voli kak’a god da sam. Samo da ućutim. Kojim me očima posmatra, da l’ onim od pre tri godine il’ ovim današnjim, pojam nemam, ne izjašnajva se, zna da bi ostao bez očiju. Al’ sve nešto imam osećaj da nisam kako treba. Trebalo bi, po pravilima, da maštam, varam, trošim, kukam, ‘’flertujem’’, pa onda da lažem kako sve to ne radim i eto mi uspešne, iskrene, kvalitetne veze. Ova koju imam, ovakva kakva jeste, nekako nije u trendu. Ne mož’ ti mimo sveta, statistike i psihološkog profila. Mislim, život je totalno dosadan ako plivaš u bistroj vodi. E, al’ ako zadješ u neki mulj imaš cilj da iz njega isplivaš. Najiskrenije što umeš. Lažući.

Brend ljudi o brendiranju Srbije (lociranje problema brendiranja Srbije)

Mahlat — Sun, 23 Aug 2009 07:50:06 +0000

Pardon, o rebrendiranju, pošto Srbija već ima brend, nadaleko je čuvena u svetu. Ako je brend dobar glas a znamo da se dobar glas daleko čuje, onda se loš glas čuje još dalje i raznosi se brzinom vetra što se za dobar ne bi moglo reći. Na dobrom glasu obično radi tim stručnjaka koji glasove unutar sebe ne može da usaglasi. Trenutna pozicija Srbije: imamo Exit i Guču koji su postali to što su postali (My man, odvalili smo se od piva ili rakije) i na čijem rebrendiranju se radi svake godine, isključivo sezonski, pred samo otvaranje. U Srbiji očas posla stvoriš brend ako narod pustiš na neku livadu. Imamo manastire do kojih ako krenete pojma nemate kako da stignete a ni koliko kilometara do njih ima. Na autoputu Beograd – Niš stoji tabla na kojoj piše – Manastir Studenica 76 km, ja gledah, čudih se i dodjoh do zaključka da mora da su mu našli bolje mesto, ne bi me čudilo. Kad se sa autoputa, kod Batočine, skrene ka Kragujevcu, dočeka vas tabla – Manastir Studenica 117 km (nisam sigurna za kilometražu). Potpuno ludilo Imamo navijače koji ne navijaju nego razbijaju i mnogo više vole da učestvuju na demonstracijama nego da posećuju utakmice. Armija mladih i jakih ljudi koji više vole nekome da razbiju glavu nego da uhvate devojku za ruku. Imamo šume, reke i jezera i ispred svakog piše ‘’Ne bacaj djubre!’’ ono najglavnije – Stoko tupava, ni stoka vam nije ravna – ne piše, podrazumeva se. U ostalim zemljama piše – Molimo vas ne… kod nas imperativno – Ne bacaj… i opet svi bacaju. U svim tim šumama, rekama i jezerima ima djubreta svake vrste, samo još mrtvih ljudi nema. Možete sa uživanjem da ručate na nekom od beogradskih splavova dok pored vas plivaju plastične flaše. Uz autoput a i pored svih sporednih puteva, svih kategorija, imamo kućerine, zamkove i čardake, poluurušene, nedovršene, zarasle u korov. Kuća po sistemu – Počeću pa ću da vidim ima na svakih 50 metara, počelo se pa se videlo da se za dalje para nema. Izmedju njih ima crkava, lepo čovek da pomisli da u Srbiji svako želi na svoj način da ugosti boga. Ili da ima svog ličnog. Pored tih istih puteva na svakom ispustu je groblje kućne bele tehnike što me posebno fascinira, staviš šporet u prikolicu i istovariš ga na provoj krivini iako je 100 metara odatle deponija. O spomenicima krajputašima da ne govorim, lepo strava da te uhvati, ne znam ko dozvoljava postavljanje mermernih ploča gde god je neko nastradao. Na svakom parkingu postoji bar jedan auto na felnama ili na četiri balvana, valjda čeka bolje sutra. Drveće nam je okićeno plastičnim kesama, kontejneri prepuni, oni se u svakom gradu, redovno prazne isključivo u centru. Toliko o slici Srbije. Šljive, maline, kupine i ostalo što stvarno može da postane srpski brend to nije i neće ni biti sve dok se država ovako ponaša prema proizvodjačima. Radije ćemo pustiti da istruli nego da stvorimo brend. Da ne dužim. Prošle godine, u akciji ‘’Najbolje iz Srbije’’ za najbolji brend po mišljenju potrošača izabran je Coca Cola Hellenic, Zemun brend: Coca Cola. Koka kola, jebote! Srpski brend! Svi ostali proglašeni brendovi imaju u imenu - messer, maxi, airways, tyres, commerce… toliko o očuvanju jezika. U stvari, htedoh da kažem da o brendiranju ne znam ništa samo imam osećaj da tu nešto nije kako treba. I onda pročitam, pre par dana, ‘’Politika’’ je objavila tekst o neuspešnom brendiranju Srbije. Ja se iznenadilaaaa, kako, bre, neuspešno? Šta ima da je ovde bezspešno? Dakle, ‘’Politika’’ piše da dve godine po osnivanju Saveta za promociju Srbije od ta posla nema ništa. Kad su pokušali da saznaju radi li se nešto i šta dobili su odgovor da se ‘’ U ovom trenutku priprema koncept istraživanja i analiza za potrebe pozicioniranja brenda Srbije kojima će se obezbediti dovoljno informacija o predstavi svetske i domaće javnosti o Srbiji i njenim vrednostima, o dinamičnim ekonomskim granama, sektorima, proizvodima i uslugama, najvažnijim prirodnim vrednostima, kulturno-istorijskom nasleđu i drugim elementima nacionalnog identiteta koji su ključni činioci identiteta brenda Srbije”. Osnovani pre dve godine a u ovom trenutu pripremaju koncept. Eto ti još jednog srpskog brenda – Srpski trenutak = dve godine. „Savet i Ministarstvo će obaviti niz pripremnih aktivnosti, kao što su istraživanja i analize, kojima će se stvoriti neophodna informaciona osnova za sačinjavanje kvalitetne Strategije izgradnje i pozicioniranja nacionalnog brenda i pratećih operativnih dokumenata, čime će se dobiti strateški okvir za brending Srbije.’’ Pa možemo da krenem u brend rat. Čim se naoružamo strategijom. A napraviće i ‘’jednostavan internt portal’’ na kome će brendirati, to jest raditi ono što ne znaju. Brendirali bi oni zmelju, iha - ha, nego ‘’svetska ekonomska kriza znatno ometa rad na promociji naše zemlje’’- Vojislav Žanetić, marketinški stručnjak i jedan od članova Saveta. Po njemu nema para a pare vrte gde burgija neće pa što ne bi i u brendu. I dodao čovek da ‘’nije mnogo razmišljao na ovu temu jer ima mnogo posla’’. Sve što je smislio o brendiranju je da nema para. Aferim! ‘’Pored Žanetića, članovi Saveta su profesor dr Ana Trbović, Predrag Marković, istoričar, Milica Čubrilo, nekadašnja ministarka za dijasporu, dr Miodrag Stojković, genetičar, i Veselin Jevrosimović, predsednik kompanije „Komtrejd grup”, a predsednik je Ivan Tasovac, dirigent i bivši direktor Beogradske filharmonije, koji, kako je kratko poručio telefonom, zbog godišnjeg odmora nije u mogućnosti da komentariše aktivnosti Saveta.’’ Predrag Marković reče ‘’Naša ideja je da se sada koncentrišemo na ideje i lociranje problema. U planu je i pravljenje veb-portala, jer se u svetu modernih komunikacija do ljudi koji mogu da utiču na imidž Srbije najbrže dolazi kvalitetnom internet komunikacijom’’. Nešto se nervirao zbog ‘’zlonamernih i bezrazložnih’’ napada javnosti na Savet, navodeći da je to stvar ‘’našeg mentaliteta’’, ‘’Nema ničeg lošeg u tome da uspešni poslovni ljudi rade na promociji svoje zemlje’’. Nema. Ako rade. Ali, koliko vidim, imaju mnogo posla pa ne rade ono što su prihvatili. Tek ću da ih napadam. Sve dok nešto ne urade ili se maknu odande gde su uvalili guzice a za šta nemaju vremena . Eto, ja locirala problem. On je u Savetu za brendiranje Srbije. I ogleda se u nemanju para i vremena. U stvari, ovo muvanje, nedostatak para, nemamo vemena,na godišnjem sam odmoru – to je brend Srbije. Usput, ono što nije bilo brend a postalo je: Predsednik Srbije putuje po svetu, ne možeš da ga na’vatašu rodjenoj zemlji i uspeo je da stigne na kovertu poštansku marku. Ivica Dačić, je postao Hudini, gde god se nešto desi od ozbiljnih stvari do toga da je neko pregazio psa, on daje izjave, lepo da pomisliš da prolazi stotine kilometara i vremenske zone u sekundi. Vidite šta znači marketing!

Ti k’o da si rodjena u Parizu!

Mahlat — Mon, 24 Aug 2009 06:44:36 +0000

Ako nisi, gubiš pravo da primećuješ, buniš se, tražiš bolje i očekuješ bolje. Ako hoćeš bolje, m’rš u Pariz u kome nisi rodjena! Lepo da ti dodje da odeš i prikolješ onog ko te rodio i vaspitavao, kad te vaspitao kao da si ’’rodjen u Parizu’’ a rodio te ovde gde ne možeš tako da se ponašaš. Prosto je nepristojno. Gazili nas Turci vekovima i niko ti ne dozvoljava da to zaboraviš. Ima da se ponašaš k’o obespravljena ’’sirotinja raja’’. Digneš li glavu iz peska i zineš da prozboriš kako nešto nije kako treba, da si nezadovoljan sve oči se okrenu prema tebi, počnu da vibriraju k’o da ih je neko udario zavrat i horski te pijatu – Je l’ znaš ti, bre, gde živiš!? I ako nisi znao tog trenutka ukapiraš da nemaš geografski problem, znaš da si u Srbiji a ne u Parizu, nego da imaš problem sa mentalitetom onih koji su dobro zapamtili da se za vreme dok se u Srbiji jelo kašikom i viljuškom na evropskim dvorovima jelo prstma, da smo dokazali da znamo lepo da se ponašamo ’’za stolom’’ i to je dosta. Ostatak sveta sad može samo da nam pljune pod prozor. Ako nekoga upozoriš da se ne ponaša kako treba on te odmah pogleda i kaže – Što, nisam u crkvi! Ovde se ipak zna za pravila lepog ponašanja koja su strogo odredjena zavisno od institucije. U crkvi će svi biti smerni jer ih u tom trenutku o’zgo posmatra onaj koji sve vidi i sve zna a koji će po tome i da sudi, na svim ostalim mestima se ponašaju kako hoće, to jest kao da su na ulici iako ni na ulici ne možeš neartikulisano da se ponašaš. Al’ dobro, bog ne zalazi po sokacima, restoranima, ne čeka na šalterima a ponajmanje se vozika ulicama, on sedi u crkvi i gleda ko će sve da dodje i da kuka kad će već i njega ’’jednom da pogleda’’ pa da mu drmne neki loto dobitak dok on sedi i žali se što je ’’drugima upala kašika u med a njemu u govno’’. U toku molitve će se par puta javiti na telefon da obavesti, šapatom, one koji ga zovu da je u crkvi – Jebote, ne mogu sad da pričam! Ovde je veći greh biti nedostupan nego pričati telefonom u crkvi. Ovde niko živi kome se obratiš sa ’’Vi’’ neće isto tako da ti se obrati, uglavnom ti se obraćaju sa ’’ti’’. Pobuniš li se, kako, bre, ja Vama ’’Vi’’ a ’’Vi meni ’’ti’’ zalepe te po nosu – A ko si ti, da ja tebi kažem ’’Vi’’? Ti upadneš u dilemu da l’ da ga biješ il’ da mu predstaviš svoj obični pedigre, jes’ da nemaš potvrde o kvalitetu legla, al’ osnovni je red... uglavnom ostanem ’ti’’ i uglavnom zaboravim šta sam htela. Svi oni koji nisu rodjeni u Parizu neka dobro zapamte da im je otac juče izašao iz opanaka koji se ovde ne smatraju nacionalnom obućom nego genskim nasledjem i neka dobro zapamte da ne smeju da se bune na smrad, djubre, nekvalitetnu uslugu, ako ga neko uslužuje u prodavnici i lično mu, prstićima, odbrojava komade nečega što kupuje na meru, prljave čaše, pljuvanje, istresanje nosa, bratsko svojatanje – Ajde’, bre, zemljaci smo! - i sijaset drugih, neprihvatljivih a odomaćenih modela ponašanja. Niste rodjeni u Parizu. Svako kriitkovanje dovodi do lančane reakcije: Ej, Srbine, o čemu ti govoriš!?!?!!!! Onda se začuđeni okrene ka nekome i pogleda ga pogledom – Ne mogu da verujem! Srbin a glup! Ponaša se k’o da je rodjen u Parizu!

Zatvoreno zbog kolektivnog godišnjeg odmora

Mahlat — Mon, 24 Aug 2009 17:31:22 +0000

Ovo piše na svim buregžinicama kad ti se jede burek, na restoranima u koje ideš jednom godišnje pa ubodeš kad su pogasili peći, na pekarama u kojima navodno peku domaći 'leba a tvojim ukućanima se prijeo baš taj k'o da su kolektivno trudni, na prodavnici pozamanterije kad rešiš da pozašivaš pootpale dugmiće... inače rade kad god ti ne treba njihova usluga. Obavezno je napisano na onom papiru kaki boje u koji uvijaju 'leba, počnu nekim velikim slovima koja imaju tendenciju opadanja kako se papir troši, tako da na kraju treba da imaš lupu da protumačiš u kom mesecu se vraćaju sa tog kolektivnog godišnjeg. I pored toga što piše da ne rade, ispred radnje se guzi mali milion njih koji pokušavaju, praveći šakama štitnik za oči i zevajući kroz staklo, da provale da l' su kreteni stvarno na godišnjem odmoru il' se unutra dešava neka eroCka radnja. Onda provere frizuru, u polukrugu provere da se ne vidi porub suknje i nastave dalje. To žene. Muškarci ne zevaju u zatvorene buregžinice, boli ih uvo da l' unutra ima neka erotika. A kožda ih niko nije poslao po burek. Neka tajna jeste samo nemam pojma koja je. Ako se bude desilo da dodjete ovde a da nema ništa, ni post, ni burek, ni erotika, ne zevajte unutra jerbo će stvarno biti zatvoreno zbog kolektivnog godišnjeg odmora Mahlat i svih djavola koji je opsedaju. U stvari će me sele na neki nov srever, gde će to da bude pojma nemam. U stvari, obavestili su me da ću u narednih 48 sati da migriram. Kad budem završila migraciju oni će da me obaveste. Da nije ovako šućmurasto s tendencijom da nešto pada i da se ponovo nisu nakotili komarci ja bi išla da sunčam dupe. Ovako, muvaću se ovuda i na kraju ću, garantujem, da počnem da plačem, mislim, ja sam malo alergična na migracije i tranzicije. Tranzitiram ima dva'es' godina, nikako da otkrijem Ameriku i da viknem - Indija, jebote! Erotika će bude al' neće se vidi. Al' ću posle da prepričam.

Ček’ da napišem jednu priču dok ne počnem da migriram

Mahlat — Mon, 24 Aug 2009 22:03:40 +0000

O ženama. Iz moje šire familije. Razasutim po kugli, ima nas ’de ’oćeš. Udate za raznorazne rase, boje, vere i kulture. Za zetove osim belih imam i one dunklije, jednog Arapina i one tamne, jednog crnca, onog dibidus crnca što su mu samo beli zubi, kad se nasmeje misliš sa’će te pojede. Od Arapina sam pokušavala da naučim ono što rade na svadbama, što podseća na jodlovanje a nije jodlovanje, više podseća na ljubavni zov ćurana. I nisam naučila. Od crnca nisam učila ništa, on je rodjen u Njujorku i ništa ne zna. Zetovi mi govore nemački jezik, engleski, arapski, danski, italijanski, slovenački i hrvatski, jelte. I pivski. Tad se najbolje razumeju. Sestre od tetaka, stričeva, ujaka i baba strina, tetka ujaka i ko zna od koga, ko bi popamtio – svaka vodi svoju politiku zavisno od toga na kom meridijanu živi. Sve imaju svoja prava, što ljudska, što ženska, žive neke dogovorene živote u kojima se odlično zna šta je čija obaveza, ko šta plaća, ko pravi a ko radja decu, jedino kod mene sve pobrkano. U stvari, ja sam htela da napišem post o meni koji će da se zove - Ti si, Mahlat, budala! Elem – Je l’ da da sam u pravu? To mene pitala jedna što je izmislila da ne treba da pere mužu gaće nego da on to treba da radi sam, svako svoje, videla tamo negde gde živi da svako vodi računa o svojim gaćama. Mene pitala! Mene kojoj su udajom ljubimčeve gaće odma pripale k’o da sam ih u miraz donela. I koja ih pere, pegla i održava u blistavom stanju, ako ljubimac negde zagine i bude prinudjen da skine gaće da me ne obruka jerbo smo mi ovde u Srbiji vaspitane da je muškarac ogledalo žene. A mene naučili da je najvažnije da se ne obrukam k’o žena domaćica. Dužnost mi je i da mu obnavljam gaćni fond od čega ljubimac pobesni pošto ja volim gaće s printovima Tasmanijskog djavola, Patka Dače i ostalih mi junaka iz detinjstva. Kad god uletim u kuću s novim gaćama vidim kako ljubimac pretrne šta će da ispadne iz kese, da mu isporučim gaće s Pokemonima ne bi se iznenadio. I ja sam tako, razmišljajući čija su obaveza muške gaće u jednom braku došla do zaključka da sam žena na svom mestu. K’o da će da ti kaže hvala! Pa neće, ne d’o bog ni da mi kaže - Hala ti, draga, što brineš o mojim gaćama - ja bi mislila da je blesav. K’o da ja njemu zahvaljujem za tamo neke stvari. Pazi ti, imaš mladog muža, očas posla može da mu naleti neka mlada, posle ćeš da kukaš! Tu se obavezno posvadjamo jerbo ja ne priznajem da neka mlada može da naleti i u crno da me zavije pošto se ja dobro sećam kakav sam duduk bila kad sam bila najmladja i najlepša i kakva sam sad kad nisam naj – da sam sto puta bolja. E, budalo, mnogo ti njega maziš! Jok, treba da mu pričam kako me unazadio, da sam bila neko i nešto dok njega nisam srela, i kad ga sretoh, da je glup, nesposoban i da me nije vredan. A mazim, nije da ne mazim. Nego da se vratim na one gaće. I oko gaća. Na maženje, mislim. Ja ujutru ustajem pre muža mi ljubimca, ako uopšte legnem. Na osnovu toga koju je ruku prebacio preko glave gatam da l’ da mu kuvam kafu ili čaj a onda ga suptilno budim, čekam da se priseti ko sam ja i šta ga je snašlo i da prodje onih pet minuta tokom kojih me mrzi k’o zlotvora. Odslušam šta je sanjao i tešim ga iako se uopšte ne razumem u snove. Al’ lažem ga – to je dobar znak, ne se sekiraj! Pitam ga šta će da obuče, ljubimac odgovori – Šta ’oćeš. Onda ja pola sata razmišljam šta ’oću da obuče ljubimac, da l’ da ga obučem k’o raspevano proleće il’ ko bankara i uvek ga obučem u – Jebote, što nam je dobar razredni! To tek da se svaki dan po neka od 16 godina i sa većim sisama od mene zaljubi u razrednog pa da mu u trenutku mladalačkog ludila (to misli ljubimac), u stvari u trenutku – sa’ću dupe da mu pomerim (to mislim ja) pošalje poruku – Profesore, a zašto mene niko ne voli?! Profesor se taman spremi da je teši kako je lepa i pametna dok ja ne počnem da držim ono predavanje da ne sere, jerbo sam i ja imala šes’nes’ godina, nego da sedne ’de jeste da ne bi morao da menja pos’o. Znači, vodim računa da ne ispadne budala. Kad krene ljubimac saopšti šta izvoljeva da ruča kad se vrati, to obično bude nešto što skače, pršti, puca, atakuje mi na kuhinju i od čega me strava uhvati al’ spremam. I pečem prste, plačem od luka, primam poruke, prostirem, skupljam, sredjujem, premeštam, blogujem, peglam one gaće, izvrćem mu čarape pošto tu umetnost ljubimac još nije savladao, skida čarape k’o da prevrće creva. Tokom ručka koji se zove – Ljubavi, ovo ti je super, jesi se namučila – ma jok – slušam izlaganje o poslovnoj, sportskoj, dnevno političkoj situaciji i medjuljudskim odnosima što na poslu što do posla. U toku dana uradim mali milion stvari zvanih – Je l’ te ne mrziiii... ako te mrzi nemoj - dodajem vodu, palim svetlo, tražim izgubljeno i zatureno, odgovaram na – gde su mi gaće, čarape, majica... Negde oko 11 uveče ljubimcu padne šećer i onako sa sobom počne da razgovara da mu se jedu palačinke. Zamutim i pečem na šta ljubimac kaže – Nisi trebala, samo sam rek’o da mi se jede, vidi koliko je sati! Ko da ja ne znam da gledam u sat. Evo, treću godinu ga učim - kad mu se jedu palačinke u po’ noći da mu se jedu u sebi al’ njemu uvek izleti. E onda, ja već polumrtva blogujem i čekam da ljubimac zaspi. Dok ne primetim da on u stvari čeka da se meni prispava, da legnem pa da me razbudi. I legnem, šta ću. Sasvim običan dan u kome, u medjuvremenu, kad dodjem do vazduha pevam, čitam, mažem nokte, smejem se blogo komentarima, sto puta izadjem da kupim zaboravljeno i ono po šta sam tri puta odlazila pa kupila drugo, telefoniram i gledam da se sklonim ćerki ljubimici, da joj na senku ne stanem, pošto je osetljive prirode a raspoloženje joj zavisi od toga kako je gledam i naročito od tona kojim joj se obratim pa mi odgovara sa – Nisam ti ja kriva. To negde naučila da mi je neko kriv pa da se na nju istresam zbog čega htedoh nekol’ko puta a joj razbijem nos al’ ne umem. I lepo mi, bre! Jesam u pravu? Nisam. Budala sam! Niko neće da mi kaže hvala! Ama ne mora, ja ću njima da se zahvalim! I da sad ja budem nadrndana što moram da perem gaće ljubimcu a naročito da budem u pripravnom stanju da ne naleti neka mladja! Nemam ni toliko gluposti a ni vremena. Ja da sam na mestu mog ljubimca ponovo bih me zaprosila. Mislim, ne zna ja šta nosi dan a šta noć i ko kome može da naleti, samo znam da nemam moderne probleme i da su mi njegove gaće najmanji problem. I ja možda jesam budala al’ moj muž pa moje i njegove gaće. A i ono unutra. Koja neće gaće ne može ni ostalo.

Utisak dana

Mahlat — Tue, 25 Aug 2009 23:37:14 +0000

Da li bi prala naše gaće, mače! - striptiz koji sam izvela u prethodnom postu i stavila na dnevni red dilemu ko pere gaće, i da li brak zavisi od gaća. Naravoučenje: Ne skidati gaće po blogovima nego u nekoj intimnijoj varijanti. Moj živote da l’ si živ, ako jesi... ne znam dalje, al’ poenta je da u stvari ne moraš da se sretneš sa svojim životom, da vas dvoje možete paralelno, on da tera a ti da kaskaš pored njega i krstiš se. Sedi čovek preko puta mene u prevozu, nešto radi obrvama, prvo pomislih da mi namiguje, počeh da gledam iznad njega, oko njega, da mu studiram cipele, dok ne ukapirah da on mene uopšte ne vidi. Lepo vidim kako se čudi da l’ je to on il neko drugi. Bi mi ga žao. Naravoučenije: Gledaj kroz prozor inače ćeš da počneš da sumnjaš. Pomozi bože - u drugom prevozu me spopala jedna da kupim neku knjigu koja će da mi otvori oči i da me uveri kako sam pogrešno vaspitavana, da dušu i telo treba da predam nekoj organizaciji a da ću zbog tog dobrog dela da odem u raj gde ću u ljubavi i slozi da živim sa lavovima, zmijama, akrepima, kornjačama i valjda sa svima onima koji su me živcirali dok nisam našla spas. Pokazala mi sliku, neka idila. Umal’ je ne ubih al’ se uzdržah i rekoh joj da telo dajem al’ samo muškarcima a da dušu ne dam nikom. Napomenuh joj da je sto godina nabila u dupe i ostala blesava. Sa sve onim ’’Vi’’ i gospodjo’’ pošto sam ja kulturna i kad pominjem dupe. Ona, bogobojažljiva il’ lavobojažljiva, ko bi znao predje na drugu potencijalnu budalu. Naravoučenije: Gledaj, bre, kroz prozor! Čestitamo, osvojili ste bingo! – uvališe mi u ruku nešto gde piše da ću ako kupim avionsku kartu od tamo nekoga, za bilo gde, da dobijem putnu torbu i 100 eura džeparca. Vratila se da pitam je l’ mogu da kupim kartu, dobijem tu torbu i džeparac a da ne putujem. Onaj presretač ’teo da umre od smeha. Naravoučenije: Šta pitaš gluposti, pravi se da ti je lepo. Kupi mi majko top! – Videla sniženje, ušla u radnju i zaglavila se izmedju nekih rafova dok neka nije arlauknula iza mene - Šta si tu stala, ovakva si, onakva si... I njoj sam sa sve ’’Vi’’ i ’’gospodjo’’sopštila da nemam oči na dupetu i pomerila se. Ona nastavila da sere kako sam nešto... koje je njoj... na put... vrućina... ja ćutah dok ne primetih da svi gledaju u mene. Pretvorim se u Mr. Hyde i podjem da je udavim na ’’Vi’’. Srećom preuze je neki radnik i reče joj da ne pravi situaciju. Naravoučenije: Danas ne možeš da prepoznaš ludaka, nakotili se. Sipajte mi još jedan viski! – Ljubimac javio da nema plate koja je uplaćena. Ili da ima para al’ da softver nije u redu. Il’ da ti programi po Vladi, čudo jedno... Il’ da to što nema platu nije razlog za štrajk. Il’ da ministar neće da kaže ono što ne mora. Il’ da je u vreme krize skroz normalno da ne dobije platu, treba da gleda od čega se živi. Ja popizdela! Naravoučenije: budalo, kriza je, izdadji na na autoput i obesi na sebe tablu ’’Sale 30%’’, ’’Total sale’’, ’’Totalna rasprodaja zbog zatvaranja’’, od nečega mora da se živi. Home Sweet Home - došla kući i čula vest kako su negde postigli dogovor da pregovaraju. Pa ako ne budu prilikom pregovora postigli dogovor... odma’ mi pripalo muka i odma’ sam se izvrnula i rešila da padnem u depresiju. Naravoučenije iz ovoga – postigli su dogovor da pregovaraju pa ako prilikom pregovora ne postignu dogovor – nisam umela da izvedem. Tol’ko pameti nemam. Domaćica mora znati gaće prati i kuvati! – pročitala šta sam pisala i pokušala da stavim na dnevni red – Gaće kao globalni problem – ljubimac me pogledao k’o prosvetni radnik kome kasni plata i rek’o – Jebale te gaće! Naravoučenije: Pametan mi muž. I ja ću budem pametna. Sela i sašila sebi torbu. Iz čistog inata. Jerbo mi jedna rekla da će da mi je proda sa popustom kad sam se već tako zaljubila, ma pokloniće mi je za 14 000. A skupa je što je iz Belgije! Belgijski ne govori inače bi je ja kupila, site da se ispričamo. Naravoučenije nema. Dobro, možda da prosečnoj srpskoj prodavačici sa diplomom iz kolutanja očima ličim na kretena. Utisak dana – torba.

Arhivski post zaboravljen na nekom tamo mestu za nostalgično jutro po sred nedelje

Mahlat — Wed, 26 Aug 2009 08:02:11 +0000

Onda se zvao ''Ne daj se Ines'' a zove se i danas jer još niko nije pogodio stvar uz koju bih poželela da plešem. “Ne daj se, Ines, ne daj se godinama, moja Ines. Drukčijim pokretima i navikama, jer još ti je soba topla, prijatan raspored i rijetki predmeti...” Raspolažem sa milion nežnih i bezobraznih trenutaka moje mladosti... koje neko ne može da zamisli ni u najluđoj mašti...jer, jednostavno... ne postoje više ta mesta. A trenuci su se zaustavili i postali uspomene. Za sve one koji su rođeni u onoj bivšoj zemlji, onima koji su se rađali kao Jugosloveni i koji su negde duboko, unutra, to i ostali, bez obzira na sve... Evo vam trenutaka koje sam najčešće skupljala noću ili pred zoru, pokušajte da ih omirišete. Nedostaje mi... da u pola noći, smrznuta, neispavana, pijem kafu na Tjentištu... da u podne prodjem kroz Mostar dok vazduh užareno titra iznad asvalta... da mi sa leve strane, nekako je uvek bila leva, ostaje Trebinje kao mala oaza u pustinji... da ručam u Višegradu, uz samu Drinu, i gasim cigaretu u žutoj, poluizbledeloj, limenoj pepeljari. I onda pešice, ritualno, pređem most pa nastavim dalje... Nedostaje mi zora posmatrana kroz prozor kupea malo pre nego što ću omirisati Split i popiti espreso na Rivi zagledana u brodove koji odlaze... i u tom istom Splitu koncert “Azre” tri večeri za redom... I ono kloparanje voza koje je ostajalo u meni čitav dan dok pevušim: “Selma... na ulasku u voz...”. Upozorenje da se ne naginjem kroz prozor a previše sam se naginjala... I, eto, zbog tog naginjanja i zapamtila. Mnogo predela i mnogo mirisa i te pune vozove u kojima i pored svih mogućih rezervacija , jednostavno, nije bilo moguće pronaći svoje mesto jer ti vozovi su bili prepuni. Više ne idu. Bar ne tim prugama. A živelo se u komunizmu... Sistem k'o sistem. Lažan. Nema vozova. Nema te zemlje. Nema više jednostavno ničega. Sve se svelo na pašaluk. Duhovni. A u tom pašaluku ja moram da dozvolim svakome da me “voza” sa nadom da će me i provozati. Moram da pišem balade o praziluku i da slušam genijalne ideje mnogobrojnih genija. Pitam se kad li se samo rodiše i gde su do sad bili. I da li im je ta genijalnost zapisana u genskom kodu ili su to postali onako, sami od sebe. Moram da se osećam nižim bićem jer nisam u trendu. Da zavidim svakoj fotošopiranoj silikonskoj lepotici čiji muž ima dovoljno para da plati baštovana da mu kreše živu ogradu. I nju. Dok on u statusno dobrom automobilu hita ka Evropi. Brzo i genijalno. Moram da ustupim svog muža nekoj drugoj ženi na par dana, da stvorim jedanaest pilića od deset jaja, da se porađam bezbolno i brzinski u zemlji koja već godinama trpi porođajne bolove a niko da se odluči na carski rez. A ako ne uspem reći će mi da sam deo tranzicije i da nisam dobro razumela “nadolazeće promene društvenog sistema”. Neće da može. Jer, razumela sam ja savršeno dobro da je došlo do promene. I da će se menjati i dalje. Al' to je jedino što razumem. Kao i onih ostalih 5 % koji teško prihataju ovakvu tranziciju, koji su ostali na obali koju su neki genijalci “napustili i predali bezvoljno”. Jedna od malobrojnih Ines. Ostaću da se nadam da su genijalci u ovoj zemlji ipak benigna pojava. I da će neko ustati da promeni ploču... S nadom da to neće biti ni jedan genijalac koji dobro voza. Takvi se uglavnom besciljno vozikaju. U krug. Pa kad god se spremaju da obrnu još jedan, nekako stalno izgovaraju istu rečenicu: Lets' talk about sex, baby!!!! Dosadilo malo. Te isprazne priče o seksu. Vreme je da stigne neko ko ume da vodi ljubav. Sa svima nama. Pa da konačno počne da se razlikuje boja papira onih pisama... Današnji dan se zove - Gutam knedle, bolje to nego govna.

Zar ja da mu perem, peglam, pušim?!

Mahlat — Wed, 26 Aug 2009 15:56:56 +0000

Sve mi se vrti po glavi ona polemika oko gaća pa bi u vezi gornjeg naslova da priupitam – ’Bem mu život, a ko će? I nemoj mi uvijate!

Arhiviranje. Što postova, što hormona, što pameti

Mahlat — Thu, 27 Aug 2009 07:12:43 +0000

Sva sam ovih dana pod stresom oko ovog tranzitiranja i migriranja ka novom serveru, šta ću, kukavna, ako se sve ovo negde zagubi u tranzitu, no kud svi Turci tu i mali Mujo ili, kud svi postovi tu i arhivski post. Ili post za koji mi je žao da se ne vidi, čisto da mi žene znamo šta nas čeka. Pa, drage moje, mene malo toga može da iznenadi i šokira, priznaćete, živimo u zemlji Srbiji, oguglalo se tokom godina. Ali IMAINNS je problem, bre! Dakle, ispitivalo se, ispitivalo, i utvrdilo sledeće: muškarci pate od manjka testosterona! Ako niste znale, a pretpostavljam da jeste, prosto rečeno, testosteron je muški seksualni hormon i izlučuje se u testisima. Po tom istraživanju i naknadnoj statistici (to vam je ona nauka po kojoj neko jede kupus, neko meso a u proseku svi jedemo sarmu) u nebeskoje zemlji Srbiji od ovoga pati 170 000 muškaraca. Čitav jedan grad! Doduše pravilno rasporedjen. Sad, ovo da pate ne bih baš rekla. Patnja je emotivna kategorija rezervisana za žene. Muškarci pate jedino kad im gubi omiljen tim i kad nema dovoljno piva. Al' dobro, valjda ne postoji druga reč koja bi opisala šta im se dešava. Posledice toga što im testisi (muda!) ne rade kako treba su mnogobrojne. I vidljive i nevidljive. Ono što je vidljivo je da zadnjih godina naši mili muškarci nose neke strukurane košuljice (i u roze i u ljubičastoj boji), idu u solarijum, na manikir, pedikir, hodaju nekako kao da lebde a ja, hodajući iza njih, vrlo često nisam sigurna ko ide ispred mene. Mislim, osoba kog pola. Ma, disfunkcija testisa totalna. Naravno, opšte je poznao da muškarci za sve u životu imaju opravdanje (po sistemu “nije što je mali nego što je dobar tehničar”), pa sebe prozvaše metroseksualcima. To sa testisima valjda nema nikakve veze. I ovo baš i nije bitno.Privikla sam se i na to. Ali ono što se ne vidi je kudikamo strašnije. Zbog pomenutog nedostatka muškaci “pate” od gubitka libida i depresije. Normalno, čim pada libido, pada i životna energija. Nemam pojma šta će se dalje dešavati. Možda će zbog tog manjka testosterona početi da im rastu grudi pa da im najzad one roze i ljubičaste, strukirane, košulje stoje kako treba. Ko zna? Uvek sam i mislila da je sa tim grudima priroda napravila strašnu grešku. One su oduvek trebale da rastu muškarcima a ne nama, oni ih ionako više vole od nas. Iskreno rečeno, ono da zbog manjka testosterona pate od depresije me nekako obradovalo. Onako zlobno sam se obradovala. Red je i bio da već jednom muškarci vide kako je to kad nam se uzburkaju hormoni pa ne rade uobičajeno, što se nama ženama dešava bar jednom mesečno. Koja se žena ne bi obradovala kad pomisli na muškarca koji sedi u nekom ćošku i plače što pada kiša, sija sunce, što ga gledaju, što ga ne gledaju, i što ga vole i ne vole, što cveta cveće, ma plače i rida a pojma nema šta mu je dok ga svi ostali ubedjju da je to samo PMS, kratkotrajno ludilo koje će da prođe. Pa jes' prođe. Al' za to kratko vreme koliko traje mi žene izremetimo odnose sa decom, muževima, drugaricama, kolegama, ma sa svima. Posle nam treba mesec dana izvinjavanja i vađenja fleka. I sve bi bilo super da se isto ne dešava ponovo. Lepši mi, bre, dan kad pomislim da će se i muškrcima ovo dešavati. Dobro neće se baš zvati PMS, zvaće se, na primer, IMAINNS. I eto. Ovom zemljom šeta 170 000 muškaraca koji imaju manjak (tako kažu, mada meni nije jasno kako može da se ima manjak) testosterona i kojima najverovatniji isti ubrizgavaju ili daju oralno, pojma nemam. Hoću reći, naučnici su se decenijama bavili time kako da žene izobliče hormonima koji im nedostaju, tek sad su počeli da se bave muškarcima pa ne znam kako im to rade. Posledice ćemo videti za par godina. Pa, drage moje, ako sretnete na ulici nekog muškarca koji izgleda malo šašavo sklonite mu se sa puta. Nije mu ništa, on samo pati od IMAINNS-a. Neće vas ujesti, al' za svaki slučaj. Kako se desila ova strašna stvar nije mi jasno s obzirom da se muškarcima uglavnom ne dešava ništa. Strašno. To što više nema muškaraca neandertalaca nije ništa. Al' to što su muškaci sve manje muškarci je stvarno strašno. Sve vi koje pored sebe imate muškarca sa noramalnim nivoom testosterona, dubite na trepavicama da bi ste MU ugodile. Crno nam se piše. Kako stvari stoje IMAINNS je teška bolest za koju tek treba da se nađe lek. Kao i kod svake novootkrivene bolesti. A IMAINNS! To vam je, Imaju Muda Al' Im Ničemu Ne Služe!

Dečija igra s' osvrtom na sranje

Mahlat — Thu, 27 Aug 2009 20:03:30 +0000

Care, care, kol’ko ima sati? Dogorelo do nokata! – došapnu caru. Da l’ da im iščupamo nokte... – zamisli se car i ode da sere. Tamo i zaboravi kol’ko je sati. Dok on sere vi razmišljajte o tome kako niste primili platu. I kako to nikako nije razlog za štrajk. I kako je u vreme krize nepristojno, jebi ga, da pitate za platu. I o softverskom problemu. I ostanite u sindikatima koji prave dil sa vlašću. Samo da znate, car će da sere malo duže. Jebe mu se! Za jedno osam godina se setite da biste mogli da štrajkujete i da to što niste primili platu jeste razlog za štrajk. “Ako neko u sindikatu obrazovanja misli da treba štrajkovati zbog kašnjenja plate od dva, tri, pa i nedelju dana, u postojećoj ekonomskoj situaciji, kad se u pojedinim preduzećima zarade ne primaju mesecima ili se umanjuju, treba to da objasni javnosti“, rekao je ministar prosvete. Kojoj javnosti? Ovde javnosti nema. Sve dvorske lude… Jebi ga, ja mislim al' nemam kome da objasnim. A i nisam u sindikatu. Nikad ne bih bila u sindikatu koji pravi dil. P.S. Decembar 1996. godine - ''Generalni direktor RTS-a uputio je pismo direktoru B92 u kome ga obaveštava da je do prestanka emitovanja programa tog radija došlo zbog zbog prodora vode u koaksijalni kabl. 'Zbog obilnih padavina prethodnih dana, prodor vode, kroz oštećenje na koaksijalnom antenskom kablu, stvorio je neprilagodjenje predajnika na antenski sistem, što je dovelo do automatskog isključenja predajnika', piše u pismu.'' Ostalo je istorija. Ja samo da vas podsetim kako to ide. Do isključivanja uglavnom dolazi automatski. Posle je potrebno vreme da se uključiš... Bunite se zbog dan, dva. Meseci vas čekaju. Čudo jedno kako ti softveri...

Post o tome kako je bilo kad smo mi žene bile glupe a ne ovako pametne k’o danas

Mahlat — Fri, 28 Aug 2009 08:12:19 +0000

Ili, koja je razlika izmedju moje babe koja je ono, pretpostavljam, radila u mraku da se pokaže pred mužem k’o poštena žena koja ono ne bi pogledala ni za živu glavu i mene koja hoće upaljeno svetlo da bi pratila radnju. Ili, kako sam ja tek pre par godina saznala da sam obespravljeno biće u svetu muškaraca. Dotle pojma nisam imala, mislila sam da sam samo biće ženskog spola što ima kudikamo više prednosti nego mana. To mislim i danas samo što to nije moderno, trebalo bi da mislim kako mi nešto fali pa da se uključim u globalnu borbu da sedim u parlamentu, da se ne slikam gola nego malo za promenu da se slika moj muškarac. Povremeno mi se, pod pritiskom medija da treba da se borim za mesto u društvu čini da nema od mene ništa dok ne naučim da piškim stojeći. Ili post o tome da sam ja jedan žešći baksuz, alergična na prividne stvari. Elem, moja baba, uslovno rečeno moja (ja sam kao dete strašno patila što nemam babu s kravom), je morala u tkanu torbicu, u sred podneva, da stavi malo šljivke, proju, sir i slaninu i da krene put njive da umornom čoveku povrati snagu. Tako mrtva, jer njive su obično bile bogu iza kičme, morala je da čeka dok on izdivani i da moli boga da mu se od tog prirodnog afrodizijaka slučajno ne digne jer je kod kuće čeka trista poslova. ’’Ja’’ mogu mužu da kažem da me mrzelo da kuvam, em vrućina, em nije fensi to kuvanje i da mu treći dan, kad on već ispizdi kažem – Ma jedi, bre, govna! Idi kod majke pa nek’ ti kuva! Uveče ću da očekujem da mu se digne jerbo ja imam prava na seks. ’’Moja baba’’ je bila trudna. Veze nije imala da tako trudna ima neka ekstra prava, da može da izmišlja, da izvoljeva i prenemaže se kao da će da rodi prestolonaslednika. Kad se porodi odmah je gurala detetu sisu u usta jer je niko nije učio da će sise da joj se oklembese, a da to neće biti lepa slika za njenog muža i tri sela okolo. ’’Ja’’ nisam bila trudna nego sam bila u drugom stanju. To je značilo da mogu da mi se jedu muda od sibirskog jarca i da je to moralo da se nadje inače ću tri dana da plačem i pitam se što li mi je onaj ko mi je napravio dete uopšte to i uradio kad neće da mi ispuni tako malu, malecnu želju. Mogle su da mi se naduvaju noge a strije nisam smela da dobijem ni u ludilu. ’’Moja baba’’ se poradjala sat, dva, uz prisustvo svekrve i seoske babice i odmah bi joj bebu stavljali na grudi. ’’Ja’’ sam se poradjala satima dok je čitav autobus navijača čučao u bolničkom hodniku i na smenu uletao da doturi doktoru flašu viskija, pošto danas bez viskija ne možeš ni pod razno da se porodiš. Bebu odnesu i nema šansi da je vidiš sve dok ne utvrde da nisi pomerila pameću. Onda su malo popustili pa uveli onaj baby friendly program koji nije oduševio baš svaku porodilju. Em se porodila, em ne može da spava. ‘’Mojoj babi’’ bi odmah po porodjaju, čim ‘da’ne dušom svečano vraćali u ruke il’ varjaču il’ motiku. ‘’Mene je muž morao da čeka sa zlatnim prstenom il’ medaljonom na kome smo ugravirani nas dvoje sa svadbe, k’o na nadgrobom spomeniku. Ne dočeka li me sa zlatom zaklinjem se da mu, vala, ni jedno više neću roditi. To se posle prepričav medju drugaricma i ona koja nije okićena zlatom može da bude uverena da je muć ne voli. ‘’Moja baba’’ je izmedju varjače i motike pričala sa svojom decom, ispod glasa, učeći ih životu. ‘’Ja’’ za to ne bi trebalo da imam vremena, šta kog djavola da pričam kad postoje pedagozi, psiholozi, čitavi timovi koji jedva čekaju da se bave novim teorijama vaspitanja. Mogu da urlam kad mi se popnu na glavu da sam ih rodila i da je od mene dosta! ‘’Moja baba’’ je imala menstruaciju al’ niko nije imao pojma ni kad ni koliko to traje a ponajmanje da je zbog toga bole živci i ceo život. Nije imala ni klimaks. ‘’Ja’’ moram da imam predmenstrualne, menstrualne i postmenstrualne tegobe, ako nemam nisam današnje žensko nego neko praistorijsko. Sa klimaksom mi prete od kako sam se porodila tako da ono malo života što sam imala izmedju puberteta i klimaksa – imala sam, sledi mi novo ludilo. ‘’Moja baba’’ je život učila gledajući, slušajući, klasifikujući, imala je mozak isto kao ‘’ja’’ danas, koja moram da živim život po pravilima ludih statističara, naučnika i po prepisanim člancima iz bogtepita kojih novina a koji mi se ovde podmeću pod – lepota, zdravlje, priroda, pravo. I mogu ovako da teram do besvesti. Da dokažem kako je emancipacija žena izvrnuta naglavačke i da to više veze nema sa onom emancipacijom koja je počela tako da žene treba da se izjednače sa bićima, da izadju iz okvira niže ljudkse vrste, da steknu pravo da rade, žive i kažu. Danas se emancipacija pretvorila u to da žene ipak moraju da pokažu muškarcima da umeju da lupe rukom o sto, da ih nikada neće voleti kao što su njihove majke volele njihove očeve, današnje žene preziru svoje majke zbog tolike ljubavi. Ljubav i ne postoji, bar to se može pročitati na svakom ćošku, postoji samo seks i milion članaka – Kako ga naterati da vas voli. Ko misli da može bilo koga da natera na neku ljubav, grdno se zajebao a još više se zajebao ako veruje da ljubav ne postoji. A životno se zajebao ako svog životnog saputnika, kako god da je do njega došao, pretvara u protivnika sa kojim će da se nadjebava šta su čija prava, čija su deca, čije su obaveze. U normalnim, zajedničikim, životima s uopšte ne tupi o tome. Postoje životi u kojima dvoje žive zajedno, jedno uz drugo. To je poenta. I postoje oni životi u kojima dvoje žive u istom prostoru, prave planove kako da doskoče onom drugom dok srču toplu supu za hladnim stolom i tako im od sve toplote koju mogu da imaju ostane tanjir supe. Ko misli da nema ničeg u toploti promašio je život. Dakle, emancipacija se svela na to da je žešće sranje pokazati svoja osećanja a da je nevidjeno sranje, nevidjeno u Evropi, jelte, i ostatku sveta, da jedna žena zna bilo šta drugo nego da se posadi isped monitora. To da kuvaš, pleteš, sadiš cveće, koje to sranje, jebote! Što bi, kad sve može da se kupi. Čak i bakin kolač. Razlika izmedju feministkinja koje uglavnom posmatraju kao muškarače i emancipovanih žena je u tome što se feministkinje bore za ista prava a emancipovane žene da imaju veća prava. Uglavnom u istom prostoru, za istim stolom, sa istim prezimenom. Feministkinja bi da donese platu kući a emancipovana žena bi da ne radi, da digne sve četiri u vis, plati i kupi sve što može, pojebe muža i optuži ga da je šonja za koga bi najbolje bilo, ako već ima nameru da jede i bude čist, da se vrati kod svoje mamice koja ga je tako vaspitala. Najlepši deo jednog života, bilo muškog, bilo ženskog, odvija se u kući, dok gledaš onoga/onu koji te oplemenjuje i budi u tebi sve najlepše a ne peca ono najgore. Sve ostalo su samo nus pojave ovog modernog, potrošačkog, društva. Koje vas troši i tera na borbu. Ko razumeo, razumeo. Ovaj post pisala Mahlat, s dve ruke. Žena koja puši kao Turčin, pije kao Rus, psuje kao kočijaš, uzima, daje, plače, smeje se, ne robuje navikama, ne veruje u budalaštine i koja zna da je razlika izmedju njene babe i nje samo u kompjuteru. Tehnologiji. Neke stvari se nisu promenile još od Adama i Eve. I ne treba d se menjaju. Zato što nas ‘’ubijaju’’. Napomena: Obe moje babe, koje su igrom slučaja rodjene iste godine – 1912., radile su u državnim firmama, da ne bude zabune, i umrle su kad sam imala 12 i 13 godina, prerano da bih zapamtila neke njihove priče. ‘’Ja’’, ‘’moja baba’’ i motika shvatiti figurativno.

Puk'o mi film!

Mahlat — Sat, 29 Aug 2009 06:14:27 +0000

Uvek me je fascinirala ona izjava kojoj nema suprotstavljanja: “Batina je iz raja izašla!” Koliko znam iz raja su izašli samo Adam i Eva i to pod prinudom zato što nisu bili dobri. Sve ostalo je ostalo tamo. Da l' se neko pretučeno dete oseća rajski ne znam. Ali znam da se svakako oseća poniženo i nemoćno koliko god godina da ima. I znam da nema ništa tužnije od one molbe - Nemoj tatice; nemoj mamice..., tako žalosne molbe jednog deteta koje tepa onome ko ga tuče. A tatica i mamica tuku tek onako, da se zna ko je koga rodio, ko je gazda, ko čiji hleb jede i ko je jači. Jednom sam slušala priču jednog psihologa da dete treba tući samo ako uradi nešto čime je ugrozilo svoj život. E, sad, pitanje je koliko je dete svesno da je učinilo nešto tako strašno. Dakle, nemojte mu objašnjavati šta je uradilo i da li je to dobro ili ne nego ga izmlatite da dobro zapamti te batine. I nadajte se da će ih povezati sa onim što je uradilo. Ko li izmisli da se deca batinama vaspitavaju ne znam. Da l' je dete posle tih batina bolje ni to ne znam. Jedino što znam je da roditelji ne biju svoju decu kad “pogreše” nego kad im pukne film. Batine obično počinju tako - E, sad mi je puk'o film! Eto, nisu deca baš loša nego roditeljima brzo puca film, što su se isprljala, što neće da jedu i mnogo vole da ih biju što plaču, s' obrazloženjem - Evo ti, da znaš što plačeš! Da l' su deca kad se uvaljaju u prašinu, kad nisu gladna i kad su plačljiva, loša, ne znam al' izgleda da je tako. To uglavnom roditeljima “jede dušu”. Da, deca dobijaju batine i zbog reči “neću”. Stalno im govore da nikad ne smeju da kažu neću. Zašto kad je ta reč u rečniku nije mi jasno. I kako će dete na pitanje – hoćeš li, odgovoriti ako neće? Jadno, mora da postane političar kad progovori pa da uvija, zavija, uvrće, da bude veliki diplomata i da nikad ne izgovori neću. Ima da 'oće i kad neće. Šta god da pitaju. Nekad se pitam da li ljudi rađaju decu da ih neguju i čuvaju, da im ta deca ulepšaju život ili da bi imali još jednu muku u životu. I kako nikako da se dogovore kako će ga vaspitavati. Dete se obično pretvori u parčence vrelog uglja kojim se dobacuju, niko ne bi da se opeče i snosi odgovornost. A roditelji jedi druge koriste kao vaspitno - popravnu metodu. Ako dete nešto pita mamu ona će ga poslati da pita tatu. Tata će opet da pita šta je mama rekla i tako će se igrati gluvih telefona preko onog jadnog, sluđenog, deteta. Nije ni čudo što dete obično uradi onako kako ono hoće. Vidi da ovo dvoje namaju pojma i nekako stekne utisak da im je sve jedno, da je mnogo važnije šta je rekao onaj drugi. Uradi, jadno, onako kako misli da treba. Posle dobije batine i pitanja kako li mu je to palo na pamet i kako je smelo. Pa palo je na pamet, na pamet uopšte mnogo toga pada, i mislilo je da sme kad roditelji nisu mogli da se odluče. Majke su fascinantne sa onim Čekaj-samo-da-ti-otac-dođe-kući, Videćemo-šta-će-otac-na-to-reći i slično. Njihovo je bilo samo da rode i da prete. I da budu nemoćne, da ne znaju šta će, da ne mogu na kraj sa decom da izađu, da plaše sopstvenu decu rođenim očevima. One ne umeju da vaspitavaju, veoma brzo izgube živce i polude i deca im dođu kao obrazloženje za sve životne neuspehe. Dakle, svi oni koji se nazivaju roditeljima a koji ne znaju da vaspitavaju decu, neka ih biju kad god to zasluže: kad nemaju odgovore na pitanja, kad ne znaju šta će sa sobom, kad su loše ocene, kad zakasne kući, kad se upiške u krevet, kad im odgovaraju, kad god izgovore “neću”, uopšte, kad god im pukne film i kad god su nezadovoljni. Neka ih biju sve dok ih hlebom hrane! Biće to jednog dana divni, normalni i zdravi ljudi. Zahvaljujući batinama. I možda će se sećati tih batina pa neće tući svoju decu. Možda. Krugovi se obično ponavljaju. P.S. “Volimo decu i kad su kriva jer će ih život kažnjavati i kad nisu” - reče divni, pametni Duško Radović.

Sterilan post

Mahlat — Sun, 30 Aug 2009 01:20:46 +0000

Kao i sve što je sterilno neće napraviti ništa. Stanje u zemlji je redovno, neko je lud, neko srednje lud a neko opasan po društvo ali na to retki reaguju, imaju pametnija posla. Moje stanje je, takodje, redovno. I menstruacija mi je redovna. I seks mi je redovan, što sa onima sa kojima želim, što sa onima koji žele sa mnom. U ovom drugom slučaju sam trpni predmet iz čiste ljubaznosti, prosto zato što znam da orgazma neće biti. Ne dam to zadovoljstvo. Stanje u blogosferi je još redovnije. Iz prikrajka uvek poneko vreba nekoga ko je ispao iz klišea, pokvario igru, sram ga bilo. I tako, puno je onih koji ujutru, dok ispijaju svoju prvu kaficu, još krmeljivi, ne razmišljaju šta mogu da urade za sebe, u sebi i na sebi, nego smišljaju kako da porade na nekom drugom. A onda krenu u sokačarenje. Samo što radio Mileva više ne ’’radi’’ preko plota. Ovo je vreme visoke tehnologije, dovoljan je Facebook. I kao što rekoh, ovo je sterilan post. Danas ne mislim ništa. Inače, postoje dve vrste ljudi – oni koje se tucaju i oni koji vode ljubav. Ne sa suprotnim ili istim polom, nego sa životom. Ali, to nema nikakve veze ni sa ovim postom, ni sa nedeljom, ni sa čim. Ja samo tako, povremeno, pustim životinju u sebi da progovori. Bolje ona nego ja. Ko nema za šta da se uhvati neka se uhvati za mene. Ili bilo koga drugog ko mu deluje dobar za kalemljenje. Naravno, ako se razume u kalemljenje. Inače neće da se primi. Danas sam kupila cipele, ručala na jednom splavu, udvarala se mužu samo zato što mi je muž, mislila na neke ljude koji mi nisu muž ali na koje vredi povremeno pomisliti, primala vesti, postavljala vesti... Standardno. Naučiću da pišem o tome. Oni koji moraju da pobedjuju neka danas krenu s voljom i na vreme. Ja ne mislim. Danas mažem nokte. I šetam ulicu. Nemam psa, jebi ga.

Urokljive oči

Mahlat — Sun, 30 Aug 2009 20:37:30 +0000

Danas sam htela da ne mislim i da mažem nokte i nisam umela. Nokte sam namazala al’ mi je, dok sam to radila, svašta palo na pamet, od Kosovskog boja na ovamo. I padoše mi na pamet, koja nije imala pojma da je danas nedelja, te urokljuive oči. Da l’ to postoji u ostalim delovima sveta pojma nemam, ja sam za urokljive oči prvi put čula kad sam ostala u drugom stanju. Ko god me sreo rekao mi je kako imam lep stomak i da se pripazim ko će i kako da me pogleda. To s tim lepim trudničkim stomakom je glupost taman k’o što na svakoj svadbi svi uzdišu – Lepa mladaaa, čak i kad je grdna da je ne pogledaš, nego da se vratim na urokljive oči. Urokljive oči su oči koje ne možeš da prepoznaš, uglavnom deluju pitomo, a nose ih žene koje nemaju druga posla nego da urokljivo gledaju trudnice od čega će tim istim trudnicama da se naduvaju noge, boleće ih ledja, biće im muka, neće moći da spavaju, sve tako nešto. Ja mislila da su ove stvari propratni simptomi trudnoće, kad jok, bre, to je od urokljivih očiju. Rekli mi i da pazim stomak jer ako se u njega zalete urokljive oči ima da me boli sve dok se ne porodim. Pošto nisam uspela da savladam umetnost sakrivanja stomaka koji nezadrživo raste ja rešila da me od svega što može da me boli, to jest, za urokljive oči – boli dupe. Ono me jes’ bolelo, i danas sam u dilemi da l’ me bolelo što sam tako htela il’ od urokljivih očiju ali od svega što je moglo da mi se desi taj dupeći bol i nije tako strašan. E onda sam se porodila. I saznala da sad moram da čuvam dete od urokljivih očiju. Mene su možda i zaobišle al’ dete neće nikako, ono je nevino i glupo, tek se ispililo. Ja, kao majka zaštitnica, morala sam strogo da se pridržavam uputstava kako zaštititi dete od urokljivih očiju jer ako negde promašim mož’ biti da ne prohoda i ne progovori. A mož’ biti i da prestane da raste. Prvo i osnovno, dete četr’es dana ne izvodiš napolje zbog urokljivih očiju. Al' zato sve te urkoljive oči dodju da vide dete i da ga pljunu da ga ne ureknu. Meni to malo zvučalo glupo al’ mi rekli da nije i da se ne igram sa djavolom i da nisam najpametnija na svetu nego da - četr’es dana ne gasim svetlo, nisam ukapirala zbog čega, valjda ako bebi padne na um da prošeta u toku noći da mi to ne promakne; da ispod dušeka stavim metlu, ni za ovo nisam ukapirala čemu, možda da mi bude vredna kad poraste; da ispod dušeka stavim beli luk, opet pojma nemam zašto. Ako sve ovo uradim dete neće da plače. Ako zaplače to znači da je bio neko ko zna za jadac pa nosi neki protivotrov za svetlo, metlu i beli luk. Il’ je dolazila neka koja ima menstruaciju, ih, kako su zaboravili da mi kažu, obavezno da priupitam svaku koja se najavi da l’ ima menstruaciju, ako nema dobrodošla je. Ona koja poveruje, pored vodjenja evidencije o napredovanju svoje bebe pedantno vodi evidenciju da l’ sve žene koje poznaje imaju uredan mesečni ciklus, lepo može da ih podseti kad im je vreme ovulacije. Ako omane i to sa vodjenjem evidencije mora da je dolazio neko ko je imao zadnje misli. Da bi sprečio one koji ti ulaze u kuću sa zadnjim mislima iza vrata stavljaš nož koji će sve to da iseče i zatre u korenu. Kako jedan nož može da utiče na tuđe misli, menstruacija na plakanje i urokljive oči na bebu, nauka nije dokazala al’ praznoverje jeste. Kad prvi put izvodiš dete napolje, umiješ ga naopako, vežeš mu crven konac i kolica zakitiš belim lukom, samo ti glogov kolac fali pa da izgleda kao da si u šetnju poveo lovca na vampire a ne rođeno dete. Prilikom šetnje pokušavj da izbegneš sve poznanike u slučaju da neko od njih ima urokljive oči. Prva šetnja izgleda kao brdsko planinske trke a majka kao da je trčala maraton. Beba za to vreme obično mirno spava i nema pojma da je bila u prvoj šetnji. I tako, vremenom počneš da se kriješ a naročito da kriješ da tvoje dete plače jer ne ume da priča, nekako postaneš uvređen kad ti govore da je tvoje dete glupo što se svima smeška, ljudi su zli-nema pojma, osećaš se k-o potpuno neodgovoran roditelj kad ne umeš svoje dete od šest meseci da naučiš da se osmesi ne dele tek tako. I ne bih se ovoga setila, garantovano, da nisam rešila da ne mislim i mažem nokte a sad, kad sam se setila, razmišljam da me nije neko urokljivo pogledao čim mi se dešava da budem nadrndana. Sad sam u dilemi da l’ sutra, kad krenem iz kuće, da turim glavicu belog luka u tašnu. Ne traži ‘leba.

Kakve, bre, pare za BlogOpen???

Mahlat — Tue, 01 Sep 2009 06:57:52 +0000

E, ovako stoji stvar: juče je moj blog tranzitir’o i migrir’o od čega su svi moji živci migrirali ka ludilu a tranzitirali od Dede do Raina preko svih mogućih blogova koji su juče lutali. Sve što sam juče uspela da pročitam je kako se Deda pohvalio da se družio sa mnom što je debelo slagao, mi se jesmo videli ali smo se uglavnom sekirali, zajedno sa Sanjom, kad će Agamemnonu, onom njihovom novom članu, da se pripiški. I pošto nisam mogla da blogujem, reših da porazgovaram sa milim mi mužem ljubimcem pa ga priupitah da mi da pare za BlogOpen pošto jel’te mene izdržava muž a kad god kažem da hoću da pričamo on odma’ počne da izvrće džepove da skrati priču. Je l’ može to bez para upita me muž ljubimac, onako optimistički ko da ću da kažem – Ma, može, kako da ne može. Ja u sekundi počeh da kontam da l’ da se ponašam k’o žensko i zarožem se, ako da bog da padne na moje suze il’ da krenem da bljujem vatru pa ko pretekne, pa se odlučim za ovo drugo. Ljubimac mislio, mislio i smislio da ja treba da smanjim troškove i da budem milostiva prema našem finansijskom stanju pa da lepo u toku BlogOpen-a spavam kod onoga ko me zvao. Ja opet upadoh u razmišljanje ko me ono beše pozvao, znam da bio neki sastanak na nekom jezeru odakle se Rain vratio sa zadatkom - udvaraj se Mahlat sve dok ne pristane - i zaključim da me zvanično pozvao on. Saopštim ljubimcu da ću da pitam Raina ’oće li da me primi na spavanje, ljubimac pita kaki je, ja odgovorim da pojma nemam, idem na nevidjeno pa ću posle da mu prepričam. Ne bude li Rain hteo da me primi ja tu bruku mužu neću smeti da ispričam, samo da se zna. Zaboravih, ko me zvao neka mi obezbedi i prevoz do Niša, ako budem krenula autobusom pa on bude stajao uz svaku belu kuću doći ću ludja nego što sam bila kad sam krenula. Tako... sad vi lepo opet na jezero i većajte ko će da me preuzme, potpiše revers, stara se o meni i vrati me onakvu kakvu me preuzeo. Srdačno pozdravljam veće blog staraca koje će odlučivati o mom spavanju. Preporučujem da se donese sledeća odluka - Ko te zvao nek' ti peva uspavanku :mrgreen:

Komšinice, lepe vam japanke!

Mahlat — Tue, 01 Sep 2009 20:08:08 +0000

Znate ono kad ste stišnjeni u nekoj situaciji pa se uzvrtite i ne znate šta ćete sa sobom, pa još i osetite potrebu da kažete nešto onome ko je stišnjen tu sa vama, pa biste rekli nešto pametno, pa lupite glupo? I tako, stojiš u nekom redu, a to kod nas ume da traje, dok neka tamo što treba da radi počupa obrve, uzvrtiš se i osetiš kako si se srodio u istoj muci sa mučenikom koji cupka pored tebe. Ja se obično pravim šašava i narogušim se da me slučajno neko ne priupita da l’ može preko reda, to jest, preko mene, uvek ima nekoga kome se mnogo žuri, al’ mi prosto bude neprijatno kad vidim da se taj neko sav sludeo, nešto bi mi rek’o tako nadrndanoj, izgleda kao da smo u vezi pa treba da me ostavi i saopšti mi da voli drugu a ne zna kako će, kako ću ja to da primim. Danas stojim na ulici, čekam muža ljubimca da pristigne iz škole, posle čega, kad bude pristg’o oboje treba da sačekamo da pristigne njegova forum prijateljica da je ja upoznam. Da ne bude zabune, ljubimac se već upoznao s njom pre par meseci, druže se i dele interesovanja, pa sad doš’o red da je upoznam i ja, da se legalizuju, jelte, da ja nešto ne posumnjam pa arlauknem – Je li, bre, koja ti je ova! Elem, stojim, upekla zvezda, pored mene stoji neki, valjda i on čeka nekoga, malo, malo, pa me pogleda. Trajalo, bre, čekasmo nas dvoje, svako svoga, on me sve češće gleda, mora da je mislio da možda čeka mene, pitaj boga šta mu se vrtelo po glavi. Ubedjena sam da je imao sastanak na slepo i da sam mu se ja lepo namestila al’ da sam mu, najverovatnije, bojom kose kvarila koncepciju. Gleda on mene, gledam i ja njega samo što se pravim da ga ne gledam, poče da me hvata nervoza i od vrućine i od njega, gde nadjosmo da zakazujemo na istom mestu i zinu čovek! Ja pomislih da će da me pita ono glupo što već i vrapci znaju – A je l’ i vi nekoga čekate – pa da ga odma’ ubijem, kad on kaže: Komšinice, lepe vam japanke! Ja… pa ne znam šta da vam kažem, zabezeknuh se i ostadoh tako, ne rekoh ni hvala čoveku. Od cele mene, video japanke! Sludeh se kakve smo mi komšije, otkud smo komšije, počeh da zevam u one moje japanke, sreća pa mi naidje muž spasitelj inače ko zna šta bi bilo. Razmišljala sam razmišljala i ukapirala da smo bili komšije po čekanju, nema druge, nikad čoveka pre toga nisam videla onako kako se vidjaju komšije, kad bacaš djubre, kupuješ ’leba i ispraćaš goste. Posle sam onoj forum prijateljici ličila na kretena nesposobnog za komunikaciju, samo sam zevala u japanke i čudom se čudila. A u stvari htedoh da kažem, ako se niko ne bude ponudio da me sprovede do Niša ja ću, jadna, morati da se orodim sa nekim na silu pa ću do Niša da slušam kako su mi lepe japanke, kako je vrućina, neko će u autobusu da mi uzima porodičnu, životnu i seksualnu anamnezu, živa neću da ostanem. I kad budem stigla neću da budem ni za šta. I stići ću bosa, kaže li mi još neko da su mi lepe japanke odma’ ću da ih bacim. Da poštedim sebe. Mislim, muka ne bira, nakačiće mi se neko, ako se izbezumim na pola ću da izadjem i da stopiram unazad. Bosa, pošto ću japanke prethodno da bacim. I onda će neko da me poveze i garant’ da me pita: A gde su vam japanke?!? Mene neko da pita nešto normalno, to neće da se desi.

Nemam dijalog!

Mahlat — Wed, 02 Sep 2009 19:36:16 +0000

Ili, jeb'o te BlogOpen! Ili, Sido, rodila si kretena! Sida, to jest ja, budi se svako jutro na vreme i s voljom kreće u nove radne pobede. Pobeda se sastoji u tome da ćerki ljubimici ubode vrstu semenki od kojih ljubimica živi i iste pripremi na odgovarajući način. U slučaju da promaši vrstu i način pripeme, iz ćerke ljubimice se čuju zvuci nalik staroj, dobroj, LP ploči koja preskače i peva u krug ''sto puta sam ti rekla krmfrgr, sto puta sam ti rekla krmrgrf...'' , neodoljiva muzika za uši mama Side. Ćerka ljubimica ovih dana ima ispite, kad je trebalo da polaže ona volontirala, sad polaže posebno. U doba ispita, kao po pravilu, mama Sida i muž joj ljubimac se sklanjaju sa puta, nit' romore, nit' govore, mož' biti da budu pogrešno shvaćeni, ćute, trpe i dogovaraju se pogledima s tim što mama Sida nikad nije sto posto sigurna da je muž ljubimac razume baš najbolje. Ljubimac pita pogledom - Kad ide ludak? - na šta mama Sida odgovara, takođe pogledom - Sa'će! To ''sa'će'' traje jedno dva sata uz konsultacije kako-mi-ovo-stoji na šta ni jedan od ponuđenih odgovora ne odgovara. Na super-ti-stoji, replika je ti-me-volis-pa-ti-je-sve-super, na ne-stoji-ti-baš, je aj'-sad-me-iznerviraj-da-idem-sva-nervozna. Mama Sida zaključuje da je najpametnija kad ćuti a muž ljubimac da je ljubimica razmažena do bola! Kad ljubimica najzad izađe iz kuće mama Sida uzdahne il' odahne, nije sigurna. Tišina, tišina, tišina... I taman kad počne da se pretvara u Google to jest da u sebi traži results for... tamo nešto, mama Sida ugleda indeks ćerke ljubimice. Ili telefon. Ili ključeve zbog kojih ne može da mrdne dupe iz kuće i od stresa se odma' diskonektuje iz same sebe, pozove ljubimicu, d’ izvinete, i sve joj po spisku, posle čega se ljubimica uglavnom žali da je majka kučka agresorska koja je traumira pred ispit. Dok ljubimica izlaže svoje znanje što kasnije prevede kao – Isceeeedioooo meee – mama sedi na ivici izmedju samoubistva i plača. U tom klackanju – ubiti se il’ plakati, mama Sida dođe do zaključka da se nešto obrnulo, okrenulo, palo na glavu, šta god al' da nešto ide naopako. Muž ljubimac i ćerka ljubimica imaju naopako pamćenje. On pamti kao slon i ono što nije rekla, ona ne može da zapamti ono što je ponovila mali milion puta i sedne da joj piše ljubavno pismo. Jedno od mnogih koje otprilike izgleda ovako: Draga, mila, ćerko ljubimice, ja imam samo jedan mozak koji i da hoću ne mogu da ti pozajmim pa te s toga molim da svoj upotrebljavaš ako ne uvek ono bar povremeno. Ja se umorih. 'Oću sebi malo sebe, snalazi se kako znaš i umeš. U poslednjih nedelju dana ti šest puta nisam ''ubola'' doručak, sedam puta sam ti namestila krevet, isto toliko puta obrisala prašinu sa tvog stola, iznela deset puta više čaša sa ostacima tvojih prirodnih napitaka, oprala ti i čisto i prljavo jer nikad da ubodem šta je jedno a šta drugo, bildovala ti ego dvaesosam’iljadaputadnevno (majka voli najviše na svetu!), patila sa tobom što te nije pozvao onaj ko treba a onaj ko ne treba zove svaki čas, umorila sam se, bre! Odlazim na dva dana. Kad se vratim hoću da sve bude na svom mestu, to jest, mozak u glavi, glava na ramenima, indeks u džepu, čaše u mašini, prljavo sa prljavim, čisto sa čistim. Hoću sebi sebe. Je l' jasno? Voli te i ljubi tvoja mama Sida prekinuta u search results for... tamo nešto... A kad sam ih prošli put ostavila same, moj opitni time-out uopšte nije uspeo. U odsustvu mama Side, tokom proslave položenog ispita, ćerki ljubimici je neko ispustio flašu na nogu. Da l' je flaša bila puna ili prazna ćerka ljubimica pojma nije imala, nije stigla da vidi jer je u tom trenutku brojala zvezde. Posledice pada NLO-a na pomenutu nogu, rodila je majka, bile su: sevajući bolovi u nožnom palcu kao kad Džeri raspali Toma po istom nokat boje prolećne ljubičice palac veličine palca Jetija na stopalu ćerke ljubimice predviđenom za staklenu cipelicu nervoza. Posledice posledica pada NLO-a: ljubimica digla nogu njena soba digla belu zastavu. Posledice posledica posledica na muža ljubimca su tri zahteva: Ne ostavljaj me više samog sa ludakom! Uzimam sad ja dva dana slobodno! Nikad više da se nisi igrala sa mnom gluvih telefona! Igra gluvih telefona je bila telefonsko uputstvo mama Side ćerku ljubimici - da prenese mužu ljubimcu kako se spravlja melem za lečenje palca istraumiranog susretom sa NLO. Rezultati: glavni sastojak zaboravljen efekti izostali palac sačekao mamu. Po povratku kući mama Sida sazvala porodični sastanak na kom smo hteli da se pokoljemo. Pa vi vidite da l’ se meni isplati da odem od kuće. Trenutno stanje: kazanče curi crko foto aparat na mom mobilnom crklo nešto zbog čega ja ne čujem nikoga a mene svi čuju pa razgovaram – Ako me čuješ, sa’ću te zovem na fiksni ljubimica uči sa drugaricom ljubimac visi na telefonu i objašnjava što neće da udje u neki odbor ja do ujutru moram da donesem odluku, to jest, da odgovorim da l' nešto 'oću il' neću. U pauzama ljubimčevog obrazlaganja počnem – BlogOpen… on me samo pogleda i kaže - Jeb’o te BlogOpen! Ja se malopre zarozala, ljubimac se setio da me ima, pita šta mi je… Šta, šta mi je! Nemam, bre, dijalog! Pa odradih monolog. A sa'ću im recitujem do ujutru!

Krećem

Mahlat — Fri, 04 Sep 2009 07:15:21 +0000

Krećem za pola sata. Ako neko u Nišu ugleda Raina da bludi u prazno i drži čašu to znači da čeka mene. Čaša odma’ da mu bude oduzeta da bi me dočekao zdrave pameti. Podsetite ga da ću karanfil da zadenem za levo uvo a da on svoj treba da zadene za desno. Ako bude pio i pomešao uši ko zna gde ću ja da završim. Revers uredno potpisao sinoć i položio mužu ljubimcu kaparu koja će mu biti vraćena kad me bude vratio i uz odbitke ako dodje do oštećenja preuzete robe. Ljubimac rek’o – Može da gleda ne može da rabi. Izveštaj sledi.

Prvi izveštaj sa BlogOpen-a

Mahlat — Sat, 05 Sep 2009 09:47:01 +0000

Sve blogere, trenutno boli glava. Retko se neko oglasi, kad progovori uredno kuka da mu se glava raspada, nekima od piva, nekima od vina. Jutrošnji razgovor na relaciji Rain - Mahlat: Mahlat: Rain, boli me glavaaaa... Rain ćuti. Mahlat: Rain, progovori! Rain: Ma, razmišljam, da l' sam te terao sinoć da piješ... sećam se da sam te terao svašta da radiš al' se ne sećam da sam te terao da piješ...

Ja se vratila

Mahlat — Sat, 05 Sep 2009 19:43:57 +0000

Cela, s celodnevnom glavoboljom. Bez jedne mindjuše, nestade mi negde usput. Dok me Rain čuvao sve bilo na svom mestu, kako se rastadosmo ja tako počeh da gubim i da se gubim. Nosila oko vrata ono sa BlogOpena koja sam, k’o nepraćena maloletnica poslata da poseti rodjake u inostranstvu. Tokom boravka u NiŠ (rekli mi da je uvek nominativ), bila sam zalepljena za Raina k’o taksena marka, špaklom nisi mog’o da me skineš, gde god je krenuo ja sam se trzala i pitala ’de će, tako da uredno mogu da vas obavestim koliko je puta piškio. Pip’o me nije, da l’ mu je padalo na pamet ne znam, nije se izjašnjav’o. Fin čovek. Japanke mi nije kupio, rek’o da nisam zaslužila. U stvari, za’ladnelo u NiŠ pa se razduv’o neki vetar danas smo se posmrzavali. Ja čekala da počne nešto da pada da se ogrebem za čizme al’ još se prodaju japanke koje nisam zaslužila. Ja pominjala neki seks, okolo, izokolo, umotano i zamotano, figurativno, konkretno i konkreVETno, aj’ reko’ da zaradim te nezaslužene japanke, Rain rek’o – Nema šanse, boli me glava. Upoznala sam nasmejane ljude, pametne ljude, zanimljive ljude, divne ljude, otvorene ljude, predusretljive ljude, šarmantne ljude, ljubazne ljude, duhovite ljude. A ponešto sam i naučila – da pored blogera mož’ ladno da pogineš, nemaju vremena da ti pomognu jerbo, u trenutku dok ti gineš, oni moraju da prave foto zapise da zabeleže taj istorijski trenutak i obaveste o njemu one što su opravdano i neopravdano odsutni. Elem, kako rekoh, u NiŠ je danas duvao neki uraganski vetar koji je čupao suncobrane iz temelja pa je tako počupao i jedan pored našeg stola i dok je Dragan Varagić, junački, stezao onaj suncobran k’o Marko Kraljević kad cedi suvu drenovinu, da nas ne bi poubijao, ostali blogeri su poskakali i slikali. K’o da seče svadbenu tortu a ne da se rve sa podivljalim suncobranom! Još samo falila neka prigodna muzika pa da dogadjaj bude kompletan i da počnemo da aplaudiramo. Sve u svemu, bilo lepo i zanimljivo. Inače , put do NiŠ traje četiri sata a put do natrag traje tri. Koji zakoni tu vladaju nisam ukapirala al’ da se zna. BlogOpen traje još uvek. Oni koji preteknu će da se vrate. A da se zna da je Rain pravi gentleman, meni za bol u glavi iz koje nije htelo da izadje vino nudili da pijem neke tablete od kojih sam se prenerazila, nikad u životu nisam popila crnu tabletu, Rain popio umesto mene, junački. I ništa mu nije bilo. Tol'ko.

Što je dosadna ona Mahlat!!!

Mahlat — Sun, 06 Sep 2009 18:07:01 +0000

Umal’ se jutros ne šlogirah kad videh da mi blog opet tranzitira u nepoznatim pravcima, lepo sam trebala da ostanem na onom predavanju o nebeskim telima da znam di da tražim blog kad zaluta, nego ja, ovca, glumila Rainu satelit, računala kad može Mesec da se vrti oko Zemlje mogu i ja oko Raina, šta će da mi fali. Računala sam, treba neko da svetli kad Rainu padne mrak na oči. Nego, dodjoh sinoć, vidim sve u redu, svi na brojnom stanju, ljubimac fin, nije me pit’o jesam li bila dobra nego jesam li se lepo provela, zna čovek šta da pita da ne bismo odma’ počeli da ratujemo i obećavamo jedno drugom da ćemo da pobegnemo od kuće. I tako, pošto je u kući sve u redu, je l’ te, ja reko’ ajd da vidim šta se dešava u paralelnom svetu i vidim još se razvlače one moje muške gaće po Twitteru, kako rekoh na BlogOpenu - da sam napisala da sam imala neki nedozvoljen seks mnogo bih bolje prošla nego što priznadoh, ničim izazvana, da perem mužu gaće. Ja njemu gaće a mene ne mogu ni Dunav ni Sava i to kad je vodostaj visok. Mene malo toga može da začudi, živimo u zemlji Srbiji, naviklo se na svakodnevna čuda al’ ovo s gaćama me lepo nervira. Perem i gotovo. Muž ljubimac zadovoljan. A naročito je zadovoljan kad krenem prema njemu, ukrstim oči, obavestim ga da je vreme za pranje gaća i smaknem mu ih. Posle, dok se gaće suše mi raspaljujemo strast. Elem, zbog problema gaća, to jest problema pranja gaća koji se nametnuo imam da kažem par stvari. Pranjem gaća se ekspresno eliminiše prisustvo svekrve u bračnom životu jerbo muškarcima neko mora da pere gaće, nisu programirani da ih peru sami. Uz muža idu i gaće. Ko neće da pere gaće mora da trpi svekrvu pa neka vidi šta mu se više isplati. Zbog toga što muškarci imaju taj novovekovni problem sa pranjem gaća – Ko te jebe, ovo je 21. vek! – ja sam rešila da ponudim uslugu pranja gaća. Kome god treba. I monogram ću da mu izvezem. Trenutno smišljam reklamu, nešto kao – Mahlat servis za pranje gaća! Sa Mahlat do snežno belih gaća! Uz Mahlat će vaša mooda mirisati na procvali jorgovan i prolećne ljubičice! Ima da budem poznatija od one Marije što pere fleke sa tigra, garantujem! Svakom muškarcu koji mi donese gaće na pranje, nudim besplatnu obuku – Eliminiši malu! Ili, ranije su se muškarci ubijali kako da postave pitanje – Je li’ šta misliš o oralnom seksu – na šta je većina odgovarala treptanjem okica, u prevodu ne misli, zabranjeno joj je i nije moralno, ili - Ju, šta ti pada na pamet, šta misliš o meni? Strašna je ta frka šta on misli o njoj, ni jedna ne kapira da obično tad ne misle ništa a i ako misle, misle sve najbolje. S dolaskom emancipacije u ruralne srpske krajeve ovo pitanje mora da evoluira do – Je li, šta misliš o pranju mojih gaća? Ko baš misli da ovaj problem ne može da se prevazidje moj predlog je da gaće i ne nosi. Glupo je, brate. Toliko problema u životu, još taj s gaćama, to bar može da se eliminiše. A i, kako rekoh, živi se u zemlji Srbiji gde je problem gaća sveprisutan, stalno ih neko nekome svlači, neko nekoga otpozadi u interesu svih nas, pa bolje da se ne nose. Em se izbegne problem – opet mi neko svuk’o gaće, em se zanemari to što je to ipak prljav veš u još prljavijoj dnevno - političkoj situaciji. Ko može da zanemari politički problem gaća i nastavi da ih nosi može da ih donese kod mene na pranje. Neće me bude sramota. I neću nikome da kažem, kunem se, čisto da ga ne bije loš glas. S’ Mahlat će se vaša guza prijatnije osećati u snežno belim gaćama, lakim kao pero, raspevanim ko onaj što je u sred NiŠ pokušav’o sa onom frulom da natera ono što mu je bilo u kartonskoj kutiji da počne da se ponaša k’o hipnotisana kobra. Predloge za reklamiranje pranja gaća u doba emancipacije primam dole. Uslugu neću naplaćivati, ovo će biti humanitarna akcija. Blogotranzitna Mahlat u pauzi izmedju dva pranja gaća i ostalog.

Bože, aj' požuri, zapelo mi

Mahlat — Mon, 07 Sep 2009 06:45:25 +0000

Bog prvo stvori nebo i zemlju, pa svetlo koje odvoji od mraka, i bi veče, i bi jutro, dan prvi. Posle je stvorio sve što je stvorio, dok su se smenjivali dani i noći, a sedmi dan sede da se odmara. Nije ni čudo jer, priznaćete, bilo je potrebno mnogo mašte da bi se čovek stvorio onakav kakav jeste. Pretpostavljam da nas Bog nije planirao ovakve ali čovek je evoluirao, evoluirao, pa se u toj evoluciji malo otrgao Bogu i ispade šta ispade. E, a taj sedmi dan, dok se češkao po bradi, razmišljajući da nešto nije pogrešio, Bog stvori crkvu. Tek tako. Da bii on imao čemu da se krsti. I levom i desnom. U jednoj od tih crkava, to je razdeljena institucija, sedi Papa, njegov lični izaslanik. To je došlo kao nužno zlo pošto je Bog morao da žrtvuje sina pa mu ga ovaj zamenjuje. Kao i svaki sin, ne sluša oca, bandoglav je i misli da je pamteniji od oca. I mnogo bi voleo da ga upamte generacije i istorija isto kao tatu mu, pa tako povremeno lupi i ništa mu ne bude. Tata nikako da se pojavi, lupi ga za vrat, kako to umeju očevi da rade i pita ga – Aman, šta lupaš gluposti, dokle misliš da me brukaš?! Elem, Papa, koji god, je nepogrešiv kada ex catedra govori o stvarima vere i morala. Kako mu sve one stvari, to jest svakom od njih padaju na pamet, nikako da dokučim. Ubedjena sam da im je tamo do zla boga odsadno i onda daju neke izjave tek da provere koliko je narod blesav. Ovaj zadnji je prošle godine izjavio da čovečanstvo mora da se spasava, da smo mi, ljudi, važni taman kao kišne šume odnosno da su homoseksualci opasni po čovečanstvo taman kao oni što sa mačetama i krupnom mehanizacijom krče kišne šume i prave pustinju. I da na toj ekologiji čovečanstva mora da se poradi inače nas zatrše homoseksualci. Inače, katoiička crkva dozvoljava svom sveštenstvu da se izjasne kao homoseksualci. Samo da ne rade ništa po tom pitanju, nego tako, ako ih neko pita da znaju da odgovore kog su opredeljenja. Ta ista katolička crkva zataškava slučajeve pedofilije u svojim redovima kad god može i koliko može, to nije opasnost ni po koga. Kad običan čovek zgreši, onaj što ne komunicira sa Bogom svakodnevno, savetuju ga da se ispoveda i moli dok mu ne otpadnu uši. Bog će malo da razmisli pa ako ovaj ne pandrkne za dva dana znači da mu je oprostio. Kad zgreše katolički sveštenici njih premeste u drugu parohiju dok ne zaseru ponovo. Onda javnosti objave da će to rešiti unutar crkve, iza zatvorenih vrata. Šta rade tamo tom zabludelom ne znam garantovano ga optužuju da je glup – Je l’ možeš ti to malo da se ne vidi, ‘bem ti oca da ti ‘bem – tako nešto. I da ne dužim mnogo, rekoh dosadno njima po tim crkvama, mnogo im dugo traju molitve, pa im valjda dok se mole svašta padne na pamet, pa je tako nekom katoličkom društvu palo na pamet da izdaju ‘’Molitvu za supružnike’’. U njoj su uputstva kako se treba moliti pre, za vreme i posle seksa. Kako pročitah posebnu pažnju treba obratiti na ‘’Molitvu pre vodjenja ljubavi’’ kojo treba da se pročiste prljave seksualne namere. Kako to izgleda ne znam, al’ najverovatnije on treba da klekne i pomisli – Oprosti, Bože, sa’ću da jebem ženu. A kad pročisti namere i vidi šta sve ne bi trebalo da radi najbolje da odustane. Ako mu baš zapne neka pozove Boga da sidje jer je suština ove molitve da pozovu Boga da bude deo ljubavi supružnika, valjda da to odrade u trojku. Bog ionako sve vidi pa što da ga ne pozovu da lično prisustvuje, glupo je više da gviri. Za vreme seksa sve vreme treba da se misli na gos’n Boga, da l’ se to njemu svidja, da l’ je zapostavljen, da l’ mu je dosadno, šta on misli i slično. Ako žena zakuka – Mislim da je neko u sobi, obavestiti je da halucinira i ne dozvoliti joj da skoči i uzme bejzbol palicu. Onda popušti cigaru, ako to Bogu ne smeta ,pa ga ponovo zamoliti za oprost. Oni koji su baš veliki vernici najbolje da ga zamole da učini neko čudo, kad je svemoguć, od koga bi im otpao penis. Koji će im djavo kad moraju da se mole kad god im se digne i još da ga pozovu da prisustvuje. I da se stresiraju kako to rade, i šta Bog misli, i da l’ je ljut, i da l’ žuri pošto seksa ima na sve strane, treba do obići a još niko nije utvrdio da je Bog brz kao Deda Mraz. Mislim, stvarno je vreme Bogu za popravni ispit. Da ponovo stvori čoveka, skroz smo nesavršeni, ubiše nas ovi iz crkve sa savetima. Hoću reći, Bog je napravio šta je napravio, da nam nisu bili potrebni polni organi ne bismo ih ni imali. Ovi iz crkve nas vekovima ubedjuju da polni organi ne služe za to zašta služe. Zašta služe ne znaju da kažu, sem da nama ženama trebaju da bismo radjale decu. Muškarcima može i da optadne. Posle će nauka uz blagoslov crkve da izmisli robota. Ne znam šta da vam kažem… Ko je noćas bludničio odma’ da se pomoli. I da se stidi. Jerbo će vas crkva ubediti da je onomad, kad je rekao – Idite i volite se – Bog uopšte nije mislio na seks. On, u stvari, ni na šta nije mislio. Da jeste, ne bi ovom zemljom vladalo ludilo. A ko brzo radi, kaje se natenane…

Naš se vidi, njihov se pipa

Mahlat — Mon, 07 Sep 2009 22:00:10 +0000

Došlao sama do teksta kako je sve više u modi proricanje sudbine iz ženskih grudi. Eto! Pasulj, kafa i karte više nisu u modi. Sad, malo nisam ukapirala ovaj tekst. Rekoše to o proricanju budućnosti al' tu budućnost više uopše ne pomenuše. Uglavnom je pisalo o ženskom karakteru i o tome kako po obliku ženskih grudi možete utvrditi kakav seks vole. Kakve veze ima to kakav seks žena voli sa njenom budućnošću istraga tek treba da utvrdi. Tamo neki seksolog video je da od tupljenja o seksu nema ništa. Svi već sve znaju. Nema 'leba. Seo čovek, razmislio, opipao valjda i utvrdio sledeće: ženske grudi se dele na dinje, grejpfrute, kruške i limunove sa podgrupom pomorandži. Kakve su to grudi pojma nemam, naročito ove podgrupne. A o limun-grudima da ne govorim. Samo ću da se namrštim. Kaže čovek, utvrdite oblik ženskih grudi i automatski utvrdite i njen karakter. Ženin, mislim. E sad, kakve god grudi da imaju sve žene vole seks i to vam je taj utvrđeni ženski karaker. Logično, sudbina joj se smeši jerbo muškarci obožavaju žene koje vole seks. Inače vlada fama da ga ne vole, pa kad neka voli sva su joj vrata otvorena. Dakle sve vole seks s tim što one što imaju kruška-grudi vole i preljubu. A istovremeno su konzervativne. Eto ti. Ja sam uvek mislila da ova dva, to jest, konzervativnost i preljuba ne idu baš ruku pod ruku al' kad su grudi u pitanju može. Mislim dve su. Jedna je konzervativna a druga je preljubnički nastrojena. Ova prva je karakterna a ova druga nije. I sad nešto mislim, mora da te žene sa kruška-grudima imaju najbolji karakter i da se njima sudbina najviše smeši. Onako oko glave. Zamislite dve u jednoj! Pa to je ispunjenje svih muških snova. I tako... ja sam mislila da se do mog karaktera dolazi nekim drugim putem a ne preko mojih grudi al' nije tako. Pa, drage moje, ako vam se neko zabulji u grudi nemojte misliti da je nepristojan. Nije. On samo želi da utvrdi kakav vam je karakter i kakav seks volite. A i kakva vam je sudbina. Da l' se on tu negde uklapa ili ne. Glupo da se gubi vreme za džabe. Mislim, da nema sad tog proricanja neki muškarac bi morao da vam se udvara, pa da vas moljaka danima da popijete piće sa njim, pa da tupi o knjigama, serijama i ostalom što njega nikako ne interesuje, da utvrđuje vaš karakter, pa dok dođe do seksa on već pogubio živce a od vaše sudbine nema ništa. E, sad, postoji jedan problem. Kakve god da su ženske grudi, kog god da su oblika i ukusa, muškarci ih prosto obožavaju. Hoću reći, sve jedno je muškarcima kakav vam je karakter. Jer, da nije tako ne bi se oni posle samo par godina braka neprestano žalili na isti. Dakle, oni će se vrlo lepo slagati sa vašim grudima ali će se strašno razilaziti sa vašim karakterom tako da što se sudbine tiče i nije neka. To vam je moje proricanje. E, a još jedno sam saznala. Silikoniranje grudi znači i rad na karakteru. A i prkošenje sudbini. Logično je. Ne podvrgavaju se žene estetskim operacijama da bi poboljšale svoj izgled nego da bi popravile svoj karakter. Tako da nije lepo da kukamo na sve one pevačice, ne rade one na karijeri nego na na karakteru. Nisu sve žene spremne na to. Ne rekoh vam, ova teorija o prsatom karakteru dolazi sa španskog govornog područja odakle inače dolazi zabava za milione. Nego problem je što je ovde ipak narod pristojan. Ako neka pokaže karakter, svi okrenu glavu. Kakva će sudbina biti toj što od nje okreću glavu ne znam. Sad, ja bih, ipak, svima onima koji su pristojni i ne gledaju savetovala da gledaju. Nemoj da ispadne da vas ne interesuje kakav karakter neko ima i kakav seks voli. Posle dođe do neslaganja. I razilaženja karaktera i naravi. Pa posle od stola i postelje... Pa se kune prokleta sudbina... Nemojte tako kad, evo, ima načina da proniknete i u karakter, i u seks a i u sudbinu. Nego, da se manem ja žena. Šta je sa muškim karakterom. Kako ćemo to utvrditi. Nije baš, da meni kao ženi nije bitan muški karakter. Bitan mi je, brate. Al' kako da ga utvrdim. Mislim, po ovoj teoriji svi mogu da provale moj karakter, vide mi se grudi. Muškarcima se ne vidi ništa. Ono po čemu bih, logično trebala da utvrdim kakvi su i kakav seks vole se ne vidi. Da opipam, nije red. Hoću reći, to pipanje bi dovelo do toga da se utvrdi kako nisam normalna, to jest ovi okolo što uvek posmatraju bi to mislili, a ovaj opipani bi vezao oči u čvor i garant rekao: “E, ženo, imaš muda, svaka ti čast!” U vrlo nezgodnoj situaciji sam. Moj karakter će utvrđivati ko hoće a ja ću morati da idem onim zaobilaznim putem – piće, priča i slično, do konstatacije da je muški karakter ipak muški karakter. Samo ono što se opipava može malo da se razlikuje. Kako god obrneš nama ženama će biti malo teže. Nama je sve u životu lutrija. Al' snađite se. Mislim može se doći do muškog karaktera i u mrklom mraku. Naš se vidi. Njihov se pipa.

Kako privući posetioce

Mahlat — Tue, 08 Sep 2009 14:44:52 +0000

Svakog jutra posle ustajanja, da l’ na levu, da l’ na desnu nogu, isto sam nadrndana, skuvam kafu i posadim dupe ispred monitora da pročitam ko je koga i u kojoj pozi a ko koga tek namerava, što uglavnom dovede do toga da zaključim da o pozama ne znam ništa. Politika je to! Figure veneris ne mogu ni da privire! Jutros, naslov k’o kuća, ja kliknem, kad tamo dve rečenice, tek onako da ti proradi mašta i voda podje na usta, a onda piše: Kompletan tekst možete čitati sutra, nakon 09 časova izjutra u sutrašnjem izdanju dnevnog *****! I pobesneh. Totalno! Kad me navučeš da šaram i treniram desni kažiprst, ima, bre, da mi daš informaciju do kraja! Isto bi bilo kao kad bi ja napisala: U ovoj kući više nema seksa – reče muž ljubimac i ugasi monitor. Kompletan izveštaj možete čitati od sutra u podne. Valjda ću da stignem da ga napišem. A možda i neću. Al’ vi proveravajte.

IPePejac

Mahlat — Tue, 08 Sep 2009 23:36:04 +0000

Već sam pisala o mom ocu kako je jedva čekao da postane IpePejac pa da naplati što je sto godina morao da nosi tašnu i mašnu. Elem, počeo da pravi vikendicu pa napravio nešto što je po veličini ličilo na osnovnu školu. Počeo da govori nekim jezikom operisanim od padeža i mnogo voleo da patentira proizvode koji mogu da se vide samo u seoskim dvorištima. Promenimo lavabo u kupatilu i posle pet dana nadjemo onaj okrnjeni, koji smo mu rekli da baci, na česmi u dvorištu. Horski počnemo da se dernjamo, on kaže, super mu da pere noge kad izadje iz bašte. Iz bašte od pet kvadrata! Video negde, mučenik, pa mu se to učinilo kao izum veka. WC šolju koja je pukla i koja je zamenjena novom, sačuvao, zlu ne trebalo, ako pukne ova nova. To baš nismo najbolje razumeli, to da čuvaš staro da bi zamenio novo kad postane staro, pa smo je krišom bacili i rekli otišla sama. Kad je počeo da masakrira jedno bure ništa ga nismo pitali. Odma’ smo znali da je negde video ono bure koje glumi tuš kabinu koja radi na konopče. Što, bre! Da se razladi! A u bazenu ćemo da tovimo šarane. Valjda. Imao je kolekciju ’’jebeš mu mater’’ neupotrebljivih stvari. Mi jednom godišnje zaronimo u šupu, vadimo redom i pitamo šta je, on dogovori u stilu – Ma, kazanče od bojlera, baci ga, jebeš mu mater. Sve smo ga gledali k’o da nije naš zbog tih suludih ideja. I onda mu jednog dana padne na pamet genijalna ideja da kupi kozu. Mleka nema, devedesete, nestašica, ako ’oćeš mleko moraš ranom zorom da zauzmeš mesto k’o u redu za vizu. Niko neće da čeka i on rešio da kupi kozu. Nama koji kozu videli samo na proputovanju a mleko nikad probali u životu. Počesmo da navijamo za kravu, kaže –Nemamo uslove, je l’ znate, bre vi, koliko košta krava?! Mi duduci, pojma nemamo k’o što pojma nemamo koliko košta koza, nama isto. Jednog dana doveo kozu. Obučen k’o Albanac sa Kosova – patike, farmerice i sako. Pet minuta nismo znali da l’ da gledamo u kozu il’ u njega pa se odlučismo za kozu, izgledala lepše. Divismo se kozi, divila se, valjda, i ona nama i odosmo na spavanje. Ujutru se neko doseti da koza treba da nam da mleko a da se pravi luda. Nadasmo se, nadasmo, i zaključismo da neko treba da je pomuze. Zgledasmo se, niko pojma nema, nismo ni razmišljali o muži. Majka odmah izjavila da ona to neće ni da pipne na šta se IPePejac zgranuo i rek’o – Neću valjda da muzem ja!!! Mutter odma’ podigla nos, podsetila na svoje plavokrvo podrijetlo i svečano izajvila – Ako si me od koza doveo kod koza i da me vratiš! Ti si je doveo, ti je i muzi! Tri dana joj se udvarao k’o da je vidi prvi put u životu i kad je koza već izgledala kao prepumpana traktorska guma, mater familias pristala da ode na skraćeni kurs – Kako da pomuzete kozu a da koza ne popizdi. Vratila se priučena. Počne da je muze u 7 ujutru pa završi oko 12. Mrzela kozu iz dna duše a verujem i da je koza mrzela nju, istom snagom. Uopšte se nisu mirisale. A mi nismo mogli da pomirišemo mleko. Sve smo dežurali da nam slučajno tajno ne sipa u nešto. I tako je počeo rat – koji će nam koza kad se ne podnosimo. I pošaljemo mater ponovo na skraćeni kurs – Kako napraviti sir koji niko neće jesti. On je već izazivao ozbiljne poremećaje u ponašanju,kad god ga ugledamo. A onda je počelo da grmi. A koza izvedena negde da nešto brsti. Nebo se sa zemljom sastavilo, IPePejac počeo da paniči da će kozu, koju niko očima ne može da vidi da raspali grom i poš’o u spasavanje. U neko doba se prisetismo da ga nema, progvirimo kroz prozor, munje obasjavaju nebo a IPePejac se sa kozom takmiči u nadvlačenju konopca. Ukopala se koza, zakočila u mesu, nema šanse da je uvuče u dvorište. IPePejac original pokislo strašilo, sav razdrndan. Kako je uterao ni dan danas ne znam, ’tela sam da umrem od smeha. Sutradan je pozvao onog što mu je prodao kozu, da je reklamira, sve se drao da mu je prodao ludu kozu. Tako smo saznali da su koze tvrdoglavije od magarca, naročito kad grmi. I pošto nismo znali šta ćemo sa njom a očigledno ni ona nije umirala da ostvari normalnu komunikaciju sa nama, IPePejac pusti glas – Bandoglavoj kozi potreban dom – i poklonimo je, da je naše oči više ne vide a nos ne omiriše ono što na sve miriše sam na mleko ne miriše nikako. IPePejac jedno vreme bio miran pa kupio onu kucu što spašava one što vole da planinare a ne umeju, mesesecima se rvao sa njom i na kraju je poklonio. Onda je kupio ptičara koga je svojeručno upucao jer je mislio da je divlja svinja. Onda je udomio macu Marka. Pa mu se Marko omacio što u veterini nije zabeleženo al’ je kod njega moguće. On prvo da ime pa posle utvrdjuje pol – K’o da je važno kako se zove! I dalje gaji pet kvadrata bašte a tridesetogodišnji orah je pretesterisao jer mu je ’’bacao’’ hladovinu na baštu, ako da bog da mu jedne godine šargarepa bude malo veća od cigarete. I to one ženske, što liči na čačkalicu. I sve ovo ne bi napisala nego sam ga danas zvala, zvala, i uspela da ga dobijem posle 12 sati. Gde si bio? Na pecanju! Što se, bre, ne javljaš na telefon? Jebeš mu mater, ja čuo nešto zvoni, nisam znao šta je. Enigma, bog te mazo! Na sred jezera! Stvarno je teško odgonetnuti šta zvoni. I tako se setim svih njegovih gluposti. Mala crtica iz života priučenog IPePejca – Deda, deda, kako se zove onaj čika što čuva krave? Kauboj! Vene da isečeš! (Op. autora - IPePejac – Individualni Poljoprivredni Proizvodjač, podgrupa – honorarni stočar)

A ’oće da bude i ona tvoja pica?

Mahlat — Wed, 09 Sep 2009 20:19:08 +0000

I tako sam zavrnula rukave i zaronila u testo da napravim onu moju čuvenu pizzu da ne bi morala da poslužujem picu. Mislim tokom ove večerašnje najvažnije sporedne stvari na svetu. I još istorijske. Dok se grickaju nokti. Pitanje da li bi neko i primetio razliku izmedju pizze i pice. Neznatna. Daj samo da se nešto radi u ruke. ’Oću reći, muž ljubimac ima ortake na gledanju fudbala. Ja, kao fina hanuma sve te ortake imam na pizzi. Fudbal... igra u kojoj se dva’es’ dva muškarca, podeljena u dva tabora, otimaju o jednu loptu i pokušavaju da daju gol. Nije zbog gola, nego što posle toga mogu jedan drugoga da šljepkaju po dupetu. Dakle, krajnji cilj igre nije gol nego ’vatanje za dupe. Gledala ja. Kad god padne gol, padne i ’vatanje za dupe. Pokušah da umetnem ovaj fenomen u gledanje utakmice, htedoše da me pojedu: Pa, jebote, dali go! Pa, jebote, kontam, nisam blesava, al’ i ja imam raznorazne uspehe i još ni jednu drugaricu nisam u’vatila za dupe! Nije mi palo na pamet. Tako da, nemoj da mi neko nešto pametuje. Ja sam s’ mojom pizzom tu spredan detalj. Dok se ne završi najvažnija sporedna stvar na svetu.

Ide Mahlat na Pride Day da viče – Živeli pederi!

Mahlat — Thu, 10 Sep 2009 07:23:27 +0000

Sad, nisam baš srećna što ću vikati – Živeli pederi, al’ kad neko viče – Smrt pederima!, ja mogu da uzvikujem samo ovo. Duple rukavice bi stavila da moram da dodirnem neko pedera – reče jedna fina ondulirana gospoja koja se TV ekipi na ulici učinila k’o normalna. Ne misli ništa, samo se plaši zaraze. Palma, najveći srpski domaćin, na pitanje šta misli o homoseksualcima, izjavio je da je to nenormalno, protivno ustavu i Bogu jer je Bog lepo, jasno i glasno rekao ‘’šta u koju rupu ide’’. Meni odma’ bilo žao njegove žene, tretira joj čovek polni organ i druge telesne otvore kao rupe! Al’ šta ćeš, on nije bloger pa da sme da napiše pička, kao ja, on mora fino da se izražava. I politički korektno, s’ osvrtom na pravoslavlje. Blago njemu, njega je Bog uhvatio za uši i održao mu predavanje o rupama, mene ostavio da se sama snalazim, pa šta mi uleti. Jedan drugi političar koji zna šta misle Srbi, na isto pitanje je odgovorio da ne misli. I da neće da misli! Sramota čoveka da misli o pederima. Umal’ mi nije stradao televizor. Ko si, bre, ti da ne misliš i da nećeš da misliš. Onaj deo koji je glasao za tebe, glasao je da misliš. Pos’o ti je da misliš. Ako nisi sposoban, bataljuj pos’o i ‘vataj se za motiku. Tu ne mora ništa da se misli sem – Ka’će padne mrak da polegamo! Već sam jednom napisala da ne poznajem ni jednu homoseksualno orijentisanu osobu. Totalno sam društveno hendikepirana al’ ne znam kako da rešim ovaj problem. Nemam običaj da pitam ljude, prilikom upoznavanja – Izvini, a šta jebeš ti? – tako da ostajem uskraćena za mogućnost selekcije sa kim ću da se družim zavisno od toga kakav je čiji odnos prema ‘’rupama’’. Prošle godine se 75% anketiranih Srba izjasnilo da su homoseksualne osobe bolesnici opasni po zdravu pamet nebeskih Srba, da to sve treba zatrti, u korenu, da se majci više ne razmnožavaju nekontrolisano i truju nam omladinu koju ovo društvo neguje, nema muke na koju je nisu stavili. To, bre, sve bolesno, što ne uhvatim nekog pedera, kar’o bi ga u dupe dok ne crkne! – svečano se zakleo jedan od trojice, za jednim kafanskim stolom, dok sam ih ja bezobrazno prisluškivala, nisam mogla da odolim. Mrzi čovek pedere. Al’ od svih načina na koje može da ih potamani on je izabrao da ih kara, jebote! Sekunda falila da pridjem i kažem mu – Gos’n, mene karaju već poduže pa sam živa i zdrava, vi’te kol’ka sam porasla! Nego, ne bi ukapirao. Dakle, homoseksualnost je bolest, stigla iz imperijalističke Amerike, sa sve gubarima, ozonskom rupom, i ostalim sredstvima za okupiranje. Mi dotle homoseksualce nismo imali, gde može da bude Srbin peder. Mene, jadnu, niko ništa ne pita al’ ja pričam i nepitana pa tako tvrdim da nije sramota biti Srbin homoseksualac al’ da je nevidjena sramota biti Srbin peder. U glavu. To kombinovano sa nedefinisanom pameću daje zadrtu pederčinu. Većina pravilno usmerenih stanovnika zemlje Srbije, koja se pravilno i politički korektno odnosi prema svojim i tudjim rupama, su doktori specijaliste koji su stručnim posmatranjem utvrdili da je homoseksualost bolest. Koja, nemaju pojma, urodjena, stečena, organska, mentalna, k’o da je važno. Shodno dijagnozi, mrze homoseksualce. Da l’ tako mrze sve bolesne ljude nisu rekli. Lek nemaju, ne razmišljaju o tome al’, sve nešto imam osećaj da će ubrzo da se pojavi neka tegla tipa ‘’Sto posto efikasno protiv pederluka. Davati im tri puta dnevno, pre i posle jela’’. Kod većine našeg naroda, homoseksualci imaju isti status kao ljudi koji boluju od AIDS-a (što je takodje ponižavajuće), tuberkuloze, bilo koje vrste boginja i drugih zaraznih bolesti pa čak i kijavice. Ne prilaze im, ne druže se sa njima, da znaju koji su garantovano bi tri puta pljunuli za njima kao i za svakim baksuzom koji u životu može da ih potkači. A zašto vam smetaju homoseksulaci – je pitanje koje ni jednog pravilno usmerenog Srbina ne baca u dilemu. Odmah rafalno odgovara - Neću bre, da mi se pederi ‘vataju i ljube po ulici! Stvarno sramota, ali ni ja mnogo toga neću pa moram. A na ulicama ima mnogo većih čuda i mnogo više sramote samo se niko ne osrvće, navikli i stopili se. Usput, nepristojno je, kad smo već kod toga, da se bilo ko ‘vata na ulici, neću da gledam nikoga. A kad bih baš i videla da se dva muškarca ljube, odma’ bi pritrčala i pitala da se i ja malo ljubim sa njima. Iz inata. I da pokažem da neću da umrem, nit’ je zarazno, nit’ smrtonosno. I tako, bliži se Pride day. Biće tu okupljanja kako bi se, ako bude sreće, videle te nakaze golih guzica i sisa, gde muškarci nose haltere a žene korbače, skroz naopako, jebote! Meni je mnogo žao što to u stvari neće da bude. Nepotrebno je jer većina posmatrača ne bi ukapirala da je to podsmevanje njima, licemerima i moralistima, (zna se ko najviše tupi o moralu) a ne karirikanje homo odnosa. Biće tu i nekih navijača koji odavno nisu navijači nego razbijači. A biću i ja. Da podržim različitost i pravo da svako živi kako hoće. Da arlaučem protiv onih koji se spremaju na kontramiting u cilju ‘’promovisanja porodice, jer na to imaju pravo’’ i jer tako žele da ‘’prenesu poruku da sami biraju svet u kome će živeti’’. Al’ drugima ne daju da biraju. Protiv onih koji ‘’vole’’a propagiraju mržnju. Stoga, molim sve one koji mrze - nemojte da mrzite nikoga ko je drugačiji od vas, to je tako ponižavajuće. Svako na ovom svetu ima svoje parče neba. Nemojte misliti da hetero pravnik svoj posao bolje radi od pravnika homoseksualca. Ili pekara. Ili vozača. Ili glumca. Nemojte imati predrasudu da su homoseksualci pedofili jer nisu, mnogo više treba da nas zabrinjava to što pedofila ima u redovima sveštenstva i što se takvi slučajevi zataškavaju. Homoseksualizam nije stigao sa zapada, njega je uvek ovde bilo samo što su homoseksualci to morali da kriju zbog ovakve mržnje. Molim sve one koji znaju šta drugi treba da rade, koji im vire kroz prozor u tanjir i u krevet, da sređuju svoj život a da druge ostave da žive onako kako smatraju da treba i kako umeju. Svi oni koji misle da im neko smeta, da svet nije krojen za sve, koji misle da mora da se živi po njihovim pravilima neka se odsele na pusto ostrvo. Ili neka kupe plac na mesecu pa naprave vikendicu. Tamo mogu da uživaju u miru, tišini i u mraku. Dosta je bilo da u svoj mrak mržnje pokušavaju da uvuku i druge. Svi oni koji pitaju LJUDE, pri upoznavanju, sa kim imaju seksualne odnose pa ih po tome svrstavaju u podobne i nepodobne, zdrave i bolesne, ne trebaju da imaju prijatelje. Ljudi su ljudi, nevažno je sa kim imaju seks. Svaka stvar na ovom svetu ima više lica, zavisno od toga iz kog se ugla posmatra. Mržnja ima samo jedno. Hemingvej je davno rekao: ’’Perverzno je sve što mi se ne svidja i nije perverzno sve što mi se sviđa’’. Ko razume shvatiće! Poštujte različitost. Podržite gay osobe.

Što obući za izlazak na twitteru?

Mahlat — Thu, 10 Sep 2009 18:59:02 +0000

Danas me Walter upućivao u tajne tvitovanja, sve reklamirajući Twitter k’o da ga plaćaju. Walter: Suština je u razmeni informacija. Ja posle pet minuta uspela da ukapiram da je suština da po’vataš informacije a da ne uganeš kažiprst. I da je Aurora možda trudna a možda i nije. Walter: Tu, skroz dole levo imaš... Ja imam. Al’ mi nije dole levo nego gore levo, a pošto je meni to nekapiranje šta je gore a šta dole napravilo silne nesuglasice u životu odma’ sam se iznervirala. Onda je Walter počeo da mi liči na mog muža ljubimca koji na svako – Aj’ majke ti, pokaži mi kako ovo – prileti, otme mi miša, klikne jedno dva’es do dva’es pet puta i kaže – Eto tako! Odma’ dobijem napad da se razvedem i kad me pita zašto da mu odgovorim – Eto tako! Ja ću da otvaram i zatvaram prozore a ti pokušaj da ukapiraš! I tako, uči mene Walter al’ ja nastavljala da budem glupa pa mi dao ovaj link da me skine sa grbače. Kako ga otvorih ja videh naopako, inače sam talentovana da odma’ uočim one manje bitne stvari, za uočavanje najbitnijeg imam senzibilitet kita nasukanog na obalu, taman kao onaj Fail Whale. Dakle, frka - ‘’Što obući za izlazak na twitteru?’’ Uopšte nisam pročitala o čemu se radi. Odma' sam pobesnela. Kakvo bre oblačenje?!!! Što, bre, da se oblačim? Meni je moje mesto ispred monitora jedino mesto na svetu gde mogu da izgledam kako ’oću, da sedim gola i da me niko ne pita je l’ mi dobro. Dok sam se setila da pročitam i ukapirala o kakvom se oblačenju radi već sam počela da streljam ljubimca pogledom, sikćem kako nemam šta da obučem za Twitter Party i rekla – E, sad neću ni da idem! I pošto se Walter izgubio, najverovatnije na svaknoćno čuvanje mrtvih od živih uz pomoć drške od metle, a ljubimac izjavio da je mislio da ću da postanem normalnija a ne ludja, i da će, ako nastavim da se ponašam kao ludak kad god sednem ispred kompjutera, da baci i mene i njega kroz prozor, ja odustala. A kad me pitao – Ko ti je bre, ovaj Walter, ja tvrdoglavo tvrdila da je Bata Živojinović. Uostalom, dušo, šta se uzbudjavaš, svi smo mi Walter! Sutra ću da se izdepiliram, namirišem, ću stavim veštačke trepavice, pristojno ću da se obučem i eto me na Twitteru. Jes’ da neće da se vidi al’ pravila su pravila.

E pa, Deda, red je da dobiješ rodjendanski post!

Mahlat — Fri, 11 Sep 2009 07:19:41 +0000

Kad sam pre nešto više od dve godine počela da blogujem stajao jedan moj post, stajao, niko mi reč nije rekao, jedno šes’ meseci. Sva sam bila razočarana što sam neshvaćena u blogo svetu. Primetim tu nekog Dedu al’ me bilo sramota da komentarišem, računam deda, bog te maz’o, ja lajava, gde da uvredim čoveka, nije lepo. Mislim, em deda, em se razume u blogovanje, stvarno za poštovanje. A ja u to vemee na blogu bila k’o slon u staklarskoj radnji, gde god mrdnem nekog sam uvredila, nešto pogrešno rekla, lepo vidim na blogovima moraš da budeš fin i da se svima uvlačiš u dupe, ako da bog da te primete i prime u svoju lepu, malu, našminkanu zajednicu. E, onda sam ja, ko što me bog dao naopaku napisala jedan post o tome šta su mi sve muškarci predlagali u životu, onako necenzurisan post. I pojavio se Deda i rekao: Carice! I tako smo probili led. To jest, Deda probilo led, ja se upecala i počela da pišem onako kako ’oću. I necenzurisano. Jesam, doduše, još izvesno vreme bila u frci koliko ovaj Deda ima godina, ne znam ni dandanas, al’ videh da nije deda. Vadi ga onaj razdeljak. E, pa, Deda, srećan ti rodjendan! Slaba sam sa željama, možeš da računaš da sam zlatna ribica pa kaži. Hvala za sve one situacije kad sam se ja ponašala ovako a ti reagovao ovako

Predsedniku nije ništa!

Mahlat — Fri, 11 Sep 2009 08:58:34 +0000

Jes da je o ovome Rain već lanuo al’ ne mogu da odolim. Dakle, predsedniku ne fali ništa! Ima i višak al’ to će regulisati higijensko – dijetetskim režimom. Blago njemu, ja kad se ugojim meni kažu da prestanem da žderem a njega stavljaju na režim. Al’ neka, biću i ja jednog dana maneken, pa će i mene neko da stavi na režim. Predsednik je zdrav kao dren! U komparaciji zdravlja, u Srbiji ovo kao dren i nije nešto, ovde je vrhunac zdravlja – Zdrav kao konj! Samo što ja ne mogu da tako da prikazujem predsedinkovo zdravlje, neće me razumeti pošto on priča diplomatskim jezikom a ja narodskim. Ne d’o bog da on pomisli da ja nešto. Od poslednjeg sistematskog pregleda, konzilijum lekara utvrdio je da mu nije ništa. Predsednik je mitsko biće kome niko ništa ne može. Odoleva svim vremenskim i političkim uslovima. Zbog ovoga uopšte nije morao da se sastaje konzilijum, ovo sam ’ladno ja mogla i da potpišem i da pečatiram. Lepo se golim okom vidi da mu nije ništa, ne mora ni krv da mu se uzima a ni pritisak da mu se meri. Nasmejan čovek. Što i da ne bude kad mu se zemlja oporavlja od krize, prva u regionu. Logično, zadnja je i zapala u krizu. ‘’Gospodin Boris Tadić u odličnoj psihofizičkoj kondiciji, sa antropometrijskim merama koje su u granicama željenih vrednosti’’. (antropometrija je metoda merenja čovekovog tela, odnosno pojedinih delova tela, kojom se kvantitativo određuju morfološke osobine i sagledava objektivna slika stanja rasta ispitivane osobe) Ako niste znali, predsednik je skladan i lepo gradjen čovek kome je glava proporcionalna u odnosu na telo. Pretpostavljam da mu je i ostalo proporcionalno, da ne navodim, nije lepo. U izveštaju objavljenom na uvid zabrinutom gradjanstvu Srbije lepo se vidi da predsednik ima AB negativnu krvnu grupu, koju ako niste znali ima samo 5% ljudi na svetu. To mora nešto da znači, naročito što istu imam i ja tako da bih mogla da mu zakucam na vrata, potšo probijem kordon drugova u plavom, i pozovem se na bratsko - sestrinsku krvnu vezu. Ako ste pomislili da bih mu nešto tražila, ma jok! Samo bih ga pitala – Je li, brate, kako ti nije ništa, ’leba ti, mene ova godina skroz oštetila i ruinirala. Daj recept, ka’ te molim! Nije zbog mene nego da i ja imam šta da ostavim.

Imo pectore

Mahlat — Sat, 12 Sep 2009 03:14:41 +0000

Ona mrzi ogledalo jer u njemu izgleda nekako pogrešno. To nije ona. Oseća se bolje nego što izgleda. Tako bi rado sebi rekla, ma ne, ne stariš, ništa ne primećujem, vidjam te svakog dana, kao što bi rekla bilo kome drugom. Ali, eto, povremeno se sretne sama sa sobom kao da se ona iznutra i ona spolja nisu srele dvadeset godina. Danas će ponovo očekivati od nje da se ponaša onako kako izgleda. Čak i da sanja onako kako izgleda. Ona, koja drugima služi da pronalaze njene mane i slabosti jer se svojih panično plaše. Ona je godinama vežbala i zna da pre nego što izadje iz kuće treba da uhvati svoj san za ruku. Da joj se ne izgubi. Desi se to, izgubiš nešto, nigde ga nema, a bio si siguran da je malopre bilo tu. Danas će ponovo sresti onog koji svojim pogledima u njoj prozvodi elektrošokove. I ponovo će se prepustiti svom osećaju u stomaku. Obučena samo u vazduh zahvaliće mu se što je naučio da jednim okom gleda dan a drugim noć. Istovremeno. Potpuno overdozirana onim što se ne podrazumeva ona oseća da se sve to, što se ne podrazumeva, zaglavilo tu, izmedju njih. I da tu nema ničeg od onog kameleonskog u ljudima.

Dirty Diaries – skroz si, bre, tunjava!

Mahlat — Sat, 12 Sep 2009 07:33:25 +0000

Pre nekol’ko meseci uzeli ljubimac i ja digitalnu televiziju i dok su nam to montirali i razvlačili one kilometre gajtana, primetim ja par programa ‘’Samo za odrasle’’ crne se, nema ništa, i uložim primedbu da sam ja i odrasla i prerasla i da ‘oću da imam sve! Mislim, kad već plaćam. Aaaa, ne može, kaže jedan u plavom, taj paket se posebno plaća. Je l’ oćete? E, bogami neću, ako moram i to da plaćam, neću. Posle tri meseca svi ti programi su oživeli, neplaćeni i ničim izazvani. Umetnuti izmedju dva programa koje najčešće gledamo. Nisu eroCki nego tvrdopornografski, valjda imaju za cilj da ti ogade seks. Priseli ljubimac i ja da gledamo, sve regularno opremljeni kokicama i semenkama, ajd’ možda će od toga da nam se digne, valjda tome služe. Ljbimac ‘teo da me ubije, rek’o da pored mog jezika normalnom čoveku ne bi mog’o da se digne ni da ‘oće. Mislim, kako ja vama da opišem, sve se radnje rade, sve kombinacije – on njega pa on nju, creva rodjena da ti se okrenu, penis vam je u svoj svojoj grandioznosti, jel’te, najveća zvezda, a vrhunac svih tih filmova je ona sa njih pedeset šes’, sva sam se istraumirala da će da je rastrgnu. To ja s’ ove strane, ona tamo srećna da srećnija ne može da bude, navija udarnički, valjda da nekome od njih ne padne pa da joj ostane samo pedes‘ pet. Samo sam cvilela – kol’ko, bre, ova ima godina, je l’ imaš ti, sine, mamu i tatu, je l’ ova normalna! Ljubimac radio k’o pogadjač kol’ko ko ima godina i tešio me da je to industrija, jebote! Tunjava li si! Pa tunjava sam! Sve neki juriši na neku mučenicu, ja dok ukapiram da neće da je ubiju već proš’o voz. Uglavnom, meni se ništa nije dizalo, ljubimac se nije izjašnjavao, valjda video da bi odma’ radila satara pa nije hteo da rizikuje. O’tog doba, ko god nam udje u kuću ja sam pod stresom. ‘Oću reći, kad god imamo goste postoji po neki što se odma’ uvati za daljinski što me uvek nerviralo a posebno sad kad može da naleti na te filmove, on da naleti, ja da se izvinjavam. Kad god imamo goste ja samo trčkam za ljubimcem i šapućem – uzmi mu daljinski, uzmi mu daljinski – k’o da je daljinski kristalna vaza a ovaj malo dete pa da će da je razbije. Da mu otmeš’ daljinski nema šanse, mora da vidi neke rezultate, kako se kotira Crvena Zvezda, šta je izjavio neki od onih – ‘jebote, si čuo šta sere… pa koji god, svi seru, nema šanse sve dok ne priznaš što si pod stresom dok on menja programe na tvom televizoru. Priznadosmo, jadni. Euforija, brate, ko da niko nema DVD, i ko da niko ne može na bulevaru da kupi, ako ništa drugo, autorski pornić neke što joj pada popularnost i koja posle plače što je narod zemlje Srbije stoka koja gleda šta ona radi u krevetu. Odma’ sam postala neljubazna domaćica, gde ću, bre, ja dok vi navijate! Nema i gotovo! I tako, povremeno naletimo na neki ljuti boj, mislim kad smo sami, ja bobonjam, ljubimac i dalje tvrdi da sam tunjava, uglavnom se svadjamo. Ja obećala da ću jedan da gledam sve do pobede samo kad bude bio bez kukanja, navijanja i scena ‘’ispadoše mi oči al’ ću d’ izdržim’’. Boli me bre kad gledam! Ja imam samo obična erotska i seksualna iskustva, pornografska nikakva. Nenaviknuta sam! Sve mi posle nije dobro. I sve ovo ne bi ni rekla, jel’te, nego jutros, medju svim vestima na netu naleteh i na senzacionalnu vest, ne da su ljudi pronašli lek protiv karcinoma nego – snimljen prvi feministički prono film! E, jebem vam mater! Već se prikazuje u Švedskoj, a gde bi. Nama ženama, tunjavim k’o što sam ja treba da pokaže kako muškarci treba da nas dodiruju pa posle kad vodimo ljubav da usmeravamo pravilno i pronografski – dušo, nije tako nego ‘vako. Pa da mi malo vičemo – skroz si tunjav! Muškarci treba da nauče da nam ne zevaju u celulit i višak kilograma, što opet pritajeno nameće da za seks moraš da budeš savršena inače će on da zeva gde ne treba, što mene opet nervira jer se ne sećam da je i jednog od mojh ‘’a koliko si ih imala do sad’’ bolelo uvo, bre, za moj celulit! Smučilo mi se to više ‘’prikažite muškarcima seks sa vašeg aspekta’’! Jeb’o vas aspekt! Ja kad ukrstim moj aspekt sa ljubimčevim obično ne otvaramo sednicu nego radimo to što radimo i ništa nam ne fali. Zbog svih ovih sranja se osećam seksualno frustriranom, nedovšenom i tunjavom! Je l’ mogu već jednom da vodim ljubav a ne da budem porno glumica s pravilnim aspektom i je l’ mogu malo da ne mislim kako treba nego da učestvujem kako mi telo i mozak nalažu! I, naravno, i naslov filma 'Dirty Diaries' bezobrazno asocira na to da je seks prljav! Pornići koje nisu snimile feministkinje, jelte, one što će me naučiti da sam u seksu ravnopravna, su – Jenni u akciji, Pohotna Mary, Slatka Suzy, a meni drugarice feministkinje podmeću Prljave dnevnike! Htedoh da linkujem al’ ukucajte sami. Izmedju ono malo, što treba da razbudi maštu, videćete naskok muškarca na ženu kao da skače na pomahnitalu svinju odbeglu iz svinjca, zbog čega bi ja najverovatnije pisala tužbu za razvod pošto se izmaknem da ljubimac razbije nos! I naravno, neizostavne jagode. Jebeš seks bez jagoda! Al’ feministički je!

Tri crtice iz života Mahlat

Mahlat — Sat, 12 Sep 2009 19:31:45 +0000

I Ljubimac danima usta ne zatvara, nikako da nahvali neku koleginicu, nešto ga fascinirala. Ja trpeh, trpeh, pa konačno rekoh da vodi računa šta radi da ga ne bih pratila u školu i sačekivala posle škole da ga sprovedem kući, što da ga ne udare kola, što da on ne cilja koleginicu. Šta ti je, bre, kaže ljubimac, ona je matora, ima četr’es ’ tri godine! Umal' ga ne zaklah, ja, bre, imam čet’res’ šes’ ! II Bivša učenica koja se ubila šaljuči milom profesoru poruke, usred noći – Profesore, a zašto mene niko ne voli, a profesor se ubio sekirajući se, tako nevoljena završila školu, startovala danas profesora na FB, prezentovala mu sliKice i pitala – Profesore, jesam porasla? Profesor buljio u slike, ja u profesora – Odgovori joj, mili profesore, sa’ću te definitivno zakoljem! III Mega market. Ja milom profesororu – Dosta, bre, više, ko će to da odnese kući. Prodavačica meni – Pa šta radi ta mladost pored vas! Od sutra nosim majicu: Ovo pored nisam rodila. Seksulano ga iskorišćavam i moj je!

Ja, moj muž i njegova bivša

Mahlat — Sun, 13 Sep 2009 07:46:46 +0000

Neraskidivo vezani istim prezimenom i na istoj adresi. Kad se moj mili ljubimac traumatično razvodio i delio zajednički stečenu imovinu, trajalo to danima sve protkano nemogućim zahtevima da on njoj mora da plaća alimentaciju, da mora da joj da pola stana, da mora da joj vrati izgubljene godine, sve tako nešto. Toliko ga je mrcvarila, valjda je to normalno prilkom razvoda, da ljubimac počeo da poboljeva, bio spreman da joj da pola stana ikao je njegov, stečen pre nje, i alimentaciju iako ona radi i iako je imala veću platu od njega. Videla žena u nekom filmu i tražila. Boli je uvo što nema prava. Inače, koliko sam upoznata ona je mnogo volela ljubimca dok su se zabavljali. Kad su postali bračni par on joj više nije bio ljubav nego cimer, sve je tačno znala ko se koliko puta istuširao, koliko je struje potrošio i ’leba pojeo, tražila da se plaća po pola. I izgubila muža. E, kad su se razvodili, nekako je ispalo da ljubimac ništa nije privredeo toj kući, ona je pakovala, pakovala, pakovala, dok nije sve popakovala. Ljubimac rek’o – Nek’ nosi, kupićemo. Ma nek’ nosi, kupićemo al’ mene nepravda nervira. Al’ ’ajde, njegova žena, njegove stvari, šta me briga. I tako se ona pedantno spakovana, misleći valjda da je time naplatila četiri izgubljene godine braka, i iselila. Ja pošla kod ljubimca i on mi usput, sav izbezumljen čega se sve setila, javio da je – bre, i varjače odnela. Ja, besna, k’o ludak neki, uletim u prvu radnju i kupim varjače. Moja majka je pričala da je počela da se kući od kašike i viljuške, e pa ja sam od varjače. Došla, prazan stan, samo ljubimac unutra. Ceo. Inače sam bila pod stresom da će bivša polazeći da kaže – E, pola od ovoga je moje – i da odnese svoju stečenu polovinu ljubimca. Gori moj ljubimac od temperature, valjda na nervnoj bazi, pitam ga što, bre, nisi skuvao neku supu – Iz čega da je pojedem – zacvili ljubimac. Počnem ja da otvaram, bog te mazo nema ništa, ni kašilka, ni tanjira, ni čaša, ničega! Nadjoh samo jedan tučak za meso i to bez drške. Sunce li ti ’lebovo, daj adresu da joj pošaljem ovaj tučak, bolje da ga šaljem nego da joj nosim, nateraću je da ga proguta! Jeb’o je tučak, da je jeb’o, da je ceo pa da se ne nerviram. Elem, šes’ meseci spavasmo na podu, živesmo na autoputu izmedju Beograda i Kragujevca i ja se, najzad, doselih, napunismo taj prazan stan i počesmo da živimo. Ja mislila samo on i ja al’ jok, živi i ona. Još uvek prijavljena na ovoj adresi. Ovde dobija pozive za glasanje, opomene iz banke, turističke brošure, sve šta nekome padne na pamet da joj pošalje. Zovu je iz stranke da priupitaju da li je još uvek njihov glasač što me odmah izbezumi, ne zbog poziva nego zbog stranke. Tri godine pošto je otišla još uvek je traže drugarice, ih, pojma nisu imale, pa kako, pa zašto, jebem ti drugaricu koja ne zna da se razvela pre tri godine. Ja ljubazna, sisam ta vesla koja su mi podmetnuta u obliku neobaveštenih drugaricama, otpatim sa njima što se razvela, saopštim da pojma nemam na kojoj adresi je gospodja i odgovorim da ću vro rado da joj prenesem pozdrave kad je budem srela. Sa bivšom svekrvom se druži, to je neka neraskidiva ljubav, a ova nas pedantno obaveštava kad je kupila kola, kaput, gde je ručala, koliko je kila oslabila i kako je sad riiiiba, da ne poveruješ. Vrhunac sam doživela kad mi postaviše pitanje – A šta ti misliš, što ona još nema nikoga? Jebi ga, pojma nemam, al’ ako joj ide teško mogu da pripomognem, ću da provodadžišem samo da mi nestane iz života sa sve kolima, drugaricama i savršenom linijom. Poručivasmo joj da se odjavi, neću bre više vodu da plaćam i za nju, neće žena. Juče joj stilgo nešto iz banke. E, vala, nećeš ga majci više, rknem ono neotvoreno u kantu i prisednem da je tražim po fejsbukovima i ostalim mrežama. I nadjem je! I dok sam razmišljala, da l’ da joj napišem ljubavno pismo il’ da osnujem neku grupu, šta da radim, bre, ljubimac mi se udvarao – nemoj, bre, pusti je, pusti je, pusti je... Danas ćemo da razmatramo kako se pušta neko ko neće tebe da pusti. I na koji način može da se umoli bivša da postane i bivša stanarka. I kako da smanjimo račun za vodu. I da l’ je lepo da na spisku stanara svi mogu da vide da ima dve žene k’o dvoglavi Arapin.

Ljudska prava za monstrume

Mahlat — Sun, 13 Sep 2009 12:13:00 +0000

Unapred se zahvaljujem svima koji će ovaj predugačak post pročitati do kraja (nisam mogla sažetije), ovo je ono o čemu svi moramo da mislimo. Jednom sam, u jednoj fenomenalnoj knjizi, pročitala savet dat deci koja bi se nekim ludim i nesrećnim slučajem našla u situaciji da im neki čika ponudi “bombone”, a savet je bio da se ne brane, ne objašnjavaju, već da vrište koliko ih grlo nosi. Pošto mi, ipak, živimo u vreme visoke tehnologije i velikih izuma kad je, između ostalog, otkriven i seks i kad se definitivno došlo do zaključka da se to ne radi samo kad se žele deca (oni od ranije ga nisu imali ili su to radili dva-tri puta tj. onoliko puta koliko su želeli dece), normalno je da seks zastareva i da moraju da se pronađu “varijacije na temu” da bi bio zanimljiviji. Naravno, dajem za pravo da svako može izabrati sebi seksualnog partnera. Ali, šta reći o onome ko za svog seksualnog partnera izabere dete????!!!!!!! Uvek sam se čudila onima koji se bave psihološkim profilom pedofila a posle toga pokušavaju da ih “izleče” i vrate na neki pravi put. I uvek sam mislila da korov, jednostavno, treba zatrti. Da l' otrovom, da l' sečenjem, da l' električnom stolicom, sve jedno je. I šta nekome znači da se bavi izlečenjem nečega što je neizlečivo? Šta to znači, kad je taj isti oterao u bolest ko zna koliko dece. I uništio im detinjstvo... A, pošto, naravno, sve što postoji na ovom svetu ima i svoju statistku tako je imaju i pedofili. Po toj statistici su oni emocionalno nesigurni i nezreli, i religiozno strašno kruti!!!! Pa rešili da se igraju sa decom! Jel? Nisu se potrudili da emocionalno sazru nego rešili da ostanu deca. Sad, to što imaju više od 50 godina nema veze. I što to nije pravljenje kule od peska, ni to nema veze. Važno da su oni nedozreli pa im to dođe ko neko opravdanje. Luda nauka ova statistika, pa to ti je. A što se tiče ove krute religioznosti, e to nešto nisam razumela. Jel to znači da veruju u Boga? Pa onda veruju i u onu da su svi Božija deca i da će Bog i njih, kad odu na onaj, svet, prigrliti i reći: 'Ajd' ovamo, raj kuka za vama!!!!”. Ma da, kako da ne! Pedofili se usmeravaju na devojčice, često na vrlo male devojčice. Sve više se okreću i ka dečacima što javnost nekako više šokira. Do pre neku godinu, kad su se ovakve stvari držale dalje od očiju javnosti, roditelji su upozoravali ćerke na moguća silovanja, da se čuvaju čika koji im ‘’nude bonbone’’ i evo došlo je vreme da isto upozorenje daju i dečacima. Pedofilima je dovoljno što su deca a imam utisak da su dečaci nepripremljeni da to može da im se desi. Da se bavim time kako neko može da obljubi dete od godinu, tri, pet, deset… niti mogu niti umem za to, valjda, treba imati pedofilski mozak. Ili bar dobar želudac. I, uopšte, kad je pedofilija u pitanju svi se mi bavimo posledicama. Neću da rastežem ko su pedofili, šta su pedofili, zašto su pedofili, svako objašnjenje na koje sam naišla nosi neku olakšavajuću okonost za one koji se sadistički iživljavaju nad decom. A svako objašnjenje mi je nevažno. Jedino što mi je važno je da postoje. Još važnije mi je da budu sprečeni u tim monstruoznim ‘’igrama’’. A to je izgleda nemoguće. Oni će i dalje zadovoljavati svoju najnižu strast, mnogi neće biti otkriveni jer imaju dobro razradjene metode zastrašivanja svoje žrtve, oni koji budu otkriveni će biti kažnjeni. Uglavnom blago i neadekvatno za delo koje su počinili. Krivični zakon Srbije predvidja kaznu za pedofile od dve do dvanaest godina. Ako obljuba maloletnog deteta, u ovom slučaju devojčica, ima za posledicu trudnoću kazna je od tri do petnaest godina. A ako obljuba za posledicu ima smrt deteta kazna je od pet do osamnaest godina zatvora. Ovo ‘’od – do’’ u meni budi samo bes. Šta od – do? Da li to ‘’od - do’’ služi tome da nam pojasni kako taj baš nije hteo da sve to bude sa smrtnim ishodom? Jeste da ja nisam ni pravnik a ni stručnjak za krivični zakon ali, eto, meni smeta to ‘’od – do’’. Prosto kazna treba da bude ne ‘’od - do’’ nego toliko! I gotovo! Jeste li ikada čuli da je kod nas neki pedofil dobio maksimalnu kaznu? Ja nisam. A mnogo puta sam i čula i pročitala zbog čega je ta kazna minimalna. I ne mogu da shvatim. I pitala sam. Jednog advokata. Objašnjavao mi je te olakšavajuće okolnosti u pravu i nije da nisam razumela. Ali kad sam ga pitala šta bi uradio da je njegovo dete žrtva pedofila rekao je ‘’Zadavio bih ga golim rukama’’. Toliko o olakšavajućim okolnostima. Ima ih i prihvatljive su kad nismo mi ili neko naš u pitanju. E sad ovako: u Poljskoj su predložili Zakon o hemijskoj kastraciji pedofila kojim bi im se gasila svaka želja za seksualnim opštenjem. Predlog podržava oko 85% Poljaka. Onih ostalih 15% su liberalni političari i lekari koji naglašavaju da bi se tom hemijskom kastracijom narušila osnovna ljudska prava. Zamislite! Narušavanje ljudskih prava pedofilima! Može li njih iko da nazove ljudima? I šta je sa pravima deteta? Da li pedofilsko pravo nekoga ko je rodjen u ljudskom obliku može da bude važnije od prava deteta? Il’ sam ja mnogo glupa kad su ljudska prava u pitanju. Za Poljacima su krenuli Hrvati i izgleda da će isti zakon biti predložen i tamo ali se oni ograničavaju na pedofile i silovatelje povratnike tj. one koji misle kad izadju iz zatvora – E, odslužio sam svoje sad mogu dalje. I tamo ima onih koji su se odmah pobunili i rekli da to ipak mora da se razmotri sa gledišta ljudskih prava da ne bude da je Hrvatska uradila nešto protiv ljudskih prava a naročito nešto što se kosi sa njenim Ustavom. Predložili su da to ipak bude izborna stvar a to bi izgledalo ovako - pitate pedofila ili silovatelja da li on pristaje na hemisjku kastraciju od koje mu dela koja je činio neće padati na pame,t pa ako se on složi može. Šta mislite da li bi se iko od njih složio?. Da li vam je logično da se neko složi da mu oduzmu mogućnost da se seksualno zadovolji na način na koji voli to da radi? Biće da će zbog ljudskih prava svi oni i dalje moći seksualno da opšte sa decom. Vole brate. I oni u tome ne vide ništa nenormalo. Da je kažnjivo znaju zato se i kriju. A da misle da je nenormalno ne bi to ni radili. Ili bi, u nekom najboljem slučaju, ako osete bilo šta što bi vodilo ka pedofiliji sami potražili pomoć. Nije mi jasno da je toliko teško shvatiti da pedofili uživaju u onome što rade. Da ne uživaju ne bi radili i neće se dobrovoljno odreći toga. Kad proičitam ovako nešto prvo se nerviram oko tih ljudskih prava a posle se nerviram što to kod nas niti kome pada na pamet, niti bi ko predložio, niti bi to, kad bi bilo predloženo, moglo da bude i izglasano i usvojeno. Onako, iz čistog inata pošto se kod nas mnogi zakoni ne usvajaju iz inata i zbog marke cipela koje nosi predsednica Skupštine. Dok oni cirkuzanti tamo utvrde marku cipela ode mast u propast. U nekim zemljama Evrope se bore za to da javnosti budu dostupna imena pedofila kao i informacije da li je osudjivan i koliko. Ni to kod nas ne bi prošlo opet zbog narušavanja ljudskih prava i nekih zagarantovanih tajnosti. Tako kažu. Kod nas vam u tabloidnim novinama to obično bude da ime silovatelja ne bude objavljeno već su dati samo inicijali jer su, naravno, svi nevini dok se po osnovanoj sumnji ne dokaže suprotno a ime roditelja, žrtve pedofila, bude objavljeno puno i to sa nadimkom ako ga ima. Da sve komšije, prijatelji i rodjaci znaju o kome se radi. Vlada Tonija Blera je pre dve godine predložila britanskim Parlamentu da svi seksualni i da im se ugrade čipovi za praćenje kako bi policija u svakom trenutku mogla da zna gde su. Da li bi ti čipovi pomogli i da znaju šta rade u tom trenutku ne znam ali ideja uopšte nije loša. Jeste da su čipovi za praćenje do skoro bili predvidjeni samo za retke životinjske vrste ali, kako rekoh, ko pedofile može da nazove ljudima. I pošto je pedofilima teško doskočiti zbog pomenutih ljudskih prava pedofili u Holandiji su počeli da se politički udružuju i traže svoja prava tj. dozvoljen seks sa decom starijom od 12 godina i liberalniu pornografiju za starije od 16 godina. Da li ovo njihovo udruživanje može i sme da se nazove političkim udruživanjem moja pamet ne može da shvati. Isto tako ne mogu da shvatim da su se u Madjarskoj, evropskom carstvu pornografije, u Parlamentu ‘’klali’’ oko toga da deci od 14 godina treba dozvoliti snimanje pornografskih filmova ako pristanu za to i regularno potpišu ugovor u kome će biti naglašeno da bez sumnje znaju šta rade! Inače kad je pornografija u pitanju kod nas vam stvar stoji ovako – za distribuciju ili prikazivanje pornografskih materijala i iskorišćavanje dece za pornografiju (prikazivanje pornografskih sadržaja deci) kazna je novčana ili zatvorska do šest meseci!!! Ako se deca koriste za snimanje pronografskih sadržaja kazna je od šest meseci do pet godina a onaj ko distribuira takve filmove može biti kažnjen do dve godine. Ništa! Ne daj Bože ( mada je prizivati Boga u ovakvim slučajevima jalov posao, prosto se pitate ako postoji, ako je pravedan i ako sve vidi kako može da toleriše pedofiliju) da se nekome ko odlučuje kolika je kazna dovoljna desi da njegovo dete bude žrtva. Da li bi pokrenuo nešto da kazne najzad u ovoj zemlji za mnoge stvari a naročito za pedofiliju budu adekvatne učinjenom delu? I koliko god se pojedini sprdali sa američkim zakonom naročito ako kažnjavanju treba da bude izložen neko naš oni imaju zakon po kome neko za višestruke pedofilske zločine može da bude osudjen na 1 335 godina zatvora. Doživotno pa koliko izdrži. Bar neće nikad izaći i taj sigurno neće nikada više počiniti slično delo. Ako ne može drugačije ovo je najbolje. Mi ćemo se, sigurno i dalje u ovakvim slučajevima baviti olakšavajućim okolnostima i ljudskim pravima, to je kod nas strašno moderno u zadnje vreme. Ni jedno pravo nije isto za sve. U ovom slučaju ne vidim zašto bi ljudska prava bila ista za one koji se ne mogu nazvati ljudima. Ako to nije politički korektno – baš me briga. Ako ti nije u duhu našeg ubrzanog puta u Evropsku zajednicu da nas ne bi nazvali varvarima i za to me baš briga. Da mene neko pita kao što me niko, nikada, ništa ne pita ja bih glasala za mehaničku kastraciju u najradikalnijem obliku. To sa narušavanjem ljudskih prava na šta se pozivaju borci za ljudska prava i objašnjavaju da se time narušava pravo čoveka na reprodukciju mi samo stvara osećaj jeze.

Polusvet

Mahlat — Sun, 13 Sep 2009 19:15:43 +0000

Ako niste znali definiciju reči polusvet - to su ljudi koji nemaju posla, nemaju izlaza... pa idu u kladionice. Upravo izjavio u Utisku nedelje - Željko Nikač - pomoćnik načelnika Uprave policije.

Mamina princeza

Mahlat — Sun, 13 Sep 2009 21:02:22 +0000

Ima još jedan ispit i gotova druga godina. A ima i ideju da napravi malu, malecnu, sedeljku. Zaslužila je. To ona kaže. Ja mogu da dubim na trepavicama i neću da zaslužim ništa, rekla bi – k’o te ter’o. Odma’ mi pao mrak na oči. Setih se njene prošle male, malecne, sedeljke. To – ona da napravi, svelo se na to da je ona bila nosilac idejnog rešenja a ja izvodjač radova. Ljubimac bio investitor. Bio princezin rodjendan. Ja ustala dok je princeza spavala snom Trnove Ružice, finiširala tortu i javljala se na telefon svim rodjacima, kumovima, prijateljima i prijateljima uspavane lepotice koji su se setili da pozovu. Skinula šlag sa fiksnog i mobilnog telefona. Otrčala da kupim cveće da bi uspavana, kad progleda, prvo gledala u cveće. Sat vremena od jednog grejpa pravila ježa koji je upao u bure maslina. Uspavana se probudila raspoložena i otišla kod frizera. Ja napravila salate i otišla da naručim roštilj. Vratila se, dekorisala sto i na njega stavila sve ono što se neće ugrejati i izgledati k’o pokislo, dakle tanjire, viljuške, salvete, sušeno i koštunjavo voće. Sačekala ljubimca sa spiskom pića koje treba dovući do kuće. Dovukli pretovareni k’o pustinjske kamile. Ljubimica stigla od frizera, od uspavane transformisana u ludaka i konstatovala da smo zaboravili sok od borovnice. Ko je zaboravio otiš’o i da kupi. Sat vremena sam bila izložena torturi – Šta da obučem – što je situacija u kojoj nit’ smem da govorim nit’ znam šta da govorim i u kojoj se stidim što mi je dete golo i boso. Obukla šta je htela al’ tek pošto je mene iscedila i navela na pomisao da pobegnem od kuće. Otišla po roštilj. Dobila naredbu da u osam sati izadjem iz kuće. Obrazloženje: Smor je kad ti majka sedi kući! Napolju kiša k'o pred smak sveta. Ljubimac mi i moja malenkost na silu romantično prošetali po toj kiši. Romantično večerali u obližnjem restoranu gledajući u sat ka'će da se završi ta romantika pa da polegamo. Vreme stajalo. Ja konstatovala kako su mi stopala od celodnevnog tabananja porasla bar dva broja. Zajedno smo konstatovali da ćemo zaspati. Ponovo romantično prošetali po kiši, prišunjali se ispod prozora, pozvali ljubimicu i zamolili je da nas pusti u kuću. Čim smo ušli doživeli smo šok od hrane koja je još uvek stajala na stolu. Deca dok su mala jedu, čim porastu na dijeti su! Samo piju. Ja doživela još jedan šok kad sam videla da je, i pored toga što sam održala skraćeni kurs kako se seče torta, ljubimica istu sekla kao da je gibanica! Sela u jedno ćoše k’o siroče! U neko doba se javio drug iz obdaništa ćerke ljubimice da stiže iz rodnog nam grada. Ljubimac izaš’o da ga sačeka. Kad sam već bila na ivici da zovem miliciju i prijavim da je pobeg’o od kuće, njih dvojica su se pojavili. Bila neka racija, ljubimac natrčo bez lične karte, jedva dokazao čiji je. Tešila ga da nisam baksuz k’o što je sebi uvrteo u glavu, samo zato što ga je za nepune tri godine braka milicija četiri puta ispitivala čiji je i šta će sam na ulici, što mu se za tries’ dve godine koje je proveo bez mene nije desilo ni jednom. Ljubimica se obukla i otperjala u noćni život. Ja skuplajla tanjire i čaše. Usput razbijala za sreću. Konstatovala da imamo višak kišobrana u svim duginim bojama. Kad sam zaspala pojma nemam. Svanulo, ja se trgnem, pozovem ljubimicu spremna da aralučem. Ljubimica sa telefonom, sva sludjena, izletela iz sobe da vidi šta se desilo. Ljubimac skočio takodje sludjen. Oboje održali predavanje kako nisam normalna. Oboje se vratili u krevet. Kad su ponovo ustali bilo je k’o da ništa nije bilo. I sad treba opet…

''Ali'' - nepromenljivi veznik koji mnogo košta

Mahlat — Mon, 14 Sep 2009 07:16:19 +0000

Upravo sam otkazala svoju kolumnu koju sam pisala četiri godine. Osećam se malo posrano i prazno. Ovo me koštalo živaca i kuvalo se u meni dobra tri meseca a od pre par dana je počelo da kipi. Malo sujetno, ali zamislim se i dodjem do zaključka da sa ovo malo pameti ipak dobro lajem a to ima svoju cenu. Raznorazne cene, ne samo onu novčanu. Kolumnu, nažalost, bije loš glas, ipak je to lični stav, i kako kažu, ima ga svako, isto kao i zadnjicu, često se ne uzima za ozbiljno čak i kad napišeš najozbijniju stvar. Kad si kolumista, trpiš da ti svako secka tekstove, bije te po ušima da paziš šta ćeš napisati, moli te da napišeš nešto o čemu nikada ne bi napisao ni reč, i zaboravlja da nisi ničiji lični kolumnista nego samo kolumnista. Sa stavom, mišljenjem, kakvi god oni bili. Ako će mi neko naručiti mišljnje mora dobro i da ga plati. Pisanje za narod je vrlo zeznuta stvar. Nosiš strahovito veliku odgovornost za ono što si napisao ali niko ne shvata kolika je odgovornost za ono što nisi rekao i napisao, što si sačuvao da ti truli u stomaku i što ti nabija grižu savesti – a kog djavola pišeš ako pišeš namenski – a sad svi ručice gore pa da zapevamo. Lepo sam počela da se gušim. I primetila kako sve manje znam šta hoću da kažem a u stvari savršeno dobro znam samo što ne umem tudjim rečima i iz tudje stolice. Nisam baš uvek bila pametna, nisam uspela ni sve da sačuvam, ali sebe, svoju pamet, kakva god da je, moja je, bre, i svoje mišljenje mogu. Nekako mislim da je i ovo moje Mahlatno (Laletova kovanica) postavljanje tekstova na blogu bila samo histerija – ostani što jesi i kad pišeš o seksu i kad neuko, jebote, pišeš o politici. Mislim, ovako blesava uopšte ne kapiram koja je kurva ta politika. Pa treba da joj se pridružim u kurvarluku! E, neću. Kurvam se sama, kako najbolje znam i umem. I od danas sam elitna kurva samo za elitu, one malobrojne koji još uvek imaju mozak. Hoću reći, od danas sam samo blogerka. Do se ne pojavi neko ko neće reći – Jesi u pravu, ali... Smučilo mi se ’’ali’’. Mnogo košta u ovoj zemlji.

Po jutru se dan poznaje

Mahlat — Mon, 14 Sep 2009 20:16:50 +0000

Jutros sam se, posle, ti si Mahlat budala nevidjena, somesomskinadsomovima, popela na najveše štikletine koje sam mogla da izbunarim, rešena da se izgidnem iznad situacije, i krenula u osvajanje sveta. Odma’ da vam kažem da sam osvojila djoku ćeramidžiju. Ovo se možda piše i Djoka Ćeramidžija, pojma nemam, a znači da nisam osvojila ništa. A ne znam ni ko je ili šta je Dj.Ć., to je moja baba koristila kad nešto ne može ni pomoću trikova – ‘Oćeš, djoku ćeramidžiju! Znači djoka ćeramidžija je mitsko neosvojivo biće, tako nešto. Mućak. Golub na grani dok se ti zadovoljavaš vrapcem. I srećan si da srećniji ne možeš biti. Sve dok ti se golub ne pokaki na glavu. I tako, krenula, obrćem nogama kuglu, mislim se, evo me svete, i definitivno pobesnim. Svet gleda svoja posla ne osvrće se na moje osvajačke pohode. Svako jutro prolazim kroz prolaz Doma sindikata i svako jutro tamo čovek stoji, peva i svira gitaru. I svako jutro kad prodjem peva ‘’Poželjelaaaa žuteeee dunjeeee…’’, il’ zna samo tu pesmu il’ mu ja nepogrešivo ubodem satnicu kad šta peva. Kako ga čuh jutros da žali što će Fata da mre bez žutih dunja, tol’ko sam pobesnela preko onoga što sam već bila besna da mi došlo da se prostrem onde ispred njega i da ne ustajem il’ dok ne promeni pesmu il’ dok ne donese žute dunje. Koje sam sreće ležala bi tu ko Fatma na nosilima, jedno tri godine, pa prohujah samo streljajući ga pogledom dok je on zapevao – Amaaaan, amaaaan. Krenuo dan, k’o da je ponedeljak. Onda sam se setila da bih mogla da častim sebe tako pobesnelu pa umesto da idem pravo skrenula desno i naletela na sveopštu gužvu. Saznam da je neki mučenik sebi odsek’o prst i odma’ okrenem nalevokrug da se stvarno ne prostrem ako ugledam onaj prst, pa da novinari dobiju još jednu priču – Osetljiva Srpkinja, neočeličena tokom prohujalih rajskih godina, pandrknula u nesvest zbog običnog prsta. I to s leve ruke. Usput dobila tristoti flajer koji liči na novčanicu od hiljadu dinara, na kojoj piše da mi neka škola stranih jezika poklanja milion dinara a na kojoj se Djordje Vajfert beči ko da ga neko nagazio u prevozu. Milion mi poklanjaju tako što ću jedno dva’es godina da idem kod njih i učim sve jezike sveta sa narečjima pa ću tako da uštedim taj milion. Inače oni ne daju ništa. Sem znanja, naravno, ako si kreten pa padneš na onaj kretenski flajer na kome te obaveštavaju da neće da te nauče ništa ako se doživotno ne pretplatiš. E, a onda sam dobila još jedan mobilni telefon, da budem dostupna kad god rešim da budem nedostupna da ne bi slučajno došlo do smaka sveta. Gledala u onaj telefon i molila se da crkne odma’ da ga ja posle ne bi primoravala i slučajno ubacivala u mašinu za pranje veša. On nov, radi sve pevajući. Otvorila blog i prenerazila se od hiljaduitristotog spama koji počinje sa Задараво друг! – tako nekako, u kome, mene druga, neki ludak obaveštava gde mogu erotski da se edukujem ako slučajno nisam. Otvorila mejl i našla poruku – Zvaču te danas. Otpisala sitnu knjigu – bolje da ne zoveš, danas ujedam. Stvarno, virtuelno, kako god ’oćeš! Dobila poruku od nekoga ko mi je napisao da je on onaj od sinoć ’’u kapici’’. Buljila u onu poruku, buljila, sve dok nisam dobila drugu – Greška! Pošla kući pa ponovo rešila sebe da častim kad već pre toga nisam mogla i krenula prema radnji u kojoj kupujem tašne. Stigla, radnje nema. U prevozu sam bila ubedjena da će do kuće da mi se upali dupe, nešto je grelalo ispod mene, grajalo i grejalo, sve dok me nije zabolela glava. Tako da znate, ako vam nešto greje dupe zaboleće vas glava. To možda nije normalno al’ se meni desilo. Udjem u kuću, ljubimac se osuo, spopala ga neka alergija al’ samo po licu. Izgleda k’o pčelarski pripravnik koji je zaboravio da stavi onu kapu na glavu i namakne onu mrežu preko face. Otplakala turu. Napravila palačinke jerbo trenutno traje košarkaška utakmica u kojoj Turci vode a ja imam tri poluležeća muškarca u kući. Pre dva minuta sam dobila mejl da će neki ludaci da me nauče kako da postanem samouverena i da će zauvek da uklone moj unutrašnji glas koji mi govori - "Ovo ne možeš! Opet si pogrešila! Pogledaj se, nisi ni za gde!" Popizdela na kub! I živa se istraumirala. Mislim tek je ponedeljak a ako se po ponedeljku nedelja poznaje bolje da se ubijem. A možda ću i da se napijem.

Seksualno frustrirani delfin

Mahlat — Tue, 15 Sep 2009 06:44:12 +0000

Noćas legla i bludela u mrak. Nisam trebala ni da ležem, stara stvar je da se moj san još izvesno vreme druži sa onim sa kim ja više neću. Pokušala nešto da gledam, svuda krv, znoj ,suze, ajd’ reko’ da se prebacim na National Geographic i da zaspim gledajući kako u životinjskom svetu sve ima svoj red i poredak, zna se ko koga jede, ko se koga plaši, i tako stolećima i stolećima. Preživljavaju i ništa im ne fali dok čovek ne reši da počne da ih spasava od izumiranja i one naglo počnu da nestaju. Svačega sam se nagledala u tim besanim noćima i svašta mi palo na pamet. Gledajući kako je pingvinska zajednica uredjena onako kako mi nećemo biti nikada, danima sam bila pod utiskom, kako je moguće da pingvini mogu a da mi, jedina svesna bića na svetu, ne možemo. To me navelo na debelo razmišljanje da neke stvari treba prepustiti instinktima jer kad počesmo svesno da ih uredjujemo postadosmo totalni divljaci. Gledajući lignje kako svetle tokom parenja živa sam se pojela što i nama priroda ne dade tu mogućnost da svetlimo, i tokom ’’parenja’’ a i malo posle toga, pa da znamo što su raznorazni nadrndani. Čim primetimo da se istresaju na druge i da dugo nisu zasvetleli treba da ih pošaljemo na ’’oporavak’’, da to, bre, bude radna obaveza. Kad bi tako bilo uopšte više ne bismo imali došaptavanja po kancelarijama – Ovaj, izgleda, odavno nije ništa..., ili – Ovu, izgleda, odavno niko nije... Llignje su, valjda, pre ljudi stale u red kod Boga pa dobile svetlo. Prvi čovek je za to vreme grickao jabuku i sve što je uspeo da vidi je da je go. I do danas ostao na tom nivou. Noćas, na programu - orke i delfini u zanosnoj bazenskoj igri sa ljudima. Da se njima igralo sa ljudima čisto sumnjam, al’ šta će, jadni, moraju kad su ih nabili u bazen. To da životinju strpaš u bazen gde mora da glumi glupog avgusta je ljudska izmišljotina ali oni lepo objasniše da životinje, koje god vrste, prosto uživaju da se igraju sa ljudima. Sve sede i čekaju kad će da se pojave ljudi i iščupaju ih iz prirodnog staništa da bi nama objasnili kako ih je priroda greškom strpala tamo gde jesu i kako ćemo ih mi učiniti mnogo srećnijima. Isto onako kao što smo i sebe. I tako, gledam ja kako se orka igra sa nekim dok gomila naroda okolo uzdiše što ne može da se priključi igri, sve dok orka ne poče da tumba onog po bazenu, da ga baca, naskače na njega, i taman kad sam mislila da će da ga pojede objasniše da orka ima ’’teranje’’, da je seksualno uzbudjen! I da sve to nije obračun nego ljubavna igra. Šta zna orka od nekol’ko tona, da to ne može sa čovekom od osamdesetak kila. Oprostiše orki i zvukoše onog iz bazena seksualno neiskorišćenog al’ malo sludjenog. Ista priča sa delfinima. Strpali delfine u bazen da zabavljaju babe i malu decu i desi se što se desi. Mislim udvaranje delfina zaludnoj gospodji koja je sve u životu probala sem da se igra sa delfinima. E, ako niste znali, delfini ’’vrlo često osećaju seksualnu naklonost prema ljudima’’. Da l’ to osećaju i u morskim dubinama gde čoveka nisu videli ne znam al’ u bazenu osećaju. Objasniše kako to uopšte nije primereno. Jelte! Pa objasnite to delfinu kad ga uhvatite – da ćete ga strpati doživotno u bazen odakle mora da se smeška ljudima i igra se sa loptom, da zaboravi na parenje. Što mu je to nagonska potreba, nema veze. Bolje da se bavi humanitarnim radom, da zabavlja svoje mučitelje. Snimaše onog mučenog delfina, snimaše, usnimiše mu neke ogrebotine i rekonsturisaše zločin. Delfin je najverovatnije bio žrtva pohotne delfinke pa je seksualno frustriran. S tom frustracijom su ga, ne vodeći računa o njegovom psihičkom zdravlju, ubacili u bazen gde je on pokušao da se ’’osveti’’, mučenik, pa spopao jednu babu. Sve, bre, isto kao kod nas ljudi, kad prave psihološki profil serijskog ubice koji pre ubistva siluje svoje žrtve. Oprostiše i delfinu. Ja zblanuta. Uhvate delfina, iščupaju ga iz prirodnog staništa, muče ga gladju sve dok ga ne nauče da može da jede samo ako prethodno pokaže svoje baletsko umeće, jednu prosečnu piruetu, posle čega dobije ribicu, i na kraju mu oproste što ima prirodne nagone. Prethodno ga registruju kao seksualnog napasnika. Mi, ljudi, nevini. Kao uvek. Čim negde zabrljamo pravimo psihološke profile svojih žrtava. Samo čekam kad će neko da napravi psihološki profil Boga i da kaže – on, bre, uopšte nije bio uračunljiv. Mislim, sve je zabrljao kad je stvorio čoveka. Time bi neko ozbiljno mogao da se pozabavi. Da najzad saznamo koja je vrsta ’’teranja’’ kad čovek zlostavlja životinje.

Rodno senzitivna blogerica

Mahlat — Wed, 16 Sep 2009 07:54:36 +0000

Pre tri godine me poslali na seminar o rodno senzitivnom jeziku. Taj seminar je bio još jedno ’’dešavanje’’ na kom su mi otvarali oči i obaveštavali me kako sam diskriminisana i u životu i u jeziku zbog čega treba svoj život da posvetim ljutoj borbi da budem ravnopravna sa muškarcima ako ne i da se izdignem iznad njih. Pa onda eventualno da diskriminišem ja njih. Za polnu ravnopravnost se izborismo još nam je ostala samo jezička pa da zapevamo. Odmah da vas obavestim da sam posle tog seminara, nevezano za to, napisala čitav rad o ženama u medijima što je iziskivalo da pročitam tone i tone literature a sve to je pomoglo da mi se priča o diskriminaciji žena u medijima na odredjen način smuči. Uopšte me nervira to ubedjivanje da sam diskriminisana al’ nesvesna svog ponižavajućeg i beznačajnog položaja iako se ne osećam tako. Elem, seminar držale dve trenerice. Tako su se predstavile. Taman kao da neki muškarac drži predavanje o cepanju atoma i predstavi se prisutnima kao trener. Da je srpski jezik rodno senzitivno uredjen ovde dve bi valjda bile predavačice, pošto nije trenerice su iako nismo ništa vežbale. Mislim čak je i instruktor joge – instruktor a ne trener. Obe obučene da ne možeš da provališ kog su pola, da ne rekoše da su trenerice ja bih sve vreme pogadjala jesu li žene ili muškarci ali to je valjda bilo u duhu seminara – nisu ni one, ni oni nego su obe ono. To je bilo prvo iznenadjenje. Drugo je stiglo u vidu objašnjenja da smo mi žene izmanipulisane u medijima, podeliše nam novine, što domaće, što strane i upozoriše nas da obratimo pažnju kako su na prvim stranama svih novina muškarci sa tašnom i mašnom, a na poslednjim dekoltirane žene u raznoraznim pozama nezavisno do toga da li su političarke, pisci, pevačice. Kako moja mala pamet shvata, krivi su mediji što su objavili sliku gospodje koja ozbiljno priča ali se neozbiljno oblači što dovodi do toga da je, jelte, neozbiljno i shvatamo, po onoj – odelo čini čoveka, to jest, ženu. Odmah sam stavila primedbu, pošto sam ja odavno shvatila da me čovekom čini ono što govorim a ženom ono što sam obukla, na sve razgovore, pregovore i ostala dešavanja idem zakopčana do grla da bih akcenat stavila na reči a ne na dekolte. Valjda to mogu i ostale žene, ako neće, ne može biti kriv muškarac koji obraća pažnju na ono što mu upada u oči, ponajmanje fotograf koji usnimi dvadeset santimetara suknje pa onda mediji koji se drznu da to objave. Tema čitavog seminara je bila muška dominacija u medijima, politici i bogom danih muških zanimanja, za šta su žene nesposobne i zbog čega su muškarci sve više mizoginični što ja uopšte ne primećujem pa opet uložih primedbu. Objasniše mi da sam modelovana tako da ne vidim kad muškarci žele da me potisnu i obezvrede kao ljudsko biće. Možda sam naopako modelovana, ali ja nikada nisam imala ni jedan jedini problem u komunikaciji sa muškarcima dok sam sa ženama, koje su pokušavale da me nauče – iskoristi bre, što si žensko - imala milion. Na kraju se nekako dohvatismo i teme seminara – diskriminacije žena u jeziku i totalne rodne neravnopravnosti. Muškarci su, bezobrazno, svim titulama i većini zanimanja dali muško ime koje nema svoj parnjak u ženskom rodu. Nažalost, posledica viševekovne tradicije koja je ženu držala uz šporet uzima svoj danak. Pobuna! Rat muškarcima! Mi hoćemo i možemo da budemo ravnopravne u jeziku! U mozgu mi se već ozbiljno kuvalo s tendencijom da proključam jer me silovanja bilo kakve vrste izbezumljuju. Elem, sve reči moraju da dobiju ženski rod. Teko onda će muškarci priznati da nas priznaju kao ravnopravne. Je l’ ima neko nešto da pita? Imam ja. Što, bre? Zato što je glupo i zatucano da stojim ispred ordinacije, da mi sestra kaže da udjem kod ginekologa, ja udjem kad tamo nije muškarac nego žena a ja psihički nepripremljena. Ma, ’leba ti! Uvodnjenjem rodno senzitivnog jezika ulaziću kod ginekološkinja, dermatovenerološkinja, psihološkinja, urološkinja i neuropsihijatrica. Kao da ulazim kod čudovišta a ne kod stručnih osoba. Sudiće mi sutkinje, taksiraće me vozačice, taksistkinje (valjda), i sve tako jezik da polomiš sa željom da ogluviš i ne slušaš ove veštačke rodno senzitivne reči. Žene moraju da se ’’utope’’ u muškarce i da postanu vidljive. Vidljivost je inače gorući problem! A to ćemo uraditi pažljivim ’’planiranjem i rukovodjenjem’’ jezikom! Pa će jednog dana možda biti gotov taj rodno senzibilan rečnik (ako nije, ne pratim više situaciju) koji će me postaviti gde mi je mesto. Je l’ ima neko pitanje? Imam ja. Šta će biti sa svim onim rečima koje postoje samo u ženskom rodu, hoće li i muškarci biti rodno ravnopravni u jeziku? Eeee, Mahlat, glupa li si, pa to ne postoji! Jel? Kurva, radodajka, raspuštenica, prostitutka... Dobih objašnjenje da postoji reč kurvar pa ja njima objasnih da je kurvar dasa, mangup, muško sto posto, i da nema ni približno tumačenje kao reč kurva. Ako nekog muškarca nazovu radodajko što zvuči blesavo isto kao otorinolaringološkinja, misliće da je galantan a ne da deli celom selu svoj polni organ kao radodajka. Raspuštenica bi bio raspuštenko a reč raspuštenica je inače reč koja je neprevodiva na druge jezike jednom rečju. Moraš da se polomiš da objasniš kakva je to razularena životinja koja se najzad oslobodila bračnih okova na radost opet celog sela a na mržnu svim ostalim ženama koje su garant’, nema sile da nije, izmislile ovu odvratnu reč. Govorim odlično jedan strani jezik i sva sam se uplela u moral, predrasude i balkansku kuturu i čoveku kome sam objašnjavala nije bilo jasno. Hoćete ravnopravnost, dajte ravnopravnost. Zahvališe mi se i rekoše mi da sam izminirala seminar i da više nikad neće da me zovu. Ne bi vam ni došla. Neće da mi da muž! Dominiraće mojim životom a smislićemo nas dvoje već reč pa ćemo vam proslediti predlog da je uturite u rečnik! Sledeća tri meseca sam pod prinudom (nema tu laganog prilagodjavanja, ravnopravnost je u pitanju) pisala rodno senzitivnim jezikom da ne bi nikoga uvredila, izmišljala reči, krstila se samoj sebi i na kraju rekla – ja ili pišem, kao i do sad, ‘’muškim’’ jezikom il’ odustajem. I da urednica, moja silovateljica, jelte, piše kako ‘oće, ja ne umem! Na kraju, meni je svejedno da li se osoba koja me na nešto primorava zove silovatelj ili silovateljica a ja sam sasvim zadovoljna kako me muškarci rabe kroz rečeničke konstrukcije. Kako rekoh, žene su te koje onu drugu a onda i same sebe diskriminišu, statusno, životno, jezički, kako god hoćete. Ne potiskuju nas muškarci nego smo ih, svojim ponašanjem naterali da nas potiskuju sve zbog one – iskoristi, bre, što si žensko! Ne može i jare i pare. Žene će morati da se odluče. Napominjem da ovaj tekst nema nikakve veze sa stvarnom diskriminacijom žena u svetu o čemu sam već pisala, ima iskljčivo veze sa trenutnim sprskim trendom – tranzitirajte ka Evropi uz pomoć raznoraznih NVO koje će vas ubediti da vam se dešava i ono što vam se ne dešava. U prilog rodno senzitivno prilagodjavanju, natpis iznad kase u jednom mini marketu: Robu kupljenu u drugim prodavnicama pokažite kasirici.

Zašto je dobro biti ljubavnica

Mahlat — Wed, 16 Sep 2009 21:44:23 +0000

Večeras smo Elektra i ja malo pretresale ženska pitanja, dileme, muke i sizifovske životne situacije i slatko izogovarale žene. Muškarce smo hvalile, što naše, što tudje, ko je štucao da zna da je bio tema. Osvrnusmo se ja jednu neverovatnu situaciju u životu žena. Ona udata. Ubedjuju je – što si živela., živela si, sudnji ti je dan doš’o. Umrla bi al’ joj se ne umire, a naročito bi umrla kad se nadje u situaciji da joj se udvara neki muškarac a njoj na čelu ne piše – Udata sam, ’de si navro! A mora da odgovori čoveku na udvaranje, jal ’oće, jal neće. Trepne i kaže udvaraču – Šta ti pada na pamet, ja sam udata žena! Elektra i ja se složismo da muškarcima svašta lepo pada na pamet i da je glupo pitati ga šta mu to pada na pamet jerbo statistike dokazuju da muškarcima jedna te ista stvar pada na pamet svakih sedam sekundi. Ne uspesmo da odgonetnemo šta znači ovo – ja sam udata žena, mada smo postavile nekoliko mogućih teza: bih al’ nemam kad bih al’ ne smem, ubiće me muž ’oću al’ da niko ne zna zakuni se da nećeš nikome da kažeš, kaži dabogdacrkoiočimiispaleakozucnemnedigomisenikadvišeuživotu! Tu nam pamet blokirala i nismo uspele da odgonetnemo ovu izjavu. Ko zna neka kaže. Ko ne zna neka čita zašto je dobro biti ljubavnica. Prikupila Mahlat pažljivim slušanjem drugih žena koje se bile glupe, glupe, pa se odjednom probudile k’o pametne i rešile da žive. Biti ljubavnica je super jer je reč ''ljubavnica'' izvedena od reči ljubav a ne zna se odakle potiče reč supruga, on će vas voleti onakvu kave jeste - kakve god da ste drugačije ste od onoga što već ima u kući, ne morate da mu perete čarape i gaće - to radi neka druga umesto vas što za vašeg muža misli neka druga, to jest, za njegove čarape i gaće, ne morate da mu kuvate - javlja se kad mu se radi ono što kući ne radi nikada, žena mu je k’o sestra, što opet za vašeg muža misli neka druga, ubeđivaće vas da ste izvrsna ljubavnica a da mu je žena ''daska'' čime kod vas postiže efekat ''kvasca'' a vi ćete biti ‘’daska’’ u nekoj drugoj ljubavnoj priči, nikome neće pričati o vama čime postiže da ostane u vašem krevetu a vi ''na dobrom glasu'' a vi ćete isto tako lepo misliti o onim drugim ženama, vodiće vas u panoramsko razgledanje mile nam domovine jer vam je u rodnom gradu nesigurno tako da ćete upoznati domovinu i ''više je voleti'' a sve to pruža mogućnost da sretnete nekoga koga ne biste smeli jer i on vodi svoju ljubavnicu u panoramsko razgledanje, neće vas noću uznemiravati porukama zbog čega ćete imati želju da mužu stavite jastuk na glavu, jer će mu biti frka da mu ne odgovorite, u njegovom telefonu će vaš broj biti zamemorisan pod muškim imenom tako da imate čast da birate ime koje bi ste voleli da nosite da ste muško, ubeđivaće vas da sa ženom nema seks od kako je vas upoznao u šta možete da verujete samo ako ni vi nemate seks sa mužem. I sve ćete ovo trpeti do trenutka dok njegova žena ne ostane u drugom stanju što će vas kao njegovu ljubavnicu koja to nije radila sa svojim mužem potpuno poraziti, osećaćete se prevareno i obelodaniti svim drugaricama koliko ste bile glupe – kakosammogladamuverujemjeboteeeeenapravioženidete! On će vas uveravati da je bio pijan, drogiran ili silovan - svakako nesvestan radnje koja mu se desila u rodjenom braku. U ovo možete da poverujete zavisno od toga da l' je povremeno gubio svest i kad je bio sa vama. I ako utvrdite da je lako silovati ga. Ovde negde se ljubavna radnja završava a žena, do juče, ljubavi vašeg života za vjek i vjekova ostaje obeležena kao kučka koja vam je rasturila vezu, našla baš tad da ostane u drugom stanju. Pa vi vidite...

Onanisanje i druge bajke

Mahlat — Thu, 17 Sep 2009 22:39:01 +0000

Ponekad se smrkne pre nego što svane a noć postane previše duga. U ljubavi je najlepše ono kad se penješ uz stepenice... Rekla je jedna žena. Kad kažem muškarcu u toku noći da ga volim ja to iskreno mislim ali ja ne mogu garantovati da će tako biti i ujutru... Ovo je rekla neka druga žena. I sva vam je poenta u tome. Mnogi su propustili neke lepe trenutke brinući o tome šta će biti ako bude i tražeći garancije koje ne postoje čak i kad neko tvrdi suprotno. Zato, svi oni koji nisu neka počnu da se penju nekim stepenicama. Gore se možda neće desiti ništa. A možda će se desiti svašta. Sve zavisi od talenta. Ako vam padnu na pamet: moranja takotrebanja red i poredak pravila... vi ipak sabotirate sebe. To vam je sabotaža najgore vrste. Ne zaboravite da pravila pišu drugi. I da za njih ta pravila obično ne važe. Ako baš nemate hrabrosti zažmurite i živite život u svojoj glavi. Tu niko ne može da vam udje. Jer, mnogima život zavisi od tudjih očiju. I jezika. Oči često vide ono čega nema a jezik sve to nakiti do opštenarodne tragedije. A sve skupa vam je to ipak komedija. Sad, svako može da bira - da za narod statira u kukuruzu ili da bude glavni ''glumac''. U životu i situacijama koji nemaju garancije. Sve je neizvesno sem jedne stvari. Dotle je stvarno glupo sedeti i čekati. Ako baš ne možete drugačije slušajte nešto dobro. Život je mešavina raznih stvari. Ponekad, u sitan noćni sat, misli igraju neku svoju igru. Egzotičnu. Ovo što sam napisala svako može da shvati kako god hoće. Da je, na primer, pun mesec k’o što nije. Da me lomi PMS. Da se u ovome krije neka velika tajna iako su najveće tajne uvek pred očima. Da je sve ovo neka bolest koja će tek dobiti šifru. Da moj muž ima ljubavnicu. Da ću ja iz osvete naći ljubavnika. Ima toliko mogućnosti. Važno je izabrati. Posle sve ide lakše.

Kome je bolje

Mahlat — Fri, 18 Sep 2009 18:42:09 +0000

Večita dilema da l’ je bolje biti žena ili muškarac, imati penis il' ga nemati nikako da dobije odgovor. Je ‘l njima bolje u životu što ga imaju il’ nama što ga nemamo. Bolje je nama. Smislila ja posle višegodišnjeg razmišljanja. I rezimirala. Mogu da ga imam kad god hoću i to u različitim veličinama a isto tako mogu da ga eliminišem kad god hoću da obučem, na primer farmerice. Mogu da ga zamenim ako ne valja, tj. ako ne radi dobro, reklamiram ga i dobijem nov, novcat. Mogu da mu se podsmevam što mu se uvek vidi da se napalio. Mogu da se bavim kojim god sportom hoću a da ne drhtim da će to biti pogubno po moja jaja bez kojih bi penis bio nekompletan. Ne moram da drhtim da će mi ga neko odgristi ako ispadnem stoka. I, uopšte ne moram da brinem da će u najbitnijem trenutku da zakaže zato što sam sipala u sebe mnogo piva, što moj omiljeni tim gubi, što me šikanira šef. Ne moram u vojsci da piškim sama ako mi je nestandardno mali. I ne moram da brojim godine i računam koliko mi je još godina dizanja ostalo, kad će mi biti potrebna vijagra, VEP, ili mala plava koja nema pojma al' koja lepo trepće i treba da posluži kao eliksir mladosti. I, da ne zaboravim, mogu da se družim sa homoseksualcima a da niko ne pomisli da sam peder.

I muškarci plaču, zar ne (Part I)

Mahlat — Sat, 19 Sep 2009 19:55:15 +0000

Stiže jesen, po blogovima kipi o muško ženskim odnosima, lepo se svašta miriše u vazduhu. Biće da će biti nekog zaljubljivanja što ja, jelte, razumem jerbo sam se i ja celog života zaljubljivala u jesen iako su mi lepo rekli da se to radi u proleće, kad sve cveta, pa posle pišeš patetične pesme. A pošto sam ja malo pisala o muško ženskim odnosima :mrgreen: red je i da ja prozborim koju, da ova neiscrpna tema ne prodje bez mene. Što se muško ženskih odnosa tiče mene je majka učila da su muškarci divna, neotkrivena stvorenja, da nisu svi isti, da su žešći emotivci, da lažu ali da nikad ne lažu koliko to rade žene, da su negde u dubini, kako god grubo nastupali, ipak meke duše. Da slučajno ne budem ovca koja će se udati nevina pa da se ceo život posle pita kako to izgleda sa drugim, da je seks važan kao i sve ostale stvari u zajedničkom životu, da sve u životu mogu sama da uradim i da putujem, i da napravim kuću, svašta, ali da će mi najteže biti da pronadjem onoga pored koga ću da se budim zadovoljna, ne samo seksualno nego uopšte. I, naravno, da nikada ne odstupim od sebe u ime zahteva ’’meni za ljubav ti ćeš’’ pokušavajući da zadržim nekoga jer će me tek to činiti nezadovoljnom. Ako ’oće – oće, ako neće – ko ga jebe! Gotovo vaspitanje. Ja je, jadna poslušah pa bih devojka dvesta godina, osetih čari zajedničkog života tek kad je većina mojih drugarica poćela da se razvodi, da uče da žive i da me ubedjuju da ću nevidjeno govno da pojedem ako se udam. Sa par njih više ne komuniciram jer me nervira pametovanje. Si se zajebala – jesi. Nisi se naživela – nisi. Je l’ se sad osećaš slobodno – osećaš se! Ja odo’ da se zarobim za vjek i vjekova, ako baš ne bude valjalo razvešću se i ja. Sve te godine njihovog braka sam slušala kako sam nevidjeno pametno stvorenje zato što mi niko ne sere, ne pametuje mi, niko mi ništa ne zabranjuje, umal’ mi krunu ne staviše dok sam se ja čudila - brale, ako je brak takva Golgota, što se, bre, ne razvedete pa i vi da budete pametne kao ja! Ako u tome leži pamet. U medjuvremenu, od vaspitanja do udaje bila sam prilično sludjena i u pojedinim trenucima sam mislila da je moja majka zlotvor nevidjeni koji me tera na greh kad mi priča – nemoj se udaš nevina, nos ću da ti razbijem. Elem, svi mi jednog trenutka izadjemo na ulicu i vidimo da postoje i neka druga merila, okolina nas svojim savetima vaspitava na neki drugi način. Ja se ’’zadevojčila’’ osamdesetih kad se još naveliko trubilo nevinosti a priča o gubljenju nevinosti iz usta drugarica je bila – zaljubiš se pa te on moli, pa ti ne daš jer nemaš garancije, pa on opet moli, pa ti nećeš jer ne znaš šta će on misliti o tebi, pa te on ostavi, pa se vrati jerbo je ukapirao da su sve kurve sem tebe, pa ti opet nećeš dok mu dušu na slamčicu ne popiješ, pa ga jedno mesec dana ispituješ da l’ će i posle toga da te voli k’o što te voleo, pa šta ćeš ako te ne bude voleo, pa da l’ te poštuje, pa hoće li da pazi il’ će da bude kreten k’’o što se priča, i kad on to sve izdrži onda možeš da mu pokloniš nevinost i posle da pričaš da si je izgubila. Onda čekaš da te zaprosi pa se udaš i to je to. Ako te ne zaprosi mrziš ga do kraja života i kad god ga sretneš pljuneš za njim kao za baksuzom. Ti koji ne prose posle prvog seksa su svi isti, pičke, kukavice koje se plaše braka, gnjide, stoke, samo na jednu stvar misle, svima će da kažu, budi mila, fina draga, sve dok ga ne odvučeš pred oltar, kad mu otmeš prezime možeš da mu radiš šta ’oćeš, budale su, kreteni, pojma nemaju, kad se udaš lepo im promeniš horoskopski znak, kažeš – ok, do danas si bio strelac al’ od danas ćeš, brajko moj, da budeš ovan! I uživaš u čarima braka i čarima van njega. Al’ vodiš se k’o poštena. Mislim, to prezime je čudo jedno i pod okriljem tog poštenja pod muškim prezimenom sam svašta videla i stajala u redu iza tih finih poštenih, jedva se dočepah muškaraca. Nije pravilo al’ je česta pojava i nemoj slučajno neko da mi tupi da nije tako. Tako je! Nastaviće se postom u kome ću samo da hvalim muškarce i one koji su bili moji dok sam bila samo devojka i one koji su mi prolazili kroz život kad sam postala devojka sa detetom. Ja mislim da zaslužuju, moje drugarice, da sam imala sreće u šta ja ne verujem al’ ajde. Usmeravali su me, obogaćivali, učili, kritikovali, hvalili, očaravali i pokazali mi da nisu svi isti, svako od njih je nosio silna bogatstva, da nije bilo njih bila bi mnogo veći baksuz nego što jesam. Hvala im. Od njih sam mnogo više naučila o životu nego od žena. Ko pomisli čitajući ovo – moji muškarci pre i moji muškarci posle – kolk’o ih li je ova imala – imala sam taman! Sve ovo inspirisano je pričama ove blogerke, ove i ove. I nemoj da mi se zajebavete. Toliko sam pisala o stereotipnim ponašanjima, uglavnom žena, memuškarci jadni pristaju, šta će, gde god se okrenu nalete na isto. Hoću da ih hvalim! Što reče jedan muškarac, izmedju muškaraca i žena je sve divno i jednostavno, kao trava kad raste a onda žene krenu s dramskom radnjom u kojoj se više ne zna ko je kome koliko dužan a ko je kome život zagorčao. I ko je koga više zajebao.Čista glupost.

Recite njojzi

Mahlat — Sun, 20 Sep 2009 08:18:46 +0000

Noć. Kad god odspavam popodne prinuđena sam da noću bdim i očajavam jer ''nema ništa na televiziji''. Nema, bre, ništa, samo na svakom drugom programu po neka moderna lap-top gatara predviđa sudbinu! Iznad njih ide kajron ''posavetujte se sa našim tarot tumačem'' dok one gledaju u najobičnije karte u narodu poznate kao ''ciganske karte'',i one me ne nerviraju toliko koliko ovaj narod koji pojma nema šta su tarot karte i čemu služe. Ladno može čovek da im predviđa sudbinu iz karata za Crnog Petra, ništa ne bi primetili. Dakle, dakle... ko god se javio je zatvoren, zamišljen, boli ga glava i loše se sprovodi. Uvek sam mislila da se sprovode zakoni, uredbe, sankcije i slično, kad ono sprovode se i ljudi. Oni nemaju unutrašnji, intimni život nego se sprovode. Koja god ucveljena majka da se javi i požali da joj se ćerka još nije udala ili da ima gnjidu od momka dobila je uputstvo ''recite njojzi...!!!'' Njojzi, tj. ćerki ostaje da dokazuje majci da on nije gnjida al' tu više nema pomoći. Majkama sinova koji ne koriste prezervative i kojima su devojke u drugom stanju, koje se pod obavezno ne sviđaju velikim mamama što mu dođe neko pravilo, govore da dobro ispitaju da l' je to dete u stomaku baš dete njenog sina. Kako će to mame ispitati sem što će kljucati svoje sinove u glavu i naterati ih da biraju ''ili ja ili ona'' još mi nije jasno. Mame sinova inače imaju tu frku da nikad ne ukapiraju da svoje sinove ne treba da teraju da biraju između dve neuporedive ljubavi i vrlo često mrze onu koja voli njihovog sina. Predviđanje za ovu godinu bila su - rodiće se mnogo dece kojima će se utvrđivati očinstvo. Očevi će možda i prihvatiti al' babe najverovatnije neće nikada. One ne veruju u DNK ispitivanja nego u tvrdnje ništa-ne-brinite-utišajte-televizor-ovo-nije-za-javnost-javite-mi-se-posle-emisije gatara. Kako joj zalude mozak posle emisije mogu samo da pretpostavljam. Suma sumarum niko nije srećan, svi se loše sprovode al' svi će biti srećni i lepo će se sprovoditi. K'o da treba da budeš veliki psiholog pa da ukapiraš da čovek ima neku muku čim razgovara sa televizorom. Uglavnom gatanja idu ovako: Je l' imaš dečka? Nemaš! A je l' radiš? Ne radiš! E, zaposlićeš se u martu sledeće godine i upoznaćeš dečka na poslu. Sledeći! Je l' vas boli glava? Bole vas noge! Pa kažem ja da vas bole noge, obratite pažnju na kolena.Sledeći! I? Posle šest godina vas još nije zaprostio? Pa neće ni da vas zaprosi kad ima drugu. Draga moja on Vas vara! Je l' imate drugaricu crvene kose? Nemate? Jeste sigurni da nemate, obratite malo pažnju. Sledeći! Ništa se ne sekirajte, dobro ćete proći na operaciji koja vas čeka! Već ste operisani, pa lepo vam ja kažem da je sve u redu. Sledeći! Biser: Svađaju se oko para! Pa zašto? Zašto kad im je kuća puna para? Recite im da kopaju od ulaznih vrata tri koraka pravo, pa dva levo, tri jugoistočno i ispod treće letve ih čekaju pare. (mora da su Nedićevske, one što ne važe još od II sv. rata) Biser 2: E, draga moja, njima je kuća poprskana tuđom krvlju! (ovo ne mogu ni da zamislim al' sigurna sam da tarot vampira treba uhapsiti i ispitati čija je krv u pitanju) Biser 3: Kako ima ćerku kad ovde lepo piše da ima predispozicije za sina? Priznao dete? Ja Vam kažem da on ima predispozicije za sina a vi kako hoćete. (te noći mora da je neka jadnica optužena za podmetanje kukavičjeg jajeta). Biser 4: E, draga moja, nećete se vi udati! Vama je kad ste imali 12 godina neko zakopao katanac u grob. Kako u čiji? Pa u tuđ? Šta li ste Vi Bogu zgrešili, mora da vučete prokletstvo neke babe. Biser 5: Ma može da se skine kako ne može. Idite u selo to i to i tražite babu tu i tu. I ako ćete mi verovati ima onih koji odu. Tamo im baba kaže da dođu opet i donesu flašu vode, beleg od praga dole i gore (jedva sam ovo gore-dole ukapirala), obavezno gaće od muškarca (od kog muškarca nije precizirano), da kupi sveću i ne pita ko'lko košta a od kusura da kupi katanac, da ga zaključa i izgovori, valjda, '' abrakadabra''. Za ključ ništa ne kažu, logično je da se on proguta. I da nikom živom ništa ne priča. Al' ima onih koje moraju da kažu il' da crknu. Tako sam i čula. E, sad, ko u ovo veruje, srećno mu bilo televizijsko-lap-top-tarot-udaćeš-se-100%-kad-ti-ja-kažem-gatanje. I neka požuri, emisije stisnute, izmedju zvonjave telefona lap top gatara obavezno napomene – Emisija traje još samo deset minuta, taman da se javi još trista šeset osam gledalaca za cenu pola kila mesa + PDV.

Svako bira kom će se Bogu moliti

Mahlat — Mon, 21 Sep 2009 00:47:37 +0000

Onaj jedan Bog za koga većina još nije ukapirala da uopšte nije na nebu, da ne sedi na oblaku i da nije svemoguć bar kad su ljudi u pitanju, nikada nije bio dovoljan. Taj Bog je stalno bombardovan onim pitanjem: ‘’Bože, šta sam ti zgrešio’’ i, jadan, stvarno ne može da odgovori svima koji misle da su nepravedno rođeni tamo gde ne treba, da žive na mnogo gorem mestu nego što zaslužuju i među mnogo nižima od sebe. Čudo jedno! I, onda, naravno, ima mnogo onih koji imaju i svog ličnog ‘’Boga’’ ovde, na zemlji, pri tom zaboravljaju da Bogovi ne hodaju zemljom a iako su nekada hodali to je bilo odavno i ne na ovim prostorima. Ovo, valjda, spada u slobodu verospovesti. Oni kojima je potreban još jedan Bog dobro prouče od kog ‘’Boga’’ ima najviše vajde a onda mu se ulaguju, bilduju mu mogućnosti i ego, mole mu se što rečima što klečeći ispred njega. Da bi uopšte dobili priliku da kleknu ispred njega i mole mu se do njega moraju da stignu – neko hodajući, neko na kolenima, neko puzeći, sve po sopstvenom izboru. Ovo samo pokazuje da svi oni koji žele da se prodaju imaju i neku svoju cenu. Dostojanstvo odavno ima svoju cenu. Isto kao i mišljenje – većina misli onako i onoliko koliko je plaćena i u interesu onih koji ih plaćaju. Oni koji se usude da misle svojom glavom i javno izgovore svoje stavove koliko god da to ne mogu da unovče su obavezno prodane duše, izdajnici, strani plaćenici i domaći špijuni, uglavnom neka izdajnička sorta koju ovi, koji imaju ličnog Boga, nit’ razumeju, nit’ shvataju ozbiljno. Uglavnom im služe za ironiju najniže vrste. A ironija najniže vrste vam je ona ironija kad neko želi da bude ironičan al’ ne ume. Jedan Britanac je, pritisnut obavezama i nezadovoljstvom, pre par meseci, dao oglas da prodaje ženu koji otprilike glasi ovako: Žena na prodaju, samo priča a ništa ne govori, neprekidno prigovara, skupa za održavanje, malo zardjala, bez poreza. Pa šta bi falilo da i mi damo jedan takav oglas: Vlast na prodaju, samo pričaju a ništa ne govore, samo obećavaju a ništa ne sprovode, uvek imaju dobru strategiju, precizan plan i konkretne ideje, skupi za održavanje, korodirali po sredini i krajevima, bez poreza. Mnogo prešli, registrovani do 2012. ako se u medjuvremenu nešto ne promeni. Prvi vlasnici. Obavljen prvi, i drugi, i treći i... tehnički pregled. Kad se javiše ovom Britancu, javiće se, vala, i nama neko. Pa kad otvore kupljeno a iz paketa počnu da iskaču ministri, ministri, ministri... i pitaju nas šta da rade sa njima mi da im kažemo – Ma sve vam to super radi kad se dobro navije samo mi nismo umeli da ih navijemo. Mi smo mislili da je problem u podmazivanju pa smo podmazivali, podmazivali, podmazivali... I više nemamo čime da podmazujemo. A vi vodite računa kako će vas da mažu. Juče je Beograd bio upadljivo očišćen od ljudi. Upadljivo je na ulicama bilo više pripadnika policije. A nije bio policijski čas. Zvanično. Ako radnicima iz unutrašnjosti padne na pamet da dodju pred Vladu bolje da ne dolaze. Zgrada je u centru a odluka je da ko dodje u Beograd može samo da dodje na sunčanje. Na tom mestu koje je odredjeno za okupljanja, skupove i proteste može malo i da se pase trava. To oni koji još nisu primetili da im je zeleno oko usta.

I muškarci plaču, zar ne (Part II)

Mahlat — Mon, 21 Sep 2009 06:27:30 +0000

A je l’ plaču? Pa plaču, naravno. Iz istih razloga zbog kojih plaču žene, sem kad polome nokat i kad im nijansa željene farbe nije uspela. Uglavnom zbog toga što ih zaboli duša, ono što svi imamo a ne znamo gde nam je. Samo što, jadnici, moraju da plaču sami, ne smeju da plaču nikome na ramenu, da ne bi ispali pizde, pičke, slabići, zbog ljubavi ne smeju da zaplaču nikako – ribe su samo za karanje, brate! .Tako ih uče, tako nas uče. Najtužnija slika je – muškarac koji plače. Mislim, ako vas uče da oni ne plaču i vi živite ubedjeni da je to životinja koja ne plače, kako da ne bude tužno, ako ne plaču a plaču onda mora da je neka velika, neobjašnjiva tuga u pitanju. I mora da ga mnogo boli. I tako sam ja jednom plakala zajedno sa jednim muškarcem zato što sam ga ostavila. Prvo sam se istraumirala koji mu je djavo, pa gutala knedle, pa bojažljivo pitala šta mu je i zarozala se kad mi je rekao da ne zna šta više da mi kaže. Nemoćan, bre! Ima takav osećaj koji sam ja imala milion puta i koji sam isto toliko puta zalila suzama. Ubili smo se plakajući. I ja nisam promenila svoje mišljenje o muškarcima jedino sam tad bila u maloj dilemi – jebote, ko koga treba da otprati do kuće posle ovog plakanja! A što sam ono htela da hvalim muškarce... Zato što su me napravili ovakvom kakva jesam! Ako mislite da nije tako – tako je! Kad dodjemo na onu granicu izmedju detinjstva i onoga – nisi, bre, više dete, tu negde oko petnaeste godine, stešnjeni izmedju onoga šta bi trebalo da budemo kad porastemo da bi ispunili ono što su drugi planirali za nas i toga da mi pojma nemamo, još uvek, šta hoćemo od samih sebe, stešnjeni izmedju interesovanja jer još uvek ne znamo šta nas interesuje, sve nas interesuje, kad nam se ’’podmeće’’ sve i svašta sa opravdanjem da smo još mladi i glupi i da drugi uvek bolje znaju od nas, u moj život su ušetali muškarci, kroz prve simpatije, prve ljubavi, neka bića totalno suprotna od onih sa kojima sam se do tad družila. Ja sam još uvek bila okružena ženskim svetom u kome je počela da se ispija kafa, da se gleda u šolju, satima se raspravljalo da l’ je onaj od sinoć pogledao, kako je pogledao i šta li je u tom trenutku mislio, sve se to videlo u šoljici kafe. Pričalo se o gubljenju nevinosti kao o letu na Mesec, sanjalo o venčanicama, prosto je neverovatno, kako žene rano počnu da pričaju o tome. Utvrdjivalo se šta znači kad te svrbi brada, nos i usta – ljubićeš se večeras. Osećala sam se kao slon u staklarskoj radnji okružena drugaricama koje su naveliko ogovarale muškarce iako nisu imale nikakva iskustva – imale su ih mame i babe, to je, valjda, neki genski kod koji dozvoljava to – sve znam, stoka su, svi su isti.. sa’ću gledam u šoljicu dok ne naleti jedan. Neki. Nevažno koji. Samo jedan od pripadnika vrste. Posle kad naleti taj neki, bilo koji, kreće tuga golema što nije onakav kakav treba da bude i do kraja života se živi trudbenički – ću te napravim kako treba i gotovo! Sa druge strane stajali muškarci, na svojoj planeti, nepoznati, neispitani, sludjeni isto koliko i mi samo što nisu smeli da pokažu. Veliki mozak trči ka njima, mali alrmira da se čuvaš, samo li te taknu život će ti upropastiti, u crno će te zaviti, žigosaće te. K’o da si stoka. Posle ukapiraš da je to veliko zlo koje može da ti se desi – jebanje da prostite. I podmetnu vam pod nos ono da oni samo na TO misle. Mislimo i mi samo što nas uče da nije lepo da mislimo, da oni ne bi mislili da smo kurve, laka roba, treba da optrčavamo neke krugove k’o one kokoške u vicu, pa mi ne pričamo da mislimo, a mislimo, bre! Koja kaže da ne misli dabogda joj se nikad seks u životu više ne desio. Nama ne daju da mislimo, njima govore da je normalno da misle pa oni ispadnu stoka a mi ne! Zbog seksa! Onoga zbog čega se i spajamo, jer da to nije važno, ja bi se celog života lepo družila samo sa ženama, ispijala kafu i ne bi mislila na muškarce. Ona priča da seks postoji samo zbog proste reprodukcije je najveća laž koja je mogla da bude podmetnuta ženama. Ako treba da se reprodukujem a istovremeno kloniram i učim svoje dete da je sve isto od kad je sveta i vijeka – ne uživaj u životu, to je sramota, ako ikako možeš gledaj da se mučiš i patiš i ratuj sa muškarcima dok neko ne digne belu zastavu il’ ne ostane osakaćen na bojištu, neću ni da se reprodukujem! Izmedju – pamet u glavu i dupe uza zid ja nekako ukapirah s ono malo pameti koje mi je ostalo posle edukacije da mom dupetu ništa neće faliti ako ga neko takne i prepustih se druženju sa muškarcima. Izmedju dva ’vatanja za dupe, muškarci su mi otkrivali svet. Knjige, pesnike, muziku. Naučili me da ne budem patetična pa tako se nikada nisam prepustila patetičnim knjigama i patetičnoj muzici. Činili za mene ono šta ja za njih nisam nikada jer me nisu dovodili u situacije da činim ’’nemoguće’’. Bili su mi drugovi, ljubavnici, prijatelji. Sa njima sam raspravila sve svoje sitne dileme i one krupne životne. Od gluposti jesu li mi sise male, velike ili taman, preko što me niko ne voli onako kako hoću, do osvešćenja – pusti da te vole onako kako umeju. Obogatili su me. Ako sam to morala da ’’platim’’ ’vatanjem za dupe – platih. Bolje nego da sam platila pameću. Možda nije razumljivo ali meni jeste. Ovaj post će se možda nastaviti a možda i neće. Ne znam da li bi pojedini mogli da podnesu toliku iskrenost.

Teoretičarka opšte prakse

Mahlat — Tue, 22 Sep 2009 06:27:33 +0000

Ume da sprovede teoriju u delo. I Svaka bolest je izlečiva ako se otkrije na vreme. Ako se razboljevam – živa sam! II A šta fali da ponekad budeš na nekom drugom mestu. Čijem, kom, drugom mestu? Gde god sam spustila svoje cenjeno dupe – mesto je prvo. I pravo. III Važno je upecati zlatnu ribicu. Samo ako nemaš nemoguće i neostvarive želje. IV Popij ponekad nešto za smirenje. Sedativi nisu uvek upakovani u tablete. V Najveća stvar na svetu je oko. Vidno polje možeš obojiti u bliko koju boju. Na primer zelenu. VI Ništa se ne podrazumeva. Sve je moguće. VII Pazi da se ne izgubiš. Ma opusti se, tek da vidiš kako je lepo tražiti se i da se iznenadiš kad vidiš gde sve sebe možeš da pronadješ. VIII Izvuci sebe iz okvira svakodnevice. Svaki dan ima svoje sunce. Ili Sunce. IX Pazi da se ne sapleteš. Ma, sapleti se, tek da vidiš kako ćeš se dočekati. X Ne mora sve na ovom svetu da ima ime a ni prihvatljivu teoriju. Važno je da postoji. Teoretisala Mahlat, ranom zorom, uz cvrkut ptica. Probudila se ista kakva je bila kad je legla iako se zemlja i dalje okreće.

NŽUZZM

Mahlat — Tue, 22 Sep 2009 21:04:17 +0000

Ili Nezavisno žensko udruženje za zaštitu muškaraca Kome ovo palo na pamet nek’ preuzme pos’o. Ja malo gleduckala, ima bre da se radi. Prvo moramo da znamo šta ‘oćemo, kako ćemo to da sprovedemo u delo, kako ćemo da ih štitimo, k’o bele medvede i ostale ugrožene vrste il’ samo –‘nako, reda radi, kako će se to zvati, ko odgovoran, sve me mozak zaboleo. Prvo da bi se osnovalo udruženje duševnih gradjanki treba da nas ima najmanje deset, i to punoletnih, i da imamo biračko pravo. Ovo poslednje mi baš nije jasno pošto je poznato kakve su žene kad biraju, one sve po lepoti pa nam je tako gos’n Tadić predsednik. Ako odlučite da registrujete udruženje ono mora da ima ime, nešto kao Save the…, udruženje mora da ima prebivalište, mogu da ustupim blog, svrhu rada smislite, ja znam samo za jednu, ako ima još neka dojavite, nemam tol’ko pameti. Mora da se zna kolika će biti članarina i hoćemo li od nje da kupujemo viagru il’ kondome pa da njima ‘ranimo muškarce, pošto svaka ugrožena vrsta mora nečim da se ‘rani, jelte. Redovno moraju da se održavaju sastanci, mislim, moraju da se utvrde prava, obaveze i odgovornosti, k’o kod svakog udruženja. Pošto je dat predlog da Električna bude predsednica, Šaptava počasna predsednica, ja se ponudila k’o zapisničarka. Zelena se pobunila i rekla da ja toliko umem da zabrljam zapisujući da to ne dolazi u obzir nego ona preuzima funkciju uredne zapisničarke – svako slovo na svom mestu. Ja mislila, mislila, i smislila da ja samo mogu u tom udruženju da se bavim timarenjem. I žigosanjem. Mislim tako ide sa zaštićenim vrstama. Na’vataš ih, udariš im pečat na dupe ili im prozumbaš uvo i pustiš ih u prirodu da se množe a ti iz prikrajka posmatraš da l’ to ide kako treba il’ treba da intervenišeš. Za drugo nisam sposobna. Ko što rekoh, ja padam na tužne muške poglede, kad mi se presamite i zauzmu položaj il’ me uzimaj il’ umirem meni odma’ pada inteligencija i vodila bi kući da okupam, nahranim i iskoristim. Kad mi kažu kako ih niko ne voli ja počinjem da volim za sve, skroz sam nemerodavna da utvrdim ko je stvarno nevoljen. Da mogu ja bi imala lični azil nego bi ljubimac pobesneo pa bi najverovatnije on poželeo lični azil, i on mi duševan čovek, na šta bi ja pobesnela. Inače, ko se pri’vati ovog teškog posla da zna da mora da spašava ugroženu vrstu iz svih kriznih situacija, da mora da ih skida sa drveća kad se popnu pa ne umeju da sidju, da im vida rane, šprica ih kad pobesne, leči povredjenu sujetu, ima tu da se radi. Ja ću onaj lakši deo , kad su pitomi. Uopšte ne umem sa pobesnelima. Već imam jednog pitomog. Walter me pitao hoću li da ga usvojim, ja odma’ pristala. Kad god pričamo meni je vreme da razvlačim picu, testo za pizzu, pa Walter skontao da bi mnogo lepo bilo da ga usvojim pa da razvlačim i za njega. Ako se sad ne juri sa vampirima garant’ se pakuje i kol’ko sutra će biti ovde. Prijavio se i gos’n Radović kao primerak ugrožene vrste koji ima išijas, njega može da preuzme Zelena, ona ima iskustva sa masiranjem pa nek’ mu odglavi taj nerv koji se zaglavio od čekanja. Dakle, treba nam još šest duševnih žena koje imaju biračko pravo da bismo registrovale udruženje. Mora da se smislie oznake udruženja – pečat, amblem, neki bedž, kad na primer idem ulicom da može da mi padne na grudi neki ugrožen muškarac, da zna da sam ja jedna od nas. Svaki muškarac koji se oseća ugroženo neka pošalje kratko pisamce ko ga ugrožava, što ga ugrožava, koliko dugo se oseća ugroženim, a stručni tim sastavljen od psihološkinja, pedagogica, neuropsihijatrica i ostalih ica će ga pregledati, uzeti anamnezu, odrediti nivo ugroženosti i proslediti specijalizovanoj duševnoj gradjanki koja će mu vidati rane. Posle šta mu bog da. Ako prikupimo deset duševnih gradjanki i dokažemo da muškarci jesu ugrožena vrsta možemo da krenemo u Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samopupravu da se registrujemo. Pre toga moramo da uplatimo takse. Duševna gradjanka koja ima biračko pravo zvana Mahlat. Izvol’te, upis dole.

Kvalifikovana terapeutkinja

Mahlat — Wed, 23 Sep 2009 07:13:11 +0000

Kad budem umirala umreću tunjava i glupa, majke mi. I kakve sam sreće, onaj gore će da me remontuje, šutne u dupe, kaže, ajd’ glupačo ponovo, c... c... c... c... c... i vrati na zemlju da se ponovo zlopatim sama sa sobom. Ovde kod nas, u ovoj naopakoj zemlji, su strašno u modi majke. Neka vrsta koja ja nisam, ne umem da budem i nikad neću biti. Obučene u dopičnjake, silikonske replike pevačica koje od ’’udri me do zore’’ stigoše do Arene a od traktorske oznojene publike koja razbija pune pivske flaše do patetične publike koja uveličava njihov trijumf mobilnim telefonima, iz svemira se vidi. Onda ih intervjuišu pa one malo pričaju o pravim vrednostima, pa kako ih je bog blagoslovio da postanu majke, kako su imale tu neverovatnu, ludačku, vanserijsku sreću da ne rade ništa, talentovane, bre, za pevanje pa mogu da uživaju u čarima materinstva i gledaju kako im rastu deca. Odma’ pobesnim. Koji te bog blagoslovio i kakav je bio taj ljubavni seks, mislim šta sereš, bre, što to nije i mene potkačilo nego sam morala da mešam znoj i uzdahe sa nekim muškarcem sve dok nisam ostala u drugom stanju za razliku od vas koje ste postale blagoslovene! Gde god kročim te što uživaju gledajući kako im rastu deca i govore kako tu čar materinstva mi obične smrtnice nećemo nikad osetiti, pojma nemamo kako je to lepo biti i majka i pevaljka, one sede, kolutaju očima, jure sopstvene sise da im ne bi odletele k’o onaj umetnički globus sa Slavije, prošle godine, ispijaju koktele i kikoću se kao besne. Mislim, razumem to kikotanje, srećne žene, normalno je da se kikoću, ostvarene majke, supruge end umetnička silikonska bića. I još u glavi imaju gomilu projekata da ne razočaraju nas, svoju publiku koju vole najviše na celom svetu. Al’ kad, bre, gledaju u decu, ko im vodi decu u školu i na ostale prateće aktivnosti, tu istu decu koja još od trećeg meseca pokazuju da su nasledila od mama i talenat, i pamet, i lepotu, sve sem silikona. To će im ugrade kad dodje vreme. Ja, ovca. Kreten. Ćurka, bre. Ne umem da izmislim nešto k’o one, da arlaučem kako će sin da liči na njega iako ga je pravio bog il’ neko njemu sličan, pod svetlima kazina, na ruletskom stolu valjda, kako me je ostavio i pocep’o me na sitne komade al’ ću se sastavim, kako sam ’’žena razvedena al’ nisam jedina, mnogo takvih žena oko mene ima’’. To umetnost, jebote! U stvari sve je umetnost. Jer... ja tako ustanem ujutru, sve mislim, lep život, ima smisla, sa’ću čuda da napravim, počem da pijem kafu, čitam vesti end gluposti i vidim – nemam, bre, tu umetničku crtu. Nemam! Nisam talentovana. Mislim ne umem da napravim od ćurke labuda, od vrapca goluba a od govana med, nikako. Da sad mene pritisne kriza i da ne mogu za ’leba da zaradim, da moram da počnem da zaradjujem svojim spolnim organom, ja bih izašla na autoput, kakve sam sreće, kako rekoh, odma’ bi dotrčala neka ekipa, priupitali bi me – A šta ste vi po zanimanju i ja bi rekla – Prostitutka! Je l’ se ne vidi?! Prostitutka, bre! To ja što nemam umetničku crtu. One što imaju nisu prostitutke nego seksualne terapeutkinje. Drastična razlika. Čitam jutros, jedna Britanka proglasila sebe kvalifikovanom seksualnom terapeutkinjom, kako kaže, zaradjuje za život spavajući sa tudjim muškarcima i nikako nije prositutka k’o što bi bila ja nego kvalifikovana terapeutkinja. U proseku ima pet tretmana na dan, posle ne može da prizove tu svoju terapeutsku energiju, potroši joj se. Humanitarka! Videla da je djavo odneo šalu a bog veze nema, sve propagira nešto duhovno i preuzela stvari u svoj polni organ. Terapeutski.’’Posvetila je život pomažući muškarcima, ženama i parovima da prebrode probleme u spavaćoj sobi’’. Ljudi plaćaju njene savete a ne seks! Vala, ako se neko ne doseti da je proglasi živom sveticom ništa nije uradila. Mislim, šta ja da kažem nekom muškarcu ako me pita kol’ko košta? Ništa, brate! Ti meni plati što sam pametna a seks ti dodje obaška. Gratis! Nisam ja, bre, prostitutka nego kvalifikovana terapeutkinja. Pomažem što tebi, što ženi ti, što vašem braku! To sa prostitucijom blage veze nema, nemoj si glup! Pojedoh se živa jutros što ne mogu da smislim nešto glupo i da ga proglasim umetnošću ili terapijom. Da zaradjujem pare i pride da pričam – jeb’o mater svoju, ’de vam je bre umetnička crta, ovo je projekat veka. Najstariji zanat više nije zanat nego vaginalna terapija. Mogu i institut da otvorim. Lečimo kostobolju, grudobolju, gušobolju, ženske bolesti, impotenciju, skidamo kurje oči, uklanjamo mladeže, skidamo stravu i ostale zle čini, vraćamo zabludele muževe, kuvamo ručak, sve s vaginom. Najnoviji lek na tržištu. Registrovan. Zaštićen. Distribucija falš vagine kriivčno kažnjiva. Svako korišćenje neregistrovane licencirane vagine u terapeutske svrhe opasno po zdravlje. Kupujte pravo. Kupujte domaće. Jeftino, naplaćujemo samo propratnu deklaraciju o načinu konzumiranja, tri puta dnevno posle jela. Nuspojave – nisu zabeležene. U slučaju da se predozira možete imati samo digestivne smetnje u obliku blage mučnine. Prekinuti sa terapijom dok mučnina ne prodje. Lek se izdaje i bez recepta. Da pobesniš! Evo je terapeutkinja.

I tako, pijemo Walter i ja kafu

Mahlat — Thu, 24 Sep 2009 06:54:53 +0000

Jutrima. I ispravljamo krive Drine, čekamo da se promeni klima, mislim, predsednik je tamo, garant’ se zalaže za promenu klime i tvrdi da Srbija apsolutno neće odustati od klimatskih promena, sve dok se mili muž ne probudi i arlaukne – More, jeb’o li te Walter, diži dupe! Ja, jadna, dignem dupe pošto je dupe ispred kompjutera u našoj kući pitanje mira i bračne sreće, procvilim – što, bre, da me jebe svako s kim pričam, jebaše me svi redom, smanji malo il’ ću predjem na konkretno. Jutros budan Walter, budna ja, Sunce i ljubimac još spavaju, pa reših da napišem nešto što mi je neko načeo pre neki dan, dok i Sunce i ljubimac ne skoče na levu nogu i otmu mi inspiraciju čupanjem iz stolice i sa – jeb’o te ovaj, onaj, daj kompjuter! Tema – Prijateljstvo posle ljubavi. Nešto slično onome – Ima li života posle smrti. Ili seksa. Ja tvrdim da nema, vernici da života posle smrti ima, a naučnici da posle smrti ima seksa. Mislim pročitah skoro da je nauka dokazala da mrtav muškarac može da ima erekciju! Šta da radiš sa mrtvim čovekom koji ima erekciju nisu rekli. Ja bi krenula da kukam i prestravljujem se, da deljem glogov kolac i jedem beli luk iako ne verujem u vampire. Al’ kad nauka kaže da je normalno – mrtav čovek živ penis, ja moram da se naoružam odbrambenim sredstvima. Nego, ima li prijateljstva posle ljubavi? Većina tvrdi da ima. Prvo se volimo, radimo ono, pa utvrdimo da nam se to više ne svidja a onda se družimo pa se okumimo, da se ne pogubimo u vrtlozima života. Mislim, stvarno! Ništa ja u to ne verujem. Niti jednog svog bivšeg muškarca imam za prijatelja. Potpuno isto kao što ni jedan prijatelj ne može da mi postane ljubav. Mislim, javim im se na ulici, zdravo – zdravo, si dobro – dobro sam, kako je – dobro je, aj’ zdravo – aj’ zdravo. To sa prijateljstvom veze nema. Il’ sam ja tupson koji nema pojma šta je prijateljstvo i šta sve ono dozvoljava. Dakle, jedan mi je četiri godine slao telegrame kojima mi je čestitao rodjendan, dan prvog poljupca, opominjao me da bi nam bila godišnjica a nije, šteta, voleće me dok ne crkne s kojom god bude bio, sve tako. Kad vidim poštara sve se prenerazim ko li je umro i kad mu je sahrana kad ono ljubav! Molila ja, ne šalji mi telegrame kad te molim. Stop. Zaljubi se. Stop. Neću. Stop. Ovo nije normalno. Stop. Zaljubio se posle četiri godine i ostavio me na miru s gomilom telegrama i poštarom koji me gledao ispod oka. Zaobilazimo se. Ne poštar i ja, poštar garant tražio drugi reon, nego on i ja. Jedan drugi je pretrčao hiljadu kilometara i bacio mi senku preko sisa, na sred jedne plaže, kako sam otvorila oči i ugledala ga došlo mi da legnem u plićak i ležim tu sve dok se ne udavim. Ušla u vodu, on za mnom, stvarno htedosmo jedno drugo da udavimo. Ja sve onako pljujući vodu arlaukala – jeb’o te još jedan razgovor, tri’iljadeosmi! Nemam, bre, šta više da kažem! Zaobilazimo se. Jedan treći tugu lečio alkoholom. Kad god se napio tražio mene pa me neki nalazili i molili me da ga vodim kući, samo ja mogu da ga odvedem. Radila sam mu k’o patronažna sestra mesecima. Da ne bi bila djubre, jelte. Vukljao mi se kroz život ravno trinaest godina što pijan, što trezan, jedva ga se otarasih. Prosio me trezan a pijan me proglašavao krvnikom nevidjenim koji mu je život usrao samo zato što ga više ne voli. Zaobilazimo se. Jedan četvrti mi pretio samoubistvom pa kad je ukapirao da volim više sebe nego njega počeo da preti ubistvom. Pratio me, davio, gnjavio, prepadao po čoškovima, molio, kumio, padao u nesvest, ja obaveštavala rodbinu – ako bude da me nema onaj me ludak tranžirao i razasuo po kontejnerima. Na kraju mi rekao da je angažovao nekoga da me prati u njegovo ime, on se, valjda, umorio. Sve sam se osvrtala i molila boga da je istina, koji je, da ga slatko kresnem da ima šta da mu ispriča. Dva puta hteo da me pregazi motorom a tri puta kolima. Na kraju nisam znala da l’ da mu razbijem glavu il’ da mu bušim gume. Još me pozdravlja a sad sve imam napade da razbijem glavu onome ko mi prenosi pozdrave. Inače, on kad me vidi prelazi na drugu stranu ulice. Ja onako ženski nosićem param nebo i pravim se da ga ne vidim. One sitne, u medjuvremenu da ne pominjem. Svi oni su mi, u mojim trenucima – dobro, šta fali da popričamo, držali raznorazna predavanja protkana podpitanjima i savetima – gde si bila, što si bila, s kim si bila, nije to za tebe, lepše ti ovako, ‘’nikad te niko neće voljet ko ja’’, koji ti je onaj peder, ko ti je ona budala, ti zaslužuješ bolje (mene, bre!), e kako sam te voleo, e kako si me raočarala, ‘’pazi s kim se družiš’’, ukapiraćeš ti al’ će biti kasno, samo sam ja mog’o da te usrećim, s kim si sad, je l’ ti lepo s njim, je l’ ti lepše nego sa mnom, sve tako dok ne počnem da se pretvaram u ekspres lonac i prozborim – Jebi se, bre! Kakvo prijateljstvo posle ljubavi! Ja to očigledno ne umem, imam u glavi naopak pojam prijateljstva. Ako me neko posle njih voleo kao prijatelja onda ja imam mozak pokvarenog traktora. I mislim, može li ljubav da se završi bez naknadnih zvanja i objašnjavanja šta je moglo da bude i šta bi bilo da je bilo to što je moglo a nije, zbog čega ću ja da gorim u paklu a ka’ka sam glupa neću ukapirati što sam u paklu a ne u raju gde ću njih redom da dočekujem da mi još jednom sve to objasne. Ne prijateljujem s bivšim ljubavima ni pod razno. Odma’ menjam broj telefona, karakter, sve, bre. Nema me. Ne umem. Ende. Probudio se muž ljubimac. Sa’će krene – Jeb’o te Walter i bivše ljubavi… diži dupe!

Kontroverzno jutro kontroverzne blogerke

Mahlat — Fri, 25 Sep 2009 07:13:20 +0000

Već sam se bavila rečju - kontroverzan, mislim ono – kontroverzni biznismeni, pevačice, umetnici, pisci, nikako da ukapiram ko je u ovoj zemlji kontroverzan i kako to da nikad ni za jednog političara ne napisaše da je kontroverzan. Kako moja mala pamet prevodi reč – kontroverzan – kad tu reč prilepiš čoveku on postaje otpadnik od vrste, zna mu se poreklo al’ se ne zna kako je ispao takav kakav jeste, radi nešto što ostali, mali obični srmtnici, ne rade nikako, sve nešto u sukobu sam sa sobom i uglavnom ga ne razumeš. Ili – kontroverzan biznismen – ima pare niko ne zna odakle; kontroverzna pevačica – ima silikone, svi znaju odakle joj al je to čini kontroverznom; kontroverzan glumac – glumio u filmu nekoga ko nije on kontoverzan umetnik – ceo svet ga priznao, mi još pokušavamo da odgonetnemo šta je to pametno uradio. E, ako je kontroverzno – sporno, nije mi jasno što ni jedan političar nije kontroverzan kad su svi do jednog kontroverzni – liče na ljude a nisu, političari su, mislili smo da su pametni a nisu, ne bi nikad ušli u neke koalicije pa udjoše, sve kontroverza do kontroverze. Nego, malopre sela da pročitam ko je od sinoć pretekao i dočekao jutro u rajskoj Srbiji, ko je koga prevario, ubio, zajebao, ko će koga u zatvor a ko koga proglašava nepodnobnim i izrodom od one u koju se još uvek zaklinjemo – Srbija se saginjati neće. I, naravno, koliko njih je od sinoć promenilo mišljenje i počeli da misle onako kako nikad neće, šanse nema. Iznenadih se, počela nova sezona egzibističko - voajerističkog, najgledanijeg rialiti šoua, od kad je izmišljen, zvanog Veliki brat u kome će cela Srbija, cele jeseni, da gleda i čeka ko će se pojebati. Posle će da ih nagradi što nisu. A nagradiće ih i ako jesu. Dakle kontroverzan šou. Učesnik tog kontroverznog šoua je neki, izvesni, što liči na glumca, režisera, poznavaoca života seljaka, producenta ‘’sa ponosom vam predstavljamo’’ najgledanije serije još od ‘’Otpisanih’’ u kojoj je do povraćanja iskarikiran život na selu i koja je dovela do toga da svako drugo muško dete dobije u familiji nadimak DragAn. A jedna novinarska ekipa je posetila porodicu ovog, izvesnog što liči, ‘’kontroverznog učesnika šoua, koji tvrdi da ne može da zamisli život bez žena i seksa’’!!! Pa meni nije jasno, ako je - kontroverza (lat. controversia) –naučna rasprava, spor, sporno pitanje, sporna stvar, nesuglasica kontroverzan (lat.contoversus) – sporan, osporljiv, osporen šta je kod ovog čoveka kontroverzno. Što liči a nije. Ili što voli žene i seks. I jedno i drugo blesavo. Ne smeš da ličiš ni na koga što je u ovoj zemlji nemoguće. Ovde svi liče jedni na druge ako ni po čemu drugom ono po mišljenju. Biće da je ovo što ne može da zamisli život bez žena i seksa. Mučenik. Kontroverzni. Da l’ treba da voli životinje i seks, ili da izjavi – ne jebem ništa, imam mene, što da se mučim kad ne moram, samo onanišem, pa da ne bude kontroverzan. Decu sam napravio a i ovi što sve znaju kako i šta, što znaju šta je reko bog, kažu da se to ne radi više nego što je potrebno. Žene mrzim, ko je od njih dobro video. Tako ja jutros zaključih da sam kontroverzna. Jebeš ga. Mislila sam da sam nesporna, usaglašena, da me ne treba posebno proučavati, kad ono kontroverzna. Volim muškarce i seks! Dakle, molim da mi se dole upišu svi koji nisu kontroverzni, koji vole seks al’ neće da kažu sa kim ili koji vole svoj ili suprotan pol al’ platonski, kako treba. I da se upišu svi koji su kontroverzni, vole seks al’ vole i da ga konzumiraju. Mislim, ako vam ne smeta. Čisto da ne frkišem da sam jedina kontroverzna u blogosferi. Pa da osnujemo još jedno udruženje za borbu da seks izadje iz okvira kontroverznosti i u Srbiji postane normalna, preteća životna pojava, da ga upražnjavamo opušteno i bez frke da će nas neko proglasiti kontroverznima. Voli žene i seks/muškarce i seks = kontroverzan. Voli motiku, seks je sramota = čovek/žena na svom mestu. Definisala Mahlat, kontroverzna blogerka

Lep život kume!

Mahlat — Fri, 25 Sep 2009 21:02:26 +0000

Udarila me ova jesen u glavu taman k’o da je proleće al’ ja tako proradim u jesen, sve naopako. Prvo zaljubila sam se, malo platonski u ove dve žene a malo onako konkretno. Ne u njih. E, te dve žene su me podsetile danas, nacrtale se obe, kako je život lep, pa htedoh nešto da prozborim o onom periodu kad sam bila mlada i glupa i ovom kad sam malo starija i pametna. Doduše, ja sam i onda mislila da sam pametna nego mi osporavali, sve trčali za mnom i vikali, polako, bre, gde si zapela, nemoj glavom kroz zid, ovo je bolje treba ovako, treba onako, da si pametan poludeo bi, ovakva si, onakva si, dok nisu videli kol’ko sam bandoglava i digli ruke od mene i rekli – jeb’ se kako znaš. To sve neki koji nisu imali pravo da me vaspitavaju. Ja rekla – jeb’te se i vi, na taj vaš pametniji način i, prodisala. Punim plućima, k’o ono kad se takmičiš ko će više da izdrži pod vodom, to jest, ko će pre da se udavi, pa u poslednjem trenutku isplivaš. E, neki koji nikad ne isplivaju, pardon neke, to je karakteristično za žene, umele su da mi kažu – E, da su mi te godine a ova pamet… ja sve prvo kapirala kako žene čim udju u neke godine pate što nisu davale više nego što jesu i kako to ukapiraju negde pred smrt i da seks ima naviše veze sa pameću i da dok ukapiraš šta treba, prodje voz. A ti stojiš i čekaš. Posle sam ukapirala da sve to nema veze sa seksom nego sa životom i ako kreneš u mladosti da budeš glup teška posla da ćeš da se opametiš. I danas kad čujem da neka kaže – E, da su mi… lepo mi dodje da joj kažem – Na, evo ti, da vidim šta ćeš da uradiš! Povremeno sam bila prestravljena da posle mladosti nema života, kaki život, posle imaš preča posla nego da živiš. E, ja, ovaka kak'a sam, rano ukapirala da se živi uvek, i kad si mlad i kad si malo stariji i kad si najstariji, i da mladost nikako nije rezervisana za život jerbo u mladosti i ne živiš kako ti ‘oćeš nego kako drugi lupaju pesnicom o sto i arlauču – Dok moj ‘leba jedeš ima da bude kako ja kažem; Ja sam te rodio ja ću i da ti sudim; Nemoj da me obrukaš; Nemoj da jedeš, nemoj da sereš, nemoj da piješ, nemoj da pušiš, pazi s kime spavaš, nemoj ništa dok mi ne pocrkamo, posle se brukaj kako ‘oćeš. Kad god sam ovo rekla meni rekli da sam šašava i da u životu stalno i uvek i neprekidno moraš da misliš na one druge a za tebe šta ostane. Sva sreća ja imala pametnu majku pa ona samo trčkala za mnom i gurkala me, i kad sam tonula ona me ko delfin gurala ka površini, davala mi veštačko disanje, kod nje nisi mogo ni da patiš, ni da plačeš, ni da budeš nesrećno zaljubljen, moraš da živiš i kad nećeš. Njeno bilo – Nemoj sutra da te pita starost gde ti bila mladost, nema da se prede crna vuna nego marš, zašta sam te rodila! Da je čovek hteo da se ubije pored nje nije im’o prostora. Sve pravila neku ogradu oko mene od ostatka sveta, i govorila - ko ih jebe, ti si moja, svet je tvoj, to, bre, sve ludaci, živi, živi, sva sam bila sludjena što i ostali ne žive nego čekaju da porastu i dok oni što treskaju rukom o sto ne ukapiraju da od ta posla nema ništa. Ceo svet pričao jedno ona drugo. Naterala me da stignem tamo gde mi na pamet nije palo, da pročitam što sama ne bih nikad našla, vukljala me po belom svetu i to sve nešto u zimu, ne smem više ni da pišem, odma’ ću da se zarozam . Kod nje si samo u jednu stvar mogao onako iskreno da se zaljubiš – u život. Ako to uspeš sve ostalo dodje samo. I, jebi ga, htedoh da napišem nešto o tome kako je zrelo doba lepše od mladosti, Punije. Kvalitetnije. Al’ se dohvatih majke, a kako rekoh, jesen je a u jesen moje emocije uvek budu negde na granici uzbune. Ovde bila pauza s’ maminom pesmom, morala sam da otplačem. Elem, ko misli da mu je život samo za njega a da mi, ovako malo podnaduli, na koje je gravitacija ostavila ozbiljne posledice nemamo rašta živeti, ‘tedo' dve tri. Jednom sam ovde dobila komentar da ne brinem, da mogu da uživam čak i ako se zaljubim u četrdesetoj. U je! Malo sam bila pometena pa evo - uživanje nije rezervisano za mlade godine već za zrele, mladost je samo uvertira, ako uopšte umeš da kreneš ka životu, kad prestaneš da se sekiraš što će te drugi osuditi zbog uživanja bilo koje vrste, da brineš da li ćeš obrukati mamu i tatu, najbolju drugaricu, kad sam možeš da odlučiš na šta ćeš potrošiti novac, kad sa svojim vremenom možeš da radiš šta god hoćeš a da ti neko ne govori da u tom trenutku treba da radiš nešto sasvim drugo. Uživanje počinje onog trenutka kad shvatiš da ti, i jedino ti, najbolje znaš šta je dobro za tebe taman da to ostalima bude najgora stvar na svetu. Uživanje je kad ne moraš da jedeš pasulj koji je skuvala mama nego jednostavno odeš u restoran i pijuckaš vino ne sekirajući se da će drugi videti kako si nacrvrckan. I možeš da se napiješ pa da tako pijan plačeš ili pevaš, zavisno od situacije. Kad možeš da odeš bilo gde a da ne moraš da opravdavaš taj svoj odlazak i obećavaš da ćeš se lepo provesti i biti dobar što nikako ne ide jedno sa drugim, il’ ćeš biti dobar il’ ćeš se lepo provesti. Kad prestaneš da se sekiraš šta drugi misle o tebi nego počneš da misliš da bi oni trebalo da se sekiraju šta ti misliš o njima. Ulazeći u ozbiljne godine kad se od mene očekivalo da ‘’vežem maramu’’, prestanem da brijem noge i pustim brkove, ja sam prvo stidljivo a onda sve hrabrije počela da radim sve one stvari zbog kojih su mi neki ljudi okolo govorili da će svet da se sruši samo li se usudim. Nije se srušio, zemlja se i dalje okreće u istom pravcu a ja se osećam bolje. Prestala sam da čuvam ’’prijatelje’’ zbog ’’godina koje su za nama’’ sve one kojima u tim isitm godinama nisam rekla šta zaista mislim o njima i o njihovom ’’prijateljstvu’’ koje bi se saplitalo na nasitnijim mogućim stvarima. Kako sam ih amputirala iz svog života tako su njihova mesta zauzimali neki drugi ljudi sa kojima nisam piškila u pesku, koje ne poznajem godinama ali koji vrede. Prestala sam da ponavljam u sebi: kako im nije palo na pamet, kako ih nije sramota, kako su mogli, kud ide ovaj brod, jesam li budala, nemoguće, i još mali milion reči kad god sam bila zbunjena. Prestala sam da tražim objašnjenja i da pitam. Prestala sam da se opradavam i dajem odgovore na pitanja koja, u stvari, niko nije smeo da mi postavi. Prestala sam nesebično da nudim sebe, štedim se. Prestala sam da krunišem one koji ne zaslužuju da budu ni dvorske lude. Prestala sam da kopam, zlatnih žica nikada nije bilo tamo gde sam očekivala. Prestala sam da pronalazim, pišem i potpisujem opravdanja. Uglavnom pišem neopravdane. I, naravno, još uvek se zaljubljujem. U lepo jutro, dobru pesmu, dobar stih, nečije nasmejano lice koje samo prohuji pored mene. U svoje trenutke. U novootkrivene ljude. Ma, iskreno rečeno, uživam. Pijuckam koznakojukafu, pušimkoznakojucigaretu, probauljah kroz ovaj dan misleći na sve i svašta, da je neko mogao da mi udje u glavu precrk’o bi. I uopšte nemam grižu savesti. Ko još nije u zrelim godinama i ne veruje, očas će to. Lep život kume…

Pravdo, ’oćeš, već jednom, da otvoriš oči

Mahlat — Sat, 26 Sep 2009 08:09:16 +0000

Pravda je gluva i slepa. Dokazano. A koliko je uz sve to i bezobrazna još nije dokazano. Šuška se po kuloarima i šuškaće se sve dok neko ne stisne petlju i ne progovori, a ovo samo ako je spreman na to da ga optuže da je lud i neuračunljiv jer, gde bi pravda... Ponekad mi dodje da plačem što sam pojedine stvari uopšte čula i videla. Što lepo nisam gluva i slepa kao pravda, da mi sve bude lepo. U Beogradu se jedan momak ljulja već danima na onoj žici izmedju života i smrti. Još pre nekoliko dana bio je zdrav i nasmejan i takav je došao u Srbiju. Da se uveri kako smo mi Srbi najgostoljubljiviji narod na svetu. Nažalost, došao je u pogrešnom trenutku, vlast je objavila da na ulici može da nas bije ko hoće, razlog mu i ne treba, država da nas zaštiti ne može, nema dovoljno policajaca, ono što ima rasporedila je oko radnika u protestima, jebeš narod, čuvaj vlast. Na ulicama nije bilo homoseksualaca, bar ne onih sa rogovima, prepoznatljivih, a ovaj momak natrčao k’o kec na deset divljacima, neartikulisanoj mladosti – ‘’Beograd se ponosi svojom mladošću’’. Neko je tih dana morao da dobije batine. Dozvolila vlast a prepodobni Amfilohije blagoslovio. Vlast, k’o nevina devojka trepće okicama, pojma nema kako se to desilo, gradonačelnik Beograda, onaj što ogradjuje Rome da se ne vide i što ne razume homoseksualce češe dupe, najverovatnije ne razume ni ovo. Predsednik jebe ale oko promene klime koja zavisi od medjunarodnog priznanja Kosova. K’o pokvarena ploča na 33 obrtaja Pa, vlasti moja, dabogda se raspala do prvih snegova, objašnjenje je prosto. Godinama ste gajili navijače, razbijače, tela bez mozgova da vam čuvaju ‘’demokratiju’’ kad vi ne možete, sve što ste uspeli da im utuvite u one prazne glave jesu ‘’vrednosti’’, ‘’tradicija’’, ‘’srpstvo’’, ‘’vera’’, sve izvitopereno do neprihvatljivih granica. Sad na ulicama imate horde zapetih puški koje na vaš mig, čim im dobro namestite baterije, rade ono za šta vi nemate pojma kako se desilo. I i dalje vodite računa da im se baterije ne isprazne. Svakom svojom kretenskom izjavom kojom njima manipulišete dok nas obaveštavate da nama pokušavaju da manipulišu strani plaćenici. Pohapsiste neke D.K., R.T., S.Š., sve je to N.N., N.N., N.N., ko su ti pripadnici te vaše mladosti koju svesno degenerišete? Ko, bre? Šta bi, nije dokazano da su krivi a zakon vas ograničava? Poštujete zakon? Koliko godina će se dokazivati da jesu uradili ono što JESU uradili, koliko olakšavajućih okolnosti ćete im pronaći, koliko sudija će primiti mito, ko od advokata će im obećati posao čim porastu do ljudi? Takvi, koje ste pažljivo odnegovali da vam služe su pred Paradu ponosa objavljivali da će slikati i objaviti slike homoseksualaca, djavoljih ruku delo, pa da roditelji znaju od koga opasnost preti njihovoj deci. Koji roditelji? Ovi što su rodili pa pustili na ulicu da vlast rukovodi njihovom decom? Zbog tih vaših odnegovanih divljaka, Bris Taton lebdi izmedju života i smrti. Ako preživi nikada više neće biti onakav kakav je bio. Može li Srbija to da plati nekim miliončetom? I imaju li ovakve stvari cenu? Ne možete vi njega da otmete i prodate kao nama fabrike, nama godine, nama decu, nama dostojanstvo! I zapamtite, nikada nije kriva mašina već ruka koja je pokrenula i okrenula glavu. Pokrenite pravdu ili je ukinite. Dekretom. Očas će dotrčati maneken sa turneje i pečatirati ga. Ukinite, bre! Ne znam da li bi Hrvatska VAMA prodala Goli otok… al’ ako ponudite dobru cenu… Vama ipak to sa kupoprodajama najbolje ide. Što zemlje, što naroda, što fabrika, što života, što svega čega možete da se dočepate. Neki milion gore – dole šta je to za vas! Jeb’o vas voz koji vas don’o! Oslobodite nas i sebe i ludila kojim rukovodite. Sve vas koji ste ovo pročitali molim da date svoj glas pravdi za Brisa Tatona. I svima nama. Bilo gde. Gde god vam se pruži prilika. Dosta je!

Ljubav na prvi pogled

Mahlat — Sun, 27 Sep 2009 08:39:43 +0000

Ili divno je biti roditelj. Porodila se ja, čuvali me tamo na porodilištu par dana da vide da nisam skrenula s pameti i poslali me kući da uživam. Niko ti ne kaže da to može da se polomi, i da će samo da kaki, piški i dernja se, da si dobio čoveka u izvornom obliku i da tu ima da se radi. Počneš da spavaš k’o u istražnom zatvoru, taman sklopiš oči čuje se dernjava, ti skočiš, sludjen, spreman da priznaš i ono što jesi i ono što nisi. Onda prvo detetu pomirišeš dupe i sav oduševljen konstatuješ da se usralo. Ili da nije. I jedno i drugo te baca u bedak, ako se usralo – jebote, opet, ako nije – što se nije usralo kad treba. Ako se mali čovek usrao, raspoviješ da proveriš boju govanceta i diviš se ako je lepa. Ako nije paničiš k’o da je smak sveta. Ponovo poviješ. Uprtiš u jednu ruku dok drugom greješ mleko pa hladiš pregrejano pa ponovo greješ jer si ga prehladio, pa sto puta dok ne doteraš do temperature kojom nećeš da ga ubiješ, istovremeno objašnjavajući malom čoveku da ga voliš najviše na svetu samo da prestane da arlauče. Nahraniš spavajući. Mali čovek u medjuvremenu sit, otvorio oči k’o fildžane, bulji u tebe i traumira te, pojma nemaš šta sad ‘oće. Jednom rukom pereš flašicu dok drugom istovremeno držiš budnog agresora i čekaš da podrigne. Zaprepastiš se šta sve možeš jednom rukom. Zaspi. Dva’es’osam’iljada puta proveriš da l’ diše. Razmišljaš da l’ ti se isplati da legneš i čim doneseš odluku da ipak legneš, sve ponovo. Tako par meseci. U medjuvremenu ukapiraš da svaki deo tela možeš da upotrebiš na mali milion nezamislivih načina, laktom da proveravaš toplotu vode, bradom da pridražvaš šta stigneš pošto nemaš dovoljno ruku a iz istog razloga nogom da ljuljaš kolica, da se oblačiš jednom rukom i to kad stigneš. Tuširaš se dok te fildžan oči posmatraju pošto vole da si im u vidnom polju i istovremeno pevaš uspavanku, pojma nemaš odakle je znaš. Slušaš kako sve radiš pogrešno. Ustima meriš temperaturu i ispraksuješ se do savršenstva, tačno znaš da l’ je 37,2 ili 39,6. Na 37,2 si polulud, na 39,6 histeričan. Ulećeš u dom zdravlja k’o da nikome nikad dete nije bilo bolesno i saznaš da mu nije ništa. Eventulano te obaveste da mu rastu zubi kojima će posle da glodje sve što ne treba. Dodje vreme – možete da ga stavite da sedi. Dete ko polunaduvena lutka, kako god ga namestiš pretegne na neku drugu stranu. Podglaviš ga jastucima da sedi na silu i utvrdiš da je pobrljilo na nos, k’o noj. Uzmeš u krilo, tako jedeš, piješ kafu, živiš i otimaš detetu iz ruku sve ono što uspe da dohvati i da strpa u usta. Sve ono što hoćeš da mu uguraš u usta nema šansi. Kad uspeš pljune ti pravo u facu. Il u krila. Naumivaš se i napresvlačiš k’o nikad u životu. Na igračke ne reaguje, pali se na sve ono što nije za bebe i onim kratkim rukama uspe da potkači sve pored čega prodješ. Il’ prevrne il’ zadrži, nema sile da mu otmeš. Kad uspeš osećaš se k’o krvnik jerbo se dernja k’o da ga dereš. Povremeno spava. Budi se čim skuvaš kafu ili ti neko dodje a nije zvonio na vrata, hoda na prstima i šapuće. Ukapiraš da dete ima senzore za remećenje života. Bolje ono registruje goste nego seizmoloki zavod zemljotres. Onda mu se divimo i umesto jedni sa drugima pričamo sa detetom koje pojma nema. Ponašamo se kao da nas razume. Dodje vreme – stavljajte ga u dubak. Ti staviš i ukapiraš da dete to uopšte ne zna to da vozi. Nit’ ga interesuje. Guraš onaj dubak po kući kao ludak koji kosi travu motornom kosilicom kojoj je motor u kvaru. Dete nekako ukapira i počne da tera onaj dubak u nazad. Ti sve ponovo dok ne ukapira da se ide unapred. Taman kad ukapira više neće u dubak, dere se k’o u vrelu vodu da ga stavljaš.. Preuzmeš. Jedno dva meseca hodaš savijen na 90 stepeni saplićući se i pokušavajući da se zavučeš svuda gde i dete. Prohoda i krene u osvajačke pohode. Pere ruke u wc šolji, rastura šerpe, pali i gasi televizor, pokušava da prodje izmedju dve rešetke na terasi, prebija prste, pada sa stolice, proverava jesu li sve utičnice dobro gurnute u štekere, jede pare, šminka se od glave do pete, jede pastu za zube a spanać neće, razbija, zaglavljuje se, svlači, oblači, iz čista mira pada na glavu, zacenjuje se, prilazi svakoj džukeli i svaku olinjalu mačku vuče za rep, upadne u svaku baru, davi se u kadi, lepi nos za rernu k’o da je prozor, lepo ne možeš da odgonetneš kako preživljava. Ti polucrknut i totalno istraumiran. Onda mu baba i deda kupe biciklu za prvi rodjendan. Dete boli uvo za biciklu već posle pola sata. Deda čučne, jedno dva sata mu objašnjava da se noge stavljaju na pedale i da bi trebalo obe istovremeno što dete nikako da ukapira. Onda baba drži detetu noge na pedalama dok deda na kolenima ide u nazad a dete čupa babu, dok ne popizde. Odu. Dete odjednom zaljubljeno u biciklu. Ti pronadješ konopče, privežeš biciklu i vukljaš je po kući. Na pola minuta staješ da dete koje se prevrnulo i plače utešiš i ponovo namestiš kako treba. Dedi i babi redjaš sve po spisku. Posle nedelju dana dolete sludjeni, kupili luljašku. Ti, k’o pokis’o cvet, nemaš ni dvorište, ni drvo, razmišljaš da l’ da ugradiš neku šipku u dnevnu sobu il’ da se obesiš dok gledaš kako deda i baba drže one konopce i ljuljaju dete. Razmišljaš kako ti to da izvedeš kad oni odu. Sakriješ ljuljašku. Pokušavaš da saznaš kojim jezikom govori tvoje dete. Zacenjuje se dok ti po kući, kao osudjenik kome je ostalo dva minuta života, tražiš ‘’bdam’’ i metodom eliminacije ukapiraš da je lopta tek kad detetu sinu oči i prestane da zavija. Zapišeš da je lopta – bdam. Kad traži ‘’bdi’’ ponudiš loptu pa istim sistemom –dranje – trčanje – saplitanje – kako, bre, nije – ukapiraš da je to pomorandža. Opet zapišeš. Počneš da govoriš jezikom koji razumete samo ti i dete s tim što ti nikad nisi siguran, reči svaki dan mutiraju. Neko saopšti da je vreme da dete upozna životinje i to prvo divlje i egzotične, to jest, da bi baš bilo lepo da ga odvedeš u zoološki vrt. Ti učiniš pametno. Pošto te niko ne obavesti da je dete takodje divlje i da treba da ga vežeš ono tamo nadje rupu i udje u kavez kod žirafe. Dok si trepnuo dete visine manje od metar deli grisine sa žirafom nebu pod oblake. Čučneš kod one rupe i moliš dete da izadje a žirafu da ne mrda. Okupaš se u sopstvenom znoju i ukapiraš da si ispao glup kad si poverovao da je voditi dete od godinu dana u zoo vrt pametna stvar. Izletiš napolje sve sebi obećavajući da ćeš dete da vežeš za radijator i da nećeš da ga odvežeš dok se ne učoveči. Zaboraviš posle pet minuta. Šta ćeš kad si zaljubljen i kad onako nevino spava u tvom krilu dok ti ne znaš ‘de ti dupe a ‘de glava. I tu nekako počne sledeća faza zvana - Šta je to? Faza u kojoj svako pitanje ima milion zašto. I u kojoj ni jedan odgovor ne zadovoljava a ti ukapiraš da si glup. Al’ o tome kad se oporavim od ovog prisećanja.

Vrhunac emancipacije - probodi ga! A onda kupi vibrator!

Mahlat — Sun, 27 Sep 2009 21:53:23 +0000

Ne znam da l’ ova ženska emancipacija ima nameru da se završi, da nam kažu – e, sad ste emancipovane i da nas ostave na miru pa da svoj mozak i polni organ počnemo da koristimo kako znamo i umemo. A izgleda da neće sve dok nas ne ubede da su muškarci totalno blesavi i maloumni. Ne mogu više da se branim od emancipacije, umorih se. Osećam se k’o u areni dok masa sa tribina viče – probodi ga, probodi ga! Emancipacija je uspela svojim višedecenijskim trudom da nam razveže maramu, raspaše kecelju, umesto varjače uvali pušku, makne nas od šporeta i da nas nauči da dobro treba da razmislimo hoćemo li karijeru ili decu. Oba ne može, nije moderno. A mi, ovce, i dalje radjamo. Na uštrb karijere koja bi nas uglavila u emancipovane žene. I kad su nam nekako našli mesto u društvu ispade da to nije dovoljno, nema odmora dok ne pobedimo muškarce. Na svim bojnim poljima zaključno sa krevetom. Zaspala popodne i kad sam se probudila setim se da sam sanjala neke karakondžule, horor živi, kako inače sanjam. Znači, nisam emancipovana jer emancipacijsko uputstvo lepo kaže da treba pre spavanja da maštam kako vodim ljubav sa potpunim strancem koji nema lice što će dovesti do toga da ga prizovem u san pa da nastavimo sa ljubavnom igrom. I ponovo pobesnim. Ako treba da sanjam da sa nekim vodim ljubav ’oću da taj ima i lice i ime, jok, emancipovano je da sanjam da nema lice da ne bi posle imala grižu savesti što varam muža u snovima sa konkretnim čovekom. Ovako ne važi. Što da me boli glava kad ne mora. Ajd’ reko’ da pročitam nešto pametnije i naletim na još jednu temu – Princeze na zrnu graška, to jest, šta žene nikad ne opraštaju muškarcima u krevetu. I nisam mogla da odolim, kako da ne saznam šta treba da mu ne oprostim, da se još malo emancipujem a ne da se ponašam ovako kako se ponašam – dragi i ti si živ čovek, opusti se i uživaj. Što u krevetu, što u životu. Elem, ako ne zagorčam život mom muškarcu biće da nisam emancipovana. Da sam duduk zaostali. Dakle, kad naučim šta ne treba da mu oprostim pa ga lepo upozorim da ne pravi sranja a on bude pametan pa me posluša – popraviću ga i napraviću od njega ljubavnika kakav se samo poželeti može. Najveći greh koji muškarac može da učini posle vodjenja ljubavi je da mu se spava. E to nemože, ima da ostane budan i da mi bilduje ego, da me laže kako bolje dupe nije video u životu a ako baš zapne da spava, mu uperim sijalicu u oči i pitam ga je l’ ga muči nešto, jer ako mu se spava mora da ima neke teške misli pa ja da ga dodatno davim sve dok ne prizna, ’’uz mnogo takta i malo lukavstva’’. Ako je lep i svestan svoje lepote da ga obavestim da je to neoprostivo jer lepši od mene neće biti ni u ludilu. Da ’’biram reči i da ga navedem na ono što ja želim’’. Ovde primetim da sam glupa jer ne kapiram na šta treba da ga navedem u vezi njegove lepote al’ tu lepotu ne treba da mu oprostim nikako. Ako se ponaša k’o hobotnica i dekoncentriše me birajuči neke svoje poze da ga tresnem po ruci, skočim i kažem – valjda, bre, i ja volim neku pozu. Il’ tako il’ nikako! Da odaberem pozu u kojoj ’’ja vladam situacijom’’, da se zna ko je gazda. Ako ne ume da me miluje da stanem ispred ogledala i kažem mu – gledaj, ovnu, kako se to radi. Što da pričam njemu a da stojim isrped ogledala takodje nisam ukapirala, znači definitivno neemancipovana i glupa. Da mu objasnim taktički i k’o retardiranom kakvu ja strast želim! Ne ume li da proizvodi tu strast odma’ da mu dam ’’crveni karton’’ i da ga isključim iz igre. Ako kiksne u krevetu što ’oće, kad tad, da ga slažem da je ljubavnik o kakvom sam uvek sanjala. ’’Jeste laž al’ je korisna’’. Ako mi tako kiksnut poveruje ja da ne mislim da je kreten nego da znam da problem ne leži u njegovoj glavi nego u mestu i odma’ da ga iz kreveta odvedem u kuhinju ili kupatilo. Tamo će da proradi! Ako se nije pokvario pa ćuteći vodi ljubav odma’ da dignem nos, šta ćuti kog djavola. Ako priča da dobro osluškujem šta priča pa ako mi ne obrazlaže žensko pitanje u Hamletovim delima da ga pitam da l’ je lepo da lupeta gluposti tokom vodjenja ljubavi i izgovara ’’lascivne reči’’, da l’ to znači da me ne poštuje. Ako budem strpljiva napraviću ga da bude kakav meni odgovara. Pročitah i ispumpah se k’o balon. ’Oću, bre, da budem žensko a ne trener i modelar! I onda pročitah da je vrhunac emancipacije 21. veka što mogu da stojim na ulici i glasno da razgovaram sa prijateljicom o vibratorima. Valjda da ja ogovaram svoj a ona njen, slatko da se istračarimo sve dok ne zaključimo koji model bolje radi. I evo, još mi je muka od emancipacije.

Mudrosranje by Mahlat

Mahlat — Mon, 28 Sep 2009 18:09:38 +0000

Zabranjeno čitanje zlim i zaludnim osobama. Stranim plaćenicima takođe. Dozvoljeno svima ostalima. Čuči mi u administraciji već tri dana jedan komentar u kome mi je neko, sve u tom jednom komentaru, rekao da sam mu sreća, da ne titram nekom idiotu jaja kad taj idiot nema naciju pošto je nacija na internetu, vrlo bitna, jelte, da je neko tamo smrad, da se ne igram intelektualke, da nisam nikakva blogerka i časna Srpkinja ako mi svi blogeri ne čestitaju Božić, pa ponovo da sam mu sreća, pa da sam pička, pa nešto o srpskoj Novoj godini, o izrodima, smradovima, politički ’’ne doraslim ’’ osobama, šupkovima i na kraju mi napisao ’’Sikter’’. Ja se zamislilaaa, pa da odgovorim ovako pošto jelte, ne smeš intelektualcu da otvoriš vrata, posle ne možeš da ga isteraš. Trebalo bi da se ponašam po onoj – pametniji popušta al’ će tako i dalje svetom i internetom da vladaju budale. I razumela sam i nisam razumela. Hoću reći, nije meni teško da razumem svakakve gluposti, teško mi je da ih prihvatim. Jednom sam napisala da je izbor svakoga od nas kako ćemo se prikazati, neko kao pametan, neko kao glup, kako kome volja a ja, eto, rešila da se prikazujem kao intelektualka bez nacije, a i da svraćam kod istih, može mi se. I nije mi upalilo. Umal’ ne počeh da kukam. Nego, svima koji sede ispred monitora i razmišljaju – sa’ću ja njima da pokažem ko je intelektualac, dokle više da mudroseru (mudrosranje mi se pripisuje od kako sam počela da blogujem) - i ako serem mudro serem. Pa shodno mojoj mudrosti – kad neko sedne ispred monitora pa isplanira da tamo nekoga ko pročita njegovu intelektualnu tvorevinu prevaspita i učini časnim blogerom i nacionalistom, zalud mu pos’o. Bar što se mene tiče. To sa kreacijom ni bogu nije uspelo kako je zamislio pa neće ni vama. Kome se sa bivših prostora, bivše nam zajedničke zemlje, nacionalizam ekstremno primio pa sve podvodi pod podobne i pod naciju nemoj da pokušava da mi ulazi ovde. Alergična sam na ekstremne nacionalističke ispade, bilo čije. Ja sam odavno shvatila da sa bujanjem nacionalizna pamet postaje sve kraća i kraća, da je posle nemoguće nadoknaditi je. I da izaziva katastrofalne posledice, što po teritoriju, što po narod, što po budućnost. Manite me se. I jedno malo objašnjenje upućeno onima koji ovo nisu trebali da pročitaju a jesu, gde da odole - prema meni je bog, onaj što je umeo da zabrlja pa da ne zna koliko mu je dosta, bio milostiv, dodelio mi je i sise i pamet. Sise me čine ribom a pamet mi služi da se vi kojima sam rekla da ovo ne čitaju sapliću o nju i pate. A dao mi je i muda, ona figurativna što ne možete da iskusite jer ista nemate. Zbog tih istih muda ja imam hrabrosti da ‘’titram jaja’’ kome god hoću, kad god pomislim da je taj neko u pravu. Kad pomislim da neko nije u pravu, malo suptilnije odreagujem a trudim se da poštujem – svako ima pravo na svoje mišljenje. Vi iz prve rečenice koji ste ovo pročitali bez obzira što sam rekla da ne čitate možete da mi otpevate nešto ispod bloga. Ako može samo na la-la-la, da mi se ne smuči. Ko nije razumeo mogu da mu prevedem na jezike naroda i narodnosti bivše nam zemlje.

Bio mi zapušen nos inače ne bi ja...

Mahlat — Tue, 29 Sep 2009 07:20:03 +0000

Da bi se doskočilo prirodnoj pojavi da ostaju u drugom stanju jer žene ostaju malo više u drugom stanju nego što žele dece i da bi se sačuvale ’’glave’’ žena koje se žale da ostaju u drugom stanju čak i kad ‘’vide muške gaće’’, decenijama se vrše ispitivanja i pronalaze nova sredstva za sprečavanje trudnoće. I od svega što postoji ni jedno sredstvo nije idealno. Žene su za najbezbolniji način izabrale kontraceptivne pilule. I bez obzira što se stalno govori da ih ne treba piti bez konsultacije sa lekarom većina ih kupuje po preporuci prijateljice kojoj ‘’uopšte ne smetaju’’ razmenjuju recepte k’o recepte za gibanicu – ako je meni uspelo uspeće i tebi. Te tablete inače reklamiraju kao tablete koje sadrže malu, malecnu, količinu hormona koja je po dejstvu slična ženskim hormonima. Ja se u hormone ne razumem nešto specijalno ali ispada da moji hormoni dovode do toga da ostanem u drugom stanju a onda pijem malo muških koji me sprečavaju da ostanem u drugom stanju. Il’ pijem ‘’moje’’ malo promenjene. I to sve kao nema nikakve posledice taman da ih pijem godinama i godinama. Nučnici su davno utvrdili da dugotrajna upotreba kontraceptivnih tableta može dovesti do hormonalnih promena kod žena. E, britanski naučnici su došli do saznanja da ovaj poremećaj može navesti žene da izaberu pogrešnog partnera, da se upuste u prevaru ili, još gore, izgube interesovanje za seks. Ili, prostije rečeno, pilule menjaju percepciju mirisa muškog tela pa žene tako biraju muškarce koji im ne odgovaraju. Da mi je ovo objašnjenje jasno – nije. Ni najmanje. Stručnjaci sa Liverpulskog univerziteta u svojoj studiji kažu kako pilule ometaju prepoznavanje genetski kompatibilnih partnera preko mirisa. Ranijim istraživanjima utvrdili su da žene biraju muškarce instinktivno i to one koji se od njih razlikuju po skupu gena koji se naziva glavnim histokompatibilnim kompleksom a koji upravlja obrambenim sastavom organizma. Po njima, kompatibilni partneri neće imati problema sa plodnošću i pobačajima, a deca koju dobiju će biti otpornija na bolesti. Ako sam ovo dobro razumela ženska budućnost koja se ogleda u braku i deci zavisi isključivo od nosa tj. čula mirisa. I kao što rekoh na početku žene su krive za sve. I što ne piju tablete pa ostanu u drugom stanju a i što ih piju pa posle nemaju pojma šta rade. I imaju te tako neke nagone da, po ovim istraživanjima, biraju osećajne muškarce a u stvari su genetski predodredjene da biraju mačo muškarce. Sad vi, drage moje, dobro razmislite u kom ste trenutku odabrale svog muškarca i šta ste tad pile, šta je delovalo na vaše čulo mirisa. Mislim, ako vam nije sve potaman da znate da niste krive vi nego ona mala, malecka, količina hormona slična vašim. Da vam bude lakše. I da znate da niste lude nego samo hormonski poremećene i da vam je čulo mirisa zakazalo. I da se muškarci biraju životinjski, njušiš, njušiš, pa izabereš. Ja, evo, pišem ovo i razmišljam za koliko bolesti nema leka, kako negde ljudi umiru od gladi, kako se u 21. veku ratuje iz nacionalnih, verskih, geografskih i bogtepita kojih ubedjenja, kako se trguje decom i ljudima, kako još uvek postoje robovi, o mnogo toga od čega treba da se leči ova planeta i svi mi sa njom. Neko tamo sedi i silan novac troši da bi pokazao kako žene, kako god obrneš, nikad ne urade pravu stvar. Il’ nemamo pameti, il’ nemamo oči u glavi, il’ nam luduju hormoni pa muškarce vidimo onakvima kakvi nisu. I nešto se mislim šta koga briga. Kako sam mirisala tako sam i dobila. Računam ima na ovom svetu i težih bolesti od poremećenog ženskog čula mirisa… A mislim se i šta je sa onim ženama koje su zapušile nos zarad para, lagodnog života, putovanja, bundi… je l’ ima to neke veze sa hormonima? To - kad znaju da smrdi al' neće da osete. Kad će nauka to da objasni. Sad je vreme, valjda, da ponovo omirišemo svoje muškarce pa da utvrdimo da l’ nam još mirišu il’ se malo osećaju na ustajalo. I da one normalne, osećajne, zamenimo za one prave – sa toljagom, nauka kaže da smo tako prirodno predodredjene.

Kolateralna šteta srpske demokratije

Mahlat — Tue, 29 Sep 2009 12:14:37 +0000

Bris Taton Sramota me je što danas živim u Srbiji.

Partir voir un match avec plaisir et retourner dans un cercueil

Mahlat — Tue, 29 Sep 2009 22:26:44 +0000

Postoje dve vrste zločina – oni izvršeni činjenjem i oni izvršeni nečinjenjem. Samim tim postoje i dve vrste zločinaca. Danas sam sklona da tvrdim da ovih ima više. I ponavljam, nije kriva mašina već ruka koja je pustila u rad i okrenula glavu. Još juče sam čitala brzinski napravljen profil nasilnika starih samo dvadesetak godina. Do juče su bili nasilnici danas su ubice. Iz nehata? Sociolozi su utvrdili da su ta deca bez nade, uglavnom iz razorenih porodica. Društvo i sistem su nevini, kao i uvek. Ni jedan sociolog na ovom svetu me neće ubediti da je neko u dvadeset godina bez nade. Niti da ’’razorena’’ porodica obavezno stvara delikvente. Ne želim da čujem ni jednu olakšavajuću okolnost, ni za ruku koja je učinila zločin ni za sistem koji je aminovao da onih dana neko u Beogradu mora da dobije batine. Podjednako su krivi. Ne želim da čujem ni jednog političkog lidera koji naglašava, zahteva, apeluje, najavljuje. Ni jednu reč o narušenom srpskom ugledu, o lošoj slici. Ne želim da slušam o reakcijama ’’sa najvećom mogućom ozbiljnošću’’ i ’’o principima strogosti’’. Vlast, zakon i pravosudje su imali previše vremena da se uozbilje. Želim da počinioci budu kažnjeni a da naručioci preuzmu odgovornost. Želim da se ova zemlja uozbilji i prestane da se bavi posledicama. Vreme je da se bavi uzrocima. Najvećim zločinom, od kako je sveta i veka, smatra se ubistvo. Najveće licemerje koje može izaći iz mašinerije ove prepredene vlasti je da ne mogu ljude na ulicama da zaštite od nasilnika a onda da šalju telegrame iskrenog saučešća. Sramno! I obećanje da će država učiniti sve da počinioci ovog zločina budu kažnjeni. Država je morala da učini sve da do ovoga ne dodje. Želim da verujem da u Srbiji još uvek ima mnogo, mnogo, više onih koji strance uče psovkama, objašnjavaju im kako se Srbi ljube tri puta, uče ih da piju šljivovicu i igraju kolo, koje ti stranci odlazeći nazivaju svojom braćom. Ovde više nije pet do dvanaest. Kazaljke su se sklopile. A to nije čak ni krajnje vreme. Vreme je isteklo još juče, dok je Brice Taton bio živ. Da se Brice Taton nikad više ne ponovi!

Izvin'te, a kako se mi sećamo Brice Tatona?

Mahlat — Wed, 30 Sep 2009 08:23:24 +0000

Samo kao priključenog na aparate! Državni sekretar u Ministarstvu za ljudska prava Marko Karadžić pozvao je građane da se u 11:30 okupe na Trgu Republike i upale sveću u znak sećanja na preminulog Tatona. Suzana Grubješić, potpredsednica G17, ona što pravi veliku razliku izmedju vlasti u Prokuplju i bogomdane vlasti u Beogradu, opominje da je ovo poslednja šansa. Jelena Trivan, portparolka DS-a će da dokaže i pokaže da je Srbija pravna država. Naprednjaci, oni što su do juče bili radikali i organizovali svesrpske mitinge začinjene paljenjima, tučama i razbijanjima, oni koji mnogo dobro umeju da peru ruke, zahtevaju da istupe odgovorni. Gradonačelnik Beograda, onaj što ne razume sad kad je gradonačelnik a do juče je sve razumeo je poslao telegram saučešća. Vuk Jeremić izjavio je da ova tragedija ne sme da bude slika Srbije. Ovo jeste slika danšanje Srbije. I vaše Srbije! Predsednik će biti principijelno strog. Apsolutno! Svi oni, i oni koje nisam pomenula, od jutros javljaju da će se priključiti protestnoj šetnji i podržati borbu protiv nasilja! Ma da vas nisam videla! Ja treba da šetam a vi treba da radite! Dok smo mi šetali sve je mirisalo na dobro. Kad ste se vi umešali medju nas više nismo znali gde smo krenuli. Sve ste nam puteve zatvorili. Umemo mi i sami da šetamo da bi oni koji dolaze posle nas mogli slobodno da prošetaju ovim ulicama. Kažite, bre, da se stidite i ako se ne stidite! Svega što ste uradili da bi nas doveli ovde. Kao da bi to bila jedina laž!

Neki plivamo uzvodno

Mahlat — Thu, 01 Oct 2009 08:29:54 +0000

Neko će uskoro izdati naredbu da Srbi upadnu u zimski san iako zima zvanično još nije počela. U ovoj zemlji postoje pravila a ona se prilagodjavaju uslovima a ne kalendaru. U ovoj zemlji, još uvek, to juče nije prestalo, ljudi mogu da dobiju batine od NN lica, razlozi su razni a jedan od najvažnijih je – šta si kog djavola i tražio na ulici. Kad se to bude desilo znajte da ulazite u proces kad prestaje da bude bitno ŠTA a postaje bitno KO. Inače, NN lica su vam u ovoj zemlji svi oni koje ne mogu da pronadju, otrkiju ili uhvate ili jednostavno neće da ih pronadju. Ima i takvih. Bilo koji zločin da je u pitanju. Ako se nešto vrti u ovoj zemlji to je izraz – ljudska prava. To je nešto za šta se znalo da postoji, svi su imali sem nas pa smo rešili da uvezemo. Hteli su da nam poklone ovi sa trulog zapada ali nisu znali kako pa smo ih mi ipak uvezli. Za svaki slučaj, da imamo crno na belo. Sad imamo al’ ne možemo da provalimo kako se upotrebljava i čemu služi. To sa ljudskim pravim iz usta vlasti izgleda – Pa imamo, nije da nemamo, samo ne znamo šta će vam. Šta ćete vi sad sa tim ljudskim pravima kad smo vam lepo dokazali da vi to ne umete da koristite. Ne razumemo, brate! Imate da jedete, pijete, spavate. Dosta vam je! Vlast nam je dodelila status domaćih životinja. Povremeno nas istimari što pokušava i ovih dana. Očekuju da ih pitomo, kao verni pas ili zablenuto tele pogledamo i zahvalimo se što nas vuku za nos i uši kad god nismo dobri. Neki će ponovo biti očerupani, neki zaklani i posluženi, neki ošišani, neki osedlani, ima nas za svakavku upotrebu. Malo mi je mnogo dosta. Neću više da me iko tera da plivam nizvodno u ovoj reci u koju su me ubacili, neću da čekam da mi dobace dugoobećavani pojas za spasavanje. Neću Evropu. Neću ništa ovako nakaradno kako mi se nudi. Hoću moju zemlju. U Evropi, svetu, tamo gde se i nalazila. Onaj ko je iščupao iz njenog prirodnog staništa nek’ se ukrca u ovaj voz. Moje plivanje je uzvodno. Ako ne nastavimo doći će dan kad ćemo se obreti u plemenskoj zajednici. Jer kad se zbunite i zalutate morate da se vratite na početak. Ili da se borite da nadjete izlaz iz lavirinta. Svaki lavirint ga ima. Neću da se osećam izgubljeno, nemam vremena.

Da častiš!

Mahlat — Thu, 01 Oct 2009 12:51:05 +0000

Javila malopre ćerka jedinica ljubimica. Kad god joj nešto uspe ja treba da častim. A čašćavam kad uspem i ja. Što ja da častim nije mi baš najjasnije al' ajde. Častiću i tek ću saznati koliko će me ta čast koštati. Ponosna mama, ćerke Pa-valjda-sam-zaslužila saznala je da je ćerka danas skinula drugu godinu sa vrata - Si videla, bre, koliko sam učilaaaa! Ja videla, no sam se pravila šašava. I sad, eto, moram da častim. Kad budem iščašćavala nju što sam je rodila, što je baaaaš fina, što joj ide škola od ruke, i sve tako neke normalne stvari, što je moja i što suptilno ume sve da preokrene kao da radi meni a ne sebi, valjda ću finansijski da preteknem. Al' dobro, pade mi kamen sa srca, još jutros je u kući bilo apokaliptično vreme, odustaćuuuuuuuuuu, pojma neeeemam, ubiiiiću seeeee, smuuuučilo mi se, neee mogu višeeee... Ću da častim!

Kako iz Beograda stići u Beograd

Mahlat — Fri, 02 Oct 2009 06:34:18 +0000

Pre dva dana sam morala iz Beograda da stignem u Beograd. Nekim autobusom sa Trga Republike. Zvala ljubimca da ga pitam gde da stanem i u koji da se ukrcam. Posle pola sata ukapirala da to što je on rekao ne funkcioniše. Zvala jednog što mi nije ljubimac, čekala da se ismeje pa da mi kaže kako ću. Ušla u to što mi je rekao. Uvalila se iza vozača i pitala neku devojku ide li ovo do tamo – ide. Ona silazi ranije pa da pitam nekoga. Usput razmišljala kako da prepoznam neku zgradu da bi od nje brojala i sišla na petoj stanici. Vozila se, vozila, vozila, ubedjena da ću da završim u Leskovcu. Ode devojka. Ja se okrenuh da pitam nekoga zna li… autobus prazan. Ostali ja i Šumaher u pokušaju. Nema formulu al’ ima autobus. Pitah – je li, Ima li ovde zgrada ta i ta – ima, kaže, eno je – super, odgovorim ja, a je l’ ovo ulica ta i ta – pojma nemam, kaže Šumaher – treba da sidjem na petoj stanici odavde - pa sidji, reče Šumaher i nastavi da zavija, što u krivine što pevajući. Krk! Druga stanica odatle kraj. Nema više. Je li, gde su ovde još tri stanice??? Nema, kaže, ovo poslednja, ajd’ napolje. Izadjem ja, napolju samo milion autobusa, šuma i brda. Gde god se okreneš pošumljeno brdo. Pozovem ljubimca i počnem da cvilim, po njegovoj instrukciji potrčim za onim vozačem, pitam gde sam, prenesem ljubimcu, on odgovori da pojma nema gde sam i kako sam dotle stigla, da nadjem nešto da se vratim. Opet pitam onog vozača – kako, brate, ja odavde da se dočepam civilizacije – nikako, kaže on, odavde ti ne ide ništa. To u ovoj zemlji normalno, negde možeš da stigneš al’ odatle ne možeš da se vratiš. Onda me zvao onaj što mi nije ljubimac pa se ponovo smejao i saopštio da ni on ne zna kako sam stigla tu gde sam stigla, da on nikad nije čuo. Pita je l’ ima tu neka crkva – nema, bre, da ima odma’ bi uletela da se pomolim. E, onda ne znam gde si. E, fala ti! Trčkala sam za onim vozačem – kad si me doveo ovde ima da me vratiš, što me nisi upozorio da izadjem kad i svi normalni ljudi, bre! Šta ti je, kaže Šumaher, ja odavde idem u garažu, gde živiš – ja odgovorim – on se počeše po glavi i kaže – jebem mu mater, nije mi usput. Znaš šta, kažem ja, smisli način da ti bude usput inače ću sad da se onesvestim, samo mi to preostalo pa da me hitna pomoć odbaci do kuće. I šarmiram Šumahera od dvaesipet – ajd’ ulazi, al’ ako mi uleti kontrola odma’ da kukaš! Što, bre i za šta da kukam? Za šta ‘oćeš samo kukaj, ne smem da te vozim kad podjem u garažu. U’vati me panika za šta da kukam i kako krenusmo popusti, zakukah iz sveg glasa – napuštene fabrike, zarasle pruge, šuma, šuma, brda, brda, pa opet isto. Dušu dalo za neki film sa zombijima. Si ti siguran da me voziš tamo gde sam ti rekla, ‘leba ti, ako planiraš da me tranžiraš u sitne komade ka’te molim pusti me da izadjem pa ću pjehe, preko brda pa kad stignem. U’vatim se za telefon – nema mreže. On poče da plače i tako on plačući, ja kukajući, stigosmo do prvih zgrada, ja izletoh, uletoh u kuću, ljubimac pod punom ratnom opremom - ‘de si ti sad po’šo? Kad je raspalio da se dere – da te tražim, gde si bila, s kim si bila, sto si nedostupna… More, jebo li te tvoj Beograd sa sve prigradskim opštinama, nit’ znam gde sam bila, ni s kim sam bila ni što sam bila nedostupna! Šta se, bre, dereš! Onaj što mi nije ljubimac i što me takodje navodio pogrešno ko na djavola pozvao da pita jesam li se spasla što je ovog što mi je ljubimac dodatno razgoropadilo - šta njega boli dupe gde si! U roku od odma’ smo došli do razvoda. Jedno drugom saopštismo da se ne volimo i da se nikad nismo ni voleli, da smo se zajebali kad smo uleteli u brak, naročito ja, mlada i neiskusna, ljubimica izlete da vidi gde gori, nastade opšta pometnja. Posvadjasmo se još crnje i gore oko toga ko će da podnese zahtev za razvod i legosmo dupe u dupe, čvrsto rešeni da se nikad više ne okrenemo jedno prema drugom. Ujutru se izljubismo i ljubimac me zamoli da nigde više ne idem dok ne iznadje način da mi ugradi GPS. Da me ima u vidu. I sad moram da upoznajem Beograd. Gde da dozvolim da me ima u vidu. Lociraće me i kad treba i kad ne treba. I samo će da mi skoči za vrat.

Juče, od 06:00 do koznadokle

Mahlat — Fri, 02 Oct 2009 13:31:02 +0000

Prethodne večeri legla psujući. Ujutru Windows nije hteo da otvori oči ni pod razno, kad sam rešila da ga umijem pa šta bude, on sinuo. Nastavila da psujem. Obukla se politički korekto i izmilela na ulicu s nadom da neću da se izgubim a da neću ni da se pogubim pa opet da se razvodim k'o u prethodnom postu. Usput primetim da mi je pao nivo inteligencije pa sam ceo dan čekala da se opametim. Istovremeno čuvala jedan film da mi ne pukne. Zaključim da nemam spisak pravila i da ću morati da ga napravim inače ostadoh pogubljena. Onda zaključim da je to glupo i da ima i tragičnijih priča od moje. Onda se setim da me neko pitao – A, je l’ možeš ti, Mahlat, mene da izlečiš? Odgovorim – Pa ne mogu, nisam te ja ni razbolela. Pošto sam izgledala miroljubivo i politički korektno zaustavi me neki par i priupita kako da stignu negde – nemojte mene, kad vas molim, ja ću da vas pošaljem u Paraćin, garantovano. Divila se kako je Beograd grad suprotnosti koje se neverovatno uklapaju – na jednom mestu možeš da jedeš, da ti izvade krv, da staneš ispred koncertne bine i zapališ sveću pa sam to mesto zaobišla da me ne bi ubila kolektivna svest. Posvadjala se s jednim što sam mu upala u kadar. O, konju ni jedan, bolje ja nego Djelić! Sa’ću ovde da ti se plazim u objektiv i dižem tri prsta, da pozdravljam rodbinu i prijatelje u dijaspori, vičem dole vlada, spasite planetu, bog je umro uzalud, spasite foke, sve dok te ne izludim, bolje da ćutiš. Vidim nisam više miroljubiva. Upropasti me ulica očas posla. Ljubimica javila da treba da častim pa da ne moram da častim nego da će ona da otputuje na nedelju dana pa da podignem pare što nije čast nego su samo pare. Ja pokušala da ukapiram i došla do zaključka da se još nisam opametila. Oni oko mene vrisnuše – aaaaaaaaa, da častiš, ja častila. I rešila da odbijem od dela mile mi ljubimice. Negde u po’ dana vidim da mi je film ipak pukao. Nisam ga dobro čuvala. Videla druga političara. Lep. Lepa mu i žena a lepi mu i telohranitelji. Oni body tipovi. Malo se zbunim, da l’ sam i ja trebala da krenem u šetnju protiv nasilja sa telohraniteljima i obrnem nalevo krug. Našla se s jednim da mi da neke papire za koga su mi rekli da je gospodin a ja lepo videla da je drvoseča. Nervirala se što mi sve vreme govorio – Slušaj Miko... ja ti Miko živim od še’settreće u Beograd... imam vezu u ministarstvo... ođe je sve moje, umal’ ne skrenuh tražeći padeže. Nema, bre! Rekla da žurim, zgrabila papire i otperjala. Pozvala ljubimca da ga vodim u kafanče, da ne umre gladan i da častim ja njega njegovim parama zato što je moja ćerka dala drugu godinu. I da mu se udvaram da podignemo one pare. Taman seli, ljubimac počeo da rotira za stolom sa jedne na drugu stolicu. Šta ti je, bre? Gleda ga neki tip, kaže. Počesmo da vadimo oči da ne gleda u njega nego u mene, pa šta ima da gleda u mene, a šta ima da gleda u tebe, pa je l’ nenormalno da gleda u mene, pa nije al’ gleda u mene, došlo mi da ustanem i pitam čoveka – majke ti, kaži u koga gledaš inače ćemo opet da se razvodimo. Ljubimac zabranio – jes’, ti da pitaš a ja da se bijem. Ne može! Dobro, pitaj ti a ja ću da se bijem ako treba. Ignorisamo profesionalnog kafanskog gledača i utešismo jedno drugo da je razrok. Ja posle ćutala al’ videla da gleda u mene. Služio nas konobar ufalšovane glave, il’ je imao saobraćajku il’ upao u grupu navijača, ne pitah ga al’ mi se sve vreme odsecale noge kad god je pitao treba li još nešto. Dodjosmo kući, ljubimac mi saopšti da definitivno nisam za medju svet, gde god kročim neka frka, i ako je nema sama ću da je napravim i da me ponekad uopšte ne razume. Ja legla i došla do zaključka da to i nije tako strašno jer ni ja sebe ne razumem u većini svakodnevnih slučajeva i dogadjaja. I da moram da steknem imunitet od nadiranja neočekivanih profesionalnih svakakvih a da bi ljubimcu život bez mene ekscesne bio ekstremno dosadan, probudim ga i saopštim mu da treba da bude sreećan. On rek'o – ahaaaa i ponovo utonuo, ja rešila da se definitivno , nema sile, kunem se, časna pionirska reč, sreće mi i dabogdamiočiispale, dabogda me ljubimac više ne voleo, dabogdasesmestanepomakla, do ujutru opametim kako znam i umem. Jutros se probudim k’o nova. Opamećena. Provera nije potrebna. Potpisujem i odgovaram moralno i materijalno. A i krivično.

Preparirani penis

Mahlat — Sat, 03 Oct 2009 07:25:24 +0000

A rešila sam od jutros da budem normalna. I opamećena. Što bi značilo – ne čitaj novine, ne idi na internet, ako možeš nasloni se na neko drvo i ćuti. Il’ idi do neke reke, pobodi noge u vodu i broj rečne talase dok se ne smiriš. Il’ pričaj sa pticama. Tako nekako. Jutros ’ladno, standard nikakav, dnevno politička situacija ustajala, ajd’ reko’ još samo jutros da poželim internetu dobro jutro da vidim šta će da mi odgovori, da l’ će da mi se obraduje. Reših test – Kakva ste partnerka, ubedjena da će mi reći da sam idealna. Mučih se s nekim pitanjima tipa – da l’ bih skakala od sreće kad bi mi partner predložio da odemo na pusto ostrvo i tamo ljubavišemo dok ne pocrkamo, tražih odgovor – Odma’ bi ga ubila – al’ nema pa nadjoh alternativu – Mal’ko bih pobesnela. Sva srećna ubodoh i dobih odgovor da sam partnerka 34. Nema objašnjenja, znači 34 sam i gotovo. Da sam partnerka 69 skroz bi razumela, ovo 34 me bacilo u bedak, kakva li sam i kakav utisak ostavljam na milog mi muža, da l’ treba da poradim na sebi il’ okačim tablu - Bež’te, ide idealna. Onda pokušah da utvrdim od koje sam sorte čoveka na osnovu toga kako spavam i zaključih da pojma nemam kako spavam. Znam kako legnem i znam da se probudim ukočena i nadrndana što znači da sam baksuz. Danas ću na dnevni red da stavim pitanje davanja oglasa – potrebna osoba za dežuranje tokom noći koja će utvrditi kojim se nenormalnim i ekstremnim sportovima bavim dok mislim da spavam i da l’ trzanje mog muža ima veze sa mojim noćnim planinarenjem. Osoba mora da se razume u odbrambena sredstva i ujutru precizno da mi saopšti da l’ ljubimcu da kupim pancir il’ samo kacigu kako bi me preživeo u krevetu. I onda, već sludjena, ajd’ reko’ malo da šetam po internet muzejima, toliko muzeja ima u koje nisam ušla, da vidim gde bih mogla ovih dana. I naravno, ne bih se ja zvala Mahlat da ne dobijem instrukciju – trči u Sankt Peteburg da vidiš čudo nevidjeno. Elem, u Muzeju erotike u Sankt Peteburgu, izložen je Raspućinov penis nad penisima od 30-tak santimetara. Pošto stoji oko 100 godina u tegli gde se, kažu, prilično skupio, mora da je tokom ’’života’’, brat bratu, imao bar metar i dva'es'! Odma’ sam pobesnela. Pa se još spore da l’ je original il’ falsifikat! Kao da je delo Van Goga ili Rembranta pa sad treba da mu utvrde autentičnost! Zeznuo se Raspućin što se nije setio da u samrtnom ropcu razveže gaće i lično se potpiše na svom penisu – Ovo je za života koristio Raspućin. Kad god mu se pružila prilika a i češće. Mislim, kome bre, pada na pamet da odseca ljudima penise i da ih smešta u muzeje! Il’ da ih kupoprodaje pa da posle ne može da im udje u trag k’o što se polomiše za Napoleonov mumificirani penis. Zamisli ludaka koji čuva tudj mumificiran penis, sva bi se prestravila. Ne od penisa, on je ionako mrtav, nego od ludaka koji ga čuva. Toliko umetnički dela u svetu, što ljudskih, što prirodnih, oni me obaveštavaju o prepariranom penisu! Milioni i milioni ljudi nikada nisu videli Mona Lizu, Gerniku, Viktorijine vodopade, otići će gore isti kao što su došli al’ bi baš lepo bilo da vide kakvi su penisi hodali ovim svetom! Da saopšte bogu šta mu se omaklo dok je kreirao šta je kreirao. Da sad na jednu stranu staviš Mikelandjelovog Mojsija a na drugu ovaj Raspućinov penis, svi bi potrčali da se dive penisu, možda bi jedno dvoje ostalo ispred Mojsija za koje bi svi ovi – Kakav penis! – rekli da su udareni u glavu. Ovaj svet stvarno otišao bestraga. I ja svakog dana ponovo počinjem proces – budinormalna, budinormalna, mantram k’o manijak, brojdodeset, brojdodvadeset, brojdosto, sve više moram da brojim, zaboravim kad sam počela. Malo mi do deset! A gde bi ste mogli na jesen? Eto, skočiću do Sankt Peteburga da se vidim sa Raspućinovim penisom. Oči u oči!

Facebook – slobodno tržište svežeg mesa

Mahlat — Sun, 04 Oct 2009 07:22:12 +0000

Mili mi hazbend ljubimac profesor skoro postao član FB. Bilo nas više sramota da mu viču – nedatiženanedatiženanedatižena. Mislim, otvorio nalog, je l’ se tako kaže. Predmet taman k’o policijski. Gvirnula ja kako će da se predstavi, da l’ će da napiše da je Married il će da uturi It’s Complicated, mislim znam ja kakav mu je status zvanično al’ nemam pojma kakav mu je u glavi pošto ja umem da zakomplikujem pa da ni meni ne bude jasno. U roku od dve nedelje dobio je kolekciju svršenih srednjoškolki i po neke tekuće. Sve do jedne su cičale, vrištale i umirale od sreće što su nabasale na ljubimca mi i saopštile mu da niti su imale niti će ikad više u životu imati tako dobrog, pametnog i iznad svega lepog profesora. Ispiraše mu mozak da l’ se seća ovoga, pa onoga, vidim zbunjen ljubimac ispred monitora, kaže - ja bre pojma nemam o čemu one govore, nisam prisustvov’o. E, ljubavi, to ti i nije neko opravdanje, valjda znaš da svako vrti svoj film. Ti misliš da nisi al’ jesi, svaka ti dodelila ulogu kakva njoj odgovara. To je bio prvi nalet. U drugom naletu su se stidljivo provukli školski drugovi i drugarice, dve bivše devojke od kojih mu jedna odma’ rekla da je još uvek single i da ga nikad nije zaboravila što je notorna laž svake koja je single svakom bivšem na koga naleti. Ljubimac malo obesio nos – šta ti mene potcenjuješ -jedva mu objasnih – jok, bre, nego znam kako žene lažu kad su single, to panika! A onda je došlo do trećeg naleta za koji ja ne bih ni znala da hazbend neprekidno nije vikao – Majke ti, dodji ovo da vidiš! Elem, svaka od svršenih srednjoškolki a bogami i poneka od tekućih je obavestila najboljeg joj i nikad više tako lepog profesora da bi mog’o, ako nema druga posla, da pogleda njene slike i vidi kako je velika porasla ili kako se provela na nekom splavu. Sve do jedne slikane u pozi Dite Von Teese poslužene u čaši šampanjca, ako baš želiš da vidiš kakva im je faca nema šanse, to napućeno, koluta očima, oblizuje se, od svega samo vidiš jezik. Što obučene što nešto smaknute onako nonšalantno seksi, nemaš pojma da l’ imaju suknju, da l’ nemaju, a sve do jedne imaju sliku – sise podignute do brade, glava spuštena prema bradi i pogled ispod obrva, morskih pijavica. Ima ih i u nekim zanosnim zagrljajima, tek da nam nagoveste kako i one znaju ono da rade. Ja, iskreno da vam kažem, šokirana. Ne što ljubimac sad tu nešto gleda, može to da vidi gde god se osvrne nego mi nije jasno čemu služi taj FB – izvolte, birajte; meso na prodaju; svašta umem svašta znam; snimiću jednog dana porno film; čekam na tebe, uzmi me; sve je hot samo nema tona, čemu, bre. Jer, da je hazbend njima, slučajno bilo, uleteo u svlačionicu dok se presvlače za čas fizičkog kad su garantovano više obučene nego na ovim slikama, sve bi vrisnule – Profesoooreeee! - i izbio bi državni skandal. Em nije profesor fizičkog, em zna da se tamo presvlače devojčice, jelte, sve novine bi brujale kako je moj muž profesor pedofil, da ga treba obesiti, proterati i zabraniti mu da hoda zemljom pa da i dalje urušava telesni integritet tekućih srednjoškolki. Bar tri psihologa u saradnji sa neuropsihijatrima bi pokušali da mu naprave psihološki profil i utvrde da l’ je zdrav u glavu dok bi tekuće cičale od kuće do škole i obratno – Ijaooo, jeste videle profesora, ijuuuuuuu. Mog’o bi da se seli. Jurili bi ga očevi što sa satarama što sa bejzbol palicama što je bacio oko na njihove juče rodjene i još dovoljno nerazvijene devojčice. Da l’ je normalno da se neka onako slika i onako predstavi kao da ni na šta drugo ne misli sem kako će da se predstavi kao dobro parče mesa nikako mi nije jasno. Uletim kod ljubimice na profil spremna da joj otkinem glavu mada ona uvek bira slike u saradnji sa mnom, kakva mi je ovaaa, ova mi je bezveezeee, al’ šta znaš možda je poneo savremen trend – kad ne mogu na naslovnu stranu mogu na fejs, ništa, stoji ona slika koju smo zajedno izbrale. I sve ostale normalne, uglavnom sa drugaricama, slike sa putovanja, pade mi kamen sa srca. A čudim se, majke mi, kad god neki od njenih drugova komentariše da su današnje devojke, blesave, lude i šašave. Ja ih, glupača, tešim da nemaju razumevanja, da će sve to da prodje, da mnogo biraju, pa šta im fali, sad me sramota kako sam ispala glupa. Stalno vičem – nije sve u seksu, ima nečeg i u držanju za ruke. Jok, pregazilo me vreme. Sve je u seksu. I po nešto u parama. Il’ obratno. Roditelji bili zauzeti i ostali zauzeti. Promaklo im. U Srbiji nešto preko 30 posto domaćinstava ima kompjuter. Od toga nešto preko 60 posto koriste internet. Od toga oko 95 posto roditelja i dalje misli da deca na internetu i graju igrice. Uglavnom ne mogu da ih razuverim. Ajde, bre, svega mi je preko glave još ću i internetom da se bavim, nisam dete! Da ne poveruješ...

Boj ne bije svijetlo oružje no ga bije srce u junaka

Mahlat — Sun, 04 Oct 2009 18:00:40 +0000

Ako Google ikad bude izdavao sertifikate ja treba da dobijem jedan na kome će pisati nešto slično onome – ovlašćena poznavalica upotrebe penisa, ne u seksualne svrhe nego u one svakodnevne u nedostatku boljiha argumenata. Bunarila sam po internet arhivi ako da bog da pronadjem nešto odo onoga što sam umela da pobrišem u nastupima histerije nećunikadvišedablogujem, jebomblogsvemiživcepokida i sve tako nešto, imam ja te nastupe. Očekivala, majke mi, neki romantičan tekst pa da kao Cane kažem hazbendu ljubimcu – Bebo, napisala sam ljubavnu priču, verovao ili ne – kad ono ništa. Ja o penisima, gde god svratim. I pronadjoh na onom blogu odakle izbegoh a da nisam ponela svoje stvari, sve zbog onog Zmaja a nisam ni znala koji je, tek kasnije upoznadoh čoveka i videh zbog koga sam dobila šut u dupe, post Penis - balkanski krvoločni gonič Da ne naklapam ja mnogo i ne objašnjavam šta je to penis. Mislim, s’ anatomske strane bi trebao da bude običan polni organ koji ni po čemu ne bi trebao da bude značajniji od ženskog. Al’ nije tako. Čim se poneki ponosni nosilac pomenutog polnog organa razbesni on zapreti da će nekome tamo mamumamicinuikompletnufamiliju da kara letnji dan do podne i isti polni organ ponudi na pušenje kome god stigne. I tako zaključiš da penis ne služi ni reprodukciji ni uživanju već sa sve tim verbalnim karanjem postaje ubojito oružje. Da se živ istraumiraš šta može da ti se desi ako besni nosilac sprave za karanje istu izvadi iz gaća. ’Ladno može da ti dođe glave kad se najmanje nadaš. Il’ zato što si pametniji od njega, il’ zato što je neko dao više koševa, il’ zato što ti traže da objasniš šta radiš. Da nemam ovoliko godina koliko imam i da ne znam da je penis ipak običan penis koji, uglavnom, ne može da prati verbalnu radnju onoga ko ga nosi, pomislila bih da će, u najmanju ruku, iz gaća ispasti Osmi putnik il’ neko njemu slično, meni nepoznato, čudovište. Ovako se više ne plašim al’ se više i ne nadam. Al’ duše me boli za one koje će ove izjave karaćutedoknecrkneš istraumirati. Živo me interesuje šta je dovelo do tog kvrca u glavi pa pojedini misle da im penis zamenjuje spravu za mučenje od koje nama koji treba da budemo podvrgnuti mučenju duša od tela treba da se rastavi. Jedno vreme sam se više plašila pretnje da ću biti karana nego pomisli da će mi neko uperiti pištolj u čelo. Šta znaš! Metak u čelo je samo trenutak a karanje je radnja koja traje. Koliko će trajati zavisi od potencije velikog muškarca al’ ako ta potentnost prati mentalnu potentnost od ta posla nema ništa. I tako, bez obzira što su me mentalno karali i što sam verbalno popušila svakome kome se nije svidelo šta govorim, kod mene nije došlo do orgazmičkog prosvetljenja. Nego žao mi je onih normalnih, kulturnih i lepo vaspitanih muškaraca sa ovih prostora koji zbog pojedinih pripadnika svog pola nikad neće stići na onu listu najboljih ljubavnika. Tamo će prvo mesto i dalje držati Italijani, Francuzi ili Španci. Oni vode ljubav. Srbe bije glas da karaju. Buzdovanima, topuzima i ostalim srednjevekovnim spravama za mučenje i ubijanje. Al’ biće tako sve dok očevi vaspitavaju svoje sinove sa sine-jebi-im-mater kad god se sinčići požale da im je neko stao na žulj ili sine – jebi – joj – mater – koga – ona- zajebava. Pa kao što rekoh, mnogo je više onih koji su me karali nego onih koji su sa mnom vodili ljubav a ove druge mnogo više pamtim. Žao mi je ovih prvih al’ život je takav. Neko vodi ljubav, neko glanca oružje. I možda sam nešto slično pisala al’ ovo mi je original, morala sam da ga stavim ovde. Vi ako se sećate il’ koji ste već čitali, izvin’te. Sutra ću da napišem nešto na temu pre - po - kosovskog ciklusa da mi ne budu razočarani ovi što ih Google šalje kod mene a ono ništa. A i tamo vrvi od buzdovana i topuza. Samo što su Srbi onda bili fini pa su topuzima ubijali. Ali je još onda sve počelo...

Lament

Mahlat — Sun, 04 Oct 2009 23:19:10 +0000

Već devet godina. Zbog onog šestog oktobra koji nije svanuo. Valjda je postignut takav konsenzus. Prethodno, pre tog 5. oktobra 2000. godine, se kuvalo. Godinama. Od 24. septembra je počelo da kipi. A pre toga... Slobodan Milošević je pristao da učestvuje na izborima tadašnjeg CK SKJ pod uslovom – Ja želim da budem jedini kandidat! Jula 1990. Godine SK Srbije i Socijalistički savez radnog naroda Srbije osnovali su novu partiiju, Socijalističku Partiju Srbije, za predsednika izabran Slobodan Milošević. Sa ženom mu, samo to tad još nismo znali. Otpočeo politiku da svi Srbi žive u jednoj državi i da gde god pogledaš jednog dana bude Srbija . Srbija je bila u ratu i nije bila u ratu. Na teritoriji Srbije se nije ratovalo, srpski vojnici su Srbiju branili na nekim ratištima van Srbije. Tako je ostalo i danas – imamo ratne vojne invalide iz ratova koji nisu postojali. U julu 1991. godine, Bata Živojinović, najpoznatiji partizan srpske kinematografije i tadašnji poslanik obavestio je drugove poslanike – Gospodo, narod je stigao u skupštinu – i otvorio vrata majkama vojnika koji su se nalazili u Sloveniji gde ’’kao nisu dali da se otcepe oni koji kao hoće da se otcepe’’. Od tad u narodnu Skupštinu mogu da udju, pored ''stalno zaposlenih'', svi sem naroda. Srbiji i Crnoj Gori su 29. maja 1992. godine uvedene sankcije, sa njima redovi, kriminal, šverc, ubistva, poniženja, isplivao je šljam, zemlja je postala ružičasta, nepismeni su pretendovali na ministarska mesta, školovani su se povlačili u dobrovoljne kućne pritvore. Vladala je srećna porodica pod čijim vodjstvom je Srbija mudrovala i pokazivala srednji prst celom svetu. Sramna decenija u istoriji Srbije nazvana – Jebite se devedesete. Malo kasno. Tih devedesetih godina Srbija je pobedjivala i smanjivala se, fenomen nezabeležen u ratovima ali tako je govorio vodja. I onda se neko dosetio da počne da lupa u šerpe, zviždi i buni se što je pokraden. Oktobra, pre devet godina, ulice su bile puste, na svim objektima je stajala nalepnica ’’Štrajk’’, ’’Gotov je’’, bilo je jezivo tiho i jezivo bučno u isto vreme. Na glavnim i lokalnim putevima postavljane su barikade, upozorenje da se ne može iz unutrašnjosti tek tako stići do ’’Carskog grada’’. Beograd je uporno zvao unutrašnjost u pomoć. Tog jutra, petog oktobra, bilo je nemoguće zaustaviti narod. Činilo se da tog dana Srbija konačno zna gde je krenula i šta radi. Šestog oktobra trebalo je da osvane demokratija tek stidljivo najavljena u vestima. Niko nije shvatio da je to proces a ne dogadjaj, nažalost, pa tako danas imamo ovo što imamo – pseudodemokratiju. Srbiji je na putu ka demokratiji ubijen premijer, usred bela dana. O njegovom ubistvu se ni danas ne zna prava istina. *Sa Djindjićem je umrla nada u evropsku Srbiju. Srbija je ostala patuljcima. Dockan smo to shvatili. Nismo još shvatili. Srbija je danas dezorijentisana, živi sa iskrivljenom slikom šta je privatno, šta državno, ko je voli, ko je ne voli, šta ko može, sa potpuno pomerenim pojmovima o državi, istoriji, budućnosti, svemu. U Srbiji živi umoran i izmučen narod. Bez volje. **Ali ono za čim svi možemo da žalimo jeste propuštena prilika. Ko zna kad će se i da li če se takva prilika ponovo ukazati. Dotad, Srbiji i Srbima ostaje da tavore u mutnim i nesigurnim vremenima i gledaju sa strane kako ih drugi pretiču. Razlot za to leži u nama i ni u kom drugom. Samo mi sami, svojom snagom, možemo da se uspravimo i podjemo napred. Mi, petooktobarski prvaci, u tome nismo uspeli. Neka Bog da da neki drugi Srbi koji dolaze iza nas iz našeg poraza izvuku nauk i urade ono što mi nismo. A bili smo na korak... *** Posrtaće Srbi i u budućnosti dok ne budu shvatili da su prirodni opstanak i unutrašnje prosvećenje nacije važniji od svakog dela državne teritorije. Ime i važenje stiču se duhovnom a ne fizičkom veličinom. Snagom misli, a ne udarcem batine. Prvi uslov za to jeste izlečenje od nacionalne megalomanije. Samozvane srpske elite mnogo pre nego ranjenog i obmanutog srpskog naroda. Zaraženo tkivo se mora odstraniti, inače će boleti čitav organizam. Bolno? Da. Ali, jedino spasonosno. Boldovani delovi * i ** preuzeti iz knjige ''Izneverena revolucija - 5. oktobar 2000.'' Milana St. Protića, deo *** iz knjige ''Lica i naličja - Izneverena revolucija 2, istog autora.

Blog stražo, voljno!

Mahlat — Mon, 05 Oct 2009 17:46:45 +0000

Mahlat ovde - blogovsko ime. Iliti Mirjana ovde po ličnom imenu. Svetovno još nemam a ne verujem ni da ću ga imati. Dakle, Mahlat je današnji dan provela osakaćena od milog joj bloga, lutala po internetu, nervirala se, što joj nestade ono sa čim se vremenom srodila. Davala neke oglase – ko ugleda plavopirgavi blog koji se odaziva na ime Mahlat da ga ‘vata, drži i ne pušta dok ne dodjem – ma jok! Fala svima koji su mi pružali podršku što mejlovima, što porukama a fala i Dedi što mi je jedan isti mejl posalo pet puta. Svih pet puta sam ga pažljivo pročitala. I tako me zabolela glava… I tako obezbložena, obespamećena i s tendencijom da postanem i obezglavljena pozovem milog ljubimca i zacvilim da mi nema bloga, štaaaaa ću sad da radimm – na šta mili ljubimac, naravno, mrtav ‘ladan odgovori – Jeb'o te blog! - i naredi da dižem dupe i izlazim iz kuće. Sretosmo se, ja k’o uveo cvet, ljubimac k’o raspevano proleće, njemu svi forumi na svom mestu, počesmo da šetamo i ja se tako, obezbložena, obespamećena i s tendencijom da mi otpadne glava, na smrt i na prvi pogled zaljubim u neke čizme. Pogledam ljubimca najtelećijim pogledom koji sam umela da izvučem iz one pulsirajuće glave i dobijem čizme. Nastavismo da šetamo i dodjosmo do knjižare u kojoj prošle nedelje kupih knjigu i u kojoj sam nameračila da kupim još jednu, knjižare nema. Umal’ ne počeh da lelečem na glas. Kad god vidim da nema knjižare znam da će da nikne il’ banka il’ kladionica il’ neka treća glupost. Indijski restoran, na primer, u kome će u roku od dva meseca da počnu da služe ćevape, tako kod nas ide sa tim stranskim nacionalnim jelima, nismo kultivisani za tudje kuhinje. Vidim poče ljubimac da vreba ko će da me pogleda naopako pa da počnem da mu vadim oči i odvuče me u drugu knjižaru gde dobih dve knjige umesto one jedne. Vratismo se, vidim i moj blog se vratio, ne deluje kao da ga je silovao čopor lavova iako sam ja bila ubedjena da se na njemu glupom i naivnom neko ceo dan iživljava. Proverih kakav mi je rejting, ja na Blogostaju pala negde, nisam više ispod Raina a baš mi odgovarala ta pozicija. Al’ nema veze, ću se popnem opet. Odspavah jednim okom pošto iznad moje zgrade preleću helikopteri k’o da im je tesno nebo a ispred zgrade danima arlauče neki odbegli pas koji liči na kurjaka, na svakoga ko prodje a svi oni istovremeno arlauču na njega. Ne uspeh da nadoknadim ono što sam jutros ustala sa prvim petlovima koje nisam čula zbog onih što krešu i testerišu trulo granje pa sve to mora pre sedam sati. Glava me još boli al’ imam čizme. A i blog u koji uopšte više nisam sigurna. Svi koji su se sekirali – ‘De ti je, ženo, blog – imaju izlazak u grad ako ima ko da ih izvede. Bez prenoćišta. Ne preterujte. Sutra će možda ponovo morati da se stražari.

Zaboravili ste svoj password???

Mahlat — Mon, 05 Oct 2009 21:25:14 +0000

More, i ime ću da zaboravim! Ako mi bude palo na pamet da menjam ovo dotrajalo ime i prezime tražiću da mi ime bude password a prezime neki pin cod. Uopšte više ne vidim razlog da se zovem kako se zovem. Niko me i ne pita. Mogu na primer da se zovem – tecnipuder 4892, ili admin 3681, ili alapaca 6823, mogu da biram. Elem, imam neki tunjav profil na fejsu i danas onako šašava reših da otvorim jedan fin i pregledan sa sve onim slikama od pelena na ovamo, da napišem šta volim i da počnem da pijateljujem sa znanima i neznanima, sa bivšim momcima k’o i svi ostali. Registrovah se i u roku od pet minuta zaboravih password. Počeh da kombinujem, da muvam , da eliminišem, ma pojma nemam. Sinoć se registrovah na nekom forumu, čim vidim dolaske odande znam da me neko ogovara, ajd’ danas da vidim kako teče stvar – mućak, pojma nemam koji mi je password. Upitaše me hoću li nov – ma jok, zaboraviću i taj. Gde god krenem treba mi neki password, lepo nemam snage više da pamtim. A ni mesta, brate, puna mi glava. Pin cod-ove stalno mešam pojma nemam koji su mi od telefona a koji od kartica pa povremeno uporno hoću da dignem pare sa telefona a da telefon aktiviram na bankomatu. I za jedno i za drugo me puste da pogrešim po tri puta pa onda za aktiviranje telefona moram da ukucam puk cod zbog čega obično moram da prevrnem celu kuću i obavezno pre toga nadjem sve što mi ne treba a što mi je trebalo pre deset dana al’ ga nije bilo. Na bankomatu mi ne traže puk al’ zato me bankomat samo belo pogleda što ga mučim, uradi jedno gooolpsrrrrk i proguta onu karticu. Posle molim, cvilim, pišem zaheve i šaljem mejlove, dokazujem da je kartica moja a da sam ja – ja, vrate mi je tek kad im se popnem na glavu i pripretim vešanjem na Terazijama. I još me posmatraju k’o poslednjeg kretena koji nije mogao da upamti četiri broja. Zbog tih pin cod-ova sam nekol’ko puta pravila reeeed do granice, zaglavim na kasi, kombinujem, ma jok. Onda telefoniram ljubimcu koji mi, ako je na času, dva’estri puta odbije poziv pa kad se smiluje da se javi ja se prvo derendžam što se ne javlja, mogubredaumiremboliteuvo, štosenejavljašudavićute, tek kad počnu iza mene da kašlju, kažem šta sam htela – kojijebrepinzaovujebenukarticu!!! Hazbend, umilno, da ne preseče onu decu što ga pažljivo prate, pita – Za koju – siti se ispričamo dok se ne objasnimo. Kad god podjem u kupovinu on me pita – je l’ znaš pin – ma znam al’ samo dok mi ne pritreba. Kad treba da ga ukucam ja obavezno permutujem brojeve, nema sile da ubodem iz prve. I šta će mi ime i prezime? Lepo treba da se zovem po blogu i prezivam po kreditnoj kartici. Kako je krenulo uskoro ću početi da se zbunjujem kad me upitaju kako se zovem. Mislim, toliko retko koristim ime da više nisam sigurna. mahlat 2463... ili mahlat 6898... tako nešto!

Jadne mi žene!

Mahlat — Tue, 06 Oct 2009 07:13:03 +0000

Ovo je era emancipacije, ubih se pišući o tome, iz koje ja živa neću moći da izadjem pošto nisam kornjača sa Galapagosa nego obična žena koja će imati prosečan životni vek a možda i kraći i kad budem umirala ima da umrem emancipovana odnosno emancipacijski zatucana pošto ova emancipacija ničemu drugom ne služi nego da me ubije u pojam. Prvo i osnovno, ja, do juče nesvesna svog društvenog, političkog, socijalnog i nadasve seksualnog položaja u zemlji Srbiji moram da postanem svesna toga da imam sise. Te sise kojih ja kao nisam svesna i o kojima kao ne vodim računa mogu da se razbole, malo što imaju mogućnost, malo što nisam dojila dete, malo što nisam imala dovoljno seksa a malo što sam fizički neaktivna što podrazumeva da su i sise lenje. To što moje sise trče ispred mene gde god sam krenula i šta god da radim se ne važi, treba još da zapnem jerbo su kućni poslovi lek božiji za zdravlje sisa. Zagrcnuo se onaj ko je ovo izmislio. Koja se nije laćala metle odma’ da krene da čisti sve u cilju očuvanja sisa u postojećem stanju, to bez metle ne može nikako. Inače, ako odete da proverite zdravlje svojih životnih pratilja to izgleda vrlo ponižavajuće pošto u zemlji Srbiji možeš zdravlje da proveriš samo ako se razboliš. Pre toga nikako, gledaju te k’o budalu, prevencija samo u kampanjama liči na nešto normalno. Dobar dan – dobar dan – šta treba – pregled dojke – koje, leve ili desne – pa i leve i desne (prosto te sramota što imaš dve, dupli im pos’o praviš) – jeste nešto napipali – nismo – pa što želite pregled – pa rekli mi, crkla dabogda, da proverim da l’ im nešto fali – pregled, pregled, pregled – vašim sisama ništa ne fali – fala, dovidjena –kakvi su vam rezultati – čitaj ovco, piše tu, šta mene pitaš – pečat – dovidjenja – dovidjenja. Osećaš se k’o govno što si im oduzeo vreme a sise zdrave. Onda održavanje lica i tela u što mladjem stanju uz pomoć potpuno prirodnih, nikad rukom taknutih preparata, sve pravljeno od životinja koje ne bih takla ni u ludilu i protkano zlatnim nitima od čega ću možda da postanem Nefretiti a možda i neću ako nemam genske predispozicije. Kad bih se negovala koliko me savetuju ne bi stigla ništa drugo u životu da radim a kamo li da mislim o sisama. Da ne govorim o tome da me mili hazbend nikad više ne bi poljubio ako bi mu na pitanje šta sam turila na lice rekla – ekstrat od muda sibirskog jarca. I treće seks, naravno. Ono što ja ne radim, vlada ta neka fama da žene nemaju seks ili ga nemaju dovoljno pa bi baš bilo lepo da se emancipuju i krenu u seksualne pohode da vide kak’a je to uživancija. Prvo i osnovno, moram da utvrdim da li imam premalo seksa ili previše seksa. Premalo utiče na zdravlje a previše utiče na dobar glas. Pročitah uputstvo i sve što saznadoh je da u seksualnim potrebama uglavnom nisam kompatibilna sa svojim partnerom, jeb’o ih partner, kad se meni ’oće njemu se neće i obratno. Koliko je ovo učestalo ne rekoše a ni to kako ovo nepodudaranje tajminga utiče na zdravlje. Što moje što partnera mi. Partner će doduše odma’ da nadje alternativu a ja treba da sedim kod kuće i edukujem se kako bih ga zadržala. On da zadržava mene nema rašta jer se računa da sam ja seksualno zatucana. Dakle da bih zadržala partnera treba da znam da se ponašam. Odma’ pobesnim, imam podugačak seksualni staž, krala zanat gde sam stigla, ne mislim baš da moram da steknem znanje majstora al’ valjda nešto znam. Nemam pojma! Treba da prelazim bisernom ogrlicom po njegovim moodima, zagrevam ulje pa ga masiram uljima, palim sveće, romantično mu šapućem šta ću sve da mu radim ako se ne popalimo s tim sve;ama s mirisima istoka, zapada i egzotike, i sve to menjajući intonaciju i akcenat, ako da bog da pomisli da to nisam ja nego neka egzotična trbušna plesačica, da obučem bundu a ispod ništa pa da ga iznenadim u kancelariji, da glumim k’o da ga vidim prvi put u životu, da se maskiram u francusku sobaricu, obučem seksi veš koji voli on prema kome treba da se ponašam kao da ga nikad nisam videla al’ da znam šta voli. Jebem vam mater! A kad ću da imam seks! Onaj običan, do mokre kose u kome ne moram da glumim! Vrhunac svega – šta njega najviše pali pošto sve ovo nije dovoljno – da se kao slučajno spustim do njegovog medjunožja i tu da se ’’muvam’’! Kobajagi slučajno! Šta, bre, slučajno i šta da se muvam. Ja slučajno mogu da se sudarim sa nekim na ulici, kad stremim ka muškom medjunožju stremim namerno i osvajački i ne muvam se nego radim konkretno, crkli dabogda! A dok se tu slučajno muvam k’o guska u magli treba da izgledam nevino i čedno, to ga paaaliii nevidjeno. Ma je li? Da izgledam kao kurva i svetica istovremeno! Ne umem! Nit’ me interesuje kako izgledam, ’oću da si radim pos’o i da ne mislim da oni vole fine devojke, šta da rade s finim devojkama, neću da glumim, bre! Da l’ i jedna žena očekuje od muškarca da se on kao slučajno spusti ka njenom medjunožju i da se tamo dole muva! I onda mi kažu – vodite ljubav - al’ ne kako vi želite nego kako je red u novom milenijumu. Kako da vodim ljubav ako snimam film! I ako se samo sekiram da l’ će da mu se digne i koju od ponudjenih tehnika da upotrebim. Diže se, bre, muškarcima i od mene, proverila sam! I uredno im se diže ne treba ja sa pedeset metara da skačem u čašu vode! Lepo mi dodje da pokrenem neku kampanju, to je moderno ovih dana, za spašavanje seksa. Onog izvornog. Uz tarabu! Kad ti dodje. Da ne moram specijalno da se oblačim i ovladavam istočnjačkim tehnikama, radilo se to ovde i dok niko pojma nije imao da istok postoji. Neću da budem ni Tajlandjanka, ni Havajka, ništa, ’oću da budem ja! Neću da budem ni Merilin Monro, k’o da oni znaju kako je to radila Merilin! Gvirili joj kroz ključaonicu pa će meni da prenesu! Pisala Mahlat tokom jutarnjeg oralnog zadovoljavanja same sebe, kafom i cigaretama i tokom seksa bez seksa, to jest, silovanja joj još zdravog mozga. Drugarice blogerke, sretoste li vi skoro nekog muškarca, da l’ svog, da l’ tudjeg, da l’ bilo kakvog koji je bio spreman kao zapeta puška, mislim da niste morale da ga preparirate, kljukate i muvate se oko njega u cilju dobijanja jednog običnog, starog, ništa mu ne fali, seksa?! Uopšte, imamo li mi seks il’ sam ja blesava? Muvate li se ili radite nešto u ruke, konkretno mislim. Ne dozvolite da vas ubije ova emancipacija. Ako se to desi sise postanu samo nakit.

Pamet u glavu i dupe uza zid

Mahlat — Wed, 07 Oct 2009 06:22:47 +0000

E, tako… malo rasteš, rasteš, i ukapiraš da nemaš pojma kad ćeš da porasteš, to je jedan dugotrajan i iscrpljujući proces tokom kog te ubedjuju da se gluplje stvorenje od tebe nije rodilo od kad je svijeta i vijeka, da oni što su te stvorili nisu pokazivali ni deseti deo te tvoje gluposti, sve vreme se krste i čude na koga li se izmetnu. Glavu imaš da bi drugi njome mislili, tebi zabranjeno – utvrdjeno je da si glup i da ništa ne znaš o životu. Sam da saznaš – ne daju – sve će oni da te nauče. Prvo da ti podmeću pod nos da si glup, blesav i na svoju ruku isto k’o ona babina baba koja je bila još gora od tebe jer je ona bila blesava u ohoho godinama, ti si još mlad, tebi vala neće da dozvole. I krenu s’ obukom. Saznaš da će neko da ti vadi oči i da tako oslepljen i ti njemu treba bar jedno da izvadiš, da će da ti čupaju zube i da i ti njima moraš da čupaš zube (Oko za oko, zub za zub), da će da kopaju neke jame, al’ ti ne moraš da se laćaš lopate jer će oni u da upadnu u te svoje jame (Ko drugome jamu kopa sam u nju upada), da u životu moraš da budeš ovca da bi te svi voleli (Umiljato jagnje dve majke sisa), da ćeš jednog dana nešto da vidiš, da postaneš prorok kad budeš imao jedno sto godina a oni koji te uče jedno stopedesetikusur i da će slatko da se smeju tvojoj sadašnjoj slepoći (Živi bili pa videli). Teraju te da učiš al’ te prethodno obaveste da su to paklene muke (Bez muke nema nauke), da u životu moraš sve polako, skromno, pa kad stigneš (Ne traži preko ‘leba pogaču), da se ne sekiraš što nešto ‘ćeš a to nešto ti se ne da, će da dodje jednog lepog dana a možda i pre (Kamen po kamen – palača), da ič ne veruješ ljudima, da su to sve kurjaci koji samo gledaju kako da te u’vate i pojedu (Vuk dlaku menja ali ćud nikako). Teraju, bre, teraju, sve dok te ne obaveste oklen su pametni i ti ne saznaš da je sve to prikupio, zapis’o i prosledio budućim generacijama Vuk Karadžić a da su sve to smislili naši preci, izmedju ratova i dve žetve, dok ih sunce udaralo u glavu i svaku lekciju potkrepljuju sa – Nije naš narod bio lud kad je rek’o – to i to, nešto od čega ti treba da dobiješ simptome čoveka koji se rodio isto tako pametan k’o i oni. Rašta su oni orali zemlju i mislili. Usput saznaš da oni, u stvari, ništa nisu mislili jer čim nešto počneš da misliš poklope te sa – šta, bre filozofiraš, dao bi ja tebi motiku u ruke pa ne bi imao vremena da misliš. Rasteš blesav, zbunjen i totalno dezorijentisan u vremenu i prostoru, sve pazeći da te bog ne sprži zbog misli, dela i urodjenog ti inata da misliš kad već možeš, i sve moleći tog boga kojim ti prete da već jednom porasteš i otreseš sa grbače te što te udaraju u glavu i ubijaju u pojam. I porasteš. Nekako. Opet naopako i kako oni koji te s mukom rodiše i znoj prolivaše da budeš kako treba nisu planirali. U medjuvremenu si im krv popio, bubrege pomerio i džigericu pojeo. Želudac više i nemaju. I ‘oće medalju u obliku – hvala! Samo se osvrću i traže – ‘de mi je hvala. Otvore ti vrata, kažu – ja sam uradio šta sam mog’o, tu nema pomoći, ajd’ sad, sad si u božijim rukama – Pamet u glavu i dupe uza zid. Ti izadješ, zamoliš boga da zažmuri i da te bar on ostavi na miru i kreneš u život dok ti u praznoj glavi zvoni – Pamet u glavu i dupe uza zid. I ukapiraš da ti, da bi bio pametan uvek, treba neki zid uz koji ćeš da nasloniš dupe da bi drugi videli kako si pametan. I da ti kompletna budućnost ne leži u toj pameti koju su hteli da ti uteraju u glavu nego u dupetu kroz koje se ta pamet ogleda. I ukapiraš da se nisi rašta imao radjati ako treba dupetom da pridržavaš zidove, kako da ideš kroz život ako neprekidno vučeš dupe uz zidove. I, konačno, ukapiraš da život baš i nije neki ako moraš neprekidno da čuvaš dupe i da možeš istovremeno da budeš i pametan i da vrckaš dupetom. Pogledaš onaj zid, kažeš – sruši se, bre, ako ‘oćeš, odahneš i vidiš da životu ništa ne fali, pameti još manje a dupetu ponajmanje. Vrckaš i uživaš sa svojim životom, svojom pameću i svojim dupetom. Sve u šesn’es’! Oni tamo sede, krste se i čekaju ka’će brzi voz da te udari. U nekom obliku sveprisutnih životnih prevara. Ti teraš svojom prugom. Mahlat, crna ovca iz plemena – Na koga li se izmetnu

Balkanskom ulicom

Mahlat — Wed, 07 Oct 2009 18:34:26 +0000

Idem ja. I sve mislim, jebote, ako jednog dana postanem poznata pa naprave emisiju sa mnom kako sam prihajala u Beograd Balkanskim i kako sam se zlopatila u tudjem svetu, ja mala a grad veliki, pa me priupitaju koju pesmu volim da naručim u kafani, koja ono beše... imam razne, za razna raspoloženja i neraspoloženja, što domaće, što obrade svih svetskih hiotova u izvodjenju trubača, što normalne, što polunormalne, što one patetične, idem, idem, penjem se ’oću reći i vidim ide čovek prema meni. Tetura se. Tesna mu ulica, igra neko kolo. I primetim kako me merači onako pijano razrok, ma nema veze, računam služim mu kao orijentir. Primače mi se, vidim neće da me zaobidje, ne ume valjda. Ja levo, on desno, ja desno, on levo, neka romantična duša bi, gledajući ovo sa strane, pomislila da smo taman zaplesali neki valcer. Drž’ tamo, drž’ ovamo, nema šanse da ga zaobidjem. I ukopam se, ajd’ reko ako se primirim i prestanem da mu titram ispred očiju zaobići će on mene. Stado’ ja, stade on. Mirišeeee na tek otvoren vinski podrum zapečaćen u prošlom veku. Pogleda me onako, jednim okom odozgo na dole, drugim odozdo na gore i kaže – ’Oćešššš, mmrgrffffffrmmrrrr, na jednoooo piće, mrmrgrfrldkrrrrrrrrrr... Pogledam ga k’o ono Staljin Tita i umesto da kao Tito, izgovorim odlučno NE! – održim mu skraćeno predavanje pogledom – pogle’, bre, kak’i si i kažem – S’ kim, bre, da idem na piće! – najteatralnije, najšokiranije, najnadmenije i s najveće visine koju sam umela da izvedem S’ navijačima Partizana – reče pijani, zaobidje me i ode. Ostadoh posrana, namagarčena, zajebana, šta ’oćeš! Uspela sam da se nasmejem tek posle pola sata. Ceo dan mislim, što ne naletoh ponovo na čoveka, zaslužio piće, majke mi!

Curriculum Vitae

Mahlat — Thu, 08 Oct 2009 07:47:15 +0000

Završiš škole i dodje red na posao – sad da se zaposliš, bog da te vidi! Pišeš molbe i dostavljaš na adrese. Dostavite molbu sa životnom i radnom biografijom… Koju radnu, kad dotle nisam radila nigde nije mi bilo jasno i tako sam ukapirala da na konkurse za zapošljavanje mogu da se prijave samo oni koji već rade, mi ostali nismo imali šanse. Što se životne biografije tiče – mali grad, svi se znaju, odmah sam znala da će moju životnu biografiju neka lajava članica komisije pretvoriti u seksualnu biografiju i tako me proglasiti moralno nepodobnom za sve ženske članove kolektiva i seksualno podobnom za muške. Onda je prošla moda nevinosti, a prošle su i godine, sad kad me vide odmah znaju da više nisam nevina. Ni seksualno, ni radno, ni životno, a ni jezikom. Imam iskustva – vidi se i oseti čim progovorim. A imam i godine koje me čine, da vidiš čuda, seksualno podobnom a radno nepodobnom. Fenomen neobjašnjiv kad treba da se zaposliš u Srbiji – moje najbolje godine i moja pamet i znanje nisu podobni za rad a moje telo jeste za seks. Ko je tu pogrešio – moje telo ili moja pamet još nisam dokučila. Ako je to uopšte neka greška. I sad, pošto živim u vreme kad više nemam biografiju a imam CV, to bi izgledalo ovako: Pol: ženski Horoskopski znak: bik, podznak Don Kihot Godine: zrela Bračno stanje: u stanju sam Veroispovest: ne ispovedam se nikome sem samoj sebi a samoj sebi i praštam Poznavanje jezika: tri – maternji, taternji i jedan strani, krajnje nepopularan al’ tečan, dva natucam Radno iskustvo: radila kao konobarica, šankerica i čistačica što radim i dan danas ali u svojoj kući. Radila kao krupije, prevodilac i vodič istih tih kojima sam prevodila, korektor, a onda sam, posle godina i godina prinudnog odmora (u ovoj zemlji ima da se odmaraš kad nećeš i ne možeš kad hoćeš) postala mala privrednica – u prevodu sama sebi i gazda i radnik. Školska sprema: s obzirom na gore navedeno – nedefinisana. U većini slučajeva nisam radila ono za šta sam se školovala. Interesovanja: sve što vole mladi samo što mladi više neće da mi kažu. Timski rad: neprikladna i nespremna. Interesovanja: Interesuje me zašto neki ljudi koji su se dočepali funkcionerskih fotelja ne mogu u istim i da se osećaju dobro nego sve vreme kukaju za svojim selom gde su im ’’male kuće krečene u belo’’; Interesuje me jesu li bankarima deo radne odore one cipele sa produženim vrhom koje se posle par nošenja iskrive i liče na opanak; Interesuje me kako je to, po izboru žena ove zemlje, predsednik izabran za najseksipilnijeg muškarca, mene niko ništa nije pitao a žena sam i ništa mi se ne dešava kad ga vidim; Interesuje me ko je izmislio slogane ’’Narod zna’’ i ’’Narod je odlučio’’ kad narod, uglavnom, nema pojma i kad vidi šta je odlučio naknadno. Interesuje me sve nešto u tom fazonu… I eto. Gde smem da se prijavim na neki konkurs? Ne da me ne bi primili nego bi angažovali čitav tim da mi promeni i horoskop i biografiju. A i interesovanja. Ako neko bude hteo da me primi: Ovaj post je pisala intelekutalno, emotivno, materijalnio i seksualno zadovoljna žena. Slobodoumna. Bez predrasuda. Plavokosa. Alergična na sulfonamide, jagode i nabedjene, ubedjene, bogomdane, glupe, tupe, podobne, uske i preuske novokomponovane autoritete Pored toga zdrava. Ako se Neurosis Serbia ne računa u bolest.

Uloga čokolade u ljubavnom životu žena

Mahlat — Thu, 08 Oct 2009 17:39:04 +0000

Svaka žena voli normalne čokolade. Uglavnom neku od lakodostupnih vrsta, sve dok se ne zaljubi. Kad se zaljubi odjednom počinje da voli neku koju moraš da tražiš pomoću detektivske agencije, po mogućstvu neku koja se proizvodi u Australiji a prodaje isključivo na Grenlandu. Ili neku koja je seća na detinjstvo i koja se ne proizvodi, brat, bratu, jedno petnes’ godina, tu i tamo se pojavi nešto slično al’ nije to to. Ne propušta priliku da podseća onog što je voli da ona voli tu i tu čokoladu i da bi baaaš bilo lepo, divno end krasno kad bi on krenuo preko sedam gora i mora da joj je pronadje i osvoji njeno srce za vjek i vjekova. Sa sto grama! Al’ ne treba da se muči. Nabija mu tu čokoladu pod nos, lepo im ljubav nije kompletna, fali brate taj začin. Muškarac počinje da kupuje varijacije na temu i vremenom počne da se oseća bezuspešno, promašeno i hendikepirano što ne uspeva da pronadje jednu, jedinu, najobičniju čokoladu na svetu zbog čega će srce mile mu i drage mučiteljke da svisne. U medjuvremenu izabrana i skoro nepostojeća vrsta čokolade postane nešto izmedju čarobnog poljupca iz bajke i Pepeljugine staklene cipelice a muškarac počne se oseća kao žaba krastača koja u princa može da se pretvori samo ako dodje do čokolade i nikako drugačije. I onda mu se komplet tema oko čokolade smuči, prestane da kupuje i one koje je kupovao, kad god se sretnu sa čokoladama a ona počne da uzdiše – jaooo, sve imaju samo nemaju onuuuuuuu, on okreće glavu. I dodje vreme kad se princeza uvredi, napravi krug na štiklici i napusti onog što nije hteo da se preobrazi u princa a ona mu lepo davala šansu. Uvredila se ili što joj je nešto rekao a ona nije očekivala ili zato što je očekivala da joj nešto kaže a on nije, ili zato što je mislila da je on mislio onda kad on nije mislio ništa, ili što je ona nešto mislila a on nije umeo da gleda u bob pa da provali šta je ona mislila, ili što je svaki mogao a on nije, il’ što nemamašte, il’ što ona ne može da čeka... Počne da ga stavlja na muke da je uvredjena možda zbog ovoga a možda i zbog onoga, a možda i nije, razmisliće sve dok se ovaj mučenik u obliku jednog prosečnog muškarca ne doseti famozne čokolade. I skonta da ta čokolada može da uradi ono što on ne može, da će ovoj da razveže usta da kaže šta hoće, potpuno poremećene pameti, ubedjen da mu zbog nje nema daljeg života. Dok on traži famoznu čokoladu ona ga povremeno zove da mu kaže da se nikad neće pomiriti, pa da će se možda pomiriti, pa da nije sigurna, pa kako on nju nikad nije voleo onako kako je ona hteeela, da pati pa da ne pati, da vreme čini svoje, da ga ona voli al’ da neće da ga voli, nije to pametno... Sludi ga do te mere da on postane ubedjen da je ona jedino preostalo žensko biće na planeti Zemlji i da je obr’o zelen bostan ako dozvoli da mu pobegne. I onda se on doseti da je njegov školski drug emigrir’o u predvečerje rata baš u zemlju u kojoj se, jedino na celome svetu proizvodi famozna čokolada i to u limitiranoj seriji, još malo pa optočena suvim zlatom, pokrene pola Beograda da dodje do telefona davnovidjenog druga, pozove ga, pola sata mu objašnjava koji je i zamoli ga da kupi čokoladu i prati je autobusom u odredjen grad gde će je preuzeti čovek s kačketom koji se odaziva na ime Tajni agent. Tajni agent preuzme sto grama koje je već dobilo cenu polovnog auta u Srbiji, odnese je da na nju prikače pet helijumskih balona, glupo jedan, preda to nekome ko se odaziva na Spoljni saradnik i ovaj to uvredjenoj princezi koja se još nije odlučila odnese na vrata. Čokolada već ima cenu letovanja u Dominikasnkoj Republici. Neodlučna princeza primi čokoladu, pretpostavljam da je pojela u slast, i odjednom joj se otvore vidici ka svetlijoj budućnosti, amputranoj od dosadašnjeg muškarca, pozove ga i kaže mu – Da nikad ovo više nisi uradio! Ja se ne prodajem za jednu čokoladu!

Dizanje svesti

Mahlat — Thu, 08 Oct 2009 22:01:54 +0000

Posle milog nam predsednika i gospodja predsednica parlamenta je zaveštala svoje organe. Posle podugačkog radnog staža koji je stekla kao klinički psihijatar, digla joj se svest, objavili svi mediji. Od ovoga valjda i nama treba svest da navali u glavu pa da i mi tako osvešćeni zaveštamo svoje. Problem je samo što u ovoj zemlji moraš, valjda, da imaš vezu da bi zaveštao organe. Ja nešto mislila da idem da čučim ispred vrata dok ne na’vatam nekoga ko će utvrditi da sam zdrava i podobna al’ da potpišem tek pošto pozovu fotoreportere da malo trepćem i objašnjavam kako mi se digla svest. To je moderno. Ako nisu objavili mediji k’o da se nisi poklonio čovečanstvu. Ako doniram ’oću da budem isto humana kao predsednik i potpredsednica a ne da to prodje nezapaženo. Posle sam se predomislila, kakve sam sreće ugradiće me nekom političaru koga ne mogu očima da vidim, treba po drugi put u njemu da crkavam, da ga slušam iznutra šta lupeta lepo bi tako mrtva precrkla. Toliko humana nisam. Al’ hoću da doniram organe. Ako nešto nekome treba neka javi. Potpisujem. Može da rezerviše šta god ’oće moje. Srbija je zemlja raznoraznih preterivanja. Ne možeš biti human radi humanosti nego samo u propagandne svrhe. Mislim, ovo dvoje su donirali organe u cilju dizanja svesti naroda. Onog naroda na čiju svest atakuju od kako oči otvore pa i spavajući. Meni mrkla svest odavno pa tako mrkle svesti selektivno doniram. Ne dam se svima. Ionako ne verujem ni u šta pa ni u listu čekanja. Uvek se nadje neko ko preskoči red. Kako uopšte da poveruješ kad sve proprate sa - svi imaju pravo na dobijanje organa bez obzira koliko novca imaju u džepu i bez obzira na kojoj se listi čekanja nalaze. Zašto pominju džep? U Srbiji je sve odavno roba, pa tako i humanost.

Titanik

Mahlat — Fri, 09 Oct 2009 08:09:59 +0000

Misliš sve ide kako treba i onda osetiš kako je čamac počeo da se ljulja. I priljulja se meni povremeno, nit’ znam gde je rupa, ni ko talasa, samo mi se smuči i osetim da ću da potonem. Vesla pobacam u startu, uopšte ne znam da veslam, samo bih se vrtela u krug. Voda mi dodje do članaka al’ mi od toga uglavnom zebu misli. Osvrnem se i dodjem do zaključka da je najbolje da potonem u sebe i čučim tu dok talasanje ne prodje. Usput, mogu malo da inventarišem i sredim se iznutra, ima svašta, kad počnem prosto se iznenadim kako mi je arhiva nesredjena i haotična. Udješ i ukapiraš da u sebi imaš jato pirana al’ da imaš i jedog delfina koji te onako tupavo nasmešeno brani od tih pirana koje bi da te oglodju u sekundi, lepo ti se smeška u facu i gura ka površini da udahneš vazduh. A ti lepo znaš da u istoj vodi ne mogu da budu pirane i delfini. Sem kod tebe. Pa još kad ugledaš da tu ima i poneki som sav se sludiš, ne znaš da l’ da bežiš od pirana, daviš one somove il’ skočiš delfinu na ledja, isplivaš pa sve ponovo. A orkestar svira kao kod svakog potonuća. Neku pesmu koju ti ne bi zasvirao ni u ludilu. I popizdiš totalno! Ne možeš ni da se daviš kako ti hoćeš, uvek ti neko drugi bira muzičku temu. Šta ćeš jadan, isplivaš i napraviš plan usavršavanja – jednog dana ću da budem gluv, slep end nem pa će sve biti lepo. Nastaviš da ploviš sve u nadi da ćeš zalutati u neke vode koje drugi još nisu otkrili.

Domaća ćurka u perju od guske

Mahlat — Fri, 09 Oct 2009 17:02:51 +0000

Obožavam intervjue, majke mi! Naročito one sa javnim ličnostima. To su vam oni za koje nemate pojma šta rade i zašto su popularni, jedino, onako stidljivo, naslućujete zašto su javni. E njih obavezno pitaju šta vole da jedu, tj koja je hrana njihovog fensi života. I dobro, znam ja da o ukusima ne vredi raspravljati al’ što je mnogo mnogo je. Niko do njih ni za živu glavu ne bi priznao da voli staru, dobru, domaću klopu. Oni svi od reda jedu paste i plodove mora. Do pre neku godinu paste su bile obični makaroni. Da ih pitate šta spada u te plodove mora teška posla da bi znali išta drugo sem da je neka sipa u pitanju. A najviše volim kad kažu da vole frutti di mare koje strogo odvajaju od plodova mora. Njih vole za doručak, ručak, večeru i obe užine. Tek poneko do njih, ko živi u insotranstvu, prizna da voli sarmu i to kad ga pitaju šta mu nedostaje. Ovi što fensi žive, fensi jedu i fensi misle. Kad vam oni daju recept možete samo da kukate i čupate kosu sa glave pitajući se gde da nabavite sve to što vam treba. Samo da vas slude i pokažu vam da ne možete da živite na njihovom nivou a još manje da se hranite. Praziluk naravno ne jedu, on im je do juče virio iz dupeta pa stvarno nije lepo. A i gadi im se. A sve ovo mi je palo na pamet zbog jednog od gorepomenutih intervjua. Nije važno šta je čovek uradio, važno je šta jede a njegova omiljena hrana izgleda ovako: ''Ćuretina u sosu od smokava i portoa, sa marmeladom od crvenog luka, na postelji od spanaća i krompira iz pećnice.'' Eto! Je l’ možete vi da zamislite šta ovo ovaj čovek jede i kako to izgleda na tanjiru? I tu postelju od spanaća? A je l’ možete da zamislite kako izgleda jesti prstima obučenim u bele rukavice sa šeširom na glavi okićenim perjem od domaće guske. I još pri tom držati predavanje ’’Uticaj nedostatka seksa na domaći meni proste srpske domaćice sa posebnim osvrtom na seksualni život vanprosečne srpske ćurke.'' Ne možete? Gledala ja!

Verovali ili ne!

Mahlat — Fri, 09 Oct 2009 20:03:33 +0000

Kuku meni kukavnoj

Mahlat — Sat, 10 Oct 2009 08:12:31 +0000

Probudim se jutros, protegnem par puta, pokušam da otvorim oči i ukapiram da mi telo jeste budno al’ da mozak nije. I ukapiram da sam probila rekord od četiri sata spavanja što uvek ozbiljno utiče na moju psihu. Znači sanjala. Počnem onaj trening – seti se, seti se, seti se... i bolje da se nisam setila. Drugi put sam sanjala kako mi se udvara jedna pjevačica koja pjeva neke tralalalalala pjesmice. Kad sam ono prvi put sanjala, ’ladno sam je odbila – Šta ti, bre, pada na pamet! Noćas sam, kuku meni crnoj, pristala! I nije mi što sam pristala nego što se il’ probudih ranije il' ne mogu da se setim kako je bilo! Sa’ću crknem! Sve mi nije dobro.

Kasandra, bog će da ti pomogne!

Mahlat — Sat, 10 Oct 2009 18:35:40 +0000

Malo, malo, pa se u zemlji Srbiji povede polemika ko je najbogatiji. Istovremeno govore kako smo mnogo siromašni a oni što su kao malo bogati nam daju uputstva kako da štedimo da bismo i mi postali bogati k’o oni. Novine pune političko-ministarskih uputstava kako štedeti. Mislim, oni to najbolje znaju i kad je jeftina struja i kad treba uključivati uredjaje, prosto k’o pasulj. Samo što to znači da bih morala da prestanem da spavam jer je struja obično jeftina noću. Šta fali da malo počnem da živim naopako, da kuvam i perem kad ceo svet spava a da spavam kad su svi budni. Skoro jedan reče da ne kupujemo garderobu, to jest, da ne pratimo modu, kad ne pratimo sve drugo, vala ne moramo ni nju, ja kad razmislih – ma, čovek je u pravu. Malo ludaka šeta ulicama samo fali još ja gola da se pojavim. U restorane na ručkove da ne odlazim nikako a ako je ikako moguće da se na pijaci cenjkam sve dok nekoga ne izbezumim pa mi razbije glavu ili me gadja glavicom kupusa pa od te glavice posle skuvam ručak. Službeni auto da ne koristim, nije lepo u vreme ove krize, nego da se vozim gradskim prevozom isto kao svi ministri, siti da se ispričamo kad se sretnemo ono jednom u sto godina tokom neke kampanje – i mi političari smo ljudi . Mogla bih da ih priupitam što li nas zajebavaju ovim izjavama al’ znam da ne vredi. Nit’ ću ih sresti, nit’ bi iko od njih priznao da ne štedi. Štede ljudi, kriza je. I tako ja zaključih da sam ja najbogatija osoba u Srbiji. U kući mi sve radi punom parom, televizor ne isključujemo, jes’ da je uvek na ’’mute’’ al’ bacimo povremeno pogled na lepe slike, kompjutere takodje ne gasimo, udarnički rade. Kuvam danju a mašine uključujem kad mi padne na pamet. Volimo svi i da se obučemo. I da jedemo. I često se vozimo taksijem naročito ćerka mi ljubimica. Ko god mi dodje na vrata nešto mu dam. Jal pare za neku operaciju, jal nešto od garderobe, svašta traže. Prosjacima na ulici dajem sve sitno što imam mada oni nisu baš zadovoljni. Kako da ne dam kad mi kažu – Kasandra, bog će da ti pomogne. Jes’ da malo mislim – kako ja to njima da dam a meni će bog da pomogne, što njima nije pomogao kad je pravedani sve vidi al’ ajde dam. Izdržavam nekoliko velikih preduzeća – Telekom, NIS, Javno komunalno, Gradsko gradjevinsko, Vojnu ustanovu za održavanje, fond za PIO, SBB, Poresku upravu, RTS... plaćajući RTS ni sama ne znam koliko sam svadbi u Srbiji pomogla a pomogla sam i svim onim svingerima koji menjaju žene plaćajući kablovsku. Mesečno bar dve radnice u Maxi-ju od onoga što ja potrošim dobiju platu. Učestvujem i u izdržavanju nekoliko novinskih kuća, proizvodjače uložaka, knjižara, dve banke, svi poslanici u Skupštini jedu na moj račun, predsednik putuje u prijateljske posete, il’ prima posete, evo sad će da primi Medvedeva sa sto truba, kad pomislim ko sve živi na moj račun ispada da se moje bogatstvo sagledati ne može. Definitivno sam ja najbogatija osoba u Srbiji. A pošto sam bogata mogu da budem i hirovita kao i svi bogataši, mogu da budem i škrtica, ma mogu da radim šta god ’oću. I, evo, sad razmišljam kome od svih njih da ukinem svoje dobročinstvo tj. na kome da počnem da štedim. Jer da štedim na sebi ne volim. Uopšte! Uostalom, zašto bih, kad sam ovoliko bogata, štedela na sebi?

Kikiriki, semenke, kokice...

Mahlat — Sun, 11 Oct 2009 07:49:25 +0000

1990. godine vladala je jedna od onih cikličnoh fudbalskih euforija koja je zahvatila i mene koju fudbal interesuje taman kao kako je rodio kikiriki u Nigeriji i zaputim se sa drugaricom put Italije da slučajno ne propustim taj veliki svetski dogadjaj. Taman prošle Beograd, autoput zatvoren traktorima, traktorima, traktorima. Koga god pogledaš on viče – Ovuda nećeš proći! – dok država nešto, pojma nemam šta al’ nešto slično ovome što se dešava danas. Skrenusmo s’ autoputa i preko nekih njiva preskočismo dogadjaj i nastavismo. Dočepasmo se nekako Italije, tamo ceo svet! Ne možeš da prodješ ulicama. Dve ‘iljade stepeni u hladu, hitna pomoć ne može da postigne, što da trezne, što da previjaju, opšte ludilo. Kad uhvatiš neko mesto da sedneš, ti sav srećan. Pa padneš u depresiju kad dobiješ račun. Sa tog putovanja pamtim – ja ugrejana na plus beskonačno popila čašu piva ohladjenog na minus beskonačno i samo osetila kako ću il’ da umrem il’ da se pretvorim u vukodlaka. Bilo treće – padnrknula sa stolice i probudila se dok su mi merili pritisak. Rekli mi da pijem piće ugrejano na ličnu mi temperaturu. Posle tri dana drugarici počnu da otiču noge i da dobijaju neke crvene tufne, lepo vidim dobija slonovske noge. U hitnoj pomoći saznamo da nije ništa strašno – najverovatnije da je znojava uletela u neku travu koja je izazvala alergiju i da će to da prodje. Nas dve u Firenci, nemaš nigde travku da vidiš sem u saksiji i to u tragovima a znam da nije gacala po saksijama. Poverovasmo, šta ćemo. U Riminiju je jedva zadržah da ne ode sa jednim pizza majstorom. Viiidiii šta radi sa onim testom, ja to nikad neću umeti! Viiidiii kako me gleeeda! Sunce ti ‘lebovo, kako te gleda kad zeva u ono testo da ga uhvati pre nego što mu se zalepi za facu i šta nećeš umeti, kući pa vežbaj! Pojede pizzu i zaboravi na njega. U Bolonji smo se pogubile, jedva se pronadjosmo. U Rimu, udjemo u kola, krenemo, ja čujem dreku, okrenem se, buljuk muškaraca trči za nama, viču, pokazuju da stanemo, ja kažem – Daj gas, sa’će da nas pojedu! Jedva ukapirasmo da joj je tašna ostala na kolima, skroz pametan ženski gest – spusti tašnu na krov auta dok ga otključaš i ubaciš kese unutra i zaboravi je. Zahvalismo se. Ne pojedoše nas. U Peskari ima mesta za nas dve na brodu al’ za kola nema. Kako? Tako! Rešismo da se vratimo istim putem. U Veneciji gužva, lepo misliš potonuće još neki santimetar, sile nema da neće. I na trgu Svetog Marka moja mila prijateljica ugleda najlepšeg muuuškarcaaaa na sveeeetu i navali da kuka – dasednemodasednemodasednemoooo – jerbo je najlepši mušakarac na svetu šef sale, ili šef onog vazduha na trgu, tako nešto, pošto sale nema nigde. Nemoj, ka’te molim, ovde sedenje mnogo košta, ma kak’i. Il’ da sednemo il’ seče vene. Sedosmo. Slikasmo se sa najlepšim muškarcem na svetu. Platismo pet piva sto maraka. Odma’ sam htela da je bacim u kanal! Onaj se slika sa svakim ko ga pozove. I stojeći. Što se najvažnije sporedne stvari na svetu tiče gledasmo nešto, navijasmo, da me ubiješ ako danas znam za koga. Uglavnom iz nekih kafea, ko da se krši po stadionima. Suvenire imam. I slike. Setih se toga večeras dok su muškarci u mom domu arlaukali a ja išla okolo i vikala – Kikiriki, semenke, kokice, palačinke.. Lepo bi bilo da ja iduće godine krenem put Afrike ne da gledam fudbal nego ‘nako, k’o prošli put a ne da sedim ovde i kokam kokice. Što se mene tiče te fudbalske mundo – mondo euforije jesu sporedna stvar al’ dobro mogu da se iskoriste. Inače me već strava hvata. Od kokica i semenki, dranja, vrištanja, pucanja, zaleganja pod sto da ne budem kolateralna šteta. Mislim, ako ću da ginem da ginem na licu mesta, ovako je stvarno glupo. Predložoh hazbendu on me belo osmotri k’o da se pretvaram u muškarca. Dobro, bre, je l’ normalno da ja sedim kući a ti da ideš u Afriku?! Normalno, što! Ću ti donesem jednog fudbalera. Imam još nekol’ko meseci da ga hranim dok ga ne obrlatim. I da nabavim drugaricu.

Rezervni igrač

Mahlat — Sun, 11 Oct 2009 10:24:48 +0000

U većini slučajeva sedi na klupi i propušta najbitnije trenutke utakmice. Uključuju ga u igru onda kad neko od glavnih igrača treba da ’dane dušom. Dočekuju ga mlakim aplauzima uglavnom saučestvujući u iscrpljenosti glavnog igrača. Ali, kao što rekoh, veći deo svoje karijere presedi na klupi čekajući pravi trenutak. Služi da popuni brojno stanje i zlu ne trebalo. U izveštajima ga pomenu uglavnom kao broj. Onaj ko počne karijeru kao rezervni igrač uglavnom je tako i završi – rezervisan za rezervu. Treneru nekako nikada nije dovoljno dobar da bi ga postavio u prvu petorku ili jedanaestorku ili... Za one kojima je pripala uloga rezervnog igrača - Otrgnite se sa tog lanca. Dovoljno ste dobri da u nekoj utakmici budete deo glavnog tima i da odmah stupite na teren. Onaj kome ste rezerva vas nikada nece uključiti u glavnu igru. Ne bildujte mu ego kad ga sruši neko drugi. Ne čistite ga od blata onda kad ga ukalja neko drugi. Ne pevajte mu dok mu ostali zvižde. Vratiće vas na klupu čim se glavni igrač pojavi uz izvinjenje da su u pitanju bili pogrešni koraci. Ne verujte u priče o onoj staroj, dobroj, utakmici u kojoj ste briljirali i zbog koje vas stalno drži na klupi. Trenuci se nikada ne ponavljaju sem u sećanju. Ne opravdavajte to ljubavlju. Čak ni ljubav ne može toliko da se voli. Prosto ste neodgovorni prema sebi ako dopustite da u vašem životu glavni igrač bude onaj kome ste vi rezerva. Oduzmite tom svom treneru sve uloge, spakujte ga u neku kutiju sa sećanjima kao što je on vas na klupu i ustanite sa te klupe. Krenite dalje. Zavolite sebe da bi mogao da vas zavoli neko drugi. I osvrnite se ako mislite da ste zaslužili. Ako mislite da niste ostanite da sedite na toj klupi, pripravni i zapeti. Punite baterije nekome ko ih troši na nekog drugog. I laže vas da je to ljubav. I laže vas o tome da ne ume da izadje iz igre. Ni sa vama ni sa nekim drugim. Vremenom ćete od rezervnog igrača postati igračka. Ona igračka koju dete izlomi kad se zadovolji. Prava ljubav nikada nije jednostrana. To je samo iluzija rezervnih igrača. Ovo se odnosi samo na one koji su singl u svom životu a rezerva nečijem tudjem životu. Kad oboje jedno od drugog prave rezervu krijući to od svoje prve postavke to je već neka druga vrsta utakmice.

Izazovna, pohotna, udata dama...

Mahlat — Sun, 11 Oct 2009 15:44:52 +0000

Napisah davno onaj post o malim oglasima lične prirode u kojima su svi divni, krasni, neporočni, nit’ smrde nit’ mirišu, valjda tako neopredeljeni i neodredjeni i ne mogu da se nadju pa moraju da se snalaze kako znaju i umeju. Lični marketing im je da ne poželiš da ih sretneš u životu. Kako sam ukapirala, svi muškarci koji daju oglase ne piju, ne puše, ne gledaju žene, imaju devizne penzije i pojma nemaju sa kim da ih potroše pa traže tako neku što nit’ romori nit’ govori da umru zajedno. Žene čuvale dobar glas pa se zanele, mladost prošla i one ukapirale da su razočarane u ljubav pa isto tako traže nekoga ko će tako razočarane i nadrndane jednog dana da ih sahrani. Jutros kupila oglase da tražim vodoinstalatera jerbo kazanče opet curi, ljubimac ga hipnotsiao jedno nedelju dana i nije uspeo da ga hipnotiše. Narednih nedelju dana je mislio da će samo da ozdravi i na kraju počeo da se pravi blesav al’ kad god podjem u kupatilo podseti me da pogledam ‘’ono kazanče’’. Ja ga pogledam, konstatujem da je stanje nepromenjeno i izadjem napolje da odradim turu – nemaš, bre, pojma – pa da tek onda zalupim vratima i ne izlazim jedno sat vremena. To me navelo da razmišljam što su majstori na ceni i da zaključim da svakoj ženi trebaju dva muškarca – intelektualac i majstor ‘’uradi sam’’. I još jedan za svaki slučaj i nepredvidjene situacije. Tri u jednom da dobiješ nema pojma. Nego, čitah oglase pa se zanesoh. Mali oglasi lične prirode evoluirali, čudo jedno: - Izazovna, pohotna, udata dama traži zauzetog muškarca koji bi je diskretno zadovoljio ’’sa strane kod nje’’. Šifra: Strast Sve razumedoh sem ovo ‘’sa strane kod nje’’. Ma razumedoh i ovo ‘’kod nje’’ al’ ovo ‘’sa strane’’ mi još pravi pometnju u glavi. - Dama traži, jače gradje, manje obdarenog muškarca. Šifra: Nežna Ovaj mi oglas skroz jasan. Ona prikriveno traži nekoga da joj unese drva. I mora da bude slabije obdaren, nema para pa ako baš bude morala da plati u naturi da se ne bakće mnogo. Pozvah par vodoinstalatera, niko neće da dodje samo zbog kazančeta kome je postavio dijagnozu na nevidjeno – otiš’o plovak. Ako bude u mom kraju javiće se – što može da bude iduće godine. Možete to i sami. Ne možemo, prošli put kad smo mislili da možemo ja’ umal’ ne iščupah cev iz iz zida. Opet da se traumiran ne mogu. I smislim da je najpametnije da dam mali oglas lične prirode – Izazovna, pohotna, udata dama, prijatne spoljašnjosti, plavokosa, traži jače gradje, sa dobrim alatom – vodoinstalatera koji će je zadovoljiti kod nje. I da čekam da se neko javi. Posle ću da objašnajvam da je ono – izazovna, pohotna – bilo onako usput, mala prevara u cilju popravke kazančeta. Još samo da smislim šifru.

Ponedeljak, idealan dan za sreću

Mahlat — Mon, 12 Oct 2009 06:35:24 +0000

Danas je ponedeljak. Idealan dan da procenite da li ste srećni. Ako jeste, gurajte dalje s nadom da ćete biti srećniji nego što ste danas, tamo negde u petak, ako niste, razmislite koji je najhumaniji način da se samoubijete. Ako ne znate da li ste srećni ne izmišljajte besne gliste jer je jedan američki psiholog ispitivao sreću, valjda je u’vatio, smestio u kavez i vršio humane eksperimente na njoj sve u korist čovečanstva i utvrdio je da - ko hoće da bude srećan – može! Prvo i osnovno - počnite da se ponašate kao srećni ljudi što vam otprilike izgleda ovako – silazite niz stepenice, skršite se jer niste gledali kud idete nego prema nebu očekujući da vam bog odgovori i razmišljali – jeboteee, da l’ sam srećan – i polomite nogu. Psiholog dodje i pita vas – Jeste sad srećni? – vi odgovorite – Ma, jok, bre, kako srećan, sav se polomih, svaka me koščica boli a o nozi da ne govorim – on vam odgovori – No, no, mog’o si da polomiš vrat! I ode. Vi ostanete srećni i presrećni što ste polomili samo nogu. Tako treba da se ponašate u svim životnim situacijama – šta god da se desi moglo je da bude gore, ako se sudarite sa nekim na ulici pa vam dodje da ga namažete gde zeva koji djavo – samo mu se osmehnite i recite – Jako sam srećan što vi niste fap od šes’ tona! Ako stojite na semaforu a zeleno svetlo nikako da se upali ne šizite nego razmšljajte kako negde tamo upravo pada saksija i kako će da padne nekom drugom na glavu jer vi kasnite. Ako ste zapeli da nekoga učinite svojim ljubavnikom a on vas neće, udahnite duboko i razmislite da time što ste zabidžili da baš sa njim imate seks propuštate priliku da vam on bude najbolji prijatelj na svetu. Ako vas dok šetete posere golub ne šizite nego budite srećni – moglo je da se desi da se oklniznete i podletite pod slona u trenutku dok on sere. Tek tad biste videli šta znači biti posran a možda bi ste proklizavajući polomili i nogu. Ništa prostije nego biti srećan! E, a ako ste upali u rutinu pa svakodnevno idete istim putem kuća – posao i obratno, mala je verovatnoća da ćete biti srećni jer stalno srećete iste ljude, šansa za usputni seks vam se smanjuje iz dana u dan. Sreću, to jest seks, možete da u’vatite samo ako idete preko Male Krsne i Lapova i to ako naletite na još nekoga ko želi seks sa strancem. Dobro, sad ovo u Amerikama izgleda malo drugačije al’ suština je ista. I sa rutinom i sa brzinskim seksom. Ako ne uspete budite srećni što ste prošli tim putem niste polomili nogu, nije vam pala saksija na glavu, niko vas nije posrao, uopšte što ste stigli živi. Kad sve ovo uvežbate možete da proverite još jednom koliko ste srećni. Otputujte ovde i pokušajte tokom boravka da ostanete u drugom stanju. U toku je promocija sreće. Vi dodjete, daju vam sobu, šampanjac, jagode i pižamu, vaše je samo da udarnički radite. Ako posle uspete da dokažete da ste ostali u drugom stanju baš u tom hotelu uštedećete 300 dolara. Mislim, vratiće vam pare. Ponuda otvorena do 18. decembra ove godine. Odma' uplatite i ne zevajtea tamo po ostrvu kao muve bez glave nego navalite na sex. Mislim možete to i kod kuće al’ nećete imati pojma da l’ ste srećni. I ne kradite po hotelu, naročito ne seksi igračke, to je ove godine na vrhu liste kradenih stvari po hotelima. Nemojte da me brukate. Ako baš morate kradite klasiku, peškire, sapune, tako to. I javite uv'atiste li sreću i kako se ponašala u vašim rukama.

Prevara vreba-kad god mrdnete dupe

Mahlat — Mon, 12 Oct 2009 14:41:11 +0000

Ima ona narodna da nema žene koja nije prevarena. Kad tad. Makar u snovima. Doduše nema ni muškarca al’ njih drže u zabludi da se ne razočaraju u nas žene. Mi kad zavolimo, zavolimo do daske, od glave do pete i ni jedan drugi nema šanse da nam padne na pamet. A ni u snove. Sad bi neko od ovoga napravio bajku al’ ja ne umem, meni se odma’ digne kosa na glavi. Šta muškarci treba da rade da bi sprečili da budu prevareni, pojma nemam, ne savetuju ih pošto, kako rekoh, nema šanse da žene prevare muškarce i izgube tog jednog što su ga teškom mukom na’vatale i ukrale mu prezime. Al’ nas žene savetuju samo tako, ništa drugo u životu da ne radiš već da čitaš tajne signale koje odašilje budući švaler pa kad prepoznaš skočiš ispred njega, arlaukneš – ’De si bre poš’o – i upropastiš mu zadovoljstvo. Kao da je lepo cimati onoga koga najviše voliš. Posle ga priupitaš – Kako si mogao da pomisliš da mi uradiš tako nešto – mislim žene uvek misle da je njihov muškarac nešto njima uradio a ne sebi. Muškarcima kad se digne moraju prvo dobro da razmisle kakve će posledice to da ostavi na psihičko zdravlje njegove životne saputnice koja bi sa njim da živi al’ da je ne košta mnogo. Elem, žene imaju intuiciju kojom se hvale k’o blesave da ništa ne može da im promakne, ni ono što se vidi ni ono što se ne vidi, a ta intuicija im obavezno zakaže pa posle kukaju – ’De su mi bile oči – iako oči nemaju nikakve veze sa intuicijom. Dakle otvorite četvoro oči: Ako vaš muškarac počne odjednom da se kupa svaki dan znači da je nešto namirisao pa bi da i on miriše. Moj ljubimac se tušira svaki dan kad stigne s posla, znači spira tragove, danas ću da mu ukinem tuširanje dok se ne usmrdi pošto je nenormalno da se neko tušira svaki dan. Ako vaš muž čita oglase za poslovnu pratnju znači da se uželeo promene end avanture. Sad, moj ljubimac je profesor, njemu ič ne treba poslovna pratnja al’ ja redovno čitam one oglase – masiram po kućama i te fore. Ako stalno čita porno časopise znači da mu se na mene više ne diže. Ne čita, jadničak, nemamo. Doduše, ja čitam Play Boy, redovno, jes da to nije neki porno, više umetnost, al’ ako sam pametna iscepaću stranice sa svim onim ženskama i ostaviću mu samo onaj broj sa Oliverom Kovačević. Za nju znam da neće da mu se digne. I onaj sa loto djevojkom, nju ne podnosi još od onda kad je cmizdrila i optuživala naciju da je odvratna, nevaspitana, zaostala horda divljaka koja gleda njeno autorsko delo. Ubedjuje vas da nije greh i opravdava svoje prijatelje koji su pametni pa već varaju??? Jok, bre. Ćuti k’o zaliven al’ ja se ubih trtljajući. Ako se druži sa drugim ženama prevariće vas, sile nema da neće. Moj muž ljubimac se druži. Ja bi mislila da je nenormalan da se ne druži al’ to nije normalno. Treba da mu ukinem samo ne znam kako ću posle da opravdam to što se ja družim sa muškarcima. Ako kukumavči da se oseća sputano i da mu treba više slobode, znači gotova stvar. Ne kuka, kuku meni, al’ ja se ubih kukajući kako ovde nemam nikog svog i kako sedim u zlatnom kavezu, kako bi malo da lepršam, ljubimac stalno govori – Pa je l’ ti ja branim?! Pa ne braniš, al’ ja nemam s kim. Još se nisam snašla. Nova sam bre! I na kraju – ako izlazi iz kuće sa dobrim alibijem vara garantovano. To izgleda – pozovete ga i pitate – Ljubavi, gde si – on odgovori – Tu sam! – jebi ga, s tim mobilnim telefonom je stalno tu. Vi onda osluškujete šumove, pa krenete u unakrsno ispitivanje sve dok ga ne izenrvirate da mu padne onaj što mu se digao ako je u nekoj takvoj situaciji. Budite u kontaktu! Nije mi baš jasno to s’ alibijem, kad god negde krene ja pitam – ’De ćeš? Znači, šta god da mi odgovori to je alibi. Pročitah i sva se istraumirah. Po ovim pokazateljima mene moj jedini muuž koga imam ne vara uopšte a biće ni da mu na pamet ne pada. Al’ ja njega varam garantovano! Tuširam se svakodnevno, čitam oglase, gledam gole žene po Play Boy –u, pričam o prevarama, družim se sa muškarcima, kukam kako me odvojio od drugarica i bivših momaka i kako mi je ovde društveni život nikakav, samo u njega gledam i desi mi se da mu kažem da idem na jednu stranu a završim na drugoj! A pišem i o seksu. I pričam. Više nego on. I kad god me pozove i pita gde si ja odgovorim – Tu sam! A nisam imala pojma. A možda sam ja muško!

Diplomirana budala medju budalama

Mahlat — Tue, 13 Oct 2009 09:36:03 +0000

Kako Mahlat nije naučila da su ljudi govna Ljudi su za mene još uvek najsavršenija ’’stvar’’, nešto čemu se iznova divim bez obzira na sva dostignuća, epohalna otkrića, male korake za pojedince a velike za čovečanstvo, sve je to ipak ljudskih ruku i uma delo. I htela sam nešto o malom čoveku. Jednom od onih koje svakodnevno srećem, koji nije uradio ništa po čemu će ga pamtiti ili osporavati istorija ali koji je sam po sebi savršen, neotkriven, istovremeno i knjiga i kovčeg sa blagom, učitelj i djak, optuženi i sudija, andjeo i djavo, pelin i med, fascinantno jedinstvo suprotnosti. Tako ja vidim ljude. Sad bih nešto dubokoumno ali ne umem, niti sam provalila ovo jedinstvo suprotnosti, niti se više trudim. Nit mi je sve jasno niti sam provalila o čemu se radi. Prema ljudima nastupam otkrivena, otvorena, bez i jedne maske, raširenih ruku. Sva su moja vrata dostupna i stvar je talenta ko će koja otvoriti i šta će iz mene promoliti glavu. Oslobodi li se ono najbolje u meni ja se ushićeno razmahnem i raspem na sve moguće strane spremna i ruku u vatru, i venu na venu, i srce na tanjiru, apsolutno sve. Bez razmišljanja, bez traženja da mi se obrazloži zbog čega, imam li ja tu neke vajde, kako će mi se vratiti, nikad nisam naučila da nosim tu vagu sa sobom i isporučujem čiste račune za dugu ljubav. Ne osvrćem se, ne instaliram oči na potiljak i rezervne na dupe. Ne čuvam se. Ako neko baš bude hteo, zavaliće me u taj isti potiljak bez obzira šta se tamo nalazi tako da nikad nisam htela da verujem u ono ’’ljudi samo gledaju kako da te zajebu’’. Tupavo verujem da drugi imaju pametnija posla nego da smišljaju načine da zajebu druge. Da svi ljudi sve ostale ljude posmatraju kao one koji ih obogaćuju. Tupavo verujem da su ljudi odgovorna bića i da su svesni svoje odgovornosti kad izadju na ulicu. Kad zgaze mrava. Kad izgovaraju reči. Kad nude i traže. Prosto, svoje odgovornosti medju drugima. Mesta koje su ’’zauzeli’’. Verujem, ja diplomirana budala medju budalama. Srela sam nebrojeno onih koji su otvarali moja najskrivenija vrata iza kojih su kao zapete puške čekale moje najkrvoločnije životinje da iskoče i naprave pokolj. One koje sam stavila pod sedam ključeva jer znam da ih je posle nemoguće zaustaviti. One koje jedva čekaju da se dočepaju bogomdanih, nedodirljivih, lažnih, nabedjenih, plavokrvih, neporočnih, sudija, pravilno usmerenih i nepravilno rasporedjenih, ’’ja pa ja’’ tipova, sveznajućih samoniklih budala. Mnogi su u mom životu imali karijeru polugodišnje biljke bescvetnice, one koja ne daje plod. Zatvarala sam vrata i rukama i dupetom i navlačila na njih hiljadu sopstvenih ormara. I ćutala unutra sa svojim životinjama. To i nije baš pametno, truje iznutra. Rovari. Traži način da izadje. Ja tražim način da ih oslobodim, bezbolno, da im ne dam imena, da mogu da spavam, da nemam grižu savesti zbog toga što sam nepopravljiva budala i što verujem da možda sve nije tako kako mi se čini, što tražim svoju krivicu. I onda sam porasla. Bolje reći, postala arogantna, cinična, ironična, nadrndana. Napravila svoj štit. I opet ostala otvorena. Znači porasla i nedorasla. Nepopravljiva budala. Mika Antić bi rekao – Jedno je biti otvoren a drugo biti prohodan. A šta fali da malo budem prohodna, da i meni malo mene neko drugi raskrči i protumači. Da malo napravi staze kroz moje unutrašnje džungle. Za to je potreban ipak nepokvaren čovek, onaj koji živi po zakonima prirode a ne po svojim zakonima – jebe mi se za sve, onaj koji ne mlati rečima kao mačetom koju još ne ume da drži, onaj koji je prošao inicijaciju i postao čovek. Malo mi se smučilo. Sretnem tako neke ljude koji reči koriste kao ruke, pomiluju te a onda počnu da ih koriste kao bodeže. Ni trepnuo nisi. Naknadno te obaveste da nisu mislili, nisu hteli, da ne znaju šta im je bilo, da grčevito čuvaju onaj životinjski instinkt u sebi. Izvinjavaju se. Lažno. Pa još te opomenu – Ti, Mahlat, znaš da su ljudi govna! Tek da od tebe naprave još veću budalu. Ne znam. Nemam pojma. Ne verujem. Neka sam budala. Likove vrlo brzo zaboravim. Ostanu reči. Muče me. Izjedaju. Postane nebitno ko ih je izgovorio. Onaj ko ih je izgovorio valjda oseća to veliko olakšanje što me je obavestio da su ljudi govna. Misionar koji hoda svetom i stigao do mene da mi donese novu religiju. Ja samo ponekad razmišljam kako čovek od svega što mu se nudi odluči da bude govno. Da se sakrije iza toga – ljudi su govna – pa šta fali da budem i ja. A ti si budala koja još uvek zabezeknuto gleda metamorfozu čoveka u govno. Budalo! Nauči već jednom. Neka. Biću ja još malo budala. Radije nego govno. Čuvaću one svoje životinje, bolje da jedu mene nego druge. Još imam toliko odgovornosti prema drugima. I kad budem umirala umreću od sopstvenih otrova a ne kao neko ko je sebe rešio da utopi u sveopšte sranje i bude samo jedno od govana. I kao takav i umre. Nadajući se da će da vaskrsne kao cvet. Kad živim – mislim. Kad mislim – sagledavam. Kad progovorim – kažem ono što mislim. Kad izgovorim – argumentujem ako je nerazumljivo. Stojim iza svega. Krajnje odgovorno – borim se za svoj miran san. I, gle čuda, još uvek stojim izmedju sebe i onoga kome sam nešto rekla – da ga branim od sebe same. Budala. Nepopravljiva. Plašim se, jebote, i za travu, i za mrave, i za ptice, i za ljude. Neću da budem gomila. Neću da izgovaram – muškarci su... žene su... ljudi su... Neću da verujem da su ljudi govna. To uopšte nisam izgovorila ja. Ja se samo mučim kako neko može sebe tako da opravdava pred drugima. Ako mu je lakše da ’’ja’’ mislim da je govno, koji on teret nosi... Ja imam svoje slike, ne dam da mi crtaju drugi. Nisam ja to platno. Pripremljena sam za neke druge slike. Pisala Mahlat, iz glave, malo nepripremljena za jutrošnju kišu ali sa ukrčkanim otrovima u sebi koje je morala negde da prospe. Ovde je najbezbolnije. Jer... ne želi da izgovori nešto zbog čega će je neko posmatrati kao govno. Jedan od onih koji svet mere po sebi pa ne misle da treba da čuju nešto što je izgovoreno nego da te izgovoreno čini gomilom govana. Mada... i meni bi kudikamo bilo lakše da izgovorim – Ma kao da vi niste znali da su ljudi govna. Poštedela bih sebe ovolikog objašnjavanja. I možda opet nisam ništa objasnila. Samo se trudim da kažem da neću i ne želim da budem govno. I da se nadam da nisam.

Ljubavna priča

Mahlat — Tue, 13 Oct 2009 18:47:00 +0000

Sedoh malopre, teška mi ova prethodna tema, ne znam što se bakćem s nerešivim stvarima i rešim da napišem ljubavnu priču. Sve onako po redu sa happy end –om. Mislih, mislih i ne smislih. Ajd’ reko, ne mora happy end, napisaću jednu gde on nju ostavlja taman kad ona misli da su dostigli kulminaciju i da on samo što nije klek’o, čitav ženski svet ima da šmrca nad njenom ženskom sudbinom. Jok! To bi i umela al’ nikako da smislim priču pre toga. I odustanem. Ne umem. Kod mene bi ljubavna priča bila kao u filmu: On je pita: Šta bi rekla kad bih ti rekao da te volim. Ona odgovori: Rekla bih ti da ne sereš. Prosto. Skroz sam poludela. Znam gde djavo sere, ne umem da izlažem jednu običnu ljubav. Sad ću da razmišljam o erotskoj pa ako smislim napisaću.

Svetozarevo, fabrika kablova, hipnoza i tako to…

Mahlat — Wed, 14 Oct 2009 00:12:56 +0000

Tačno se sećam kad su počele da mi rastu sise. Bila sam četvrti razred, posadila se za radni sto da učim, naslonila se i kako se naslonila imala utisak da mi je neko nabio prst u oko. Dobro, malo niže. I nisam ukapirala da to sise pokušavaju da izadju napolje. Učila. Sećam se i šta – o fabrici kablova iz Svetozareva. Danas imam sise, Svetozarevo se više ne zove tako, fabrika kablova je danas holding preduzeće, svi napredovasmo. Kod Svetozareva i fabrike kablova to išlo malo usporeno, to bio proces, al’ ja dok se osvrnuh dobih sise sa kojima izvesno vreme pojma nisam imala šta ću a ni čemu mi služe. Mislim, još sam isecala iz ’’Zabavnika’’ ono – ’’Obucite Cicu’’, Cica jeste imala sise al’ njoj to sve nekako lepo stajalo, meni taman ko piletu sise jer sam ja kao mala imala samo koščurine, to jest, kad danas pogledam slike na njima samo kolena i glava. I onda tu krenu kao neke sise, da te bogmilisačuva, k’o ono kad se detetu menjaju zubi pa od onih lepih mlečnih odjednom dobije domine, totalno nesrazmerne glavi i ustima u kojima se nalaze. Sve nekako hiperbolično. Onda ti na te sise atakuju svi dečaci iz ulice, onako u trku, odma’ batale loptu i postanu im zanimljive te tvoje sise. Kad izlaziš iz dvorišta prvo zveraš levo desno pa ako nema nikoga trčiš do prodavnice u koju te teraju svaki čas. Čim počnu sise nekako procene da si – sad veeelika pooraslaaa - pa možeš da trčkaš kad god se oni sete da su izlapeli i pola zaboravili. I tako rastu te sise, ne pitaju kol’ko treba, ja jadna sve vreme išla pogrbljeno, dok sam se navikla na njih nisam promašila ni jednu kvaku. I nije me promašila ni jedna lopta na fizičkom. Elem, porastoše i silne mi probleme u životu napraviše, svuda se trpale prve, saznavale sve pre mene i toliko bile u centru pažnje da sam ja bila samo držač za sise, totalno neprimećena i beznačajna. Ja živela u nadi da će neko da pronadje nešto što može sise da učini nevidljivim da malo i ja dodjem do izražaja. I onda stiglo neko vreme u kome se samo trabunja kako povećati sise i postati replika neke tamo, volj’ ti silikoni, volj’, dijete, volj’ čitava lepeza gluposti od kojih sise neće porasti al’ niko ti ne brani da se nadaš. Ja se uvek čudila ženama koje pate što su im male i nevidljive, šta bi ja dala da nisam morala da vukljam ove moje. I sad je to sve valjda iscrpljeno pa se pojavila nova tehnika na koju ja moram da nabasam iako imam sise. Neki tamo hipnotizer, britanski naravno, Britanija izgleda ima najveću koncentraciju ludaka po glavi stanovnika, tvrdi i garantuje da može ženama da natera sise da rastu. Hipnozom. Ako ne uspe da ih hipnotiše, vraća pare. Sad, neće on da bulji u sise, smučilo bi mu se, snimio čovek CD sa tim hipnotišućim naredbama – rastite, rastite, postajte veće, postajte veće, slušajte moj glas, gledaje me pravo u treće oko... Na ženama je samo da ture slušalice na uši, raskopčaju jeleče i opuste se. Sise će sve dalje da rade same. Koja nema sise a ima hrabrosti i veruje u hipnozu neka naruči CD. I neka se nada da taj zna šta radi i da neće umesto sisa da joj izraste nešto čemu se uopšte nije nadala. Ono posred čela. Nije nemoguće. Kad mogu sise što ne bi moglo i to. I kad sam već kod toga, onoga, pisah kako mi administracija vrvi od seksa u svim pozama sa raznoraznim nenormalnim pitanjima, živa se pojedoh što na ista nemam odgovor. Hit zadnjih dana mi je – ’’zašto penis ne poraste koliko treba’’! Da mogu da odgovorim ovom mučeniku rekla bih mu – zato što je glup! Il’ ga niko nije obavestio koliko treba. Pa mi tako padne na pamet, svi bre zaradiše pare prodajući maglu samo ja cepam nešto pošteno, kroz krv, suze i znoj, mogla bi da počnem da se bavim hipnozom. Il’ lično, il’ da snimim neki CD – Povećavam penis hipnozom. Ne poveća li se, vraćam pare i dajem garanciju da je glup. Kupovina iz fotelje. Ako naručite odmah, uz CD dobijate potpuno besplatno, lakoprenosive, samomontirajuće, biorazgradive, kondome, do sad nevidjene na našem tržištu. Ograničena ponuda. Narudžbe dok traju zalihe. Namlatim pare i odselim se na neko ostrvo da sunčam sise. Dok ih još imam. Jer, ako još jednom pročitam nešto ovako glupo otpašće mi. Garantovano. Mislim, dok mi se atakovalo samo na sise nekako i pretekoh al’ ovo masovno atakovanje na pamet neću da preživim. Lepo osećam da posustajem!

Jebeš život, gledaj od čega se živi

Mahlat — Wed, 14 Oct 2009 12:12:57 +0000

Dobih malopre mejl od nekoga ko se mnogo lepo bavi jednom vrstom umetnosti od koje, nažalost, ne može da živi. Kad je od umetnosi pa moglo da se živi sem ako nisi pevaljka. A i one ne žive od umetnosi nego od tih projekata koji nisu ni muzika ni umetnost, nego nešto, bogtepitašta za široke neartikulisane narodne mase. I tako, čitam taj mejl, sva ushićena kako ću da uživam u dostavljenim prilozima tek da omirišem o čemu se radi, kad čovek završi sa – A i gde ću sa ovim. Bolje da gledam od čega se živi. Odo u... nije tamo, nego u neki grad. Prvo se nasmejah pa mi došlo da kukam. Neurosis Serbia hvata maha, nema nam pomoći. Batrgamo se nešto al’ sve manje se bavimo sobom i stvarima koje volimo a sve više gledamo od čega se živi. Kad god treba pljunuti novac za ono od čega ti žive duša i pamet sam sebe klepiš po ruci da ne otkineš od onoga od čega se živi. Ako se baš i prevariš ne možeš da uživaš, kako kad imaš grižu savesti što si štrpnuo odo onoga od čega se živi. Ubi me ova zemlja koja me uči da živim samo ako imam koru ’leba i punog stomaka. Sreća, pa još to nisam shvatila bukvalno, al’ ima mnogo onih koji jesu. U Srbiji sve manje ima pameti, sve manje razuma, sve manje padeža, samo se ludilo množi matematičkom progresijom. I političari. O diplomiranim demagozima da ne govorim. Jebeš knjigu, gledaj od čega se živi! Jebeš, koncert, gledaj od čega se živi! Jebeš cipele, gledaj od čega se živi. Jebeš frizera, gledaj od čega se živi. Jebeš politiku, gledaj od čega se živi. Jebeš, jebeš, jebeš... Stalno moraš nešto da jebeš da bi istovremeno mogao da gledaš od čega se živi. Postoji li ova dupla radnja još negde il’ to samo kod nas, u Srbiji? Od čega živimo mi Srbi kad lepo vidim da ne živimo od ovolikog jebanja. A ni od toga u šta gledamo. Enigma, bato! Jebeš a nije seks. Gledaš a nisi voajer. I misliš da živiš. Jebeš takav život!

Muškarčine, kude ste do sad

Mahlat — Wed, 14 Oct 2009 19:11:22 +0000

Već pisah o sludjenosti nas jadnih žena u novopostavljenom muškom svetu u kome više ne možeš da provališ ko je heteroseksualac, k’o biseksualac a ko homoseksualac nije očito, jer su se u sve ovo umuvali metroseksualci. Svi, bre isto izgledaju, jebala ih moda, manikirani nokti i sredjene obrvice – morske pijavice. I u svom tom ludilu ja lepo prihvatih da postoje hetero i homo, muškarci koji imaju svoje opredeljenje pa sam ekstra politički tolerantna, ne uzbudjavam se što postoje muškarci koji bi ufatili mog milog muža za dupe a ne mene. Biseksualci mi se onako blago gade k’o i svi kojima je svejedno, šta god da je u pitanju i koji vole ono što do’vate a ne ’vataju ono što vole. Nego da ne tupim, da se vratime metroseksualcima, onim muškarcima sa kojima mož’ da pričaš o trendi boji, da razmenjuješ iskustva o najnovijoj kremi protkanoj zlatnim nitima i koji korektor najbolje pokriva podočnjake. Odeš kući i setiše se – jebote, a seks?! Malopre se obradovah, ankete pokazale da su se ženama smučili metroseksualci i da se muškarčine vraćaju na velika vrata u ženski svet. Ono jes’ da je anketa obavljena u Americi i jes da su Amerikanke prve provalile da treba zaštititi muškarce od izumiranja al’ žene su žene, šta ima veze odakle su. Odma' su nam javili ovu lepu vest. Sad još samo treba obavestiti muškarce da treba malo da se promene. I nadati se da će metroseksualac da postane retrogradan al’ da ponovo evoluira do muškarca i da ovo neće da putuje do Srbije brzinom demokratije nego brzinom svinjskog gripa. I da se nadam da će to da me potkači dok me definitivno ne pritisnu godine pa izgubim interesovanje za muškarce. Da onako, povremeno padnem na dupe dok bogovi padaju na teme i misle gore – Bog’ te, Mahlat, dosta bre, uozbilji se, ne gine ti pakao! Šta ću, pusta, pandrknem na dupe kad god uočim pravog muškarca. Što u telo, što u veličinu, što u pamet, što u govor. I zadnjih dana čitam ovog Gospodina čovjeka. Nemam pojma da l’ ga ima u veličinu al’ u tastaturu ga ima kol’ko hoćeš. A to podrazumeva da ga ima i u pamet. Blog mu lepo miriše na konkretno muško. A kad uzmem u obzir da je ovo virtuelni svet to je taman! Što umeeee, svaka mu se dala: Glede emotivnog života: Šta vas briga.Ima jedna ženska grupica, gdje me odreda šarmiraju. Čiko im je, onako kolektivno, poručio:“Ljubim vas gore i dolje.“ Samo su se jebački nasmiješile, a oči su im blistale, kao što blistaju nedostižne zvijezde. Ne smem da kažem kako se ja smešim sa ove strane al’ smešim se. I tako, otvarajte muškarcima vrata, nemoj da se popišmane, inače ćemo morati da počnemo da puštamo brkove i bradu, tek da se prisetimo kako to beše.

Štrajk

Mahlat — Thu, 15 Oct 2009 00:52:53 +0000

Tačno je 2:23 u Srbiji, po srednjeevropskom je 1:23. Nit’ noć, nit’ jutro. Ima ona bajka – oženiću te ako dodješ ni pešice ni na magarcu, ni gola ni obučena, pa ti vidi. Ona došla obučena al’ bosa, jednom nogom na magarcu a jednom skakućući pored magarca, snašla se, gde ćeš ženi doskočiti kad reši da se udaje. A ima i ona bajka kad su se životinje skupile da odluče koja je najbolja da pronese svetom reč koja će spasti svet pa sve birale neke brze i ubitačne a svet spasla kornjača – spora ali dostižna. A reč bila komplikovana, ne mogu noćas da je se setim, nešto kao – odesvetupizdumaterinu al’ na indijskom. A ima i ona bajka u kojoj princezu nešto žulja. I ona u kojoj se lepotica ubola na vreteno pa se uspavala a sa njom i celo kraljevstvo, princ može da ih spase al‘ isprobava novog konja pa nema vremena. A ima i ona bajka koja nije baš bajka nego obično uputstvo za preživljavanje - Putuj Selma i ne naginji se kroz prozor. Ako ti ništa do sad nije otkinulo glavu neka bandera hoće, samo tebe čeka. Bajki koliko hoćeš a meni se ne spava. Nešto sam ovih dana prilično na krivog djoku nasadjena, da me čovek pita zašto, pojma nemam. Ništa mi ne fali i sve mi fali. PMS nije, taman obredismo taj ritual. Koji mi je ne mogu da odgonetnem. A sve standardno. Trtljam po ovom blogu nit’ znam zbog čega nit’ će to da utiče na globalno zabrevanje i lokalno otopljavanje. Da me čovek pita šta hoću – nemam pojma, isto kao što ne znam šta mi je. Ćerka ljubimica nevino spava, Muž ljubimac, još nevinije. Ja budna 200 na sat. Pojma nemam da l’ sam nevina. I smislih da bi mi najpametnije bilo da stupim u štrajk. Do ispunjenja zahteva. Kojih, ni to ne znam. Smisliću u hodu. Tačno je 2:52. U Srbiji. Vreme totalno neopredeljeno, nit' tamo, nit' vamo. Nemam pojma na koju vodenicu ide voda. Al' žrvanj melje, jebe mu se.

Ko nije razumeo prethodni post

Mahlat — Thu, 15 Oct 2009 08:13:20 +0000

Sedim ja tako noću. Kuća sredjena. Ljubimica na svom mestu. Ljubimac na svom mestu. Bog na svom mestu, sedi gore i jedva čeka da mi udari čvrgu. I ja sedim na svom mestu, valjda je moje, tamo gde sam posadjena i pojma nemam šta ’oću. I da l’ uopšte nešto hoću. I da l’ me boli stomak. I da l’ me boli glava. Il’ frizura. A okolo tišina. I ja kao treba da je razumem pa odjednom da skočim ko Arhimed, istrčim gola na ulicu i počnem da se dernjam – Eureka! I sedim tako i ništa. Nemam ni jedan razlog da izletim gola na ulicu. I onda čekam da prodje. A ne volim čekanje I onda mi pade na pamet da bi trebalo da nadjem duhovnika pošto bog ćuti. I napisah pismo predsedniku. Ima tamo kad Raina.

Oj, kafano, muko...

Mahlat — Thu, 15 Oct 2009 18:50:29 +0000

Kafane su dobile ime od turske reči “kahvehane” a označavale su mesta gde se kuva i ispija kafa. Danas se po kafanama pije sve drugo sem kafe, kafa se pije na nekim drugim mestima. Opevane su u mnogim pesmama. Sastavni delovi onih kafana koje više ne postoje, nestadoše sa komunizmom su su: -kelner (nem. Kellner) – kafanski momak koji služi goste jelima i pićima. Karakterišu ga sporo hodanje, mrzovolja i prisluškivanje. Mala mu je plata a bakšiš ne ume da zaradi. Zaboravili su da mu kaži da je on u kafani zbog gostiju a ne gosti zbog njega. Najstariji kelner zbog iskustva postaje šef sale. To je čovek koji stoji u ćošku, sa rukama na zadnjici, i izvinjava se kad god je supa hladna a pivo toplo; -alkohol (arap. al-qohlu) - potpuno prečišćen špiritus izlučen iz vina, piva, rakije i drugog, opojno piće. Uteha koje nema u vodi; -duvan (tur.duhan) – biljka iz porodice pomoćnica od koje se prave cigarete. Sedativ; -mamurluk (tur. Mahmurluk) – stanje posle preterane upotrebe pića i duvana. Propratne pojave su nervoza, glavobolja, kajanje i zaklinjanje. U kafanama se još nije čulo za: -bon ton (fr. bon ton) – fino ponašanje i lep način izražavanja dobro obrazovanih i lepo vaspitanih ljudi. Čim nekoga upozore odgovara: “Nisam u crkvi!” -diskreciju (fr. discretio) – obazrivost u govoru i ponašanju, uviđavnost. U kafanama monogo ljudi pati što nemaju dar gluvonemih osoba da čitaju sa usana. Svaka kafana ima separe, zasebnu i izdvojenu prostoriju za goste (danas se nazivaju VIP). To je prostorija u koju zaviruju svi ostali gosti i koja se obično nalazi na putu do toaleta. Toalet je, u većini slučajeva, najobičniji wc iz koga žene izlaze sa sveže nakarminisanim usnama a muškarci zakopčavajući šlic u hodu. U stara, dobra, vremena, sastavni deo wc-a je bila Baba Sera, žena koja je svojeručno svakom posetiocu wc-a udeljivala dva lista toalet papira. Ko je želeo da vrši veliku nuždu morao je unapred da je obavesti pred svim ostalim postiocima. Baba Sere su ukinute početkom devedesetih kad se sve plaćalo u milijardama jer je procenjeno da sranje ipak ne može da košta toliko. Na kafanskim stolovima pored pepeljara obično stoje i čaše. Čaša je merna jedinica za dobar provod, broj polomljenih čaša srazmeran je provodu. Neizostavan detalj pored istih je mobilni telefon, sprava koja nikada nije trebala da bude dostupna ovom tržištu jer je izgubila svoju svrhu. Kod nas služi za praćenje retkih vrsta, to jest muževa. Preteča mobilnih telefona su standardni uredjaji za praćenje tigrova, kitova, i ostalih retkih vrsta. Zvonjava mobilnog telefona izaziva veliku dilemu koja se zove Dal'-da-se-javim-il'-da-se-ne-javim. Ni jedno ni drugo ne valja. Muško društvo u kafanama obično priča o fudbalu, seksu i politici. Broj žena koje su odveli u krevet jednak je broju golova koje su dali sedeći ispred televizora a u oba su bili uspešni isto onoliko koliko bi bili uspešni da ovu zemlju pretvore u Evropu, samo kad bi im neko dao vlast pet minuta. U ženskim društvima se obično priča o ljubavnicima, postojećim i nepostojećim. Ljubavnik je neko ko bi nas mnogo voleo i poštovao samo da nije oženio pogrešnu ženu, to jest napravio životnu grešku koju ne može da ispravi. A svi zajedno, kog god pola da su, obožavaju da tračare (nem. tratsch). Olajavanje, ogovaranje, klevetenje se razvija matematičkom progresijom i postalo je neizostavan deo života. Iz kafana su se odavno iselili istina (lat. veritas) jer je se svi stide i kultura (lat. cultura) iz čega proizilazi da kulturni život ne postoji. Priznaćete da su se najbolje ideje koje su se kasnije preselile u pozorišta, u muziku i na film, rodile za kafanskim stolom. Odluka u koju se kafanu ide zavisi od vrste, veličine i marke automobila koji su ispred parkirani inače je nezanimljivo. Nekad su, u vreme stare Jugoslavije na kafanskim stolovima stajala kuvana jaja a svaki grad je imao kafane koje su se zvale “Dubrovnik”, “Moskva”, “Mali Pariz” i slično. Danas te kafane više ne postoje. Pretvorene su u banke. Kafane se sada zovu nekako drugačije, kuvana jaja više ne postoje, jedu se fensi jela – uglavnom paste i morski plodovi. I dok se restorani u svetu diče brojem zlatnih viljušaka koje su dobili za dobru uslugu i način spremanja gore pomenute hrane, naše kafane se ponose brojem gostiju koje mogu da prime za jednu običnu srpsku svadbu, to jest brojem zadnjica koje mogu da stanu na jednu kafansku stolicu. Pa, prijatno nam bilo. Nadjoh ovaj post na onom blogu, čamio jadan dve godine, prosto mi ga bi žao pa ga preselih ovde.

Dok Medvedev ne dodje, vidi, pobedi i ode, ja ću da poblesavim!

Mahlat — Fri, 16 Oct 2009 00:13:53 +0000

Znači, opsadno stanje! Danas obula nove čizme, one što sam dobila na glavobolju, i krenula s voljom da plaćam račune i lajem na državu. Pola sata čučah na ulici i gledah neku pokaznu vežbu policije. Sličnu onoj vojnoj od onomad, nešto kao ’’Odlučan odgovor’’, mi to tako volimo da odgovaramo kad nas niko ništa ne pita. Muvaše nešto oni policajci obučeni k’o suncokreti, zaustavljaše, prestrojavaše, ajd’ reko’, proći će neko moodo k’o ptica trkačica pored nas, ma jok. Samo povremeno proleti neki arlaučući i svetleći, diže frku bezveze, garant uče nekog što su ga juče primili kako sludeti učesnike u saobraćaju, što vozače, što pešake. Gde god mrdneš nešto glancaju, krpe, peru, lepo će Beograd za pet dana da postane podmoskovski Beograd. Grad pun stranaca, slikaju šta stignu od ruševina koje čuvamo za uspomenu i dugo sećanje do Kneza koji je zajahao u budućnost pa nikako da stigne, ako mislim se, poludeće i on i samo će da odjaše. Koje god novine da otvoriš to histerija kao da dolaze bića iz svemira koja do tad nismo videli, ne možeš ništa drugo da pročitaš sem da će poseta Medvedeva biti sadržajna & konstruktivna. Licitira se s kim će da se sretne i na kol’ko minuta, samo čekam kad će da prorade kladionice. Kako ukapirah ova poseta znači da izmedju Srbije i Rusije postoje posebni odnosi od kad je sveta i veka a naročito od pre neki dan. A odnos čim je poseban nije normalan. Il’ je fatalan, il’ patološki, il’ ima uvrtanja ušiju al’ bilateralan je. Istorijski. Mi i braća Rusi, sve tako nekako, pa crvenoarmejci, pa blesavosrbi, sve sam čekala kad će nas na’vatati na ulici da vežbamo za slet k’o ono što su Kinezi spremali drugu Titi. Od svega ovoga mi proradi baksuzluk, namrgodim se k’o onaj Sneguljicin patuljak što se drvi od kad oči otvori i već vidim da mi nije dobro. A i nove čizme pa se ponašaju k’o da su mi broj manje. A platila što sam komunalno opslužena. I rešim da gledam u nebo da se ne bi posvaljdala sa nekim. Bolje da nisam, odma’ sam se nadrndala još više i psovanje proširila na samostalne stvaraoce reklama u cilju da postanem potrošač kreten. Nebu pod oblake piše da treba da letim nekom turskom avio kompanijom i da ću se, ako se vinem u nebesa sa njima osećati kao.... čekah da se ono otvori do kraja... kao Kevin Kostner! Trepnuh ono se prelama u drugu reklamu – Potrebna vam je samo jedna kockica pa da budete tamo, ja dobih seksualne asocijacije kad ono Milka, čokoladna krava, pase na nekoj švajcarskoj livadi, znači progutam kockicu i vinem se il’ na livadu il’ na Milku, mogu da biram. Spustih, jadna, pogled, nit’ bi da budem Kevin Kostner, nit’ da jašem kravu, kad tamo mila nam Nata skakuće u nekim gaćama k’o da je na spavanju kod drugarice, a pored nje piše – Sve ono što vam leži na srcu! Umal’ ne nasrnuh na onu reklamu. Dobro, bre, šta mi leži na srcu? Nata il’ one gaće pošto onako obeznanjena ukapirah da reklamira gaće. Il’ ja treba da kupim te iste gaće pa da nalegnem nekom na srce? I od kad se s gaćama juriša na srce? Ma, od kad gaće leže na srcu kad ja lepo znam da leže na dupetu! I rešim da krenem kući da ne bi počela da zavijam na mesec usred bela dana. Čizme u medjuvremenu postale srednjevekovna spava za mučenje sa sve čupanjem noktiju. Na onom istom mestu, oni isti suncokreti i dalje zaustavljaju saobraćaj, pretrčavaju ulicu, ushićeno mašu nekome k’o političari kad se vraćaju iz prijateljskih zvaničnih poseta, pište, vrište, da ukapiraš šta rade nema šanse. Dočepam se kuće, ovo dvoje k’o ptići, gladni, ništa jeli nisu, osetih se ko ženka beloglavog supa koja je obletala i ništa uradila nije, samo mi pao mrak na oči. Pa, bre, ni ja ništa nisam jela i još sam silovana nekol’ko puta. Naredim dizanje i tako se opremimo ićem i pićem k’o da ćemo da dočekujemo Novu godinu, i njihovu i našu i kinesku. I sad ću da se zamandalim dok se Medvedev bude sadržajno provodio a Tadić mu konstruktivno predlgao. Posle ću da izmilim da vidim je l’ nam svanulo. Ako bude da jeste pretvoriću se u Kostnera. Il’ u kravu. Svejedno mi. Gaće sam već skinula, bolje ja nego da se nerviram što su mi ih skinuli drugi.

Neće valjda da se kresne sa mnom zbog tri pesme

Mahlat — Fri, 16 Oct 2009 07:51:09 +0000

On – Šta misliš? Ja – Ništa, kako mogu da mislim kad nisam prisustvovala... On – Pa, šta misliš? Ja – Ma šta ja da mislim, ’vataj to pa mislite zajedno... On – Iiii, pa neće valjda da se kresne sa mnom zbog tri pesme... Ja – ’Oće, bre, samo ako si pogodio pesme. I još ako je ljubavno ucveljena, mož’ joj pevaš šta ’oćeš. Kod udvaranja je jako bitno da ubodeš serenadu. Ne baš onu ispod prozora al’ tako neku koja će da je podseti na neku patnju, kad samo što nije sekla vene, to kad ženama potrefiš pesmu smatraju najvećim činom ljubavi i posle danima prepričavaju – Kako je znao... Oduševio me... Zamisli muškarac a pada na tu pesmu... Jaooo, što je sladak, jaooo moj čovek, jaooo, onaj moj bivši bio duduk za muziku. A muzika samo da sedneš da kukaš. Il’ da lupaš u šerpe da nadjačaš onu tugu, samoću i ljubavni dert kad on peva pa još izjavi da peva svakoj ženi ponaosob, da su žene za nejga uzivšena i nedostižna bića i da najviše na svetu voli svoju ženu, pa mamu, pa sve ostale žene na svetu. Ostale žene k’o po komandi stanu u red da mu padnu na pevačke grudi i dožive životnu kulminaciju. I onu drugu. Lepo da umreš! Kad god vidim reportažu sa jednog od onih osmomartovskih koncerata reklamiranih kao – Samo za vas, Taj i taj za žene Beograda, Ženama na dar, Ženama s ljubavlju, Tradicionalno za žene...prosto se prenerazim kad vidim onu histeriju, samo što se nisu poskidale i počele da bacaju brushaltere na binu. Ovaj ih posle zezne i da postkoncertnu izjavu da je veran svojoj ženi. Al’ da je ova ljubav sa ženama u publici neki viši oblik ljubavi koji ja neću da doživim nikad u životu. Em nisam publika, em mi se ne seku vene, em ja orgazmiram uz neku drugu. Tako da posavetovah čoveka –aj’ ti, brajko moj, samo izaberi ko će da peva umesto tebe i kreni. Si sigurna? Jok nisam. Vala naslušala sam se ispovesti – koja pesma je bila kad je krenulo udvaranje a naročito koja kad je bila ostavljena. Ono izmedju nekako postane nebitno - ko si, šta si, kakav si, šta si rek’o, sve posmatraju kroz pesmu koju si izabrao. Posle od usta do usta, kad priča stigne do tebe ti uopšte nisi siguran da l’ si pevao il’ si radio nešto drugo. Kad žene to izokrenu i zakovrnu vidiš da si bio junak neke totalno nepoznate priče. Tako da... oće, bre! Garant! Tumeseciakoneće!

100 dinara + pripadajući porez...

Mahlat — Fri, 16 Oct 2009 15:31:14 +0000

... sam ja danas trebala da uplatim po mogućstvu gladna. A NEKO je sve to trebao da vidi. I meni od ovoga mukaaa, od jutros, od pre neki dan. Ako samo još neko pokuša da mi digne svest do svesti fikusa počeću da ujedam. Živo me interesuje ko je TAJ ko TREBA da primeti da u ovoj zemlji ima više desetina hiljada gladnih a danas još malo više, onako simbolično. I kad će TAJ da progleda. Ja da gladujem i solidarišem se a ONAJ što je prodao sve fabrike sa radnim mestima da ide na turneju. Da ga mine muzička želja. Neću, bre! I ne dam sto dinara. Što bih ja bila humana kad mi država na to naplaćuje ’’pripadajući porez’’. Je l’ normalno da mi i na TO naplate porez. Ne dam! Dosta mi je humanosti u reklamne svrhe i prosvećene b92, oni bre k’o da imaju neku frku, pate od humanosti, ne mož’ da budeš human ako te oni ne izvedu na ulicu. Jebali ih svi oni njihovi ukućani koji danas gladuju i pridružuju se ovoj ludnici da bi postali slavni u naopakoj zemlji. Smučila mi se njihova europska svest s tendencijom da postane svetska. Aman, 100 dinara + pripadajući porez. Hoće li tako porez da mi naplate i kad budem davala bubreg?! Il’ mojim naslednicima! Ako treba opravdanje, ne dam ni to. Biću humana kao i do sad, netrendovski. Ne slikam se. Ne voziim se u kolima masovne euforije – aj’ se peremo dosta smo zasrali. Neću! A nisam bila ovoliki baksuz...

Zakon o zdravici

Mahlat — Sat, 17 Oct 2009 07:21:51 +0000

Šampanjac je zdravica! E boga mi nije! Šampanjac je seks! Tako mene uče kad god otvorim novine – nema dobrog seksa bez šampanjca. Pre, za vreme i posle. Iz čaše, pupka, kako se kome svidja. Ako je do zdravice, napredne patriotske snage bi morale da znaju da je zdravica u Srbiji - šljivka. Odvajkad. Sva ova ujdurma oko toga da l’ se vanzakonski pilo a zakonski nazdravljalo jeste glupa al’ su izjave povodom nesrećnog dogadjaja u srećnom trenutku još gluplje. Predsednik – Jesam drž’o čašu, nisam pio! Foto i video zapis – čaša u ustima predsednika – postoji, znači folirao. Kao i sve ostalo. Ministarka – Pila sam al’ to nije alkohol! Znači alkoholno uigrana čim šampanjac ne računa u alkohol. Njoj treba nešto žešće. Točilac šampanjca (s obzirom na Zakon o točenju alkohola) takodje kriv, kazniti i njega. Nego šta! A i proizvodjača šampanjca. Nego, ako neko ovih dana intervjuiše ministarku neka je pita šta ona pije pre, za vreme, i posle seksa, očigledno ne čitamo istu literaturu. Ja ću da počnem da prikupljam potpise da se progura Zakon o zdravici. Vidim, žali se žena da nije definisan. Da nam to bude jasno izdefinisano kao sve ostalo. Naročito ću inistirati na onom delu kad se završi seks, ja natočim i kažem – Živ, bio majstore! - da l’ ja to radim kako treba, da l’ sam trebala prethodno da se prekrstim i da l’ treba uz to nazdravljanje da održim i zdravicu, da ne bude da se ovo ne računa – nešto kao – dabogdati radjalo ovoono i sledeći put, idogodine, istogodina, i živa ti bila desna noga kad budeš pikao fudbal na poljančetu, da redjam pa dokle stignem. Da sve bude po zakonu i protokolu. Posle neka me tuže, ako utvrde da sam kriva. Ja ću da tražim rupu u Zakonu o zdravici. I da dajem glupe izjave. Izvrtaću sve naopako sve dok stvar ne dovedem do apsurda. Ko ovo oni. Al’ ću i dalje da konzumiram i alkohol i seks a boga mi i da nazdravljam. A i prekrstiću se ponekad.

Deca radi reda

Mahlat — Sun, 18 Oct 2009 07:42:32 +0000

Porodica je osnovna ćelija društva... ... bar su mene tako učili u školi. E, u poslednje vreme možemo da vidimo da je ta ćelija trula i da je metatazirala. Kad dodje do metastaze obično više nema nade... Čitala sam nedavno da je sud u Australiji jednoj dvanaestogodišnjoj devojčici dozvolio da promeni pol. Dakle, taj sud je procenio da je ta devojčica na pragu puberteta kad se svi seksualno i polno traže apsolutno svesna da je rodjena u pogrešnom telu i odborio joj je tu operaciju. Juče čitam da je jedan osmogodišnjak ušao u pripremne faze za promenu pola. Je l’ vam ovo strašno? Meni nije. Medicina dozvoljava da se dese takve stvari – roditi se u pogrešnom telu pa ja nemam prava da osporavam takve stvari a ni da imam moralne dileme. Meni je mnogo strašnija jedna druga stvar. Poslednjih godina smo suočeni sa sadističkim igrama četrnaestogodišnjaka. E, pa strašno mi je što te njihove ’’igre’’ prolaze samo sa ukorom – no, no, nemoj nikad više! Njihove žrtve koje su bile primoravane na sve i svašta do toga da pasu travu su postale duple žrtve, to jest i žrtve našeg sistema i zakona. Njihovi mučitelji prolaze sa ukorom a njima ostaje da se vidjaju sa psiholozima na neodredjeno vreme. Najverovatnije da nikada više neće imati onaj sjaj u oku... Ne smem ni da pomislim kako će vući teret onoga što im se desilo... A ovim sadistima u dečijem obliku se prašta. Zbog maloletnosti, nedoraslosti, neshvatanja šta su uradili i ludih godina. Niti mogu niti hoću da verujem da jedno dete koje ima 14 godina ne shvata šta je uradilo, šta se sme, šta ne. I da sad neko njihovo kajanje ima smisla jer nema nikakvog. To je ono – naš zakon dozvoljava da deca od 14, 15, 16 godina nemaju razum, nemaju pojma, mala su. Kad su mala neka se igraju u pesku. Prosto. Zbog ovakvog odnosa društva prema njima oni će izrasti u još nerazumnije ljude, još veće sadiste i biće još ludji nego što su sad. Najverovatnije da nikada neće osetiti ukus trave jer ljudi ne pasu. Mame i tate ih brane uvek isto – prvo ne veruju da bi to njihovo zlato, koje uopšte ne poznaju uradilo, onda pravdaju lošim društvom, time da ih je neko terao, strahom da će biti izopšteni iz društva, na mali miloion načina samo da skinu krtivicu sa svog deteta. Da zatvore oči. Lakše je. Jer, jadni rodtielji imaju toliko muka i problema pa još trebaju da se b ave sopstvenom decom. Ma hajde! To ulica mnogo bolje odradi. Oni su ih rodili valjda je to dosta. Iskreno se nadam da će njihova deca kad požele još jednom nekoga da nateraju da pase travu naterati upravo njih. Bolje ne zaslužuju. Najlakša stvar na svetu je vaspitati svoje dete. Samo za to je potrebna ljubav. Neko više voli da gradi kuće. Neko voli da gradi karijeru. Ispada da je to nespojivo sa roditeljstvom. Izgraditi čoveka je valjda posao koji se ne isplati... ko bi znao... Jednom me moja ćerka pitala kako to da joj nikada nisam ništa zabranila... Nema potrebe, odgovorila sam, ako se desi nešto što ne treba onda ćemo možda da pričamo o zabranama, kaznama i ostalom. A šta to ne treba da se desi? – pitala je ona. Ostavila sam je bez odgovora. Rekla sam joj da sama razmisli. Godinama razgovaramo, analiziramo, merimo, ako treba posle svih tih razgovora da joj napravim spisak šta se sme a šta ne onda sam gubila vreme. Stvarno joj nikada ništa nisam zabranila. Dokazala mi je da nisam izgubila ni jedan jedini trenutak. I ništa nisam propustila zbog toga, za sve sam imala vremena. Jer, kako rekoh lako je biti roditelj. I predivno. Ne radjaju se deca radi reda.

Prvi muškarac u mom krevetu

Mahlat — Sun, 18 Oct 2009 18:27:20 +0000

Nežno me grlio, šaputao i pričao bajke. Ostajao je budan dok ne zaspim i bio tu kad se probudim, spreman za nove priče. Ako je baš morao negde da ode ostavljao je svog vernog psa pored mene. Malo trapav pas ali smo ga voleli. Beskrajno se nervirao zbog nekih svojih prijatelja a ja sam beskrajno bila ljubomorna na jednu koja se muvala oko njega i šarmantno treptala ogromnim trepavicama. Vodio me u čudesne, nepoznate, svetove, čak i na druge planete. Zarazno se smejao. Ponekad je umeo da ode i da ga nema danima a ja sam čežnjivo očekivala da se pojavi. Drugi su često bili ljuti zbog njega pa sam morala da ga krijem. Gurala sam ga ispod kreveta, u ormar i govorila – ne, davno nije bio ovde. Povremeno su zaboravljali da me je on naučio da čitam. Govorio je da ne želi da se oženi. Da je želeo, ko zna... A onda sam odrasla... Povremeno ga se setim, kao i svih bivših ljubavi. FOTOS iz albuma

Kad je beg bio cicija!

Mahlat — Sun, 18 Oct 2009 21:43:38 +0000

Ili koliko Srbiju košta nečija ‘’davnašnja želja’’. U zemlji Srbiji možete da sečete svoje prste sve dok ih sve ne posečete i da ne uspete da ostvarite svoja prava na život, rad i to da ne budete prevareni. Osiguravajućoj kompaniji morate debelo da obrazložite otkud vam ideja da ćete naplatiti osiguranje koje ste uredno plaćali. Vaše je da doprinosite uspehu firme a ne da ga urušavate svojim potraživanjima. Ovde je sve po zakonu kao što je po zakonu da jedna osiguravajuća kompanije odvede svoje radnike u jednu od banja gde će bacati kamen sa ramena, natezati konopac i pokušavati da postanu prvaci u šahu. Sve ono što inače ne rade. Uspešne kompanije ne štede čak ni u vreme sveopšte krize pošto one nemaju veze sa ostatkom zemlje. Sasvim je normalno da dok jedan čovek na ulici seče svoje prste, u znak protesta, na četvrtom spratu kompanije obezbedjenje čuva direktorku kojoj u tom trenutku ne može da pridje ni lična sekretarica. Pribogu, da i njoj ne padne na pamet da recne neki prst iako ona za to nema niti jedan razlog. U zemlji Srbiji može da vam bude hladno, da nema gasa, da vam isključe gas, da nikad ne utvrdite šta ste potrošilia šta plaćate, da kompanija koja je za to odgovorna diže milionske kredite ali da razveže kesu kad je sreća naroda u pitanju. I da plaćajući račun nemate pojma da u stvari veći deo tog novca ide posrednicima, onima koji su vam svojim vezama omogućili da imate gas. U zemlji Srbiji je takodje moguće da neka od farmaceutskih kompanije obrazloži zašto ova zemlja nema lek koji teške psihijatrijske bolesnike koliko toliko obuzdava i pomaže im da žive sa nemirom koji nose u sebi a to je da lek ne može da izdržava sam sebe. Sve te kompanije izdržavaju nebrojeno svojih ‘’trgovačkih putnika’’ koji podmićuju lekare da prepisuju njihove lekove, kupuju klime i televizore, vode ih na seminare što po zemlji što po inostranstvu i vode se kao uspešni distributeri lekova. Mišomor da ponude i to bi prošlo samo ako zauzvrat može da se dobije zimovanje. Sve su ovo sitnice o kojima se govori i ne govori. Govore oni koji se ne čuju, kao ja, oni koji se čuju se neće time baviti jer im u opisu radnih mesta nije da se bave istinom i da ruše sliku o teškom ali rajskom životu u zemlji Srbiji. Nespojivo ali ovde moguće. To, da vam istovremeno bude i teško i rajski. Sve te kompanije koje vam uskraćuju uslugu će to kompenzovati jednim veličanstvenim koncertom, još jednim dogadjajem u nizu – hleba i igara. U zemlji Srbiji ima apsurda koliko god hoćete pa je teško primetiti još jedan a to je da je koncert 100 truba za Medvedeva, planiran za 20. oktobar ‘’iz bezbedonosnih razloga pomeren za dan ispred, 19. oktobar’’. Biće to koncert kad će svim Beogradjanima zaigrati srce, logično, šta ima da igra Medvedevu. On ima balalajku. Cilj ovog koncerta za Ginisa je da se ‘’brendira truba’’. Mašala! Guča je nije dovoljno brendirala. Vlast se od ovoga ogradila tako da ostaje nejasno ko časti Beogradjane i kako poklon Medvedevu dobiše Beogradjani. Ma koga briga. Tih sto i nešto hiljada evra ionako nisu ničiji. Mi smo samo pre dva dana pokazivali svoju humanost uplaćivanjem 100 dinara sa pripadajućim porezom za gladne. Nije na državi da se time bavi već samo da nas podseti kroz svoje medije da toga ima. Da se ne zaboravimo uživajući u blagodetima koje su nam pružili. Kome volja eto mu koncerta na kome će mu zadrhtati srce. Mislim ako mu dovoljno ne podrhtava. I neka razmišlja koliko je gladnih moglo da se nahrani sa 130 000 evra, koliko je škola moglo da bude okrečeno tim novcem, koliko zgrada je moglo da dobije samo malo premošćavanje stepeništa da ljudi koji su u kolicima mogu sami, dostojanstveno, da udju u njih. Nije to neki novac, znam, ja sam samo baksuz, šta može da se uradi sa stotinak hiljada evra. Mislim, ako je neko, ko zna kad, znao da će Medvedev da pohodi Srbiju pa planirao sredstva za to i slične namene, kako nije bio toliko vidovit da predvidi da će u Srbiji biti gladnih. I smrznutih. Ovako svi ispadosmo jadni. Enigma kako neko ko posluje sa gubicima može da izjavi da je planirao sredstva (milione) za ovakve namene će ostati enigma. Kome je u interesu da to rešava? Mi moramo da mislimo od čega se živi. Tako nešto, sve zaboravljam koji nam je osnovni zadatak. A, da, da nam zadrhti srce. Patriotsko! Kad trube zagrme ''Podmoskovske večeri'' u kišno beogradsko veče.

Stepen iznenadjenja...

Mahlat — Mon, 19 Oct 2009 00:26:30 +0000

... protkan penetracijom. U položaju kašike. S nogama obešenim nebu pod oblake dok se partner pridržava da ne razbije nos. Ako vam ova Kamasutra uspe sutra il' prekosutra možete da doživite orgazam broj 7. Ili 8. Da bude 10 ne može, ko posle da čita ova uputstva. Ubi me nesanica. Sad, da sam pametna brojala bih ovce. Il’ bivše ljubavi. Il’ gole muškarce. Al’ nisam pa čitam kako da dovedem svoj problematičan delikventan seks u red normalnog seksa. I razmišljam da l’ da počnem sa atletikom pod stare dane il’ da se držim starinskog recepta – sve ti je to po osećaju. Nema, bre, da osećaš. Ima da radiš kao civilizovani ljudi, da pratiš svetske a nadasve europske principe. I tako dodjoh do masturbacije koja je muškarcima neophodna & potrebna da ne bi dobili mladalačko ludilo. Valjda. Sam razumela? Jesam! Kako? Ako naletim na svog partnera i vidim da je stvar uzeo u svoje ruke da ne pizdim i histerišem nego da znam da muškarci to rade bar jednom dnevno. Da ga pohvalim. Što to više radi više me želi. Je l’ jasno? Nije al’ pravim se. Kad udje u kupatilo da ga ne zivkam i ne pitam gluposti kao - jesi kupio ’leba. Da ne dekoncentrišem čoveka udubljenog u pos’o. Jasno! K’o sunce! A vi, ako ste pametni kao što niste, uzmite svoju stvar u svoje ruke i masturbirajte. Sad da vam prenosim uputstvo kako to da izvedete mi malo blesavo al’ zamislite kako vas neko uči da postanete kreten i to vam je to. Al’ to nije najgore. Najgore je što daju uputstvo i kako da ne osećate grižu savesti. Pošto to valjda treba da se oseća. Što, ne znam. Ili, ako baš ne možete da izdržite ispred kupatila priupitajte slobodno – Je li, bre, je l’ ti to onanišeš! Ovo ako ste fini. A kad se vi zatvorite u kupatilo, da ne biste imali tu grižu savesti ne razmišljajte kako masturbirate egzotično – istočnjačkom tehnikom sa stimulacijom čeone čakre, nego se utešite i to nazovite pilulom za spavanje. Budite kreten do kraja. Pa kad mili partner pokuca na vrata i pita – Šta radiš, bre, sto godina – ono u trenutku kad vas želi posle tog čuvenog onanisanja koje budi želju i strast, vi odgovorite – Ispijam tabletu za spavanje. Natenane. Da se ne zagrcnem. Ja i nemam baš neke snove, uglavnom ih ostvarujem. Al’ što bih volela da se dohvatim kretena koji prosvetljava žene a istovremeno ih uči da ostanu niža vrsta, nemate pojma. Da ga samo priupitam kako je zamislio da žene masturbiraju i imaju grižu savesti. Crko dabogda!

Briga mene, uživam

Mahlat — Mon, 19 Oct 2009 16:22:51 +0000

Ne znam da li i neko od vas ima osobu koju voli al' koja ga nervira do zla boga kao što mene nervira moja sestra, sviđa mi se da imam sestru al' ona pretera. Nikako da ukapiram da li je bezobrazna il' udarena u glavu i sve se nadam da je, ipak, udarena u glavu jer tako mogu da joj praštam. Zove me sinoć, pita kako sam i ja držim predavanje o svojoj zloj sudbini spremačice srenećeg hrbata koji neće da uspe, završavam, a ona kaže. ''Briga tebe, uživaš!''. I, uopšte, šta god da joj kažem, ona konstatuje da uživam. Sto puta sam joj rekla da ću na sledeće ''Uživaš...'' da joj spustim slušalicu ona ništa. Tako sam došla do zaključka da ona mene u stvari ili ne sluša ili joj je pojam uživanja poremećen. Lepo mi dođe da, sledeći put, kad me pita šta radim kažem kako me prekida usred seksa al' ona bi garantovano rekla:''Samo nešto da ti ispričam...'' - uopšte ne bi konstatovala da možda stvarno u nečemu uživam. A kako me nervira kad počne o muškarcu kome pokušava da utvrdi status u svom životu i da mu da neku zvaničnu titulu od kojih on panično beži da vam ne pričam. Krene od Kosovskog boja, gde je pošla, s kim je pošla, šta je planirala, na koji je kamičak nagazila kad se on pojavio s druge strane ulice, koji je pogled aktivirao kad je video, šta je rekao, u kom je džepu držao ruku, gde joj je zaigralo, da l' je luda il' nije luda, da l' je on lud, šta je rekao, kako je rekao, šta je mislio, ko mu je rekao ''zdravo'' u prolazu, kakav status taj neko ima u njegovom životu, pa kakav je taj neko - pogubim se totalno i dok ona dođe do kraja ja već nemam pojma šta je bilo. I onda pita: ''I... šta ti misliš?'' Mene prvo uhvati panika, što ja da mislim, i na šta sad treba da mislim i onda počnem da se derendžam kako, bre, ne mislim ništa, da ona treba da misli i kako je dosta nalazila opravdanja, nek mu već jednom da neki neopravdani bez mogućnosti da mu popravi ocenu iz vladanja. Kad je taj njen muškarac u pitanju, davno sam shvatila da bi u slučaju da joj se pokaki na glavu ona rekla da mu se omaklo dok je leteo iznad nje. Sve sam pokušala, i da joj objasnim kako ću satima da je slušam samo da ne moram da mislim, da ne mogu da mislim umesto nje, kad su emotivne stvari u pitanju ne umem da mislim ni za sebe, al' ne vredi, ona konstatuje da nije normalno da ne mislim ništa, da moram nešto da mislim. I sad, iskreno, nije da ne mislim, mislim i te kako al' opet samo kako je udarena u glavu. Lepo joj objašnjavam da ne možeš da nudiš ljubav nekome ko očigledno ima mnogo ljubavi pa mu tvoja ne treba, da je luksuz voleti nekoga ko tebe ne voli i da ako već ne možeš drugo do da ga voliš možeš da ga voliš i iz potaje, iz daleka, da ga krunišeš, skidaš mu krunu, sanjaš ga, sve možeš, ali, očigledno ne možeš da ga napraviš svojim glavnim glumcem kad on već ima ulogu u nekom drugom filmu i, kako vidim, potpisan ugovor na duže vreme, i to onaj ugovor koji obavezuje. Ne možeš očekivati da ti sve ljubavi u životu budu ostvarene. Ne vredi. Ona sve ovo završi ovako: ''On ne shvata da sam ja za njega premija''. Meni odmah dođe da se ubijem. Navuče me da joj održim predavanje u stilu ko je za koga premija, bog te mazo, po čemu si ti premija, posle čega moram da joj se izvinjavam i pravdam kako ne mislim o njoj ništa loše, ma ubaci me u jedno neviđeno ludilo. I eto... kad mi zasvetli njen broj, ja se unezverim, ne znam gde ću, da se ne javim ima da me zove sve dok me ne izludi, kad se javim a ona krene sa:''Zamisli...'', ja odmah stavljam kafu, sipam sebi piće i spremim se da izgubim nepovratno jedno dva sata u rešavanju velike zagonetke njenog života koja se svodi na to šta ja mislim. I na kraju mi kaže: ''Briga tebe, uživaš...'' dok ja sa ove strane imam pogled kita ubice. A da, zaboravih, ako pokušam da se izvučem na one proste fore da moja ćerka mora da telefonira kaže mi kako je nevaspitana, što baš mora sad da telefonira, ako kažem da očekujem neki poziv - neka me zovu na mobilni, zvoni mi neko na vrata - sačekaće da vidim ko je, moram do toaleta - ajd' sačekaću te... Ne možeš da se izvučeš sve dok ona ne reši da je kraj. I kad završi sa onim: ''Ajd' čujemo se...'' - dođe mi da kažem - nemoj kad te molim... zovi nekog drugog... al' odćutim, šta ću, sestra sam... Srneći hrbat za koji nemam pojma da l' je uspeo.

Srbija nije Srbija nego Rusija

Mahlat — Mon, 19 Oct 2009 21:20:16 +0000

Razboleh se. Naprasno. Što ne verujem u ovo gore. Kaznio me bog pošto je video da druge ne vredi kažnjavati. Što pljujem televizor. Što se kreveljim predsedniku u tom istom televizoru. Što ne mogu da zaspim pa da ga sanjam nego u trenucima nesanice sve zamišljam kako preskače bilateralne stubove i medjunarodne prepone, i što nema pojma kome treba da preda štafetu, nešto kao predsednički višeboj. Što se ceo dan nerviram zbog toga što me ubedjuju da Srbija nije Srbije nego je Rusija. I da su Beograd projektovali Rusi. I što je sutra Novo groblje zatvoreno pa ne mogu da umrem ako mi dodje sudnji čas nego moram da čekam. I što je Krkobabić neki od onih nekol’ko rek’o da će sutra da bude frka al’ da su Beogradjani pametni i iskusni pa će znati šta da rade. Ja nemam pojma pošto sam priučena Beogradjanka. Izgaram u temperaturi tela svog a ne smem da umrem, moram da se snadjem. Ako neko zna gde je onaj što na mene deluje kao Fervex neka ga prosledi. ’Oću crknem. Što od temperature, što od muke, što od naredbe da spletem kike i sutra padnem na grudi nekom osloboditelju. A ne mogu, mislim temperatura, a virus možda zapadnjački, gde ću bratu sa istoka zapadnjački virus. Ne ide. A tek što sam poludela što večeras nisam mogla da opletem po moravcu dok me prati sto truba! Uopšte nisam patriJota. Sad našla da se razbolim.

Дорогой Дмитрий

Mahlat — Tue, 20 Oct 2009 09:28:24 +0000

Mahlat, kako teku pripreme za dolazak Medvedeva, kakvo je interesovanje nezavisnih blogera za ’’te stvari’’? Imajući u vidu da zvanični protokol predvidja razgovor u četiri oka izmedju dva predsednika, dve prijateljske i bratske zemlje, odvajkad, od pre krstaških ratova, onog Kolumbovog lutanja i od pre Hrista, a nastavljajući diplomatske odnose koje je započeo još prota Mateja Nenadović kad je avgusta 1804. godine krenuo u ’’Rosiju’’ kao prvi Karadjordjev deputat koji to opisa u svojim memoarima: У име Бога пођемо, седнемо на чамац, и кад се повеземо, рекнем ја: ''Овако се навезао Колумб са својом дружином и на сиње море, да нaђе Америkу и упозна је са Европом; а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Росију за коју ништа не знамо где је, но само што смо у песни чули да је има, и да Србију упознамо са Русијом''. nezavisni blogeri živi nisu a pola ih nema šta će se dešavati tokom razgovora u četiri oka, pošto nisu sigurni šta ona dva domaća vide, sve nešto sumnjaju da je došlo do nekog neizlečivog očnog poremećaja pa da će se najveći sin srpskog naroda voditi za osećajem i reći: Mой дорогой Дмитрий, istorija koju sam pažljivo pratio i kojoj pokušavam da promenim tok, jer, mой дорогой Дмитрий, ako nisi znao в Сербия reke mogu da teku uzvodno, kad ja izdam dekret, je pokazala da je Сербия dobro kad je dobro Россия i a da joj je loše kad je Россия loše. Mi smo kao jednojajačani blizanci, koje su svetske sile злой i несправедливость razdvojile da rastu jedan bez drugog u bolu i patnji. Ne znam samo kako se, дорогой Дмитрий, da se Россия razvila kao Арнольд Шварценеггер a Сербия kao Дэнни де Вито, ali ako si gledao film, дорогой Дмитрий, вы знаете da Арнольд ima snagu a Дэнни pamet pa sam ja, дорогой Дмитрий rešio da mi Сербы budemo Русские braći most ka Европа. Kol’ko košta, da košta. Ovo je, мой дорогой Дмитрий, исторический момент za nas, i ja moram da ti se izvinem, što sam onomad, umesto Русская водка pio imeprijalistički šampanjac, uv’atiše me na brzaka, jer, kao što znaš, мой дорогой Дмитрий, ja ne smem da pijem, treba mi kondicija, znaš ti kol’ko ja dugo već okrećem pedale i nikako da stignem в Европа. Не сердись, дорогой Дмитрий, kakva Европа, ti znaš da политика есть шлюха, како се каже на српском? – курва, дорогой Дмитрий, курва, пише се као – к као Кремль, у као Уральские горы, р као Россия, в као Волги, а као Авро́ра, видиш како ти је јасно, дорогой Дмитрий! Nego, da predjemo mi na konkretno, скажи мне kako женщина, kako дети, kako Путин ? Здоровый!!! E, vala još cто лет! Prošlo je полчаса, дорогой Дмитрий, treba da jedemo. Posle ću te vodim da vidiš kakva nam je полиция, imamo pet ‘iljada, а люди? Kakvi люди, дорогой Дмитрий, njih izvodimo na ulicu samo в особый случай. Nemaš šta da vidiš, to sve namršteno, ljuto, злой, мой дорогой Дмитрий, ревнивый мой Дмитрий. Ne znaš ti kakve ja muke imam sa njima. Videćeš, svi će voleti da znaju šta sam ja sa tobom pričao в четыре глаза. Ko da oni to mogu понимать, мой дорогой Дмитрий… Nego, ću da ukinem narod. Imaš neki bolji, по кредиту, vratiće neko с процентами. Добро пожаловать, мой дорогой Дмитрий! Ha здоровье!

Kučka agresorska

Mahlat — Tue, 20 Oct 2009 13:08:26 +0000

Ništa mi nije dobro. Ljubimac otiš’o, ja ovde sama samcita, bez igde ikoga, nema ko da me pogleda, kad će da se vrati niko ne zna pošto će do kuće morati preko Čačka, garantovano. I tako, samujem ovde, svi se zagledali u predsednika, niko u mene, pa se setih ponovo da me bog kažnjava jer sam obična kučka agresorska. Setih se kad smo ono čekali da nam dodje Nova godina, i kad sam rmbačila k’o sumanuta da je dočekam kako dolikuje, taman što sam sela vidim muž ljubimac ucaklio očima prema meni i odma’ sam se iznervirala. Mrtva sam umorna i ako sad navali na mene pa budem morala da ponovim ritual tuširanje – mackanje – parfemisanje ima da poludim. Napravim se luda po sistemu – samo ti šalji signale ja ne primam, isključena sam. Pipni me – zacvilio ljubimac u neko doba. Kuku majko, ako ga pipnem odma’ ima da se prešaltuje na 78 obrtaja, peva a ništa ga ne razumeš, ritam moraš da mu pratiš sve dok se od onog ubrzanja ne otkači i krene put neispitanih kosmičkih visina. Pipnem ga ja i šokiram se. Ljubimac ne izgara od ljubavi nego gori od temperature. Ja od naparfemisane dobre domaćice odmah postala partizanka Mara, splela duge kose u kiku, opasala keceljče, krenula da masiram ljubimca i preznojim se gore nego da sam radila one stvari. Mislim, nije lako masirati 190 cm ležećeg muškarca koji pri tom kuka k’o da se poradja. Podelim mu terapiju i sednem, jadna, sama da čekam Novu godinu. Ljubimac buncao. Da priđem i oslušnem šta mu podsvest priča nisam smela, mož’ biti da mi se ne svidi, šta ću posle. I tako sam rešila da se priključim narodnom veselju na televiziji. U neko doba ljubimac mrdnu repom na neku pesmu, ko bi se sad setio koja beše. Ja rešila da oblučem crveni brushalter, bila u modi zimus ta boja, skočim na sto, rknem nogom onu novogodišnju dekoraciju i odigram ljubimcu jedan trbušnjak sa primesama prljavog plesa, mož’ biti da živne, kažu da to i mrtve diže. Za početak počnem da pevam da vidim kakva će biti reakcija da ne bude da sam za džabe pravila rusvaj po kući i pela se po stolu. Ništa. Ljubimac me pogleda jednim okom k’o Kiklop. Mrtav nije al’ mrtvosan jeste. Vidim ja pro’po doček, ja od naparfemisane dobila izgled pokisle kokoške, tonu mi i lađe i splavovi, slamke nigde nema, dođe Nova godina, kako dođe tako ode dalje, vidi kod nas vanredno stanje, ne zna se ko je bolestan a ko popišan. Lečila ga petne’s dana, i svih tih petnae’s dana sam ga pritajeno mrzela što je bolestan, otpakovah Novu godinu tek negde krajem januara. Ponadah se da če iz nje da iskoče goli muškarci ono ništa. I eto, ja sad bolesna, nit’ ima koga da me pipa, ni da mi igra oko stola, ništa. Hazbend me leči esmesvoski – popij čaj, lezi, obuci se, svuci se, izmeri temperaturu, ništa da mi otpeva da se osećam k’o pažena žena. Mogu samo da kukam i okajavam grehe što mi svašta padalo na pamet onda kad ljubimac nije znao gde je.

Djavoli me spopali

Mahlat — Wed, 21 Oct 2009 07:19:56 +0000

Spavam na preskok. Dišem na škrge. Mislim na prekosutra. Čitam tri reda šest puta i sve me stra’ da ću da omanem s poentom. Čula vida, ukusa, mirisa i pameti su mi se izmešala, nisam sigurna čime vidim a čime čujem. Kad sve saberem ne osećam bogznašta. Kilava sam i lepo osećam kako se ona goropadna u meni povlači i ustupa mesto onoj pitomoj. Samo što ne dignem belu zastavu. A neću. Rvem se sa sobom i sa bolešću svim snagama koje imam. Sve me boli, ne mogu da biram. Al’ mogu da biram na šta ću da mislim. Pa čim smislim javim se. Nego, htedoh da vas podsetim – Ko s djavolom tikve sadi o glavu mu se lupaju. Pa, vodite računa sa kim se kačite, jer... svi oni rade isti posao... Azazel - vođa pustinjskih đavola; Lucifer - vođa anđela buntovnika koji su se usrotivili Gospodu, onaj koji je ''pao s neba'', pali anđeo - satana; Belijal - jevrejski demon, raskalašan i razvratan, na hebrejskom njegovo ime označava čoveka bez vrednosti; Behemot - demon pustinje, glup, uništava sve pred sobom, uzima oblik različitih životinja; Satana - protivnik, neprijatelj čovečanstva, u hebrejskoj, hrišćanskoj i islamskoj traciciji on je najvažniji duh zla; Pazuzu - demon nevremena, onaj zbog koga ''boluju duše'' ljudi; Set - egipatsko božanstvo, oličenje zla i neprijateljstva; Moloh - zli bog Sunca kome su Amoniti žrtvovali svoju prvorođenu decu; Belfagor - hebrejski demon muške plodnosti, onaj koji navodi muškarce na razvrat; Asmodej - Persijski Bog zla; Blezebub - gospodar muva, princ među đavolima; Baal - kralj pakla; Atarot - čuvar blaga u paklu; Lilit - vavilonska boginja razvrata, zavodila je muškarce kako bi đavolu rodila što više naslednika. Pa... vodite računa sa kim se kačite... Ide zima, sve duže noći... Vidite šta je mene spopalo. A samo se nisam dobro obukla, kunem se. Ne može ova moja Lilit da dodje do izražaja kad mi Eva cvili iznutra.

Koliko rebara ima muškarac

Mahlat — Wed, 21 Oct 2009 14:25:19 +0000

Em mi nije dobro, em me dočeka ovo pitanje u administraciji. Sve me duša boli za ovaj Google, pa ima i on dušu a odgovore na sva glupa pitanja ne može da ima pa to ti je. Pa ja rek’o da odgovorim umesto njega ovoj da se ne muči više. Sestro, ako si negde našla podatak da muškarac ima 12 rebara, slagaše te! Ima 11. Tačno. Nemoj da si u dilemi. Dakle, kad je ono Bog rešio da dovede Zemlju u red, odvajao kopno od vode pa sabirao tu vodu, postavljao videla na nebu da se ne krdžumamo svetom naslepo, pa seo i stvorio ribe, ptice i ostale životinjke što su kao niža bića, seo, počeo da se češka po bradi i pomislio: Jebem mu mater, lepo sam ovo sredio al’ mi fali neko ko će sve ovo da zasere. I stvorio Adama. S’ 12 rebara. I gleda on Adama kako sam tumara okolo, nema pojma šta da radi, dosadno mu do zla boga, pa se dosetio da mu napravi drugaricu. Uspavao ga, to ti je nešto slično davanju totalne anestezije, izvadio mu jedno rebro i od nje mu napravio drugaricu, ‘oće reći Evu. Posle ti je sve istorija, ono sa rajskim vrtom, zmijom, svaki raj ima po neku zmiju, da l’ se Bog pokajao što je stvorio Adama i drugaricu mu naknadno, ne znam - mož’ biti da jeste, nego se prevario pa im rekao da idu i da se množe, dok je ukapirao kakvu je glupost napravip već je bilo kasno. Nego, da rezimiram – muškarci imaju 11 rebara i zbog toga čitav život trčkaju za ženama, znaju da je kod njih nešto što im nedostaje al’ kad ugledaju žene zaborave po šta su krenuli i maše se za neku drugu stvar; žene su totalno nesavršena bića pošto su, za razliku od Adama napravljenog po Božijem liku i obličju, napravljene od jednog jedinog rebra, onako zbrda zdola, kad je počeo Bog nije imao pojma šta će da ispadne. Da je Bog pitao Adama šta misli i šta bi dao da mu se napravi drugarica možda bi Adam bio darežljiviji, ovako ispade šta ispade, Bog, ubedjen da je svemoguć, mislio da može sve to sa samo jednim rebrom. Od tad pa do danas muškarci svetom hode sa 11 rebara, dobro si čula. I zlopate se sa ženama. Svakakvim. Ako mi ne veruješ ti prebroj.

Samozagrevanje

Mahlat — Thu, 22 Oct 2009 08:35:08 +0000

Za one koji imaju sise. Ko nema ima da se smrzne. Posle onoga kad sam saznala da će još malo svako kome crkne baterija moći da je napuni medj’ ženskim grudima i da ćemo mi žene biti pokretni mini agregati pa kad nas sretnu muškarci mogu da biraju šta će – da se briju ili pune telefon evo ti novog izuma. A taman mislila gotovo. Elem, Japanci bogznakako nasekirani zbog globalonog zagrevanja i topljenja glečera, mislili, mislili i koliko god ih ima smislili i napravili ekološke brushaltere. U njima mož’ da izgledaš k’o pećinska žena al’ šta te briga ako je toplo. Obučeš, ideš ulicom i pevaš – A šta može, zima meni, šta mi može, šta mi sme, nek mi nosić’ pocrveni... Može da zacinca do minus milion, tebi sise zaštićene - šta ćeš sa ostalim ne rekeše. Meni zima k’o babi, uvek ide od nogu al’ ovim Japankama od sisa, blago njima. I taman počela da mislim kako da dodjem do neke krznene življuke i zamolim je da mi pozajmi krzno da budem u trendu, kad ono radi se o veštačkom, jelte. Kupiš brushalter, turiš ga u mikrotalasnu da se zagreje pa obučeš. Sise posle održavaju toplotu i bore se protiv globalnog zagrevanja i lokalnog otopljavanja. Još to nije ništa nego te sise obučene u krzo emituju toplotnu energiju još ne znam kol’ko sati, ko god prodje pored tebe mož’ ga prigrliš ako mu je hladno. To što štediš jednu energiju a trošiš drugu nema veze. E al’ pošto je brushalter bez gaća nekompletan komad garderobe ubrzano rade na kreiranju gaća. Jedva čekam da se sve to pojavi kod nas a pojaviće se kol’ko sutra pošto smo mi prvaci u prihvatanju gluposti, pa da se lepo obučemo, tako k’o pećinske žene, i razmilimo se po kancelarijama da grejemo kolege i borimo se protiv globalnog zagrevanja. Jedva čekam da vidim sliku – direktor sa tašnom i mašnom i lična mu sekretarica obučena kao da joj je dragi juče ubio medveda a diša je hvali kako je jedna od retkih osvešćenih žena koja je shvatila problem globalnog zagrevanja i lokalno pojedinačne borbe protiv istog. Ju ću kupim čim se pojavi. Nije zbog globalnog zagrevanja nego zato što kažu da je nevidjeno zadovoljstvo nositi brushalter sa koga otpadaju veštačke dlake prethodno zagrejan u mikrotalasnoj pečnici. Da vidim koje ću zadovoljstvo da osetim i da l’ ću da budem pohvaljena zbog svoje pojedinačne ali značajne borbe protiv zagrevanja. I nosiću ga sve dok ne izmisle neki kojim mogu da se borim protiv nuklearnog naoružanja. Ovaj svet bi bez sisa prop’o, garantovano.

Uticaj bolesti na bračni život bračno nedorasle Mahlat

Mahlat — Thu, 22 Oct 2009 14:44:48 +0000

Prvo mi je samo cureo nos. Pa je počelo da me boli grlo. Pa sam dobila temperaturu koja me mučila dva dana, dve noći i u medjuvremenu. Pa me zabolele, noge, ruke, kosa, stomak i emocije. Pa sam pozvala sestru koja mi je rekla da dijagnozu telefonski ne može da mi postavi al’ da ovaj svinjski garanotvano nije čim još mogu da lajem. Pa sam se setila da sam detektovala jedan mladež i da pojma nemam da l’ sam ga imala ranije na šta je ona opet rekla da ne može da me leči telefonom. Pa ja slikala mladež i prosledila sliku na šta mi je ona otpozdravila i rekla da mladež izgleda jako lepo a da sam ja kreten. I onda sam osetila kako se predajem bolesti, i kako me niko ne voli a naričito mili mi muž. I počela da cvilim sve slineći i puneći maramice da me ne voli, da me nikad nije ni voleo, da je samoživo biće koje samo na sebe misli i da mi je pre tri godine rek’o ono što mu ni danas nisam oprostila a da je pre godinu dana pogledao u neku preko ulice i kako nigde nemam nikog svog i kako ću da umrem nevoljena, buaaaa, sve tako. Ljubimac me pogledao i pitao – Je li, bre, šta se s tobom dešava?! – ja plačući odgovorim da se sa mnom ne dešava ništa – A šta se sa tobom dešava, ti meeeneee uopšteee ne vooooliš, kakooo možeš... ubili smo se raspravljajući se šta se dešava sa mnom pa sa njim, pa sa nama. Onda je on jednog trenutka pitao šta da mi kupi na šta sam ja odgovorila da mi od njega (!!!) ne treba ništa i da ću radije da umrem nego od njega da primim koru limuna i da mi nikad više ništa od njega ne treba i da prizna kako me ne voli nego da se samo folira i da više neću da živim sa čovekom koji me ne voli a naročito neću da mi bude muž ljubimac, da ću da nadjem novog kol’ko kad ozdravim. Ako ozdravim. Mili muž, bačen u nebrano groždje i neobran bostan me pogleda k’o krava mrtvo tele i reče mi kako sam krava nad kravama, izredja još neke životinje što krupne što sitne, poenitra ponovo s tom kravom nad kravam i zalupi vrata izmedju sebe i mene sa virusom. Okupanu suzama. I nevoljenu. Ja plakala tiho, onako mučenički, pa malo glasnije, pa najglasnije pa se izdrala na ljubimicu kako me ni ona ne voli pa kad sam im se popela na vr’ glave ljubimac otčepi ona zamandaljena vrata izmedju mene i njega i naredi mi da zečepim gubicu, saopšti mi da sam razmažena do bola i da neće više da me tripi i da će slatko od mene da se razvede čim ozdravim. Ja ućutala, legla i rešila da ne ozdravim uopšte, da ga mučim dok ne pocrkamo. Provedosmo noć ljuti, u predrazvodnoj histeriji. Meni bilo teže, majke mi, ja još imala temperaturu. Jutros me ljubimac ne konstatuje. Stidljivo ga pirupitah preko male Krsne i Lapova je l’ on mene to stvarno ne voli i je l’ stvarno hoće da se razvodi i on mi u dahu kaže nikad te nisamnivoleo, razmaženoderište, negoštanegućudaserazvedem, kadsamteisreo, kravojedna, nadkravama, akosibolesnanisiluda, nisamtijaovde, ovoono, ja se naoštrim pa odgovorim da ni jatebenikadnisamvolela, konjujedannadkonjima, ikadsamtesrela, crkladabogda, ’oćurazvododma! I posvadjamo se na mrtvo ime i njegovo prezime ko će da podnese tužbu. Ja rekla neću, on rek’o da neće ni on. I pošto nismo mogli da se dogovorimo ko će izmirismo se. Mislim meni temperatura dostigla vrhunac pa sad samo isparavam, malo sam normalnija. Ljubimac se izvinjavao što mi je rekao da sam krava nad kravama, ja rekla da neću da se izvinem što sam mu rekla da je konj nad konjima jer mu to ne bih ni rekla da on meni nije rekao da sam krava nad kravama, kako si breeee, to mogao da mi kažeš. I tako. Sledeći put kad se budem razbolela najbolje će mi biti da uzmem sobu u nekom hotelu. Inače ću da se razvedem. Il’ će ljubimac da se razvede. E da, i rek’o mi ljubimac da on meni nije više momak nego muž, bre, muž! I otiš’o na posao. Ja sad, jadna, još ovako sirova, sedim ovde i razmišljam šta mu je to - muž, bre, muž! I sve nešto strahujem, ako temperatura počne ponovo da mi skače dok se on ne vrati, mož' biti da ga ponovo dočekam sa onim da me ne voli i da me nikad nije voleo na šta će garantovano da me izbaci kroz prozor. Il' će da me natera da skočim sama.

Tadić mi je postao noćna mora

Mahlat — Thu, 22 Oct 2009 22:28:50 +0000

Taman htedoh da prilegnem ovako iscrpljena, šta mi je trebalo da čitam vesti iz nesvesti, pojma nemam. Tadić: Lekari treba svakog dana da uče Predsednik Tadić poručio je lekarima da završen fakultet nije znak za prestanak obrazovanja, već da ono svakog dana mora da se usavršava. - Danas je svako obavezan da čita novu literaturu i da bude upoznat sa svim novim tendencijama u lečenju. Pre deset godina neke metode lečenja bile su drugačije, a pogotovo dijagnostikovanje, i zbog toga svako u ovoj zemlji ima obavezu da svakoga dana saznaje novo o tehnikama lečenja i dijagnostici. Na taj način možemo da doprinesemo mnogo za zdravlje naših građana - poručio je Tadić. (odavde) Pa uče, svakog dana, znali su da će morati da uče i nakon završetka fakulteta, odlučili su se za poziv koji se širi, grana i napreduje iz dana u dan. Nisu poslastičari a i ta ‘’nauka’’ napreduje. Da nisu hteli da uče i napreduju bili bi ministri. S tendencijom da postanu il’ premijer il’ predsednik. Strvarno me interesuje kako on ode kući, šta peva, jebote, dok se tušira i kad misli da prestane da gaji kult – I posle Tita Boris. I kako ga, bre, nije sramota? I ko secka njegove sličice i izjave pa slaže u album za uspomene i dugo sećanje. Očekujem da kol’ko sutra obavesti popove kako da krštavaju i drže opela u korist čitave zajednice. A mogao bi i travu da obavesti da ne treba da raste kako raste nego malo ulevo. Il’ u desno. A i meni da razjasni kako mi zapade on za predsednika. Mislim, da mu prilegnem na kauč. Il’ on meni. Ne znam šta bi bilo pametnije.

Petak je, idealan dan da se opametite

Mahlat — Fri, 23 Oct 2009 07:50:37 +0000

A i idealan dan za retrospektivu, nešto kao pregled nedelje sa ostvrtom na sve već protekle. Ne čekajte prednovogodišnju histeriju da biste svodili račune, mož’ biti da utvrdite da ste potrošili još jednu godinu uludo, nego na vreme da popravljate što se da popraviti. I da dočekate Novu godinu sa kim treba a ne sa kim morate. Pored one dve akcije koje sam organizovala u svojoj glavi i koje nameravam da pokrenem čim nadjem volontere – 1) Sačuvajmo žene od žena i 2) Sačuvajmo muškarce od predrasuda, rešila san da se pozabavim i trećom – Sačuvajmo seks od ludaka. Inače će da nam ga ukinu. Dekretom. Mislim, samo ako primete da ne znamo da se ponašamo. Elem, ja ovako šuntava, društveno i seksualno nedovršena i totalno neprilagodjena novom vremenu, staro me gazi ko neuko unuče po babi koju bole ledja, jutros malo pih kafu a malo je proterivah kroz nos jer saznadoh da – nikako, ni pod razno, ne budem ovca zaostala pa da mislim da me moj muž ne voli ako ga ukebam da ima drugu. Jok, voli me, samo se pravi. Al’ me ne poštuje i to treba vrlo da me nasekira. Neka on radi šta hoće al’ samo ako mi pokaže da me poštuje. Vidim nastavljam da budem glupa. Ako ukapirate da vam je, mislim vama dok ovo čitate, isto kao meni dok sam čitala, seks postao monoton i ako vas je uFatila panika kako ćete do sudnjeg dana, dok Bogu ne dosadite, sa jednim te istim partnerom za preferans, kupovinu, gajenje dece i ostale stvari koje život znače, voditi ljubav – predložite mu trojku. Il’ sa vašim najboljim prijateljem il’ sa njegovim. Može i sa prijateljicom. To može da bude super a mož’ biti i da ne bude, da proradi ljubomora pa da biste premostili problem u stvari odma’ predložite grupnjak. U toj situaciji baš nećete moći da po’vatate ko je koga onako pogledao što može da dovede do više od seksa, to jest, do ljubavi. Prethodno se dogovorite sa partnerom može li tokom tog osvežavajućeg kolektivnog seksa da bude ljubljenja ili ne. Ne zaboravite da je poljubac intimna stvar. Ako na solo prevarite partnera za dug i dosadan život ne priznajte da ste se ljubili. Kad vas priupita samo odgovorite – Jesam, al’ ne beri brigu nije bilo ljubljenja! Ja i dalje glupa al’ uporno čitam s namerom da prosvetlim svoje unutrašnje seksualno biće. Ako vaš partner želi više seksa nego vi i ako ne možete da uskladite želje, nadanja i dela, olovku u ruke. Posadite ga na stolicu, uperite mu lampu u oči i ispitajte ga – kakav je bio vaš poslednji seks, koliko je trajao, šta je on vama obećao kad se potpisivao, da l’ on misli da vas je zadovoljio, da l’ misli kako vi izvršavate dnevne obaveze posle seksa, da l’ je seks najvažniji i da l’ je siguran da je toliko dobar ljubavnik pa svaki čas ’oće da se dokazuje. Pljunite, potpišite i nabijte mu pod nos zajedno sa ličnim dnevnikom koji vodite poslednjih meseci i u koji upisujete – Dear Diary… ona moja budala misli da je neki ljubavnik, na vr’ glave mi se pope… Ja glupa s tendencijom da postanjem još gluplja. Ako baš volite svog partnera predložite mu ‘’rad na seksu’’, odnosno taoistički seks, u prevodu prodiranje po tačno utvrdjenom obrascu – devet puta plitko, jednom duboko; osam puta plitko, dva puta duboko; sedam plitkih, dva duboka; šest plitkih, četiri duboka; pet plitkih pet dubokih;, četiri plitka, šest dubokih; tri plitka, sedam dubokih; dva plitka, osam dubokih; jedan plitak devet dubokih. Ovo sam prepisala. Ne piše koliko se puta ponavlja i šta se mantra al’ mantrajte šta ‘oćete i zavrnite mu uvo kad god se zabroji i pomeša plitko i duboko. I onda sam pomislila – gotovo, više ne mogu da budem gluplja kad ‘oćeš djavola. Ima još. Ljubimac spava još iscrpljen mojom bolešću. Ja treba da pronadjem santimetar i počnem da ga merim odmah po budjenju da bih utvrdila da l’ mi je veran. Dakle, ljubimac ne sme da bude viši od 172,5 cm to je prosečna visina vernog muškarca. Mora da ima poludugu kosu, oni s kratkom su švaleri, da mu razmak izmedju nosa i usana bude veći od malog, brada okrugla a uši pomerene unazad, nekako prema potiljku i ne sme da ima pune usne, to asocira na prevaru posle koje će on da se kaje, nije da neće. Ako mu je domali prst iste dužine kao srednji veran mi je sile nema da nije. Ako nije, kukala mu majka, znači zaskače šta stigne i čvorka bi u letu samo ako provali kako se leti. I, na kraju, ako nosi klasiku i ne menja parfem, kolonjsku vodu i ostalo pa koristi na primer ‘’Pitralon’’ ili ‘’Pino silvestre’’ veran mi je kao pas. Ako li prati modu k’o moj i oblači se k’o raspevano beogradsko proleće mogu odma’ da pišem propalo. Kad ga budem sad dočekala onako dezorijenitasnog od spavanja i sludjenog od sanjanja onoga što nije smeo pa krenem da merim biće da ću da ga skratim za glavu da bude visok kol’ko treba, da mu isečem uši i zalepim na vr’ glave, nos dignem na čelo da onaj razmak bude veći od malog (samo ako ovo ukapiram), precvikam prste da budu iste dužine, zabranim mu šišanje i zapalim garderobu. I da ga ponosno gledam kako mi je veran. Ko misli da sam ovo uputstvo kako od potencijalno nevernog napraviti vernog pogrešno protumačila neka tumači sam. I onda će ljubimac da se oduševi kako sam se opametila preko noći. Mada ja mislim da bi mogla odma’ da se ubijem.

Blog pruža toliko mogućnosti

Mahlat — Fri, 23 Oct 2009 18:27:48 +0000

Skoro sam se, u najboljim godinama, u zrelim godinama, kad se niko više ne seljaka, kad je sve lakše nego počupati korenje, doselila u Beograd. Ničim izazvana i sasvim slučajno. Samo sam se zaljubila opet u zrelim godinama, u najboljim godinama , kad je teško zaljubiti se al’ meni se, ionako, sve stvari, u životu, dešavaju odpozadi. Pre nego što sam spakovala kofere trebalo je izvagati život i videti na koju stranu preteže i to je bio višemesečni proces pošto meni te precizne radnje nekako ne idu od ruke. Dakle, trebalo je odlučiti da li krenuti za ljubavlju i dobiti onoga sa kim ću spavati, jesti, svađati se oko mali milion sitnica koje život znače, od poslovne žene postati domaćica, da u rodni grad idem samo za svadbe i sahrane ili ostati tamo gde imam svoju prodavačicu jaja, sira, svog ginekologa, svoje šalterske radnice za ”preko reda”, ma sve ono što se, inače, stiče godinama. Morala sam dobro da razmislim o dugovima, to jest onima koji su mi nešto dužni i onima kojima sam ja nešto dužna što emotivno, što godinama, i tako, vagah, vagah i prevagah. Sad sam ovde. Na zajedničko spavanje se navikavam. Sir i jaja kupujem svaki treći dan kod drugog prodavca, veliki ovaj Beograd, ne možeš da ih po’vataš, kod ginekologa još nisam otišla, ubiše me redovi i čekanje da se prijavim a sa svojom ljubavlju se svakog mogućeg dana svađam i pretim da ću iste one kofere spakovati brže nego što sam ih otpakovala. A razlog je samo jedan - nemam, bre nikoga više sem njega. Nemam sa kim da popijem kafu, ni sa kim da ogovaram, ni koga da ogovaram, i tako u tom očaju što nemam nikoga, skuvam kafu i pozovem prijateljicu da to odradim telefonski. I eto, razvezla ja o svom mučeništvu i paćeništvu a ona kaže: ”Ajd’ ne lupaj gluposti, Beograd pruža toliko mogućnosti!” Tako ja, sad, u najboljim godinama, u zrelim godinama, sedim, čamim i čekam da mi Beograd pruži ”toliko mogućnosti.” Šta ću da radim sa njima kad mi ih bude pružio tek ću da vidim. Da l’ ću sad u ovim zrelim godinama umeti da ih iskoristim il’ ću ih propustiti kao i mnoge pre toga, pojma nemam. A ne tražim puno, kunem se, samo jednu osobu sa kojom ću moći da pijem kafu i tračarim, ako ni o kome drugom a ono o svom mužu. Čisto da ne počnem da ga mrzim. I njega i Beograd. Ovo je bio moj prvi post pisan 13.07.2007. godine. Ovo je 400 –ti. U medjuvremenu sam dobila vas. Hvala vam na svakom komentaru, direktnim podrškama kad sam bila na ivici da odustanem od blogovanja i indirektnim podrškama u mali milion mojih ličnih ludila o kojima nemate pojma a iz kojih ste me čupali svojom vrcavošću, duhovitošću, pameću, što ste me terali da mislim i kad mi nije bilo do toga. Ma hvala vam što postojite. Takvi kakvi jeste. Savršeno nesavršeni. Ili nesavršeno savršeni. Tako nešto, ali hvala.

Osećam se silovano

Mahlat — Sat, 24 Oct 2009 08:34:21 +0000

U jedini mi mozak koji imam. I koji teškom mukom branim telom svojim. Snaga mi ponestaje, što fizička što psihička! Trošim se, bre, a ne umem da se regenerišem. Nisam morska zvezda. Elem. Ode Medvedev kući a dan njegove istorijske posete u istoriju. Za njim dodje Toni Parsons da uveliča Sajam knjiga i poradi nam na dizanju svesti. Ja, em još sirova, em još oporavljam muža mi od moje bolesti, ceo dan juče zevah u kajron kako mi gos’n pisac koga obožavaju Srpkinje i koga bi rado uzele za muža, mislim zna čovek s decama i ženama, obaveštava o značaju doniranja organa. Sve to na prosvetitljeskoj televiziji pod upravom viteza od... jebi ga, ne zapamtih, od humanosti il’ od demokratije, tako nečega. Pročitah kako se predsednica parlamenta ljubila sa predsednikom zemlje a nije sa predsednikom Rusije, frka bato kao da je ona princ a njih dvojica uspavane lepotice pa je problem što je budila jednog a ovog drugog nije. Ona onda nešto pričala o bliskosti, jebemliga, pametna žena, zna da se ne treba ljubiti sa strancima. Onda pročitah kako najvećeg partizana srpskog filma i dandanas jure žene. Dabogda ga stigle, da vidim koje su to što ga jure i šta će da urade. Usput me obavestiše da su ovo prelomni dani za Srbiju! Mašala, od 365 dana u godini mi imamo 300 prelomih dana sa tri puta toliko sudbonosnih istorijskih dogadjanja, jedno dva’es’ godina unazad. Smo prelomili? Nismo! Polomismo samo zube. Pročitah još jedno obaveštenje o subvencionisanim kreditima izniklo iz usta g’osn ’’Ja znam kako s parama’’ i diže mi se kosa na glavi. Niko od ovih nezavisnih, objektivnih, nerežimskih medija neće da napiše koja je zajebancija u pitanju sa tim kreditima a mene mrzi. I taman udubljena u krizne dane, preleomne trenutke i pokušavajući da odgonetnem kad će u Srbiji početi život ulete mi predsednica kućnog saveta. Zbog nekih sijalica, jebale je sijalice u zemlji u kojoj vlada mrak. Na ljubazno šta radim odgovorim joj da, eto, pljujem malo, uobičajeno za ovo doba dana. Kad žena mi otvori zatvorene oči i reče mi kako predsednik i nije tako loš. Lep, lep, ljubi ga majka, nije on loš nego je okružen ložim ljudima. Loše utiču na njega! U, proradi odma’ baksuz u meni! ’Leba ti! Pa znaš ti kakvim sam ludacima ja okružena čitav život! I kako su pokušavali da utiču na mene, što svesno i direktno, što nesvesno i indirektno! Koje ti to, bre, opravdanje! K’o da ja nisam mogla da se opustim i prepustim. Da l’ bi za mene imali toliko milosti i govorili – Nije ona loša, nije ’tela, prevarili je mangupi! A moje dupe moja stvar, život vam od toga ne zavisi! Dobar al’ okružen lošim ljudima! Penih, penušah, ja napred, ona unazad, spontano je izbacih ispred vrata i rekoh da ne dam jebenih dva’es’ dinara za sijalice. Nisam dobra. I nisam okružena lošim ljudima. Spontano sam udarena u glavu. To mi urodjeno. I povrh svega pronadjoh u novčaniku uputstvo koje sam pre neki dan dobila u pošti – kako da preduhitrim euro pa pre nego što on skoči da poskočim ja. Za 100 dinara + PDV ja mogu da pošaljem poruku i dobijem danas obaveštenje koliki će kurs eura biti sutra, da ga preduhitrim pa kad budem menjala 100 000 ne štetim mnogo. Online banka radi za mene i samo za mene. Crkli dabogda, kurs eura znam još sad za mesec dana unapred a u svakoj menjačnici mogu da dobijem isto obaveštenje ako baš ne znam. Lepo u meni sve vrišti. Više nisam imuna ni na šta. Postajem, bre, paranoična. Nikako nisam sigurna da l’ me stvarno siluju il’ umišljam. I da l’ da raspaljujem samo o seksu il’ da preokrenem blog i počnem sa savetima o heklanju. Kažu da to smiruje napete živce. Il da počnem predsednika da posmatram k’o da je Filip Višnjić pa da se tešim – nije on kriv što je slep al’ što lepo peeeeva... Pa da zaguslam sa njim. Nemam pojma al’ naučiću.

Multimedijalna umetnica made in Srbija

Mahlat — Sun, 25 Oct 2009 02:32:20 +0000

Kad se u Srbiji neko predstavi kao multimedijalna umetnica to nikakve veze nema sa multimedijalnom umetnošću, ali, bože moj, ovde je sve fatamorgana i ovo vam je isto kao kad počnu da pričaju da je Srbija sekularna država a vi lepo vidite da nije. Dakle, multimedijalna umetnica je ona koje ima na svim medijima. Što u gaćama što bez gaća, uglavnom dekoltirana do pupka, silikonirana al’ prirodna, valjda računa da se rodila tek onda kad je silikonski doradjena, ne zna šta hoće al’ odlično zna šta neće, uglavnom je to sve ono što je već probala, razume se u sve naročito u pravoslavlje, srpke običaje i moral, plaši se od boga kao da on samo gleda šta ona radi što mož’ biti i da jeste kad uzmemo u obzir koliko na svetu ima gladne i zlostavljene dece, nepravde i ratova, biće da samo vodi računa da multimedijalne umetnice ne skrenu sa pravog puta. Razumeju se u brak, razvode, decu i intervjuišu ih svi mediji kad god se udaju, razvode i radjaju decu a naročito dok su u drugom stanju tako da se komplet medijski potrošači sekiraju da l’ će sve da bude u redu isto kao što se raduju njihovim udajama i pate sa njima prilikom razvoda. Izuzetno su ponosne što su idoli mladih naraštaja, hordi svojih replika, i osećaju veliku obavezu & odgovornost da ne lupe nešto što ne bi trebalo, svesne su toga da su sve oči uprte u njih. U svakom od mnogobrojnih intervjua naglase da su kao male izmedju mogučnosti da budu ’’pekar, lekar, apotekar’’ ipak na vreme otkrivene na nekom porodičnom slavlju kao multimedijalne, to jest svestrano talentovane. Ostalo je istorija. Prosečna srpska multimedijalna umetnica peva, komponuje, piše, gaji zdravo povrće, zdravo se hrani, redovno ide u crkvu, kreira i ima svoje samostalne revije, radi kao voditeljka neke od emisija koje promovišu spas, lepži život, život na visokoj nozi, slika al’ neće da pokaže – nije vreme, tako samo daje oduška jednom od svojih talenata, vaja, glumi u nekoj najgledanijoj seriji, volontira, bavi se humanitarnim radom, zalaže se za spas planete, gladne, ugrožene, poplavljene, obilazi domove za nezbrinutu decu, gostuje na koncertima, ima telohranitelje, obožava svoju publiku naročito onu u dijaspori, obišla je celu planetu i ima omiljenu destinaciju gde puni baterije i pušta mozak na ler, zna koga bi povela na pusto ostrvo, zna kako treba da izgleda idealan muškarac – kao njen suprug, dečko, verenik, ima frizerski salon, solarijum, kafić, koji je izdržavaju dok se ona multimedijalno eksponira. U biografiji ima sliku sa rodjendanske žurke Hju Hefnera. U medjuvremenu je uspešna supruga i majka. Vrlo je nezadovoljna neobrazovanošću, plitkošću i ljubomorom srpskog naroda koji ne razume njenu talentovanost i multimedijalnost a nadasve to što ona može ono što drugi ne mogu i što ona nije obična žena. Stalno napominje da je rodjena pod srećnom zvezdom pa da stoga ima pravo da se ponaša kao zvezda. Najbolje prijateljice su im još iz osnovne škole, to su prava i iskrena prijateljstva, jes’ da se ne vidjaju ali pravo prijateljstvo ne zastareva. Svaka od njih ima paparazzo fotografiju kako izlazi iz tuš kabine u rodjenom joj kupatilu nad kojom se zgražava čim ista počne da visi po novinama i inernetu. Zbog ove paparazzo pojave sam, svaki put kad ulazim u kupatilo pod stresom, jes’ da nisam multimedijalna i jes’ da nemam neko telo al’ šta znaš, paparazzi su paparazzi. A gola žena je gola žena. Uvek ima šta a se prokomentariše. Multimedijalne umetnice su, sve do jedne završile neki fakultet, zlu ne trebalo. Ako još uvek nisu to znači da studiraju. Uglavnom menadžment. Inače, ako bilo ko želi da sazna nešto o nekom kulturnom dogadjaju neće moći. Može samo da sazna koja je multimedijalna umetnica svojim prisustvom uveličala isti. Kontam, ’’multimediji’’ moraju da žive – prodaju ono što se kupuje. Al’ gde je umetnost? Kako neko ko nije ništa može biti multimedijalni umetnik, gde je veza sa umetnošću? Multimedijalna umetnica ju Srbiji je nadbiće, neka mešavina Afrodite, Atine i Artemide. Spustila se medju Srbe. Nama je ostalo samo hram da im podignemo. I da im prinosimo žrtve. Ili će one uzeti same. Možete da vidite kad god izadjete na ulicu ili priupitate neku zelenu šta želi da bude kad poraste. Pojma nema. Al’ dobro zna KO želi da bude.

Noćašnji požar ili šta u stvari gori u zemlji Srbiji

Mahlat — Sun, 25 Oct 2009 09:29:06 +0000

Noćas sam užasnuto pratila šta se dešava sa pacijentima dok gori bolnica ‘’Dragiša Mišović’’. Kasnije počeh da se mučim kako izbi požar na krovu ili neuseljenom spratu zgrade. Moj mali, nestručan mozak ima samo jednu ideju – da tamo, na mestu izbijanja požara, nešto nije odrađeno kako treba. Moj mali nestručan mozak zna da svaku gradnju mora da prati stručno lice, da svaka gradnja mora da prati projekat i da pre puštanja u upotrebu završenog objekta svaki objekat mora da bude prekontrolisan od strane Komisije za tehnički prijem. Kad ta komisija stavi pečat to znači da je objekat bezbedan za ljude. Da se neće spontano zapaliti, srušiti ili nešto slično. Što se noćašnjeg požara tiče istraga će utvrditi svoje. Za sad stoji da nešto smrdi i na paljevinu i na kvalitet radova. Ja bih da se osvrnem na rad komisija za tehnički prijem u korumpiranoj zemlji Srbiji gde je čovek uvek i svuda kolateralna šteta te korumpiranosti. Pre dve godine pao je plafon u šalter sali nove pošte u Kragujevcu koja i nije tako nova, ima joj nekoliko godina. Plafon stajao, ćutao i trpeo pa rešio da padne. Niko nije nastradao samo je ''jednoj koleginici malo povređena ruka''. Što joj je malo povređena psiha, jer je najverovatnije u tom trenutku pomislila (ako je uopšte, od straha, imala vremena da misli) da je jedan od jahača Apokalipse upravo ušetao u poštu da pošalje pismo, je druga priča. Što će, kad budu sredili taj plafon i vratili je na radno mesto, svaki čas dizati pogled ka plafonu i više gledati u njega nego u stranke, je opet druga priča. To će joj valjda biti posledica. Što će se, uopšte, nesigurno osećati u svakoj prostoriji koja ima plafon (a ima je svaka) neće biti problem pada ovog plafona nego njen lični. Tako to ide kod nas. U nekoj drugoj zemlji bi dobila odštetu. I od onoga ko je gradio, i od onoga ko je odobrio da zgrada svečano otvori svoja vrata, i od firme a i od države. Ovako, ko joj je kriv što je u tom trenutku bila tu gde je bila. Šta je posle bilo nisam pratila, odselih se, ali je poenta u plafonu koji je pao. Te iste godine se razduvao vetar i u ambulanti Onkološkog odeljenja kragujevačkog KBC-a zatvoren prozor je izleteo iz šarki i pao na glavu dežurnoj doktorki. Prošla je sa hematomom na čelu i kopčama na temenu. Isti taj prozor je padao pre toga dva puta kad su duvali neki drugi vetrovi. I iste noći je pao još jednom jer je vetar i dalje duvao. To mu kao dođe normalno – kad duva vetar ispadaju prozori. Istog dana, u trenutku dok su doktorki, u matičnoj kući, ušivali glavu, pao je deo plafona u šalter sali istog odeljenja. Bez posledica. A iks meseci pre toga kad su svečano otvorili novo Onkološko odeljenje, to jest krilo, kako to tamo nazivaju, pao je plafon u hodniku što je za posledicu imalo da je odeljenje brže zatvoreno nego što je otvoreno. Kako je sve to popravljeno – vidi se. I dok sam ja polemisala ko je kriv za pomenutu pojavu ispadanja prozora i padanja plafona i rekla da prvo treba prozvati gradsku Komisiju za tehnički prijem koja je, pretpostavljam dozvolila upotrebu pomenutog krila, to jest, lupila onaj pečat da je sve odrađeno kako treba, neko reče da to ne radi gradska Komisija za tehnički prijem već bolnička. Odma' sam digla ruke od daljeg polemisanja. Još mi plafon nije pao na glavu al' kad mi padne neka ljudska glupost, imam debele posledice. Mnogo se čudim i ne mogu da spavam. Moj mali mozak je shvatio da kragujevački KBC ima stručnjake svih profila a naročito one iz oblasti gradjevinarstva. Da sad još nešto pišem o komisijama, vezama, kvalitetu, nameštenim tenderima, kradji svega što može da se ukrade i kako tako iskoristi – nema svrhe. Komisije uglavnom služe da ih debelo časte da bi progledali kroz prste a ne kroz zidove, da ih odvedu na ručak i to je to. Posle, kad se nešto desi na scenu stupa istraga. U ovoj zemlji je konstantno u toku neka istraga. Ne insinuriam ništa ovim što sam napisala u vezi sa noćašnjim požarom, istraga će se baviti slučajem, on me samo podsetio na famozni rad Komisija za tehnički prijem, sastavljenih od stručnjaka. Kako saznadoh ovaj sprat bolničke zgrade još nije useljen što bi značilo da Komisija još nije ''zasedala'' znači problem su radovi. Izvedeni i neizvedeni. Postoji i onaj slučaj kad su sa tek useljene zgrade popadale sve terase. Valjda su pravljene kao ukras a ne da se izlazi i stoji na njima. A setite se i slučaja požara u kafiću u Novom Sadu. Zakazale sve komisije a sudi se vlasniku. Čudo jedno. Svi oni koji od noćas zahvaljuju bogu što je sve prošlo bez smrtnih posledica – smrt kao posledica je poseban fenomen u ovoj zemlji, treba da znaju da bog nema ništa sa noćašnjim slučajem. Niti bilo kojim drugim.

Underground ili nešto kao alternativno

Mahlat — Mon, 26 Oct 2009 01:25:05 +0000

Ili - nedelja kao dan koji može da te ubedi da si glup. Ili - ne budi dramatična, nije fensi. Ili - jebem ti facebook pitanje – O čemu razmišljaš? – ne razmišljam ni o čemu, dosadilo mi. Ili – što nisam bog pa da nedeljom sedim i češkam bradu nego sam žensko pa mi obično nedeljom zapadne depiliranje. Što mozga, što ostalog. Jeb’o dan od 25 sati. Ili, u braku mi zapala leva strana kreveta i ustajanje na levu nogu. Jutros rešila da ustanem sa desne strane, zajahala preko ljubimca i tako jašući ga zgazila na pod levom. Pametna žena bi se vratila u krevet. Za ideale ginu budale. Danas sam ukapirala da ja nisam ja nego Jozef K u nekom procesu. Ne znam ni zašto ni zbog čega a ni kad će kraj. U stvari, nije da ne znam. Shvatanje mi je slaba strana. U stvari, sve to nema veze sa mnom i sa mojim životom. To ja mislim u trenucima optimizma – ne može mi niko ništa. Trudim se da živim iznutra i da nikako ne dozvolim da ono spolja udje u mene. Pobedjujem ali teškom mukom, ono spolja je uporno, ne bira sredstva, u ratu su, jebi ga, sva sredstva dozvoljena. A ja baš i nisam neka neosvojiva tvrdjava. Mislim, ja kao maštam da jesam a znam da nema tvrdjave koja nije ’’pala’’ samo ako je neko dovoljno dugo napada. I prepada. Živim namrštena. Ličim na baksuza. Da me čovek pogleda i odma’ da odustane. U stvari, danas sam nekako uspela samu sebe da silujem i u trku zakačim po malo od svega što možeš da dobiješ u euforičnoj Srbiji. Diplomatski odnosi protkani estradom pa sve to uvijeno u šaren lažu. I sve to peglajući. Mislim, peglaš i slušaš, pokušavaš da zaposliš mozak da ne misliš na Kilimandžaro od neispeglanog veša. I na ono što kipi na šporetu. I na ćerku koja nedeljom ima napad komunikacije. I mali milion drugih koji imaju svoje napade pa se u tim trenucima sete da postojiš. O dnevno-političko-estradnoj situaciji da ne govorim. Šarenica, Veliki brat, Farma, neko popodne sa vrištećom voditeljkom, mozak da te zaboli samo glas kad joj čuješ, pevaljka koja se tek porodila i predporodjajna voditeljka, neka što kao treba da me nauči da živim u trendu al’ apeluje da se prethodno okupam i savetuje medije da me posavetuju oko tog procesa – što se ne bi kupali, voda nije skupa – i na kraju voditeljka koja komunicira sa gledaocima sa – ahaaa, mhhh, mmm. Ja sa ove strane malog ekrana, pozdravljena od svih njih – ’’a i gledaoci pored, kraj i ispred malih ekrana’’ – sjebana kao da me seksualno zlostavljala horda besnih lavova. To mu kao dodje realna Srbija. Srpska realnost. Ja mu onda dodjem underground. Ne uklapam se ni u muziku, ni u mišljenje, ni u euforiju. Ne shvatam. Živim pozadinski, pećinski i zastarelo. Hoću ono što niko ne nudi. Neću alternativu. Znači nema me. Ja ne razumem narod koji sve zna. Narod pojma nema da ja postojim. Ko sam ja pa da kao nešto tupim. Čist underground. Kome pripadam ne uspevam da odgonetnem. I jedino što mogu da zaključim je to – baksuz sam. Neko me skoro pitao – Možeš li ti bilo koga da pohvališ? – mogu, nije da ne mogu, al’ oni koje bih ja pohvalila ne mare za moju pohvalu. Niti bilo čiju. I tako… sve po uputstvima – sveže istuširana, izdepilirana, mirišem po egzotičnim voću, u kupatilu udahnula miris karipskih ostrva i havajskih udvaranja, spa obradjena… volela sebe dok sam se nežno masirala i čašćavala neponovljivim iskustvom, vodila ljubav, u mašti naravno, sa nekim glumcem iz snova žena vascelog sveta… kad bi se zezali… Tuširam se brzinski. Ne pevam dok se tuširam. Od depilacije imam posekotine kao da sam trčala kroz trnje. Pogledam se u ogledalo i po ko zna koji put buljim razočarano u lice koje ima mnogo više bora nego dupe – sve proporcionalno trošenju. I sve rešavam da počnem da mislim dupetom i nikako. Dan od 25 sati završila rešavajući test jesam li nevernica pošto to ne možeš da znaš dok ne rešiš test. Sve češće rešavam testove, lepo kažem da ne postoje neosvojive tvrdjave. I jesam nevernica. Al’ samo u mislima. Ne varam konkretno samo zato što znam da mogu. Ljubimac da se ne sekira a ja slobodno da nastavim da varam misleći. Kad me pita varam li ga da odgovorim - Jok, bre, mislim, ne prekidaj. Postajem kreten.

Sundjer Bob Kockalone

Mahlat — Mon, 26 Oct 2009 18:15:46 +0000

Svakog jutra, kad uđem da probudim ljubimicu pošto ona, jel’te, ne može da se probudi bez moje pomoći, onako sanjiva i bunovna nikako nisam sigurna da l’ sam rodila nju il’ Sunđer Boba. Izviruje iz svakog ćoška i sve što može da bude u znaku je njegovog veličanstva. Ljubimica spava u posteljini sa printom Boba u spavaćici koja ima isti print. Svaki put se zbunim. Normalna devojka bi se polomila da nađe posteljinu sa koje se u svoj svojoj veličini smeši Bred Pit al’ moja ćerka jok! I tako ima nekoliko godina. O nju bi mogli da se otimaju i Bred i Tom Kruz, odbila bi i jednog i drugog. Al’ ako bi je zaprosio Sunđer Bob garant’ bi pristala i preselila se u morske dubine. Ljubimac i ja se skroz zarazili. Gde god mrdnemo i ugledamo nešto sa čega se Bob smeši mi kupimo da je obradujemo, ’oću reći poštujemo njenu ljubav i sve smo u iščekivanju kad će Bob najzad sa kompletnom svitom da zazvoni i zatraži njenu ruku pa s radošću da je uvalimo. I tako... danas se vraćamo iz kupovine natovareni k’o oni nosači po autobuskim stanicama kad ja ugledam one helijumske balone i među njima Boba kako mi se smeška. Samo smo se pogledali i put do kuće nastavili sa Bobom koji nam vijori iznad glava. Ispred zgrade pozovem ja ljubimicu i kažem joj da pogleda kroz prozor. Kako nas je videla tako se brzinski skomatala do nas, uzela onog Boba a nas ostavila sa svim onim kesama i kesetinama. I eto, sad nas umesto troje ima četvoro. Problem je samo što Bobu moramo da stvaramo optimalne uslove da bi nam što duže trajao i već smo dva tri puta arlaukali jedni na druge: Otvaraj-zatvaraj-pretoplo je-sad je hladno! Pazi, šta rkćeš pored njega, gde je, ubiću te, zadaviću te, totalno opsadno stanje. Živa nisam šta će biti kad sledeći put budem ušla da budim ljubimicu a Bob zaleluja prema meni. Bude li mu nešto mogu da se selim. A živa nisam ni kakve će traume ova ljubav na nju da ostavi.

Muškarac je možda mašina. A možda je i kompjuter

Mahlat — Mon, 26 Oct 2009 22:26:32 +0000

A ja umal’ ne pandrknuh sa stolice. Elem, saznadoh da svaki muškarac ponaosob misli da sve zna o seksu. I teorijski i praktično. Dobro, to sam već znala. Al’ sad dobih zvaničnu potvrdu i da tako misle a i da nemaju pojma jerbo smo mi žene svaka za sebe posebna i neistražena planeta. Negostoljubiva. Al’ pravimo se da jesmo dok ne zavedemo neprijatelja, dok se ne opusti pa da ga nadmudrimo tako opuštenog. I da ono što uspeva kod jedne kod druge neće nikako. Pa da muškarci zbog toga stalno moraju da se ’’ažuriraju, menjaju i adaptiraju’’. Da se apdejtuju. Inače ode mast u propast. Saznadoh i da muškarci stalno prave seksualne greške kojih nisu svesni jer smo mi žene fine pa nećemo da im kažemo. I da je ono što mi želimo od muškaraca ’’pravi košmar’’ pa da je bolje što ne znaju jerbo u tom košmaru ne bi mogli da se snadju. I da muškarci nikako ne mogu seksualno da zadovolje žene, nauka dokazala da je to nemoguće. Ako neka žena tvrdi suprotno ona prvo nema pojma a drugo možda i nije žena. Treće, i ako jeste žena, garant ne zna šta je to seksualno zadovoljstvo. Ako nauka kaže da ne može onda ne može. Žena i orgazam to je kao slon i balet. Otprilike. Slon će možda misliti da ima solo baletsku tačku al’ mi znamo da to nije to. I boli nas uvo što se slon oseća kao balerina. Važno je kako ga mi vidimo. Ako vam nije jasno a zašto ni jedan muškarac ne može da dovede ženu do famoznog naučno nedostižnog orgazma to je zato što je ženi za postizanje istog potrebno malo vibracija, otprilike 3 000 obrtaja u minuti. Ne više od toga. Ko ovo izmerio crk’o dabogda. Sve obrćući se 3 000 puta u minuti. A pošto je stvar takva kakva jeste, to kao muškarci gledaju u vrh Mont Everesta a nisu psihofizički pripremljeni za penjanje na isti, treba da se snadju pa svojoj miloj & dragoj seksulano nezadovoljnoj da kupe vibrator koji može da vibrira onako kako on ne može. Onda mogu da prilegnu pored, zapale cigaru, odbijaju kolutove dima i uživaju u zadovoljstvu svoje partnerke i njenog vibratora. A pošto je ćutati tokom seksa krajnje glupo, opet utvrdila nauka, jebeš seks ako nemaš dijalog, može i da priča nešto. Šta god ’oće. Što partnerki, što vibratoru. Muškarci nikako da ne zaborave da najveće zadovoljstvo u seksu potiče od davanja. Pa ako ne mogu da daju željene vibracije neka daju vibrator. Nek' budu džekovi, jebote, 21, vek je! O da, i najglavnije, muškarci nikako da ukapiraju da su fizičke i psihičke razlike izmedju muškaraca i žena nepremostive, ne uklapaju se, bre. Nauka lepo utvrdila da se žena mnogo bolje uklapa sa vibratorom. U stvari, bolje bi bilo da sam pala sa stolice I tako… po savetu naučnika seksologa, ne ćutite nego ako vam nešto nije potaman priupitajte seksualnog partnera – Dušo, izvini, kojom brzinom vibriraš, si svestan da to nije ni približno utvrdjenom optimalnom vibriranju u minuti pa dignuto na kub. I posle kao ugrožene foke, beli tigrovi, pande, grbavi kitovi… ajde, bre, to je ništa.

Ovaj blog nije ordinacija

Mahlat — Tue, 27 Oct 2009 17:54:11 +0000

A ja nisam lekar. A nisam ni pametna. To jest, jesam al' povremeno moram da se pravim kao da sam glupa zarad dobrih susedskih i ostalih odnosa. Što mi prilično teško pada pošto odmah počne da mi se ispoljava poseban vid alergije koji se manifestuje time što teško držim jezik zuzdan. A i počnu da me svrbe živci. Kome treba stručna pomoć ovde je nema, ja sam totalno nestručna. Al' mogu da dam mali savet, odnosno da ga prenesem - stisnuto jače više skače! Savet je poželjno je konzumirati onoliko puta dnevno koliko puta crv sumnje počne da radi svoj posao i onoliko puta koliko se rodi glupa misao. Na ovom svetu je vrlo malo stvari bespogovorno istinito i nepromenljivo. Na primer da Sunce izlazi na istoku a zalazi na zapadu. I to nema nikakve veze sa padanjem mraka na oči. Ako neko nema druga posla pa vrši opsežnu istragu da li ga neko laže, vara i stavlja mu mrak na oči prvo treba da razmisli da li taj ima neki razlog. U tome je tajna. Bolje je pozabaviti se time šta sami od sebe krijemo nego šta drugi kriju od nas. U ovom prvom leži rešenje. Obična sam žena koja se ovde zabavlja i oberučke prihvata one koji se takodje zabavljaju samo se to, nažalost, ne vidi. I neće se videti. Kad se bude desilo neće biti naznaka, asocijacija i sličnog. Ono što se ponekad čini očiglednim u većini slučajeva nije. Obična internet fatamorgana. Ko to može da ukapira imaće lep i srećan život. Onaj ko misli da se na blogovima dešavaju neke velike tajne, grdno se vara. Najprostiji način da se uveri da je tako je - pridružiti se. Bolje nego kovati zaveru. To kad uhvati maha ne pušta. Još jedan prodje dan. Nekom u veselju nekom u ličnoj bolesti. Meni standardno.

Mili bože čuda velikoga

Mahlat — Tue, 27 Oct 2009 19:52:05 +0000

Niko više neće da čita. Onih petsto godina pod Turcima em služi kao opravdanje za sve srpske ispade, još se ne oporavismo dovoljno da krenemo dalje, em još uvek muče osnovnoškolsku decu da se jadna traumiraju šta se bijeli u gori zelenoj, da l’ je snijeg il’ su labudovi i razmišljaju kako može da bije more o mramorje kad Srbija nema more a ni onda ga nije imala. Djura to lepo objasnio u dve reči – da je snijeg već bi okopnio, labudovi- nema teorije. Za more i mramorje mi nije jasno, kad narodni pevač vide more pa je znako kako to izgleda al’ ajd, pesnička sloboda. Vrvi mi administracija od Srba, Turaka, Kosova i glavnih likova sa osvrtom na junačka dostignuća. Sve se nerviram što niko neće da čita nego bi da dobije sažvakano sa interneta, samo da ga prepiše. A mogli bi da čitaju, ništa im neće faliti. Evo i ja samo malo trzam glavom al’ to je ovde normalno. Mislim, kad prvo učiš o nabijanju na kolac pa tek kasnije, kad ti krvca do koljena postane normalna, o ljubavi, ne možeš baš da ne trzaš glavom. Da zaboraviš sve to ne možeš jerbo te preslišavaju sve dok ne ukapiraju da ti je ušlo u glavu. U desetercu. Elem, to doba kad su Srbi bili pod Turcima ima nekoliko glavnih likova: Srbe, Turke zulumćare, subaše, sirotinju raju, vrane gavrane, Marka Kraljevića sa topuzom šestopercem i Šarcem, Vilu Ravijojlu, djevojku i pobratima. Srbi su se stalno nadmudrivali sa Turcima i uvek ispadali pametniji al’ nekako uspeli da se ne oslobode Turaka 500 godina. Sirotinja raja rmbačila i sve što su stekli davali Turcima zulumćarima, nešto slično kao današnji poljoprivrednici državi. Subaše nisu znale kol’ko im je dosta dok nije svaki svoga ubio subašu. Subaša je inače bio kao ministar u ovdašnje vreme. Da bi ste razumeli današnje vreme morate malo da se pozabavite istorijom. Turci su mnogo voleli da seckaju Srbe na komade što su Srbi junački izdržavali i nisu hteli da otkriju gde su rujno vino pili i sa kojim krčmaricama. Prvo su sekli ruke, pa noge, pa pretili da će da vade oči ne priznaju li gde su tajne kafane al’ Srbi bi junački odbili – kad si mi isek’o ruke i noge, vadi i oči, koji će mi. U to vreme, pod Turcima, sve što se dešavalo u Srbiji bilo je čudo nevidjeno – Mili bože, čuda velikoga - pa razrada situacije. Vrani gavrani su nezaobilazan detalj svakog čuda jerbo su il’ doletali il’ odletali kad god je neka frka – Polećela dva vrana gavrana – pa odnesu vest da se prevrneš. Srbi su u to vreme sva velika dela činili nedeljom i to ranom zorom – U nedelju prije jarkog sunca – valjda da ih ne udari sunce u glavu i sve završavali do podne – terali se ljetnji dan do podne. Onda bio ručak. E, sad Kraljević Marko. On je u svoj toj frci i bedi imao zlatan topuz šesoperac, oči ispadale kad razma’ne sa njim. Imao i konja Šarca koji je bio vidovit i koga je stalno ljubio i obećavao da će sve čatiri da mu prebije ne bude li stigao pre vetra tamo gde mu je dunulo a ako stigne da će da ga potkuje zlatnim potkovicama. Šarac protrčao kroz junačke pesme k’o bez duše. Da sačuva noge i dobije zlatne potkovice. Marko ga lagao do kraja turskog zuluma. Marko je voleo da ore drumove i nervira Turke, da cedi suvu drenovinu, razgovara sa staramajkom kako ne može da nadje vitu devojku i ukinuo je svadbarinu. U srpskoj istoriji zabeležen kao prvi koji je nešto hteo na veresiju kad je reko Arapinu – evo ti kol’ko imam, ostatak kad budem imao. Imao je do dva do tri pobratima, kroz ceo ciklus ne možeš da provališ koliko ih je. I mnogo je voleo sa njima da pije vino i ljubi im bijelo lice. Često ga bolela glava. Oko Marka se stalno muvala Vila Ravijojla, stalno gledala kako da mu doskoči, kad se najmanje nadao ona sletala sa neke planine il’ zelene gore sve dok Marku nije dosadilo pa je opalio onim šestopercem medju plećke da nije znala kako se zove. Posle mu pomagala i pitala je l‘ treba još. Marko je inače mnogo voleo da se bije, tera megdan, al’ kad počne nije znao da se zaustavi pa terao sve do onog čuvenog letnjeg dana u podne. Posle mu bilo krivo. U to vreme je najgore blo devojkama. Ko je šta radio one su sitan vezak vezle, splitale i rasplitale kose i klele. Što Turke, što rodjenje oči, nisu mogle više da gledaju turske zulume – Djevojka je svoje oči klela, čarne oči da bi ne gledale. I naricale što ne mogu da skupe pare da se udaju sve dok Marko nije ukinuo onu svadbarinu. Plavooke u to vreme nisu postojale, nije se uklapalo u pesmu. I kad sam kod svadbarine, udaje i ženidbe, u vezi onog pitanja što se muškarci žene… ja bih rekla zato što ne mogu da radjaju decu, srećom. Al’ nije tako. Zabeležio Vuk kad je ono majka Jevrosima kritikovala Marka: ''O, moj sinko, Kraljeviću Marko već je tvoja ostarjela majka, ne može ti pripravljat večeru, i ne može služit crna vina, i ne može lučom svijetleti. Oženi se, moj premili sine, Da zamjenu stečem za života.'' Eto zašto se žene muškarci. Jer im je ostarila majka. Samo radi zamene. Toliko sam zapamtila. Valjda sam pomogla.

Cyber sex

Mahlat — Wed, 28 Oct 2009 10:33:00 +0000

U zemlji Srbiji, poremećenoj do granica neprihvatljivosti postoji nekoliko predrasuda – da je brak bojno polje; da je intelektualac onaj ko je završio neku školu, odnosno onaj koji ima diplomu kojom maše; da su seljaci oni koji žive na selu a oni koji su se dočepali grada više nisu seljaci; da je internet zlo; da je kompjuter treći – a onda našoj sreći, dodje neko, neko, sasvim treći... da su internet konzumenti seksualno, životno, i kako god hoćeš isfrustrirani i da tako pokušavaju da leče svoje frustracije; da će onaj ko se bavi bilo kakvom internet aktivnošću, kad tad, da sretne nekog sebi ravnog – frusriranog i iskompleksiranog i da će tu da dodje do nekog seksa ako ne i do nečeg mnogo krupnijeg. Ima još ali je ovo dovoljno za ovu priču. Oni koji misle da je brak bojno polje u kome samo treba utvrdjivati ko je bolji, jači, pametniji, ko je koga zajebao, ko radi ono što ne sme a uvek ima nešto što ne sme jer kad se oženiš/udaš odričeš se života, da onaj drugi uvek nešto muva sa strane, oni koji vrebaju taj životni trenutak u kome će ukapirati da su se ženidbom/udajom zajebali kako nikad nisu – nisu nikad trebali da uleću u bračne vode. To je stvarno teško. Ili neka se odmah razvedu i žive lepo, mirno i srećno. Većina srpskih intelektualaca bi ili mogli da urame svoju diplomu, ionako im ničemu ne služi, mislim, ja nemam ništa od tudje diplome ili bi mogli sa njom definitivno da obrišu dupe pošto im ničemu ne služi sem tome da njom dokažu da su iznad, pametni, neoborivo u pravu. Seljaci, ljudi koji žive na selu, su pametni ljudi, nepravedno anatemisani i skrajnuti a oni koji su pobegli iz sela i dočepali se asvalta pa nikako ne žele da priznaju svoje seosko poreklo su u većini slučajeva seljačine. To sa seljacima nema nikakve veze. Internet mora da jeste zlo čim je stigao iz imperijalističke Amerike, oni su nam i gubare poslali, bombardovali nas, promenili nam klimu, ima toga. Kompjuter jeste treći. To onima kojima je uvek potreban treći da bi mogli da se svadjaju a titulu trećeg mogu da dodele bilo kome ili bilo čemu, kao da je važno, široka je lepeza – voliš više kompjuter, fudbal, pivo, dnevnik, krevet, nego mene. Inače, sreći nikad ne doskoči neko treći nego ono dvoje koji ne znaju šta će ni sa sobom, ni jedno sa drugim a ni sa životom. To da će neko ko ’’visi’’ na internetu kad tad da nadje budalu ravnu sebi... e pa to može da bude. Al’ ne mora da znači. Ili kako jednom reče Miss C – čim mrdneš sa ulice na internetu neki pristojan svet. To je ono što bih i ja rekla. Nit’ više mogu da objašnjavam, nit’ mislim da treba, ko misli da internet ’’zavisnici’’ samo onanišu ispred monitora, što pojedinačno, što kolektivno – neka mu. Da mu nije tog prokletog interneta za zagorčavanje života našao bi nešto drugo. Sad, moj ljubimac možda ima neku cyber priču, možda i seks, ko zna šta on radi kad ja zaspim. Možda to isto radim i ja. Čim se bude pružila prilika podmetnuću ovu temu da malo vadimo oči. A možda sam ja njega već provalila a neću da kažem. Možda i ja imam već neki cyber seks a neću da priznam. Sad bi ovo što sam napisala trebalo da ima poentu. Naravoučenije. Samo što ja nisam sigurna da sam dobra u tome. Na moj način – od kako sam internet ’’zavisnik’’ bogatija sam, što u informacijama, što u stavovima, što u ljudima. Neki imaju lice, neki nemaju. Oni koji imaju su za mene prava otkrovenja, pa svaki put zahvaljujem ovoj mašini što mi je omogućila da upoznam neke ljude koje najverovatnje nikada ne bih upoznala da nije nje. Letos smo moj internet zavisnik i ja imali goste, njegove internet poznanike, druge nacije, druge vere, koji žive jedno 1 500 kilometara udaljeni od nas. Al’ došli. Seksa nije bilo, bar ga ja ne primetih. Obogatili nas. Ljubimca na FB na’vatala bivša devojčica, neko makedonsko devojče, dolazi sledeće nedelje, u prolazu, da se vidi sa ljubimcem jer im je bilo mnogo ubavo. Poubavo. Tako nešto. Devojka. Ja sad mogu odma’ preventivno da ubijem ljubimca a ako me pita zbog čega da mu odgovorim da nikako nije pre mene smeo da ima devojku i da od kako je mene sreo sme da gleda samo u mene. Mogu da kažem – ne može i od njega da napravim kretena, očas posla. Al’ pošto ja mislim da sam za muža izabrala pametnog čoveka nekako mi gre’ota da od njega pravim kretena. Mislim, šta ću ako uspem, koji će mi djavo posle. Mogao je to i da mi ne kaže. Može biti i da ljubimac ukapira da je ona prava i da je potajno voleo svih ovih godina a da sam mu ja greška. Ako sad to utuvim u glavu i počnem da se sekiram ode nam život kao da ga nikad nije bilo i odmah mogu da počnem da oštrim oklagiju. Život je nepredvidiv i ja nemam nameru da ga predvidjam. Internet sa tim nema nikakve veze. A ni seks. Seks dodje tek posle. Ma, nemam naravoučenije. Ko ne može da ga izvuče sam neka odmah frljne kompjuter kroz prozor. Al’ naći će drugu spravu za mučenje sebe i svog života. Drugi život, to jest, repriza života još nije dokazana. Internet život jeste. Ali, nije sve u seksu. Sve je u stvari u pameti. I odlukama. I vaganju. Mahlat, borac protiv predrasuda. Uništavaju nam živote. Inače, pošto će ljubimac sledeće nedelje voditi neko makedonsko devojče u panoramsko razgledanje Beograda, ja imam nekoliko slobodnih sati pa ako neko želi može da se prijavi, mislim da mu ne ostanem dužna. Naknadno ću obavestiti koji će dan i koje vreme biti u pitanju. Neću nikome da kažem! Osećam se, bre, glupo. Blago onima koji misle da su pametni!

untitled

Mahlat — Wed, 28 Oct 2009 21:10:30 +0000

Kako ono beše u blogovanju...

Mahlat — Wed, 28 Oct 2009 21:21:28 +0000

... što te više napadaju sve si popularniji :mrgreen: STRUČNO POSTAVLJENA DIJAGNOZA Nisam znala šta da odgovorim. Imam psihologa, ginekologa, neuropsihijatra, duhovnika, gurua, savetnika, kunem se, ne treba mi ni jedan više. Usput, ovo nije Srbija, ovo je blog. Na kome ja pišem šta god mi padne na pamet.

Uskoro

Mahlat — Thu, 29 Oct 2009 09:44:25 +0000

Priloška odredba za vreme. Glagolska dopuna, odredjuje vreme vršenja glagolske radnje. Ne precizno nego onako – približno. Tek toliko da se nadaš. Dobija se na pitanje – kada. Pošto je nepristojno odgovoriti – Kad na vrbi rodi groždje – odgovor je uskoro. Uskoro je u Srbiji rastegljiva priloška odredba, traje od jedan dan do dvadeset godina. Ponekad i duže. Vezuje se uglavnom za infinitiv glagola – uskoro saznati, uskoro odgovoriti, uskoro dogovarati, uskoro obelodaniti, uskoro otkriti, uskoro razotkriti, uskoro stići... Pošto su glagoli promenljive reči ponekad uz ‘uskoro’ osvane i glagol u futuru – uskoro ćete saznati, uskoro će odgovoriti, uskoro će odgovarati… Futur prvi je glagolsko vreme koje služi da opiše radnju koja će se tek desiti. A možda i neće. Ipak je budućnost u pitanju, ko može da je predvidi. Futur drugi je lični glagolski oblik koji zavisi od neke druge radnje ili neka druga radnja zavisi od njega – kad mi se bude dig’o reći ću vam; najebaću ako priznam… Nekoliko stvari koje će se u Srbiji desiti uskoro: uskoro ćete dobiti odgovore; uskoro ćemo vas obavestiti; uskoro ćete saznati; uskoro će odgovarati; uskoro će ukinuti vize; uskoro ćemo postati deo sveta; uskoro će svanuti; uskoro će biti reformi; uskoro će plate; uskoro će nići most, kao pečurka; uskoro ćemo imati autoput; uskoro će svanuti...

Razumevanje

Mahlat — Thu, 29 Oct 2009 10:34:05 +0000

Je nešto što meni mora da kipi na uši uvek i svuda, u svim vremenskim prilikama, i kad je pun Mesec, i kad patim od PMS-a, kad preko puta mene sedi neko ko govori razumno a iznad svega kad se suočim sa nekim ko je potpuno nerazuman. To mu valjda dodje izdizanje iznad situacije. I napisah jednom, izdižući se iznad situacije i mantrajući u sebi – nema veze, ćuti, trpi, pravi se lud, pusti, ne ulazi u raspravu nema vajde –je ono što dovodi do toga da nekim stvarima vladaju budale. Dakle, ne suočavati se sa budalama i ne pokušavati da ih upozoriš da prave i pričaju budalaštine jer si ti, kao iznad. Nivo! Malo je veliki napor da uvek moraš biti pametan. Bar meni. Ponekad bih baš da se opustim i ne budem pametna. Onda obično dobijem packu da to nije lepo, ja pametna žena pa pravim gluposti. Znači gluposti i budalaštine su rezervisani samo za pojedine ljude koji kad uhvate ne puštaju. Glede jučerašnjeg komentara koji sam dobila i glede svih komentara koje dobijam i brišem… dokle ja to treba da trpim i dokle da slušam kako je to normalno? I da li magarca manje tovare ako se ne buni ili više? I kako da se odbranim? I kako ja, bilo čime, što napišem, remetim život onih koji su to pročitali, do te mere da moraju da me upozore i iznesu svoju stručnu dijagnozu? Da li sam ja, ikada, bilo kome, napisala da je ono što ljudi umeju meni da prikače? Da li je normalno vredjati nekoga samo zato što se ne slažeš sa njim? I da li je normalno da malo, malo, pa se neko pojavi da me upozori kako pišem o neprimerenim stvarima i da bi mi mnogo pametnije bilo da pišem o pčelama i pticama? A i tu ima razmnožavanja. Dakle, ja sam prekršila pravila lepog ponašanja objavljujući komentar sa mail adresom koja možda postoji a možda i ne postoji. Malo zeleno svetlo za sve one koji bi se pojavili da mom psihološkom profilu pridodaju još nešto – samo vi napišite, imate pravo na svoje mišljenje, ona to ne sme da objavi jer zna da kriši pravila. Jedno je mišljenje, drugo je vredjanje. Naravno, svako ima pravo na svoje mišljenje i može da ga iskaže vrlo pristojno, čak ne mora ni da ga argumentuje. Meni se, iskreno, smučilo sve ono što mogu da nadjem u svojoj administraciji. Ja nisam online časopis gde lepo, jasno, piše da uvredljivi komentri neće biti objavljeni pa ih sve objavljuju i gde oni komentarišu jedni drugima svašta kažu. Ovo je moj blog na kome ja pišem šta hoću i svako ko dodje mora pristojno da se ponaša. Isto onako kako se ja ponašam na drugim blogovima. Najprostije pravilo. Kud god krenem neko je zatvorio komentare zbog ovakvih stvari. Ili prestao da bloguje. Sa dva blog sistema sam ‘’oterana’’ samo zato što pišem kako pišem, valjda remetim ružičastu sliku, ko bi znao. Ovo je sad moje. Ili će se svi ponašati pristojno ili ću ja ubuduće isto tako biti nepristojna kako sam bila juče kad sam objavila onaj komentar. Usput, kad god sam negde, na nekom blogu, napisala da se ne slažem sa napisanim opet sam dobila karakteristike koje idu do toga da sam jadna, ovakva, onakva, sedim, čitam i ne mogu da verujem. Moji domaćini uglavnom ne reaguju jer, zaboga, valjda znaju da moraju da poštuju svoje čitaoce. I tupim ovde pokušavajući da istresem svoj bes… Koga ja ugrožavam kad sedne da čita ono što sam napisala? I šta ko ima od toga što sam ja baba, kurva i slično. Neka sedi i raduje se što on nije kao ja. Na ovo uglavnom dobijam odgovor da se ne bakćem, da je ovo internet! Ma kako da nije. Ovaj blog je deo mog života, isto kao sve ostalo, i na njega reagujem emotivno isto kao u drugim situacijama. Sve je nekako postalo problem, što pišem, šta pišem, koliko pišem. Šta koga briga za to. Može da me konzumira ili ne konzumira, ili da me dozira po potrebi. Imala sam situacije kad sam sedela ispred monitora i plakala. Nedostajalo mi je razumevanje, neke stvari ne mogu da razumem. Sad na njih reagujem hladnije i bezobraznije. I to problem? Ja sam samo jedna blogerka koja se zabavlja pišući i uživajući u komentarima i čitajući ono što drugi pišu. Jedna od stotinu. Sa gomilom napisanog se nisam složila pa nikome ne postavih dijagnozu niti sam zadirala u njegov intimni život. A ni u džep što se meni desilo. Mogu još izvesno vreme da glumim pametnu, popuštam i puštam budale da vladaju mojim blogom. Dok ne poludim i sve ovo batalim. Onda će mi biti žao. Još uvek skupljam svoje tekstove pobrisane u trenucima ludila. Ako sad ja priznam da sam nezadovoljna, frustrirana, nikakva majka, kurva, kreten, da nemam žutu banku u džepu, da su svi bolji od mene, da sam nikakav čovek (!), hoće li to biti dosta. Hoće li se nemirne duše zadovoljiti mojim priznanjem ili šta? Više me ne interesuju pravila. Ako svako može da ima svoje mogu i ja svoje. Što se dolaska na moj blog tiče ono je samo jedno – pristojnost. I sad ne bih da glumim budalu pa napišem da ću prestati sa blogovanjem jer u to uopšte nisam sigurna pa da me vi kao tešite i govorite kako uživate u mom pisanju, da je to glupo i slično. Ali stvarno mi se smučilo. Tinja već izvesno vreme. Ko se, iz bilo kog razloga, oseća ugroženo na mom blogu bolje bi bilo da ne svraća.

Dizano testo

Mahlat — Fri, 30 Oct 2009 08:42:04 +0000

Rešila sam da napišem domaćinski post. Po narudžbi. Za one koji misle da su blogovi radio stanice sa željama, čestitkama & pozdravima. Ako uzmem u obzir kakve se pesme tamo naručuju očekujte da ovo bude krajnje glupo. Ako se pitate šta mi to treba – prošao me bes pa u meni proradila moja preporodjena i oplemenjena duša. Vaskrsla iz pepela mog ličnog srama i uzdigla se do čeone čakre koju sam čitav dan juče masirala. Prosvećena sam al’ ne svetlim. I kad zasvetlim to ne mogu svi videti. Samo odabrani. Ako je tačno da se idealna žena mešavina, dame, kurve i domaćice onda svaka žena koja teži idealu mora da bude po malo do svega. Ona koja ne ume da bude jedna od ove tri nema šanse da bude idealna. I nemoj posle da se buni ako bude zamenjena pošto su žene zamenljiva roba. Dobro, i muškarci su ali ovde je reč o ženama. Većina žena su naučene da su dame. Kad treba da se nosi, radi, kad neko opsuje, kad ispadnu glupe, kad ne znaju šta da kažu i kad neće nešto da kažu one svojim sagovornicima trljaju nos da su dame. Ju, ja sam dama! Sagovornik obično ostane zbunjen al’ mora da veruje. Biti žensko i biti dama se ne podrazumeva. I koja želi da bude tretirana kao dama ne može to očekivati od drugih, onako radi reda, nego mora sebe i funkcionisanje svog mozga, stavova, ponašanja da dogura do damskog. Koja misli da je damom čine drugi grdno se prevarila. I, naravno, damu nikako ne čini garderoba, koja tako misli neka odmah napandrči šešir na glavu i prihvati se neke muštikle pa neka se oseća damski. Koja se uvredila zbog ovoga kurva neka ne čita dalje. Kurva u ovoj savetodavnoj rečenici je figurativna reč kojom se želi reći – da seks nije sramota, da se ljubav ne vodi samo kad se žele deca, da je seks sastavni deo života, da je seks nepravedno anatemisan kao prljav i nepotreban finim, plemenitim i uzdignutim ženama, da gospodin suprug neće loše misliti o svojoj bračnoj saputnici zato što upražnjava seks, da se može voditi ljubav a istovremeno verovati u boga jer bog nista nije rekao o seksu, to pojedina lica u ime boga nazivaju bludom. U slučaju da žena ulaskom u bračne vode odjednom dobije glavobolju mora računati s tim da će njen muž naći neku koji ne boli glava, neku kurvu sa strane. ’Kurva sa strane’ je nešto što nisam izmislila ja nego fine i udate žene – druga je uvek kurva. I na kraju – veličanstvo domaćica. Usud svake žene. Packa svakoj devojčici tokom vaspitanja – ne gine ti varjača, ne gine ti šporet, ne ginu ti prljave pelene, ne gine ti, ne gine ti... ne trudi se kad ti ne gine. Postoje dve vrste domaćica – one koje domaće poslove obavljaju normalno, kao sve druge i one koje crkavaju u svojoj ulozi domaćice neprekidno kukajući kako više ne mogu, neće, pobeći će na kraj sveta, smučilo im se...Kad neku celog života ubedju da se rodila kao nešto ona jadna posle do kraja kuka kako se nije rodila kao to. Što, realno, i nije, al’ sve zavisi od toga kako su je naučili da gleda na život. Postoji i ona treća vrsta koja nikako neće, kune se, postati domaćica i kao po pravilu postaje što obrazlaže time da neko mora. Ako je tačno da je na onom konkursu – Kako osvojiti muškarca – pobedila žena koja je napisala – Nahrani životinju! – uputno je provaliti male tajne velikih majstora i biti koliko toliko dobra domaćica. Biti dobra domaćica podrazumeva da svaka s tom ambicijom mora da se pozabavi dizanim testom. Dizano testo i nije tako laka stvar, ko tako misli, jerbo dizano testo može da se ne digne od čega svaga žena doživi nervni slom u kuhinji pitajući se – kako se, bre, ne diže, kad je sve uradila kako treba. Da bi dizano testo uspelo žena mora imati svoju malu tajnu inače ništa od dizanja koliko god prosto izgledalo. U životu, prosečna žena potroši više vremena na razmenjivanje iskustava o dizanom testu nego što je razmislila o drugim stvarima. I opet joj se desi da ne zna šta je napravila. Uputno je da svaka žena u ovom veku fensi života i nepriznavanja malih, običnih, stvari, koje život znače, povremeno umesi hleb. Što zbog provere – kako mi dizanje ide od ruke, što zbog mirisa. Dakle, kakva je žena koja pošto poto hoće da bude dama, nikako neće da bude kurva i ne ume da bude domaćica? Biću fina pa ću reći – nekompletna. I još jednom ću biti fina pa ću reći – ja to uopšte ne osudjujem. U životu je sve stvar izbora a ja uvek poštujem tudje izbore što me ne sprečava da o nekim stvarima prozborim koju. Ponekad zato što sam o njima razmišljala a ponekad iz čistog inata. E sad, ono s dizanjem... Dok se diže testo vreme treba utrošiti na razmišljanje o dizanju. Što mora, što prašine koja uleće u oči, što svesti. Koja tokom tog teškog procesa razmišljanja gde je u stvari najteže pustiti mozak u rad dodje do zaključka da na ovom svetu ništa nije crno ili belo, da čak i belo ima nijanse, može da računa da će dizanje da joj uspe. I testa i ostalog. Čak i da se testo ne digne to uopšte nije neka tragedija. Ili jeste? Mada, ja sam sigurna da je život žene koja gleda samo kako da joj se digne testo a da joj se druge stvari ne dignu nikako – čista tragedija. Dakle, s merom i voljom, polako i po malo od svega. Mahlat, žena koja nema problema sa dizanjem. Prvo uzdigla sebe pa joj ostala dizanja dodju kao boza. Oreol joj se vije iznad glave, u ovom postu ni jednom nije napisala – penis.

Majka i ćerka

Mahlat — Fri, 30 Oct 2009 19:22:08 +0000

Majka i ćerka obavljaju kupovinu uglavnom zbog toga što ćerka sto godina nista nije kupila. Sto godina je uvek pre dvadesetak dana. Poimanje vremena majki i ćerki je potpuno različito što je i normalno uzevši u obzir da su rodjene u različito vreme. Prvi butik - Grudi su mi ooooooooogrooooomne! Drugi butik -Uopšte nemam grudi za ovakvu majicu! Treći butik - Sa ovolikim dupetom da nosim ove farmerice!? Četvrti butik - U ovim pantalonama k'o da nemam dupe! Kakvu god da je rodiš, nisi odradila posao kako treba. Ručak. Za pizzu mi je rano, za špagete kasno, uz roštilj služe luk, da jedem samo čorbu!!!!???? Šta da jedem? Lepo ti dodje da joj kažeš da jede ono što se ne jede. Ako joj kažeš da joj nešto lepo stoji - Ti me voliš pa sam ti u svemu lepa! Ako kažeš da joj nešto ne stoji baš najbolje – Ti me uopšte ne voliš! Kako god da je voliš i kako god da razgovaraš sa njom - radiš pogrešno. I onda majka sedne i u nastupu očaja, dok srkuće kafu, pročita kako treba ćerki da bude najbolja drugarica. Majku to uvek iznervira zato što je krajnje glupo jer ona ćerki treba da bude majka a ako se radi o poverenju treba da gradi taj odnos poverenja, da se ne ponaša kao diktator, a ne da joj podmeću da bude najbolja drugarica onoj koju je rodila. Al’ nešto razmišlja, da joj je ćerka najbolja drugarica, odma’ bi se posvadjala sa njom i prekinula druženje za vjek i vjekova. Kako god da se ponašaš, šta god da kažeš, kako god da je pogledaš - ne valja! I da mi bude najbolja drugarica?! Pa samo me bezgranična ljubav sprečava da sad uletim kod nje i arlauknem da neću više sa njom da se družim nikad! I da nadje drugu najbolju drugaricu. A ne smem. Sad tamo isprobava sve ono što joj nikako ne stoji i očas posla može da izleti ubedjena da je sve kupila pogrešno! I da se seti da je ne volim. I da sam je rodila najružniju na svetu. I kad sam je rodila. I da treba da skine još 115 grama! I da neće ništa da jede. I da ima veliki nos. I klempave uši. Sutra će sve to da obuče i otperja srećna i nasmejana. K’o izduvan balon sam. Rodila sam lično čudovište.

Njih je malo, nas je više

Mahlat — Sat, 31 Oct 2009 14:33:27 +0000

Na fakultetu ćerke ljubimice saopštili da od sad, pa na dalje i ubuduće, sve dok se ne odbranimo od imperijalističkog gripa, svim sredstvima kojima smo se obezbedili i bez panike, profesori moraju da nose maske. A vi? - pitam ja. Mi ne moramo, rekli nam nas je više njih je malo. Kako, bre, vas je više, njih je malo, šta to znači? Nemam pojma - kaže ljubimica - tako su rekli kad smo pitali, da je nas više a njih manje. Ja glupaaa, ravne mi nema. Sve što trenutno imamo u vezi ovog gripa koji se čitavo leto predomišljao, hteo pa nije hteo, je zaključak Vlade. Iz maja meseca. Takva je vest bila - Vlada je usvojila zaključak u vezi novog gripa! Živa bila! Ja bolje da ne iznosim u javnost koji sam zaključak ja usvojila. U vezi Vlade, gripa, zaključaka, odbrane, sanitarne odgovornosti, načina kijanja, kašljanja, čekanja, telefoniranja i sijaset drugih neprihvatljivih izjava. Al' jedan moram, besno bezobrazan - profesora od trista godina je malo i plan nam je da žive bar kao kornjače jer su nezamenljivi. Studenata je mnogo, naročito na budžetu, mogli bi malo da ih proredimo! U školi muža ljubimca saopštili da će škola prestati sa radom tek kad oboli 25% djaka ili 25% profesora. Znači, kad budu bili sigurni da su svi zakačili virus, raspustiće ih da ga šire dalje. Nisam paranoična. Ne mislim da treba blokirati život, virusi i epidemije su uvek lutrijskog tipa, kako god da se šititmo i čuvamo. Ali na glupe izjave ne mogu da donesem pametne zaključke, samo glupe. Direktor beogradskog Kliničkog centra juče izjavio da centar ima, ne zapamtih tačno, otprilike 100 respiratornih aparata od kojih je deset slobodno što naravno nije dovoljno. Znači ostatak je zauzet, odnosno postoje neki ljudi koji su priključeni na aparate. E, al' da ne paničimo jer ako bude bilo potrebe za više respiratornih aparata oni dok trepneš okom mogu da oslobode one koji su zauzeti. To najverovatnije znači da onima koji su trenutno priključeni na respiratorne aparate to baš i nije potrebno, priključili ih onako, da aparati ne kradu bogu dane kad ih već imaju. U ovoj zemlji ako treba da se razboliš ne daju ti da se razboliš kao čovek nego moraš da se razboliš kao budala.

Uticaj domaćinskih poslova na blogovanje

Mahlat — Sat, 31 Oct 2009 22:35:00 +0000

Danas sam išla na pijac, isporučila doručak po želji, išla po zaboravljene cigare, počela da kuvam ručak po želji, izašla da dokupim nešto kupljeno sa lošom procenom. Izmedju sam sto puta ušla u kupatilo, saplela se, proklinjala sebe što mi fali par ruku, popela se, sišla, čeznula za visinom manekenke, uspela da se zavrzem u crevo usisivača, letela po kući i u sebi vikala – sa’ću, sa’ću, sa’ću bre da se dočekam na noge lagane i opalila kol’ko me ima uz vrisak – gotovo, ima da me nema. Otvorim oči ljubimac iznad mene, sav usplahiren, umesto da me digne počeo da me intervjuiše – Šta rkćeš, gde trčiš, si normalna, šta radiiš bre?! Ja k'o kornjača jedva se odvrzoh iz onog creva i optužih ga da je baksuz, da sam zbog njega mogla da poginem. Potvrdio mi dijagnozu da sam luda, okrenuo se i nastavio da se pravi blesav. U tom trčanju mi pade na pamet da zapišem nešto. Ćerka ljubimica dobila napad da je naučim da šije. Održah malo predavanje kako i šta i sedosmo da sašije neku bluzu. Trista puta me pitala jesam li sigurna da ono što sam rekla treba baš tako, je l’ to mora baš tako, je l’ mora toliko komplikovano, ispirala mi mozak, ispirala, dok me nije ubedila da ne znam da šijem. Počela i ja da se pravim blesava u odnosu na nju. Posle jedno dva sata ljubimica pokaže svoju kreaciju, na sve liči sem na bluzu. Nešto izmedju pelerine i spavaćice. Optužila me da sam baksuz, isto ko ja ljubimca, to je kod nas lančano. Ja slikala prvo šivačko umeće ćerke ljubimice i 'bluzu' poklonila kanti za otpatke. Opet se prisetila da bi mogla ono da zapišem al’ bilo vreme ručku. Za vreme ručka sam htela da izbacim milo mi dete kroz prozor jer je izmislila da ono što sam joj do danas spremala posebno sad neće i da joj se baš svidja onako kako joj se do danas nije svidjalo. Ručala i brojala do hiljadu i unazad. Zabrojala se i počela da razradjujem blogotemu, rešila da zapišem čim ručam. E, al’ onda sam se u’vatila čaše. Hoću reći vina. Cevčila to vino dok mi se nije prispavalo. Setila se da bih mogla ono da zapišem al’ odložih za posle spavanja. Naredila ljubimcu da me budi za sat, sat i po jerbo ako preteram opet ću da brojim zvezde na oblačnom nebu. Jedva me naterao da otvorim oči, progvirih i videh čovek u stanju histerije pa reših da se pridignem. Setih se onog zapisivanja al’ uključih jednu mašinu, pa drugu, pa reših da se odmorim od spavanja i popijem kafu. Sedoh ovde i zaključih da pojma nemam šta sam htela da zapišem. Samo znam da mi tema bila ekstra. Da sam nešto smislila. Šta, ne mogu da pronadjem u glavi da me ubiješ. Preslišavah se i ništa. Pokušavah da rekonstruišem dan, svega se setih sem šta sam htela. I pojedoh se živa. Ne što ja sad to ne mogu da zapišem nego što nemam pojma da l’ mi je to od trčanja po kući il’ od godina. Momo Kapor, odavno, lepo čovek rekao – Starost počinje onda kad pomisliš – Šta sam ono ’teo da kažem... Odo’ da padnem u depresiju.

Vaspitavanje kroz vekove...

Mahlat — Sun, 01 Nov 2009 08:52:17 +0000

... i generacijsko prenošenje na one koji se najviše vole. Majke su uvek bile pametnije i pravile mnogo bolje izbore nego ćerke. To potkrepljuju svakodnevnim lamentiranjem – gde bi mi kraj bio da nisam upoznala tvog oca. Majke bi sve žrtvovale za svoju decu što takodje potkrepljuju svakodnevnim lamentiranjem – je l’ mi to hvala, zbog vas sam celog života trpela ovu budalu, da nije vas ko zna gde bih ja sad bila, vi ste mi najveći krvoloci. Očevi su po pravillu imali lepše devojke, što potvrdjuju sa – eh, kakve su trčale za mnom a onda me prevarila ova tvoja majka. Po pravilu su uvek znali koja će im doskočiti u večitoj igri prevare koja ima za cilj odvodjenje pred oltar pa uče svoje sinove – budalo, samo te vuče za nos; budalo, zaljubio si se ne vidiš dalje od nje; budalo, mene ni jedna nije zajebavala kao ta tebe... potkrepljuje sa – tvoja majka što me zajebala nije ni jedna! Kad se rodi, dete je lepo i pametno, što na oca, što na majku, zavisi ko priča o tome. Kako raste postaje sve gluplje i uvek glupo na nekoga iz protivničke, prijateljske, familije. U časovima tuge i očaja, otac ili majka, sede i čudom se čude, gde su im bile oči i sa kim rodiše decu. Muškarac opamećen od sopstvene gluposti sažaljeva sebe – Lepo su mi govorili, gledaj majku biraj ćerku. Žena u istim tim trenucima govori – Lepo mi je majka govorila da ste svi isti. Oboje šapuću sami sa sobom – Ne pada iver daleko od klade, lepo kaže naš narod. U vaspitanju je stalno prisutna dilema ko je od roditelja klada. Tokom vaspitanja životinje imaju veliki uticaj na pokušaj roditelja da dete najzad shvati samo sebe : glup si kao konj dereš se kao kobila dereš se kao jarac ugojila si se kao krava imaš pileći mozak glup si kao ovan tvrdoglav si kao magarac ćurko, gusko, kozo, ovco šta se pentraš kao majmun prljav si kao svinja... Svaki roditelj je nepogrešiv dijagnostičar a na nestašluke reaguje sa - debilu, kretenu, idiote, ti si malouman, nemaš pameti... Deca se od nestašluka leče sa - prebiću te, ubiću te, zadaviću te, ja ću da ti sudim, oplaviću te, prebiću ti obe ruke da ga majci nikad više ne pineš što ne smeš, kroči samo prebiću ti noge, progovori iščupaću ti jezik... Svaki roditelj je bio primer mirnog i vaspitanog deteta – ja, bre, nisam smeo da mrdnem, kad me otac pogleda morao sam da znam šta misli – obrazlaže sa – Mene su bili kao vola u kupusu pa šta mi fali! Ni jedno dete ne sme da zaboravi da njegovi roditelji nisu imali ni pola od onoga što ima ono pa shodno tome treba da budu zahvalni roditeljskoj snalažljivosti da ih rode u vreme u koje su ih rodili. Mogao je da im zapadne neki drugi vek. Svaki roditelj je bio uspešan djak, onoliko koliko njegovo dete neće biti nikada i tokom školovanaj trpi tu roditeljsku torturu – na koga si se izmetnuo tako glup, ja sam sve znao o amebama, trepljarima, napamet sam, bre, znao kad je počeo koji ustanak!. Sve dok dete slučajno ne pronadje djačku knjižicu roditelja. Većina dece je donešena na ovaj svet sa samo jednim ciljem - da žive tako da nikad ne razočaraju i obrukaju svoje roditelje kao i da ispunjavaju sve roditeljske želje što se svodi na ono – ja ti mislim najbolje, nemaš ti pojma šta je dobro za tebe, ja ću da ti kažem. Deci se uglavnom obećava da će moći da žive onako kako žele tek kad završe školu – Dok, moj ’leba jedeš ima da bude kako ja kažem! Kad završiš školu radi šta ’oćeš. Kad dodje to vreme – radi šta ’oćeš – pojedini roditelji su spremni životom da brane ono da oni najbolje znaju šta je dobro za njihovu decu – Valjda ja najbolje znam ja sam te rodio! Neko pobegne. Neko postane opozicija svojim roditeljima. Neko se pridruži i prenosi dalje. A sve počinje moranjem, takotrebanjem i red je – moraš da se oženiš, moraš da imaš decu, rodi mi unuče, vreme ti je, šta čekaš, svi su se pooženili, sve su se udale, ’vataj voz zadnji ti je, kad misliš... I tako ne misleći mnogi ulete u igru koja već ima svoja pravila i za koju uopšte nisu spremni. Pa se istresaju na onima koje najviše vole, i oni su to prošli pa im ništa ne fali. Mahlat prisluškivala u redu za meso pa se prisetila šta je sve čula. Neverovatno je koliko su glasni oni koji misle da su samo oni u pravu i koji se živeći nikad ne osvrnu, oni koji nikad ne shvate da nose am i koliko s puno poniženja posmatraju one koji bi da progovore drugačije, odmahnu rukom i saopšte im da filozofiraju. U Srbiji postoji mnogo onih koji imaju plemensko hijerarhijsko mišljenje i sve one koji bi da ih povuku malo napred nazivaju filozofima. Filozof je u očima takvih ravan ludaku

Kad bih ja bila predsednik Srbije

Mahlat — Sun, 01 Nov 2009 17:21:46 +0000

Živa bih se istraumirala. A da ne pričam o tome da ne bih znala gde prvo dupetom da udarim. Od juče razmišljam šta bih ja to pametno uradila kad bih bila predsednik. I ne smislih. Počeh da se prisećam šta je predsednik ove zemlje uradio u zadnjih godinu dana, putovao, mirio se s kim je stigao, izvinjavao kome je stigao, vikao – Srbija se saginajti neće sem da udje u Evropu, dizao medjunarodne stubove, navijao, posećivao snimanja, naučio sve o gobalnom zagrevanju, zalagao se za klimu, posećivao škole, donirao organe, držao dijetu, smeškao se, pozdravljao i otpozdravljao, čestitao, sanjao, maštao... i zaključih da ja nikad ne bih mogla da budem predsednik. To, bre, pos’o. Hoću reći, čovek je uradio sve što se dalo uraditi sad nam je samo ostalo da ubiramo plodove. Ništa ostalo nije da uradim ja. Nešto veliko i pametno za dobrobit vaskolikog srpskog naroda. Mora da ima nešto samo što ja ne mogu da provalim šta. A moram da smislim, ne daj bože da postanem poznata pa da novinari počnu da jurcaju za mnom, moram da imam pripremljen odgovor. Kad bih postala miss odgovor znam - borila bih se za mir u svetu i protiv gladi, to prosto al’ šta bih kad bih postala predsednik pojma nemam. Juče pročitah nešto kao – Upoznajte zvezde, neke dve. Priznajem, znam da su zvezde, postati zvezda u ovoj zemlji i nije neka fora, skineš gaće i odmah postaneš obožavano biće, da me neko pita šta rade ne umem da objasnim. Rekoše zvezdama da dopune to – Kad bih ja bila predsednik Srbije. Zvezda I – Ukinula bih vize gradjanima, odmah! Zvezda II – Bila bih u koaliciji sa sopstvenim bićem. Buduća zvezda, to jest ja – zblanuta kako se ona toga nije setila! Logično, predsednik je uveo vize on treba i da ih ukine, odmah! Ovo oko koalicija, pa kad već moraš onda najbolje sa samim sobom. Lepo sam razočarana, uvek sam znala da mi nedostaje nešto ono da bih postala zvezda, tako kažu aktuelne zvezde – moraš da imaš nešto ono. Shodno tome nečemu što imaju one imaju i odgovor na prosto pitanje. Ja nemam nešto ono pa nemam ni odgovor. Nikad ništa od mene. Molim za pomoć, dopunite – Kad bih ja bila predsednik Srbije... Ako imate nešto ono. Ako nemate nikom ništa.

Jedan razlog zbog kojeg blogujem i nekoliko zbog kojih to nikako ne bih trebala da radim

Mahlat — Mon, 02 Nov 2009 09:41:42 +0000

Zadnjih dana mi je za oko zapalo nekoliko pisanija koja me prilično zbunjuju. Kad sam počela sa blogovanjem pre skoro tri godine bila sam suočena sa morem tekstova da su blogeri asocijalna, nezadovoljna, iskompleksirana i društveno neprihvaćena bića kojima blogovi služe da sebe predstave onakvima kakvi nisu pa da bi svakome ko bloguje mnogo pametnije bilo da otrči u neku ordinaciju nego da se zaludjuje blogovanjem. Prevazišla. Blogujem, ako se ovo što radim naziva blogovanjem. Svaki moj tekst je iniciran nekom pojavom. Prilično pišem o seksu pa čitajući okolo shvatih da o tome pišem jer to dobro ’’prodaje’’ moj blog. Ala sam pametna! Usput malo objašnjenje oko tog pisanja – imam više tekstova o društveno političkoj situaciji nego o seksu samo što ovo drugo izaziva više pažnje i komentara. Pre neki dan sam sebi dozvolila da se iznerviram oko komentara koji sam dobila, da ponovo ne objašnjavam zbog čega, ali recimo ovako – svaki moj tekst o seksu je samo pobuna protiv bombardovanja seksualnim temama kao da je to jedina svrha življenja. I prilično je ironičan. Ko to nije uspeo da shvati mnogo mi ga je žao. Ako neko, negde, uspe da pronadje da sam bilo šta napisala o svom seksualnom životu vodim ga na ručak - Provedite dan sa Mahlat, tako nešto. Što se komentara tiče, davno ide ona priča kako nisu bitni što me užasava. Bitni su. Samo postoji problem, lako je zezati se na raznorazne teme a teško dobiti komentar na neke ozbiljne teme, nekoga to ne interesuje uspeo da se izdigne iz svakodnevnog života, neko ne bi da se zamera i slično. Ono što me iritira i na mom blogu a i na ostalim je neka vrsta sektaškog komentarisanja. Ako svi mislimo isto to je super ako ne bolje da se ne oglašavamo. Sramotno i ne vidim mu svrhu. To je valjda da ne bi došlo do onog zameranja jer zameriti se u blogosferi je ravno blogosamoubistvu. I tako ja pročitam kako sam sto posto u pravu a onda na drugom mestu pročitam kako je onaj ko mi je rekao da sam u pravu onome ko je napisao potpuno suprotno od mene, na istu temu, i njemu rekao da je u pravu. Pa mi se malo smuči. Ja obično iznesem stav koji je meni pravi ali nije normalno da uvek budem u pravu, da o svemu mislim ispravno, počnem da se samozavaravam da sam genijalno biće sa kojim se svi slažu. Niti sam uvek u pravu, od genijalnosti sam daleko a potpuno sam svesna toga da se retko nadju dva potpuno saglasna mišljenja. To uopšte nije normalno. Nego, razlog zbog kojeg blogujem. Nemam baš precizno objašnjenje, otprilike volim da pišem, dok pišem niko me ne prekida pa kažem šta hoću a ne pitam se šta sam htela kao u većini razgovora, obračunavam se sa svojim ’’demonima’’, sve tako neki prosti razlozi skupljeni u jedan – nemam pojma, može mi se. Imam mogućnost. Možda mogu da obrazložim zašto se ne bavim prostitucijom a imala sam mogućnosti al’ zašto blogujem ne mogu. Toliko o razlozima ’’za’’. Neubedljivo. Onih razloga zbog čega ne treba da blogujem je mnogo više. Blog mi nije stručan, nikad neću postati NEKO u blogosferi. Blog mi ne donosi profit. Zamlaćujem se. Moj bračni, društveni i ini životi trpe. Nisam izmislila toplu vodu. Zamišljam da sam neko a u stvari sam niko i ništa. Nisam faca u blogosferi. Nisam uticajna. Danima mi se vrzma po glavi da bi baš bio super da se neuticajni i nestručni povuku pa da ostanu samo uticajni i stručni. Problem je samo što ja ovako tupava ne kapiram na koga će uticati uticajni ako nema neuticajnih. Ovo neka vas ne uzbudjuje, ja ništa ne znam o tim online pravilima, stručnosti i slično, ja ovo samo onako narodski, prosto. Ali, prosto je zadivljujuče da uglavnom neka treća strana odredjuje stručne i nestručne, neko sebe proglasi blogopolicajcem merodavnim da klasifikuje i sugeriše ko treba a ko ne treba da bloguje i kako to treba raditi. Dakle, tamo negde pročitam da tamo neki blogeri medju kojima i ja pišu o nekim temama, pa se tamo neko čudi i iščudjava, čemu, bre, to, ne utiče na prodaju, na manje gladi u svetu, na očuvanje glečera a naročito na podizanje svesti. I iskreno da vam kažem potpuno pobesnim, još se nikada nisam zapitala a najmanje pisala o tome zašto neko o nečemu piše a ne o onome što mene interesuje a ponajmanje šta taj traži medju blogerima. I nikako nikome ne namećem temu o kojoj će pisati obaveštavajući ga da ono o čemu već piše nije baš u redu. Vredja. Sve se nešto osećam krivom što ovaj svoj blog nisam tako usmerila pa da iz njega ima šta da se nauči. I sve mi nešto neprijatno što zauzimam ograničen internet prostor. Ili napišem nešto a tamo nekome se digla kosa na glavi jer, zaboga, nije to od mene očekivao. Šta bilo ko ima da očekuje od mene nije mi jasno. Ili ja od bilo koga. Konzumiram ono što je posluženo i to je to. Najgluplji komentar koji sam pročitala o blogovanju je – Bloguje, pravi se da je neko i nešto a nema žutu banku u džepu! Htedoh da prokomentarišem al’ otrčah da proverim koliko banki imam u džepu i zaboravih. Što se blogovanja tiče sve je apsolutno isto kao i u životu – blogosfera je uglavnom odraz društva, nema tu mnogo pametovanja. Negde imate nivo, negde nemate, ima laži, ima prevare, ima nerazumljivih stvari, vrlo jasnih, za svakoga po nešto. Ali nekako svuda, na svakom blogu, bio on stručan ili se bavio sasvim prizemnim stvarima kao ja proviruje ona petparačka Srbija željna da unizi, proglasi nemerodavnim i bezvrednim. Mojoj ćerki na fakultetu mesecima sugerišu da treba da čita samo NIN i Politiku kao najozbiljnije novine u Srbiji i da je sve ostalo tabloidna štampa koja nije vredna čitanja sa čim se ja uopšte ne slažem, da bi izgradila mišljenje mora da se dohvati i tabloidne štampe, da uporedi, izvaga, proceni. Ne znam koliko komentara sam pročitala – Ne gledam Velikog brata, nikad nisam gledao, to mi se gadi. Ja fascinirana. Gadi se i meni ali sam odgledala, gvirnem i sad, kako da znam da mi se gadi ako nisam gledala. Teško da će mi se gaditi samo zato što sam pročitala par komentara o tome ili mi je neko rekao da treba da mi se gadi. Sve me ovo podseća na hijerarhiju u običnoj srpskoj firmi gde mora da se zna ko kosi a ko vodu nosi, od koga treba zentati a koga voditi kao nekoga bez koga se može. Svi nekako zaboravljaju da svaka, i najmanja, firma mora, pored rukovodećeg lica, da ima i kafe kuvaricu. Pa ja ću se zadovoljiti svojim statusom kafe kuvarice u blogosferi, kuvaću tu kafu, kome je ukusna neka je popije, kome nije neka je prospe pa neka skuva sam sebi. Ne pljujem u kafu, da se zna.

Moja Srbija, još nebrendirana zemlja

Mahlat — Mon, 02 Nov 2009 19:15:20 +0000

U stvari beogradski pašaluk. Malo, malo pa naletim na kolaž fotografija pod nazivom ’’Moja Srbija’’, ’’Srbija danas’’, ’’Volimo Srbiju’’, ’’Nacionalna geografija’’, tako nešto. Da l’ tu moju Srbiju žele da prezentuju meni ili nekome ko o mojoj Srbiji ne zna nešto posebno pa treba da nauči i zaljubi se u nju još nisam provalila. Meni već dosadilo a pretpostavljam i onome ko je rešio da poseti moju Srbiju pa se malo obaveštava putem fotografija, nema varijacija na temu, sve jedno te isto. Svaki kolaž ima – sliku na kojoj neko drži dete od dve, dve i po godine da zapali sveću što živima što mrtvima; sliku nekog monaha kako kuva neko posno jelo u ’Metalac’ šerpama; sliku slavskog kolača u gro planu; sliku mladih, nasmejanih, ljudi u narodnim nošnjama slikanih tokom neke seoske ili gradske litije, uglavnom gradske; Hram Svetog Save u zimskoj idili, u gro planu Karadjordjeva stopala; Dunav u predvečerje; lomljenje božićne česnice što uglavnom liči na stampedo; trubači oko stola za kojim sedi neutvrdjen broj ljudi od kojih svako tera svoju modu, beznačajnu za fotografiju pa tako jednom od njih na majici piše ’I love NY’ a drugom na kačketu to isto, treći, četvrti i ostali imaju varijacije na temu ’I am...’; neutvrdjen broj ruku u krupnom planu koje pokazuju tri prsta, fotografija može biti sa fudbalske utakmice, koncerta, protestne šetnje, šetnje podrške, istorijske pobede, istorijskog poraza, svejedno je; baka od jedno sto godina kako kunja na jutarnjem suncu, gde kunja niko živi ne zna pošto je na fotografiji samo baka, zabradjena po redu i pravilima. Sve što možeš da zaključiš je da je Srbija centar Beograda i malo širi centar. Da stari mirno spavaju a da nam deca služe za pravoslavnu manipulaciju. Još ako sliku prati tekst o tradicionalnom postu ’ladno mogu da nas optuže da zlostavljamo decu koja još nisu sigurna kako se zovu. Al’ pošto mi uvek imamo odgovor, odgovorili bismo kako su deca zadojena pravoslavljem i da imaju taj pravoslavni gen pa da im ne smeta, pa čitava patetična priča o duhu pravoslavlja koji ekstra razumeju deca od dve godine. Tri hit fotografije koje su me oborile s nogu – dečiji karneval, propratni tekst nešto kao - Deca Srbije pozdravljaju proleće, na slici devojčica sa venecijanskom maskom. Nebitno za proleće u Srbiji; hor onih baka iz staračkog doma koje često gostuju na televiziji, svaka im čast na životnosti. Očekuješ opet tekst o tome kako Srbija vodi računa o starima kad ono nije – ta fotografija u kolažu – Ovo je moja Srbija, objašnjava strancima da su one pevale na otvaranju Skadarske ulice, ’’poznate po kaldrmi, boemima i starogradskoj muzici’’, ne vide se ni kaldrma, ni boemi al’ stranci valjda znaju da zamisle Skadarsku ulicu, nešto slično kao kad je Nušić išao u školu pa morao da zamišlja more i na tom moru ladju a ni jedno ni drugo nije nikada video; orkestar, od violine preko flaute do klavira. Sa dirigentom ispred i operskom divom. Ja, normalno, a valjda i stranci, očekujem da je to orkestar Beogradske filharmonije, kad ispod pročitam – Gostovanje Bečke opere u Sava centru. Al’ to je moja Srbija. Nit’ jadna zna šta je, nit’ gde je, nit’ čija je, nit’ šta hoće o sebi da kaže, ništa. Odlučiće komisija. Kad odredi prioritete za brendiranje. To može da bude bilo čiji orkestar, bilo čija maska, bilo koja šerpa, bilo koja majica, kad nemamo svoje imamo tudje, šta fali. Kako god obrneš brendiraće se Beograd. Ostali delovi Srbije nemaju ništa za pokazivanje.

Odelo ne čini čoveka

Mahlat — Tue, 03 Nov 2009 08:11:55 +0000

I ne čini ga. Čovek se ionako rađa go. Bebama se od rodjenja nameće moda sa propratnim detaljima, oduševim se kad god vidim kako su devojčici od par meseci ono malo svilene kose koju ima uvezali gumicom na vr’ glave da joj dodaju na bebećem šarmu. Dečake će uvući u sinetičke majice na kojima piše da je mnogo jak, pa malo jači, da mu dodaju na muškosti. Kasnije će mu objasniti da je muško pošto toga u par meseci još uvek nije svestan. To da odelo ne čini čoveka se obično saznaje u pubertetu kad krene modno izvoljevanje i kukanje ’’svi imaju samo ja nemam’’. Tad saznaš da odelo ne čini čoveka i nekako počneš ispod oka da posmatraš one koji imaju ono što ti nemaš, kako su jadni u tom pokušaju da od sebe naprave ljude. Sve to savetodavac potkrepi sa - šta mu vredi što je to obukao kad ima klempave uši, veliki nos, krive noge, kratke ruke, vidi ti kak’i si mi lep.Onaj što nema počne da veruje da čoveka čini lepota a još više počne da veruje da su ga stvorili idealnog a od tad svakoga ko je obukao ono što on nema skenira i pokušava da mu nadje fizičke mane. Uvek se oseća višim bićem kad god sretne nekoga ko je po njegovim merilima dobro obučen. Kad god se pojavi neko ko je nešto uspeo pa je još i pristojno obučen a onaj koji je vaspitan na tome da odelo ne čini čoveka načuje da je neko prokomentarisao – vidi kako lepo izgleda, znaš on je... ovaj prokomentariše da mu ništa ne vredi ni što je uspešan, ni što je lep, jer odelo ne čini čoveka. Tako počne da širi famu da su uspešni i lepi ljudi ispod odela neka neidentifikovana masa, ljudi svakako nisu. On je nekako uvek iznad, uvek bolji čovek iako u četrdesetak ne radi ništa već samo procenjuje ko je čovek a ko ne. U Srbiji se svaka narodna otrgla kontroli i više ne služi kao savetodavna nego kao ponižavajuća, običan instrument da se pokaže kako su drugi uvek mnogo niži i bezvredni. Šta god da urade. Ovakvi koji ponižavaju čitavog života pate što ’’ne jaše konja onaj kom je sudjeno nego onaj ko ima’’. Odelo zaista ne čini čoveka. Čini ga pristojnom osobom. Ali onaj ko je pristojno obučen mora čitavog života da se dokazuje da je usput i čovek. Onima koji znaju da odelo ne čini čoveka, koji nemaju konja, kojima je deda bio oficir u kraljevoj vojsci, koji se pozivaju na neke ljude koji su im dali pedigre. Čudom ne mogu da se načude otkud hrabrost nekome da bude uspešan i pristojno obučen kad se ne zna ni ko mu je deda, ni kako je stigao tu gde je stigao, ni otkud mu pravo da radi na sebi. Samo se pristojno obukao i misli da je čovek.

U susret petom novembru

Mahlat — Tue, 03 Nov 2009 13:43:50 +0000

Prošle godine sam mislila da je u pitanju neka snežno vremenska zavera protiv mene jer svakog petog novembra mora ona jedna pahulja da padne samo za mene. Evo ga ove godine malo ranije, nemate pojma kako se osećam toplo. I plačljivo. Onako. Samo sam plačljiva. Toliko toga se promenilo a neko više nije sa mnom. Sva sam se danas pomešala... Imam utisak da će nešto po sred grudi da se otvori. Volim sneg. Onaj peti novembar...

Da dignem sve četiri u vis

Mahlat — Wed, 04 Nov 2009 07:43:39 +0000

Probudih se jutros pa mi pade na pamet opet ono sa intervjuima – Šta prvo radite kad se probudite – porazmislih i primetih da prvo mislim. Znači naopako. Lepo sam čitala kako drugi ljudi prvo poljube mile i drage, piju kafu, trče, telefoniraju dečku, sve tako nešto pametno rade a ja mislim. Stavila na papir i zalepila za frižider – promeniti redosled jutarnjeg ponašanja. Setih se kako me Dijica podseti pre neki dan kako svi imaju mišljenje kao i dupe. Opet porazmislih – ne pokazujem svima dupe pa ne moram ni mišljenje. Dopisah na frižideru – ne pokazuj svima mišljenje. Pade mi na pamet, koja se ozbiljno zatrčala od rane zore, sveopšta srpska pojava – guranje nosa u tudja posla, tudj život, krevet, tanjir – pokušah to da uporedim sa mišljenjem i ovako još neprobudjenog tela sa mišljenjem koje naveliko radi jutarnju gimnastiku zaključih – guranje nosa prilično remeti život što nosiocu nosa što onih koje je omirisao i da mišljenje može da ima funkciju nosa samo ako ga pravilno ne usmeriš, to jest, ako ga ne obučeš lepo pre nego što ga pustiš da izadje napolje i pokaže se. Opet dopisah – našminkaj mišljenje pre nego što ga pustiš medju ljude. I onda sam rešila da porazmislim o čemu sve mislim. Umal’ ne padoh sa stolice šta sve pronadjoh u glavi. Pokušah da mantram – aj’ polako, aj’ lagano, ma jok, vidim ličim na onog mučenika što ima ambiciju da poboden do kolena u vodu golim rukama uhvati pastrmku – taman misli uhvatio jednu ona se izmigolji pa uleti druga i tako dok potok ne presuši. Dopisah – pokušaj misli da spakuješ svaku u svoju pregradu pa otvaraj redom. I onda mi na mišljenje pade Scarlett O'Hara, žena lepo gurala kroz život i sve misli ostavljala za sutra. Pametna. Ko je još uspeo da zaspi dok misli. A i da živi. Kako da misliš i da živiš, dok smisliš ode život. Dopisah – gledaj od čega se živi, od razmišljanja se još niko ovajdio nije. E, ali pade mi na pamet tragična misao – dok ja pravim raspored mišljenja – kad ću, šta ću i koliko ću, na to isto mišljenje koje hoću da sredim, mi sve vreme i u medjuvremenu padaju grip, kurs eura, neuhapšeni Mladić, sporazumi, Beli šengen, budžet, Papa, predsednik, rod pšenice, izbori, ljubimac koji priča sa nekim u snu, dogovori, odgovori, krediti, koridori, blogovanje… vidim teško će biti sa tim sredjivanjem, misli su mi iste kao prosečan dnevni časopis. Ja bih najvolela da mogu da ne mislim pa da dignem sve četiri u vis, odbijam kolutove dima kroz sneni pogled, foliram da mislim, i uživam. Al’ ne umem. Moje mišljenje ima svoj poseban život, ja bih jedno ono vuče na drugu stranu, kako god pokušavam da ga zauzdam ono nadje svoj put i izmigolji se. Svako vodi svoju politiku. Neusaglašenu. Nešto slično kao muškarac i polni organ mu. Svako ima svoj pravac, retko kad su usaglašeni pa žive lepo i srećno do kraja života. I uglavnom misle da su se sporazumeli. Dopisah na frižideru – misli, brate, šta ćeš kad moraš. I na kraju, uteših sebe da sam nekako u svom tom haosu sačinjenom od raznoraznih mišljenja uspela da se pozabavim time što ga guram uvek i svuda kad me niko ništa ne pita i koji će mi to djavo u životu što znači da ja svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem! Prošetah do frižidera da pročitam još jednom ono uputstvo za dizanje sve četiri u vis i gledanje u ono od čega se živi al’ pošto sam zapisivala u crticama tamo piše – umij se, ne $%&&“# čim otvoriš oči dupe ne trči pred rudu veliko spremanje Scarlett O'Hara jebi ga… Nadam se da ću popodne, kad ga ponovo pogledam, znati šta sam htela sebi da kažem. ($%&&“# - najverovatnije da sam napisala – seri – al’ nisam sigurna)

Upravljajte spermatozoidima

Mahlat — Wed, 04 Nov 2009 15:39:06 +0000

Kao da su trkački konji. Pa koji pre stigne. Usput možete i da se kladite. Sam ja rekla beše da će mi kad budem umirala biti strašno žao što toliko toga nisam uspela da saznam i naučim. A s druge strane će mi biti žao mene šta sam sve pročitala i saznala, što namerno, što slučajno. Da l’ onaj gore zna šta je ovde dole napravio živo me interesuje. Opet znanstvena nauka došla do epohalnog otkrića a naši prepisali pa nam servirali da malo napredujemo. Vekovi su trebali da prodju da prestane da važi ono da je žena kriva za bračni sterilitet, da je uvek, bespogorovno ’’greška’’ u njoj i da pol deteta zavisi od žene. Još uvek postoje sredine gde žene strahovito trpe zbog toga. Žensko dete je vazda bilo problem u kući – sačuvati ga neoštećeno do godina za udaju pa uvaliti nekom drugom. Konstantna opasnost da će obrukati familiju. Naročito časnog i poštenog oca. Muško je vazda služilo da nastavi plemenitu lozu i produži časno prezime. A dotle da prevrne šta u’vati. Što nije u’vatio da slaže da jeste. Muškarac kome nikako nije zapadao naslednik bio je obično izvrgnut podsmehu celog sela i vodio se kao seoski šonja koji je celoj porodici a naročito ženi i ženskoj deci zagorčavao život koliko god je mogao. Još uvek postoje porodice koje će ’’terati do muškog’’, obraz da im osvetla. Da im se nadje u starosti, da staramajku vodi kod lekara a sa starim babom da divani ispod šljive. Nego, ko nije znao a valjda uvek ima takvih, pol detata zavisi od X ili Y hromozoma i od toga koji je spermatozoid brži, onaj koji nosi X ili onaj drugi. Kad dodje do začeća gotova stvar. Može samo da se razočara kad mu saopšte da će dobiti devojčicu ako mu je baš zapelo da dobije sina i da počne da mrzi lekara i ultrazvučni aparat. Mogao je još malo da se nada. A da se ne bi razočarao tu je nauka. Da mu objasni šta i kako. Ukoliko želite dečaka - Ne ustajte nakon seksualnog odnosa nego lezite i maštajte kako će imati oči na tatu a pamet na vas; Vodite ljubav u stojećem položaju i maštajte kako će vaš sin biti atletičar ili rekorder na sto metara. Kako ćete da ne ustanete posle seksualnog odnosa dok vodite ljubav u stojećem položaju nije mi jasno al’ snadjite se; Potrudite se da vaš muškarac uživa što više, setite se da je sramotno da uživate i vi, svrstava vas medju žene lakog morala; Vodite ljubav noću, ionako je sramota da se to radi danju a i mora da se radi; Tokom odnosa okrenite glavu na severnu stranu, vodite računa da vam dupe istovremeno bude okrenuto ka jugu. Ako pomešate bog sveti zna šta ćete roditi; Vodite ljubav kad ste napeti, garant će vam sin biti badža, nabijen agresijom do pucanja. Al’ kad ga rodite videćete koje je to olakšanje, k’o kad Mujo izuje tesnu cipelu. Ukoliko želite devojčicu - Vodite ljubav tako da budete „gore”, to čisto da se zna ko je gazda u kući čemu i ćerku treba da učite; Potrudite se da doživite orgazam pre muškarca, opomenite ga da pravi ljubavnik prvo gleda da mu partnerka bude zadovoljena, prevari li se ustanite uvredjeno; Inicirajte seksualni odnos, sva je tajna u tome ko će ga inicirati; Vodite ljubav kada je mesec pun, dobro bi bilo i da bajete nešto tipa – Pun Meseče, ne ugledao belog danka…; Vodite ljubav po podne, po podne nema ni punog ni mladog meseca možete da ga nacrtate na zidu. Budite opušteni za vreme seksa, ako uopšte možete da se opustite vodeći računa o pravilima. Nek vam je sa srećom. Ako želite dečaka uputno je da što češće vodite ljubav. Ako želite devojčicu ne preterujte da bi vam ćerka isto sutra bila smerna. Ako vam uspe javite. Živo me interesuje hoćete li biti uspešni u upravljanju spermatozoidima. Uputstvo sam prepisala odavde, najbolje bi bilo da ga sami detaljno proučite, ja sam malo postala nervozna, još uvek ne mogu da odlučim šta bih više volela, da pobedi X ili Y hromozom… I sve nešto razmišljam šta bi ispalo kad bih vodila ljubav pre podne, napeta, s glavom okrenutom ka istoku, jašući ga i jodlujući istoremeno dok napeto mislim kako sam smirena. Ovo je sve već uspelo u Britaniji, što ne bi i kod nas, kod nas se najlakše primaju ovakve stvari.

Rezervni muž

Mahlat — Thu, 05 Nov 2009 11:21:28 +0000

Ustaneš ujutru sve pevajući - život je lep, boli me uvo za sve, skuvaš kaficu, sedneš ispred monitora i zaključiš da je u toku noći preminuo. Udahneš duboko, i dalje mrtav. Brojiš do deset, ma mrtav. Veštačko disanje ne umeš da mu daš, žensko si. Probudiš muža ljubimca usnulog snom pravednika, posle tebe, i počneš da ga preslišavaš šta je radio, kojim je otrovima trovao monitor. Tako mi je počeo ovaj dan. Ljubimac skočio, odma' upao u depresiju šta će kukavan, danas mu počeo raspust a igračka se pokvarila. Razbesne me i on. Muvasmo monitor, okretasmo ga naopako, osluškivasmo ga, uključivasmo ga, isključivasmo, streljasmo jedno drugog, vidim ja gotovo, ljubimac pravi plan na kojoj pijaci brzinski da me zameni za monitor. Ljubimac neće kafu, neće doručak, neće mene, 'oće monitor. Razradio čitav horor film gde će ga, koliko će to da traje i šta će - samo u mene da gleda na neodredjeno vreme. Počeh ja da mu obećavam neku zabavu i ispunjenje najskrivenijih prljavih snova, ma jok, nisam mu interesantna, tu sam mu na dohvat ruke, monitor mu otkazao ljubav, tu strasti više rade. I tako ja počnem da arlaučem i na njega i na monitor i na brak. Na sve. Ljubimac trepne okicama, najnevinije što ume i kaže - Ljutiš se na svog jedinog muža. Ja se, jadna, odmah odljutih, šta ću kad nevino trepće i kad mi jeste jedini muž. Ponovismo ono duboko disanje i brojanje do beskonačno, ljubimac se rasani i očas posla zaključi da je problem najverovatnije u napajanju. Napoji monitor i on prodisa. Ja ostadoh da se čudim kako napajanje bolje funkcioniše kad gajtan obrneš naopako, koja je to tajna, i ne dodjoh ni do kakvog epohalnog zaključka. Ali, vozeći se od Banjice do Terazija i smirujući živce zaključih da je strašno glupo ljutiti se na jedinog muža kojeg imaš. Al' da povremeno moraš da se ljutiš da život ne bi postao monoton, pa smislih da bi mnogo lepo bilo da imam još jednog muža. Za ljutnju, dranje, isterivanje iz kuće, danas nema ručka, nema seksa, za sve ono što jesam kad proradi veštica u meni. I tako, ja sad okajavam grehe i smirujem živce a ljubimac kod kuće vodi ljubav s monitorom. I razmišljam da l' sad vredi da malo dubim na glavi, mislim, zbunilo me to s tim naopakim napajanjem, ako to može da uspe kod monitora mora da može i kod mene. Dubim malo i vratim se kući osvežena.

Zašto Srbija ne može da krene dalje

Mahlat — Fri, 06 Nov 2009 08:57:51 +0000

Iako tranzitira, iako se kreće, iako mora napred, iako ne sme odustati, iako je ništa neće sprečiti, iako zna svoje prioritete, iako želi dalje po cenu svega. Danima razmišljam o ovome i dodjoh do onoga što već znam – zato što nije sebe identifikovala. Kako onda može imati ’’cenu’’, ceniti to što ima, proceniti šta da ponudi. Od svega, u Srbiji se godinama unazad gaji epski duh – Neka bude što biti ne može – najverovatnije sa željom da se nastavi u – Mili Bože, čuda velikoga. Današnja Srbija pati od nekoliko sindroma. Sindrom patriotizma - velika je razlika izmedju patriotizma i uzvikivanja patriotskih parola, nije patriota onaj ko je najglasniji, i nikako nije patriota onaj ko se ponaša kao neodgovoran roditelj pa neprekidno uzvikuje – šta ću, greši, al’ moja je. Patriota je u Srbiji postala podrugljiva reč. Sindrom nacionalizma – iščupani iz jugoslovenstva koje je, nažalost, srpstvo kao osećanje smatralo krivičnim delom, oslobodjeni toga da je kažnjivo potencirati pripadnost, Srbi su postali potcenjivački narod sklon nacionalnom primitivizmu koji sebe pokušava da uzdigne do mitološkog mesta približnog starogrčkim bogovima, uzdižu sebe potcenjujući sve ostale. Sindrom – Srbi narod najstariji. Odakle god da smo stigli uspeh nam je što smo uopšte stigli i volimo da verujemo da smo stigli prvi. Sad sedimo tu gde smo i gledamo kako drugi prolaze i odlaze dalje. Ko sedi imunitet mu je prilično oslabljen i podložan raznim virusima. Snidrom istorije – na početku 21. veka Srbi, narod sa bogatom istorijom, ali narod koji pati od zaboravljanja, prekrajanja, preskakanja, ima nekoliko istorijskih ’’momenata’’ – Boj na Kosovu, II svetski rat, Tita, Miloševića, bombardovanje ’99 godine, i 5. oktobar. Izmedju ništa. Ili bar ono što nije vredno pomena jer ne pruža neko validno opravdanje za ono gde smo sad. Sindrom stida koji je direktna posledica neshvatanja toga da se istorija ne može prekrojiti a koji dovodi do rušenja spomenika, seljenja spomenika, sklanjanja spomenika – e, ovo više nije moderno, ovo je 21. vek. Kako god, kome god, iz kog god vremena – spomenici služe da ne zaboravimo kakvi smo bili, u koga smo ili šta verovali, rešeći ih ne pokazujemo da smo postali bolji i pametniji. Sindrom idola – Srbi moraju, u svakom trenutku imati nekoga za koga je utvrdjeno da je najveći srpski sin od postanka Srba na ovamo. Isto se menja shodno političkoj situaciji, srazmerno beznadju, neguje se opet fanatično roditeljski – neka je i najogri, naš je. Srbi ne umeju da prate nekoga nikako drugačije sem slepo. Sindrom optuživanja – uvek su nam drugi krivi za propast, obavezno američki predsednik, obavezno Amerika koju nismo uspeli da učinimo proleterskom zemljom, obavezno svi oni koji nas teraju da naučimo korake kola u koje smo se uhvatili. Mi i dalje ne shvatamo da možemo jednog dana postati kolovodja samo ako naučimo korake i istaknemo se kao dobri igrači, uporno hoćemo da igramo ali onako kako smo već naučili – kao na seoskoj svadbi, da trupkamo u mestu podižući prašinu. Sindrom malog deteta – da uvek budemo u nečijoj milosti, da nam krene zahvaljujući tome što nas neko čvrsto drži za ruku, mazi po glavi i štiti nas od gluposti. Da stoji iza nas. Sindrom problema – umesto da shvatimo da imamo društveni problem dozvoljavamo da nam se uporno nameće problem pojedinca što dozvoljava da se ne osećamo krivima. Izabrali smo one koji će nas voditi – nije naš problem to što oni to ne znaju. Ovo se ispoljava u svim sferama života u Srbiji. Sindrom kulture – kultura nije nametanje tudjih pravila življenja, kulture počivaju na različitosti, kultura se ne ogleda samo u pristojnom ponašanju, ono što se u Srbiji nameće kao kulturno je čist falsifikat. Sve ovo pokazuje da oštećene svesti, odnosno nesvesni problema koje smo sami stvorili, nećemo nigde stići i da ono ’’što biti ne može’’ neće ni biti i da najzad treba pogledati u ono što može. Ono što može ima neslućene domete, zašto bismo se bavili onim što ne može. Ovaj post je direktna posledica problema toga da nešto moramo silom da postignemo, silovali smo sve što smo mogli, pokušali smo da iseckamo sve što smo mogli i napravimo novo a nismo uspeli. Hoćemo mnogo na osnovu tudjih iskustava zaboravljajući da nam je potrebna praksa i da su i tudje stvari išle korak po korak a ne preskačući ono što mora da se prodje. Lanac je lanac, ako ga pokidate na nekoliko mesta teško je utvrditi na kom mestu ga prvo treba sastavljati. Da bismo nešto postigli moramo da ga postanemo svesni ko smo, šta smo, šta možemo i šta želimo a ne da gledamo kako neko pokušava da nas podmetne kao kukavica jaje. I da čekamo da se iz toga izlegne ne ono što jeste unutra već ono što smo zamislili. To stvarno ne može.

Mahlat na e-novinama

Mahlat — Sat, 07 Nov 2009 14:49:34 +0000

Mahlat sa e-stava direktno na e-novine Cestitke Rainu sa zeljom da postane veliki kao e-novine. Prigodna pesma ne postoji.

Subota u spavaćici

Mahlat — Sat, 07 Nov 2009 20:03:43 +0000

A lepo mi počeo dan. Mislim, pila sam kafu i ćutala. I molila Boga da me niko ništa ne pita do podne. Uključila televizor. Tamo, koji god program obrneš neki se svadjaju a to kao treba da me zabavi. Ili o gripu. Ili kako će možda da pada kiša a možda i neće. Izmedju neko penuša da ćemo pred Novu godinu, za Božić, da dobijemo nešto il’ da budemo primljeni negde. Proverih kad ono beše slavimo Božić, pre ili posle Nove godine. I onda je neko zazvonio na vrata. Ja u spavaćici. Inače sam tako uvek u spavaćici kad neko zvoni na vrata. Tako neprikladno obučenu intervjuisaše me hoću li izaći na ove ponovljene vanredne izbore u našoj izbornoj jedinici. Rekla – ne pada mi na pamet. Oni rekli da dele poklone. Ja rekla neću ni za poklon. Bez obzira što neću zamoliše me da glasam za neki broj. Taman sam pošla da se oblačim kad opet zvono. Ja opet u spavaćici kažem da neću. Opet mi ponude poklon i kažu mi da zaokružim neki broj iako neću. Onda sam već bila izbezumljena, skuvala još jednu kafu i taman ponudila dupetu stolicu kad neko zazvoni na vrata. Ja opet rekla da neću, tek za njih da neću. Oni isto rekli da zaokružim neki brooj iako neću, a da zauzvrat mogu da dobijem besplatan kardio pregled, ultrazvučni ako sam trudna i da svratim na kafu. Zatvorila vrata i počela majku majčinu, izbore, zemlju, sve što mi je palo na pamet. Zaključila da uopšte ne treba da se oblačim. Kad sam četvrti put otvorila vrata mora da sam ličila na ubicu jer mi onaj dečko odma’ rek’o: Ne tražimo ništa, delimo. I pitamo me jesam li siguran glas. Nisam, bre! K’o što vi niste sigurni u to što govorite. Peti put je neko zvonio, iz neke stranke i tražio ljubimca. Ja rekla da nije tu al’ oni rekli da bi se popeli jer imaju nešto za njega. Ja stajala u hodniku, u spavaćici, čekala da se popnu pa da se popnu i na mene da završimo sa tim lokalnopredizbrnim seksom i niko se nije popeo. E, onda sam se navrat nanos obukla i pošla napolje da preskačem bare u ulici za koju su obećali da će je srediti kad su me prošli put prepadali neobučenu.. U pošti sam čekala letnji dan do podne sa sve onima koji kijaju, kašlju i licitiraju koji grip imaju, od koga su ga dobili i koje će životinjke da im plate životom. I onda je monitor definitivno umro. Pa smo išli da kupujemo neke gajtane, digitalne i analogne za svaki slučaj. Nisu delovali na monitor kao veštačka pluća. Pokušali da priključimo na televizor, on nešto učitavao i nije uspeo da učita. Stavili stari monitor. Pogledam opet TV, svi oni od jutros još na televiziji. I isto pričaju. I isto se svadjaju. I osetim kako ću da pobesnim. I počnem da plačem. Ovo je, bre, nehumano. Majke mi dodje mi da ih tužim za mentalno silovanje. Nego, ispašću ja kriva, pitaće me što se nisam branila. Pa će onda oni mene da tuže za klevetu. I sad sam uzela jedno kalendarče da precrtavam k’o vojnik, onaj što ga zovu koska i što mu je ostalo najdužih nedelju dana do skidanja, ako da Bog da preživim i fizički i mentalno. Još malo pa bi trebalo da se spremam za spavanje. Spavaćicu da obučem – ne smem. Na’vatala sam traume od jutros garant’ će neko da mi zazvoni na vrata. Ostalo mi je samo da čekam da se izaberu da znam ko će ubuduće da me… ono, sa vestima, obećanjima, tranzitiranjima, obećavanjima boljeg života i ostalim.

Seks, droga & Rock and Roll

Mahlat — Sun, 08 Nov 2009 09:24:18 +0000

Ili praćenje situacije U Srbiji je vrlo rasprostranjen fenomen praćenja situacije. Šta god da se dešava obaveste vas da postoji neko zaduženo lice za praćenje situacije. Zaduženi nikada nije istovremeno i odgovorno lice jer je odgovornost nedefinisana kategorija u srpskom društvu a ima status vrućeg krompira. Inače to praćenje situacije se svodi na – pratimo situaciju pa ako situacija krene krenućemo i mi. Dotle nema potrebe. Vi ostali ne paničite. Glupo je, ionako pojma nemate od koga se treba čuvati. I tako sam ja protekle nedelje pratila nekoliko situacija i jedino što sam zaključila, ne u vezi tih situacija nego u vezi onih koji ih prate, je da kad situacija krene ovi što je prate se samo vrte u krug i sudaraju, pojma nemaju kako da obuzdaju situaciju. Njima je mnogo važnije da obuzdaju jedni druge, jebeš situaciju ona ionako ima svoje zakonitosti. U vezi najnovijeg gripa modna sezona jesen/zima 2009/2010 gos’n ministar neće da kaže ni od koga su naručene vakcine ni koliko, a ni koliko to košta. Može mu se da neće. Isto tako mu se može da izda naredbu da ja moram da potpišem da neću da je primim i da moram to isto da uradim ako je primim. Neće da mi kaže al’ hoće da mu budem deo statistike. A voleo bi i da ja preuzmemo odgovornost pa da mi sutra kaže – Ko te, bre, jebe, znala si da je nova moda, mogla si da pretpostaviš da neće da se primi. Na primer, ako mi za godinu dana izrastu rogovi. U vezi istog tog gripa – oni što proizvode maske rade u svim mogućim i nemogućim smenama, štancuju maske udarnički, lepo gledaš kako svojeručno, bez rukavica, pakuju maske u kutije. Sad, možda to ide na neku sterilizaciju u šta čisto sumnjam ali i ako ide u apoteci opet neka svojeručno izvadi masku iz kutije i preda je u ruke novom vlasniku. Te maske koje se proizvode dan- noć inače ne postoje u apotekama. Nema. I još jednom u vezi istog tog gripa – o radu obdaništa i škola odlučivaće ili ministarstvo zdravlja, ili epidemiolozi ili ministar prosvete. Ili svi zajedno što odmah znači da neće odlučiti ništa. O tome da li će poslanici ići na ’’raspust’’ odlučivaće šefovi poslaničkih grupa pošto se oni, jelte, mnogo bolje razumeju u epidemije i vanredne situacije, hoću reći svaki šef poslaničke grupe je neidentifikovanog obrazovanja ali je istovremeno pekar, lekar, apotekar i u zadnje vreme i epidemiolog. Što da idu na raspust oni koji su raspušteni ja ne odgonetnuh. U vezi Belog šengena – čim nas ofarbaju u belo moći ćemo da putujemo. Ali samo kao turisti! A mi taman rešili da putujemo kao Kolumbo, da krenemo da osvajamo svet i pronadjemo ono što još nije pronadjeno pa da krenemo sa naseljavanjem. U vezi tog istog Belog šengena – uče vas da Božić Bata ne postoji al’ da ćete od njega dobiti božićni poklon. U vezi predsednika – pretprošle nedelje je izjavio da Mladić nije u Srbiji jer da jeste on bi ga već u’vatio. Ove je izjavio da će da ga u’vati i da intenzivno traga za njim ovde gde on nije. Šta hoće da poruči Evropskoj uniji nemam pojma al’ meni poručuje – Mahlat, ti i ja smo vodili ljubav iako se nikad nismo sreli, kako se osećaš? Nedojebano, druže predsedniče, kao i do sad. U vezi krize – pre mesec dana onaj rok gitarista što nosi kačket na koncertima da ga niko ne prepozna i ne uvali mu jaje u čelo, objavio da smo prva zemlja u regionu koja je počela da izlazi iz krize u koju je uvučena nepravedno i ničim izazvana. Ovih dana nas obaveštavaju da će sledeća godina da nam bude crnja od ove. Što, bre? U vezi usvajanja – ako do sad niste podlegli europskoj euforiji usvajanja pa niste usvojili ni kucu, ni macu a ni nekog kita, usvojite drvo. Potpišite ugovor sa ’’Telenorom’’, time automatski dobijate drvo i kad god telefonirate vi u stvari negujete svoje stablo koje niste videli, nećete ga videti, ali neko drugi će to raditi umesto vas. Akcija se zove ’’Šuma peva, šuma blista’’. Nastavak ove dečije pesmice je – ’’la-ku-ku-ku-ku-ku-kukuuu’’ al’ to nije u sklopu akcije. Pokažite da vam je proradila svest u vezi očuvanja prirode, to je tako moderno. I najzad, u vezi praćenja životnih situacija a život vam je ovde sigurna stvar za koju se nikako ne vezuje kvalitet već isključivo kvantitet – smo na broju, na broju smo, situacije su tako praćene, godinama unazad, da će pojedini žitelji zemlje Srbije postati pingvini čim nauče da preživljavaju na minus beskonačno, pojedini dabrovi jer će čitave zime graditi brane a pojedini kaktusi koji mogu bez vode danima. Problem je što su dislocirani od Beograda koji ima preča posla i koji se izveštio u praćenju toga kad je čiji predsednik prdnuo da bi istovremeno mogao da prdne i naš da ne ispadne da je skrenuo sa puta integracija. Premijer ne prdi kao što inače ne radi ništa. On samo liči na Pašića. U vezi seksa, ako vam nešto novo padne na pamet, ne priznajte mužu da je vama palo na pamet nego recite da ste pročitali u nekom časopisu, znači palo na pamet nekom drugom, vi fini i pošteni, ne pada vam svašta na pamet, pročitali ste. Odmah prebacite odgovornost na nekog drugog. Pa probajte tu novu pozu jer vam je u ovoj zemlji jedino seks siguran. Od onoga seks, droga & Rock and Roll. Šta su droga & Rock and Roll nećete zaključiti nikada. Koliko god da pratite situaciju.

Kuguar

Mahlat — Mon, 09 Nov 2009 00:11:53 +0000

To je ovo. A to sam i ja. Odma’ sam uvela, opadoše mi sve latice u trenutku. A ovo sam valjda dok sam bila još neudata. Kuguar na čeki. Čekala pa dočekala. Krava nevidjena, ukrala jednog mladog nekoj kojoj je sudjen, umešala se u tudju sudbinu.Stid da me bude. To u vezi teme – ima li ljubav godine. Ja mislila da nema kad ono ima. Danas smo moju muž ljubimac, jedini koga imam i na koga ne smem da se ljutim pričali očima o nečemu, nevažno o čemu, ali pričali smo očima jer nismo bili sami. Kasnije to i ne pomenusmo, šta ima da pominjemo kad već ’’rekosmo’’ šta smo imali. To se valjda zove razumevanje. A to valjda ne bi trebalo da postoji izmedju nas jer smo generacijski različiti, logično bi bilo da ne razumem ja njega a da on mene još manje razume jer sam ja već prošla ono što njega tek čeka. Tako nekako. I logično je da ja kao starija uopšte ne budem zanimljiva svom mužu. U stvari, logično je da moje dupe ne može da ima cenu kao dupe neke koja je mladja od mene. I onda je logično da je moj muž idiot. Da usput pati i od Edipovog kompleksa. Ma, kako god, da je lud što je izabrao mene. A onda je najlogičnije da se zajednički život sastoji od suvog seksa, mislim ako je stvar u mladosti dupeta. Ono da pričamo, razumemo se, uživamo jedno sa drugim, to baš i nije normalno a i nemamo neku korist od toga. Već sam bila suočena sa tim da neka žena koja sedi za stolom pored mene a koja je sve radila po redu i pravilima glasno, da je čujem, izgovori – Vidi, kako je nije sramota, koliko je starija od njega!. Onda me ljubimac tera da brojim pa ja krenem sa tim brojanjem i negde kod tri mi pukne film pa se okrenem i kažem šta imam o zabadanju nosa u tudj život i tudja posla. Najljubaznije i najotrovnije što umem. I više ne brojim, odma im se mile majke naredjam kad god im je bitno šta smo nas dvoje a mi pritom kupujemo cipele ili hleb, nevažno. I tako, suočavam se sa raznoraznim situacijama u kojima sam ja trn u oku iako ne želim da budem, iako te oči nemaju ništa sa mnom a ni ja sa njima. Skoro nam je u kuću uleteo neki što nudi, prodaje, i kao i svaki sektaški naučen prodavac glupo se udvarao, njih to tamo tako nauče, da ulete kod nekoga, uzmu mu porodičnu anamnezu pa na osnovu postavljene dijagnoze počnu da ga obradjuju da kupi nešto glupo a skupo. Pitao me odma’ je l' mi ljubimac sin. Ja odma’ rekla da nije al’ da može da ga posmatra kako god mu je volja. Onda on onako sludjen rekao – Jao, svaka vam čast, super vam izgleda muž. Čestita mi kao da sam ga rodila! Ja pobesnela. I pitala ga je l’ gay. Ljubimac umal’ nije umro od smeha a ovaj nije odgovorio. Najverovatnije da nije gay al’ je glup i nepripremljen za nepredvidjene situacije u koje uleće glupavo se udvarajući potencijalnim klijentima. Pročitah danas ovaj tekst u kome saznadoh da sam pored toga što sam opasna matorka, glupača koja nema pojma da će je muž zajebati čim ugleda mladje dupe, zanešena ovca i sve tako nešto i kuguar. Još izvesno vreme ću seksulano da ga zlostavljam pa ću da ga rastrgem i pojedem. I pored svega ovo: ’’ Stav 11, član 13 (bračna pravila SPC) Da bi se obavilo crkveno venčanje u slučaju kada je mladoženja od mlade stariji više od 15 godina ili mlada od mladoženje više od tri godine, potrebno je da nadležni episkop u eparhiji u kojoj se obavlja venčanje ukloni ovu bračnu smetnju, objašnjava protojerej mr Velibor Džomić.’’ I sad, ljubimac i ja nismo venčani u crkvi. Nije nam nešto ni palo na pamet. Al’ da smo hteli il’ bi nedležni episkop pao u nesvest, il’ bi sevnula neka munja i spržila me, il’ bi se crkva srušila. I znam na šta se odnosi ovo da ‘’ukloni ovu bračnu smetnju’’ al’ mogu malo da budem i glupa pa da odem i priupitam kako misli da ukloni i šta će da ukloni. Šta je ovom društvu i crkvi smetnja u mom braku? I da l’ će meni život da bude bolji ako mi ga on blagoslovi il’ mogu da teram i ovako? Možda bi ovu bračnu smetnju uklonio tako što bi mi rekao - Ne možeš da se udaš za njega al' možeš da ga usvojiš, baš bi bilo lepo! Od svega me nervira samo jedna stvar – ko je onaj ko odredjuje za šta sam ja matora, šta sam prerasla i šta mi ne priliči kad sam se ja raspustila koliko juče. I ako moram lepo da se ponašam svuda i u svačijem društvu zašto moram da živim po tudjim pravilima? I da se udajem za onog ko mi priliči a ne onog ko me usrećuje? To što ja nisam Madona ili neka globalno poznata me svrstava u žene kojima ne priliči. To da ja budem Madona u sopstvenom životu, ne ide. Marinko Madžgalj je glumac a moj ljubimac je kreten. I Ešton Kučer je glumac a ljubimac opet kreten. Kad god nas neko ugleda. Ja – kuguar! Sad ću malo seksualno da ga iskorišćavam pa ću, kako rekoh, da ga rastrgnem i pojedem. Natenane. Inače, ako neko ko okolo ostavlja komentare kako je to bolesno, kako brakovi starija žena – mladji muškarac ne mogu da uspeju, kako se tu krije neka velika zavera protiv njegovog ispravnog mišljenja i njegovog života, slučajno ovde dole ostavi komentar da uživam, gledam svoja posla i budem srećna sa milim mi ljubimcem, kako ljubav nema veze sa godinama i obratno, bolje da se uzdrži jer ću slatko da ga namažem od glave do pete bloga mu. To zato što me nervira blogouvlačenje na istu, bilo koju temu, već pominjah, nekome kad je crno da je u pravu i nekom drugom kad za isto to kaže da je belo – da je u pravu. O jednoj stvari se može imati samo jedno mišljenje. Kakvo god.

Malo prisećanje na dvadesetogodišnjicu rušenja Berlinskog zida

Mahlat — Mon, 09 Nov 2009 08:11:11 +0000

Na ''Pesmi evrovizije'' 1989. godine pobedila je Jugoslavija. Godinu dana posle, 1990 godine, godine Toto Cotugno je pobedio na ’’Pesmi Evrovizije'' u Zagrebu pesmom ’’Insieme’’ (’’Zajedno’’) ili popularno United Europe. Sledeći naš izbor za pesmu Evrovizije održan je 1991 godine, 9. marta kad je pobedila Bebi Dol pesmom ’’Brazil’’ istog dana kad su u Beogradu bile demonstracije i to je bio poslednji JRT program u kome su učestvovale sve bivše članice Jugoslavije. Ostalo je istorija. Evropa se ujedinila. Mi smo se razjedinili... Umrla je ona zemlja, rodjena 29.11 1943. godine u Jajcu, kao komunisticka zemlja. Porodjaju prisustvovali drugovi partizani i drugarice partizanke na čelu sa drugom Titom, svojim junačkim sinom. Rodjena u crvenoj krvci svih naroda i narodnosti. Bila je nesvrstana al’ zavisna. Činilo je šest republika i dve autonomne pokrajine. Rasla je od bratstva, jedinstva i kredita. Stanovništvo su činili pioniri, radnici, seljaci i poštena inteligencija. Pioniri, radnici i seljaci pevali iste pesme, poštena inteligencija samo otvarala usta. Imala želju da bude veća nego što jeste pa su radnici i seljaci sa istoka uzvikivali ’’Trst je naš’’ a pojma nisu imali ni gde je ni čiji je. U toku svog plodonosnog života ponosno je uzviknula nekoliko puta istorijsko ’’NE’’, što istoku, što zapadu. Živela kao da će uvek biti mir i kao da će sutra biti rat. Jednim okom spavala a drugim bila budna. 1990. godine počela da poboljeva i posle dve godine bolesti je konačno umrla. Na rukama onog istog naroda i i onih istih narodnosti. Nek’ smo joj laki.

Jeb’o te monitor datejebomonitorpostoputa!

Mahlat — Tue, 10 Nov 2009 07:32:57 +0000

Crko taj monitor pre neki dan. Skup k’o za oči, još u garanciji. Radnja u kojoj smo ga kupil , sa sve kompjuterom i pratećom opremom i platili ga k’o bolji polovan auto, zatvorena. Nema. Al’ ima ovlašćeni servis. Bogu iza ledja pa još malo dalje. Pa levo i tri koraka unazad. Krenuli juče nadrndani ljubimac i ja još nadrndanija da ga nosimo u taj servis bolnicu. Mene poveo da dižem galamu.Ulicu da pronadjemo – nikako. Da na’vataš nekoga na Novom Beogradu da ga pitaš gde je – nema šanse, široke one ulice, jedino na kola da naskačemo. Nadjosmo je, seče neki bulevar, nemamo pojma da l’ levo il’ desno i krenemo levo. Nigde jedne table da pročitaš neki broj da se orijentišeš. Naletesmo na jedan zamak, pitasmo koji je broj, jedno 300 dalje od onog koji nam treba i to na suprotnoj strani. Tu sam se posvadjala prvi put – gde je bre tabla? Ima kaže. Ja nema, on ima, nema, ima dok se on ne seti da je vetar oduv’o tablu ono zadnji put kad je duvao. Budbogsnama! Zakovrnusmo u suprotnom pravcu. Idosmo, idosmo, idosmo, bre, nigde broja, nigde zgrade, nigde ničega. Ja se upoznadoh sa svakim portirom usput, priupitah ga za junačko zdravlje, kol’ka mu je plata, kako žena, kako deca i nekako saznadosmo gde treba da idemo. Stigosmo, ispred nas žica. Rupu nema. Ja već otabanala. Ljubazno zamolih nekog dečka da me propusti kroz nešto kuda je zabranjen prolaz nezaposlenima. Prodjosmo. Tamo saznamo da jesu ovlašćeni za naš monitor al’ da to mora preko nekog desetog servisa koji je na Terazijama. Tu sam se posvadjala drugi put s kretenkom koja mi je objašnjavala gde je i saopštila joj da mi uopšte nije bilo neophodno da je upoznam. Dala nam tu adresu. Stigli, očas posla našli pošto vetar nije odneo table s Terazija al’ table za firmu nema. Izvadim si telefon i saopštim nekoj finoj gospoji da sam tu al’ da ne znam gde su oni. Kad me kap nije udarila ! Kaže gospoja mi smo kod voždovačke crkve! Ni slično Terazijama. Odma’ sam pozvala onu s Novog Beograda i rekla joj da ću da dodjem ponovo da je posetim i da plati neko obezbedjenje jer ću sve da je počupam. Odemo do Voždovca, nadjemo ih i saznamo da ne pripadamo njima nego nekom servisu na Autokomandi. Ja već bez snage ostala, nit’ da se svadjam, nit’ da se onesvestim, ništa, samo ćutim i gledam ih. Odemo na Autokomandu. I tu, ako ćete mi verovati saznamo sledeće – da moramo monitor da nosimo na Novi Beograd, kod one kojoj sam obećala čupanje za kosu i vadjenje očiju. Ona će taj monitor posle da prosledi kod njih na pregled i lečenje ako nije teško bolestan. Mora tako. Oni tamo su ovlašćeni za primanje a oni ovde za lečenje! Pitali nas je l’ nam jasno. Ja rekla – nije, bre, opisala im celodnevno putešestvije i pitala – da l’ bi vama bilo jasno. Zamoli čovek da prepričam još jednom i kaže da mu ne bi bilo jasno. Pozove onu koja je u mojim mislima već oćelavela i mile majke joj se ono. Nas zamoli da se ne razočaramo u Samsung monitore. Ja obećala da nećemo. Što da se razočaram u monitor? Nema on ništa s vama, poslovnim ljudima. Danas nas ponovo čeka Novi Beograd. Jučerašnja tura je bila NBGD – Terazije - Voždovac – Autokomanda – ništa. Danas kao treba da se nadam da me neće uputiti u Koreju, Kinu, negde bliskoistočno. Ubuduće ću se nadati da svi koji mi kažu – Niša ne britine, oni su jedini ovlašćeni, to profeisonalno, stručno, u roku od 48 sati... znaju i ko je taj ko je ovlašćen i gde mu je sedište. Inače, BOSH mašinu za pranje posudja sam kupila kod ovlašćenog distributera na malo i veliko. Za dva meseca sam saznala da jeste original al’ da ima falš papire i garanciju a da ovde niko nije nadležan za takve stvari. I tako već godinama. Prvo platiš skuplje nego da si otputovao, kupio i platio carinu a onda utvrdiš da je taj original prošvercovan, sklepan, ukraden, sve tako nešto. I da možeš da goniš onog koga su već gonili drugi i ko je već u zatvoru. A saznam i sledeće – Ne znam šta da Vam kažem, znate, protiv njega postoji već x tužbi, već je silan narod prevario. Al’ i dalje radi, reklamira se kao jedini ovlašćeni, s garancijom, sve dok mu definitivno ne presude. Ja uglavnom kriva što nisam poznavala nekoga ko je već prevaren. Inače, još jednom – hard disk umro pre dva meseca, dali nam nov, drugi hard umro pre mesec dana, još je na posmatranju. Zanimljivo u vezi njih je što smo jedan nosili kod jednog ovlašćenog a drugi kog drugog koji nije bio taj pa nas uputio na trećeg. Svi oni su nam uzimali broj telefona i nikad nas niko nije pozvao, odgovor smo dobijali tek posle višednevnog cviljenja, moljenja i pretnji. Slušalice nismo ni nosili kupili smo nove. Inače, treći put prosto je neverovatno da svuda, na svim mestima, rade iste, našminkane, nadrndane, mlade i golosise devojke. I sve do jedne misle da dodješ da gledaš u njih a ne da završavaš neki posao. I nikad ništa ne znaju. I uvek telefoniraju nekome da mu izlože tvoj slučaj dok ti kao retardirani majmun slušaš kako se samo tebi desilo da ti ne radi jedan običan monitor. I da je smak sveta. Inače, četvrti put – ovo je prevarantska zemlja, gde god da pogledaš. Kad ti uzmu pare više nisi ničiji slučaj. Za bilo šta. I da, juče kupovala nešto suhomesnato. Kod kuće utvrdila da imam pola onoga što sam htela a pola nečega što nikad ne kupujem. Da sam se vratila ubila bih nekoga. Samo sam bacila. Pre nedelju dana sam kupila dve konzerve ananasa po ceni od 148 dinara, na kasi su koštale po 189, odmah se pobunila i dobila odgovor da su to stare cene. I da ona nije kriva, ta kasirka. I tako. Živim u zemlji Srbiji. Valjda ne bi trebalo više da se čudim. Stanje redovno. Krivaca nema. Ne može da se utvrdi.

Blogosazrevanje

Mahlat — Tue, 10 Nov 2009 08:36:18 +0000

Slagala sam Onda kad sam napisala da ne znam zašto blogujem. Kad preletim preko onoga što sam pisala, mnogo, brate, kritikujem, mnogo zakeram, mnogo detaljišem, prava sam nadžak baba. Da mi neke stvari ne bodu oči, pamet i život ne bi ih ni primećivala, valjda je tako. Vodila bih samo računa o svom malom životu beznačajnom za širu zajednicu. Kao većina. Pa, blogovanjem možda želim da nešto bude bolje, makar malo, da se neko smeće počisti i bude tamo gde treba. Ako je tačno da ljutnja u komunikaciji nije odbacivanje već zahtev za promenom ponašanja, onda je kukanje isto zahtev za promenom. Izronila sam ovde more krokodilskih ’’suza’’ na raznorazne društvene pojave. Na neke ’’suze’’ nisam dobila povratnu informaciju – smeta i meni. Ili ne smeta mi, nije sve tako rjdavo, što si, Mahlat, toliki baksuz. Mada mi to ćutanje govori da jesam. Nekoliko puta sam dobila i ono uputstvo da se ne bakćem nepromeljivim stvarima i da gledam od čega se živi. Imam taj problem da ne živim od para, vazduha, vode i ljubavi u svom malom autističnom svetu već da živim od svega što me okružuje, dotiče, ljuti i raduje. Moj svet nije autističan i ne želim da bude. Hiljadu puta sam preslišavala sebe vodeći se za onom – ’’Možda predeo i nije tako ružan, možda je samo vaše oko rdjavo.’’ Ništa. Ružni predeli su i dalje ružni a moje oči ispadaju na federe. Još mi je nedefinisano to moje blogovanje ali očigledno je da želim da se čujem, isto kao većina, isto kao svi oni koji govore da im je potpuno nevažno da li ih neko čita. Činjenica je da niko po blogovima ne iznosi ono što ne želi da podeli, što smatra nezanimljivim ili sramnim po sebe. Danima razmišljam i o onoj blogouticajnosti i tome da li bih mogla da postanem uticajna. Ne bih. Nisam ta vrsta blogera, pardon, žene koja bloguje pošto ’’blogeri ne postoje’’. Nisam od onih koji bi mogli da pokrenu planine, recimo da sam od onih koji primećuju da planine nisu na svom mestu. Opasno se klackam na dilemi šta želim od svog blogovanja. Trebalo bi da ne želim ništa. Onda bi trebalo i da prestanem. Ali, nisam pronašla bolje mesto na kome bih mogla da se čujem. A treba me čuti. Kao i sve ostale. Pa prihvatiti ili odbaciti. U stvari, čituckam okolo, gledam okolo, pričam okolo i vidim kako raznorezne stvari utiču na neka moja mišljenja, stavove koji nisu nepromenljivi, koji se menjaju, nadogradjuju, sukoblajvaju se i ruše jedni druge. Ko pomisli da je to krajnje glupo – nije, glupo je ne razmisliti o svojim stavovima, činjenice ih uvek menjaju. Mislim da mi je blogovanje malo poraslo. A mislim i da se moj blogoimidž spontano menja. I da, na nekim blogodruženjima, organizovanim ili neorganizovanim, možete čuti puno lepih i pametnih obrazloženja – zašto blogujem. Javno, to jest, blogojavno, retki to napišu. Uglavnom im ne znači puno, bloguju dok čekaju da prodje vreme i stigne bolji život. Kakva laž! Mnogo sam gluposti prihvatila blogujući, kad si nov, ’’mlad’’, prihvataš pravila zajednice i gušiš se u njima, za ono što je značajno govoriš da je beznačajno i obratno. Blogo sam sazrela. To sam htela da kažem. I da nešto ipak hoću tim blogovanjem. U tom sazrevanju mi je pomoglo par zadnjih postova a i vaši komentari. Napisani i nenapisani. O tome kad mi sazri sledeći post.

Zaigraj tango sa svojim vibratorom!

Mahlat — Tue, 10 Nov 2009 22:16:57 +0000

Mislimmmm... Sedela i čekala nešto. Za ta čekanja su obično predvidjene novine, što bajate što sveže, u cilju zaboravljanja koliko čekaš i šta čekaš. I tako uzela jedne za savremenu, modernu i glupu ženu. I naleteh na tekst ’’Vulvini monolozi’’. Odma’ mi pripalo muka od ovog rogobatnog ’’vulva’’, al’ aj’ reko’ da vidim šta pričaju vulve kad se zagledaju u jednu tačku, šta im izvire iz dubine duše. Prvo sam pročitala da G tačka ne postoji. Taman počeh da se radujem, i bila sam ubedjena da ne postoji, da je izmišljena samo da se žene tokom seksa ne bi opustile nego sve vreme licitirale – evo je, nije, evo je, čisto da ne bude sve kako treba. Jer da je sve kako treba u ženskom seksu o čemu bi se pisalo u tim časopisima Kad ono, nemam G al’ sad imam Y. Ona mi je isto tu negde gde i G koja ne postoji. Sad samo čekam da izmisle Ω, ona će da mi bude negde na vr’ glave, garantovano. Umesto rogova. Sledeće je kako da postanem seksualni ekspert – da zaigram tango sa svojim vibratorom! Pokušah da zamislim taj tango, jes’ da sam uvek želela da ga naučim no nisam imala zainteresovanog partnera, al’ ne uspeh da zamislim kako bi to bilo sa vibratorom. U stvari, zamislih samo što mi u mislima izgleda malo blesavo. Mislim, ko će da ukapira da ja igram tango dok po savetima vrtim kukovima i šapućem vibratoru sad napred, dva ulevo, jedan unazad, zabaci glavu, drži ritam, ne gazi me po prstima… Osećam kako ključam. Ako me vibrator baš ne sluša i ne može da ukapira korake da ga ‘’zalepim na pločice u kupatilu pa sve to isto dok miruje! Ključam i dalje. Gde mi je muškarac dok ja učim vibrator da igra tango nigde ne piše. A onda vrhunac u edukaciji kako postati seksualni expert – do sad smo vas drage žene učile da svoju vaginu, pardon vulvu, milujete sami s čim stignete i gde stignete. To sve pogrešno. Zaboravite! Od danas u stvari treba vaginom milovati, prepisala sam da ne zaboravim - ‘’prelazite njom preko ruke, preko ivice fotelje ili jastuka’’. D’izvinete počeh da zamišljam kako idem kroz kuću i prelazim vaginom preko ivice fotelje, k’o da s njom brišem prašinu i prvo počeh sama sa sobom da se kikoćem, pa se opet iznervirah, još uvek nigde nema muškarca. Za koga ja da vežbam prelazeći vaginom po nameštaju i kome da se pokažem k’o seksualni ekspert. Čitam, čitam, ajd‘ možda će biti nešto pametno, možda će negde u seks da uvedu muškarca i natrčah – da volim sebe samu i da ako sebe samu volim sasvim mi je svejedno sa kim ću da ‘’spavam’’ da l‘ sa vibratorom ili bilo kojim muškarcem, ma skroz svejedno. Doduše, napomenuše da bi mnogo lepo bilo da mi se onaj s kim spava i svidi al’ ako mi se baš ne svidi šta fali. I kad pročitah da za vreme seksa treba da držim usta u obliku slova O i da ravnomerno udišem i izdišem kao da sam na času joge a ne u seksualnom okršaju sve pludeh, jer ću tako ‘’da potiskujem dijafragmu na dole a dijafragma će da potiskuje klitoris’’ – ne rekoše prema čemu, da l’ prema vibratoru ili prema naslonu od fotelje. Al’ biće mi super, dok Okćem, udišem i izdišem. Nervoza mi se odma’ potisnula prema ustima, bacim one novine i prošapućem - More, da se terate, bre, u vulvu lepu materinu! Po sto puta. Igrajući tango! I brišući prašinu s lustera, kakva fotelja, to, bre, prosto! Jeboteee, lepo da umreš i da ti uopšte ne bude žao.

Maske, epidemiološke, hiruške, i trendi

Mahlat — Wed, 11 Nov 2009 20:02:39 +0000

Proglasiše epidemiju. Mislim, imamo crno na belo, ostalo ćemo u hodu. Kao i sve ostalo. Posle ćemo tek videti da smo bili iznenadjeni, zaskočeni, nepripremljeni i ostalo na šta se inače vadimo. I da smo bili pet stotina godina pod Turcima, to nikako da zaboravimo da pomenemo. Nego, maski nema. Krenule al’ nisu stigle. Će stignu na proleće. Slika 1 Juče, svi normalni na ulicama, nikoga nisam videla sa maskom. To bilo pre podne. Popodne vidim svi nose neke novine, toliko su mi bole oči da svratih na kiosk, ajd’ reko da kupim i ja, možda dele maske kao ono kad dele praškove i uloške. Kad tamo ovo. Dele najzvezdu srpske estrade sa stilom. Izbuljim se u ovu sliku i odem sve psujući. Slika 2 Danas. Silan narod nosi maske. U kiosku ona što radi nosi i masku i hiruške rukavice. Gde ih nadjoše kad ih nema nije mi jasno. Pretpostavljam da su celu noć obigravali dežurne apoteke da bi danas bili u trendu kao ona sa slike. Pet puta je morala da mi kaže da nema ono što tražim, ništa je nisam razumela. Slika 3 Stoji čovek, ima jedno trista godina. Sa maskom. Hiruškom. Nabavio je negde. Stoji i kulira, valjda i on video sliku one iz onih novina. Jednog trenutka smače onu masku sa nosa i pljunu tako seljački, tako prosto, tako odvratno, da sam samo odšetala dalje. Da sam zastala u toj sekundi bi se predomislila i udavila ga pa mu onu masku nabila u nos. Usput sam pokušavala da držim creva u sebi, da se ne ispovraćam na sred ulice. Dakle, šta reći. Somina do somine hoda ovim ulicama. Možeš da apeluješ, da im pričaš šta hoćeš, ništa, bre! Ne vredi. Al’ da trendseterka stavi rogove na glavu svi bi ih stavili. Jebe im se za razlog, važno je da budu u trendu. O onoj kretenčini koji ima trista godina u dupetu i koji čuva sebe da slučajno ne ode pre vremena al’ pljuje i nesebično deli sve svoje decenijama sticane viruse da ne govorim. Da sam bilo šta rekla ne bi vredelo. Kako mu objasniti? Njegova ulica. Sve mi je muka. Od gripa, od ludaka, budala, kretena. Izdresiraše ljudi silne životinje i one koje je bilo nezamislivo dresirati. Pojedine ljude?! Nikad! To se rodili kao stoka i umreće kao stoka. Sve mi žao što vredjam stoku.

Na internetu može da piše ko šta hoće

Mahlat — Thu, 12 Nov 2009 07:56:41 +0000

Rekla meni jedna od onih koje su zadužene da dočekuju ljude koji dolaze u njihovu firmu i uporno me ubedjivala da tu uslugu od njih ne mogu da dobijem. I bila uporna isto koliko i ja kad sam je ubedjivala da sam na internetu našla da se oni time bave. Odma’ sam tražila prijem kod ‘’nadležnog’’ spremna da optužujem za laž, prevaru i klasično srpsko navlačenje. Tamo saznadoh da, naravno, mogu dobiti tu uslugu a da ona što zna kako funkcionišu informacije na internetu to ne zna. Zabezeknuh se ali nije moje da ga učim ko treba da se bavi prijemom stranaka u njegovoj firmi, opštepoznato je da kod nas to uglavnom rade oni koje nemaju gde. Drugi put sam isto na internetu našla informaciju o nekoj firmi, pozvala ih, proverila da li postoje i zaputila se ka adresi pročitanoj na njihovom sajtu. Tamo ih nema. Bili nekad. Uz pomoć slučajnih prolaznika i njihovoh telefonskog navodjenja ih nekako nadjoh. Tamo saznadoh da su na toj novoj adresi već dve godine. I nisu uspeli da promene adresu. A ni cenovnik. Samo održavaju broj telefona da ipak možeš da ih nadješ pa da im platiš logikom - aj’ kad sam već tu. Nisam htela jer to jeste prevara. Optužili me što nisam proverila telefonom. Pa nisam, u mojoj glavi je internet informacija relevantna isto kao bilo koja druga. Suočila sam se sa nebrojeno tih prevara o sedištu, uslugama, cenama. Razlog samo jedan – uopšte ne shvataju da je internet predstavljanje ili reklama isto što i TV ili bilbord reklama. Ko se ovde bavi internetom! Ma, nemoj, kad je tako šta uopšte tražite na internetu? Moderno? Onda pratite modu. Prosto. Ažurirajte podatke. Jer da jeste ja bih najverovatnije napisala kako sam zadovoljna. I vi biste možda dobili još 10, 15, 100… klijenata. Ili, pozovem neku firmu a odande mi neka koju mrzi da govori saopšti da pogledam njihovu internet prezentaciju pa da se javim. Pogledam, pozovem ponovo i onda moram da čekam da ona udje na sajt jer je tog trenutka najverovatnije na fejsu pa da je navodim – gore levo, dole desno, kliknite… da bi joj objasnila šta hoću. Ona obično mora nekoga da pita i ja tako dignem ruke. To o velikim firmama, sa imenom, prezimenom i reputacijom. Kako je stekoše nije mi jasno. I onda su me naterali da krenem u drugačiju potragu. Okrenula sam se malim, skoro nevidljivim banerima i inernet oglasima. Našla sam malu privatnu firmu za izradu nameštaja u kojoj su mi napravili ono što sam nacrtala, dovezli onog dana kad su rekli da će biti gotovo i montirali. Televizor sam isto kupila preko interneta. Objasnila, oni poslali sliku i karakteristike, dovezli, priključili, dali garanciju i fiskalni račun. I rekli – E, da nam je više takvih. To isto rekla i ja. Iz jedne prodavnice cipela redovno dobijam mejl kad su im sniženja. Kad su mi to ponudili u radnji nisam verovala a dobijam te mejlove već pune dve godine. Iz dve privatne ordinacije dobijam novogodišnje čestitke. Znam da mi se očiju ne sećaju ali me podsećaju da postoje. Preko ovog sajta sam kupila nekoliko antkivarnih knjiga. Saradnja sa prodavcima ravna savršenstvu, dogovorena jednim mejlom. I onda mi neka nedoučena, priučena, dugotrepa, nezainteresovana i bezobrazna kaže da na internetu može da piše ko šta hoće. I indirektno da sam krajnje blesava što se zamlaćujem. Ma može. Samo da vidim dokle. Ono što mi se vrzma po glavi je da će mali, pošteni i profesionalni nadvladati velike, zvučne i neprofesionalne koji su sigurni da stečeno ‘’ime’’ ne može da im bude urušeno. Kakvo samozavaravanje, pored svih onih stručnjaka za raznorazne odnose sa javnošću i reklamiranje – da još nisu shvatili da je internet javnost isto javnost. I koji sebi dozvoljavaju da im internet korisnici ne budu ciljna grupa. Ajde, ko još koristi internet. Kaže ti neko ko se predstavlja na inernetu kao lider u ovome ili onome. Kao najbolji i jedini.

Sezame, otvori se!

Mahlat — Fri, 13 Nov 2009 17:35:56 +0000

Stojiš ispred nekog šaltera kao pred vratima raja i optimistički šapučeš sam sebi – primoće me, neće me primiti, pogledaće me, neće me pogledati, dok samozvana boginja u vidu šalterske službenice, a ponekad i službenika, sa druge strane stakla telefonira i završava mali milion svojih privatnih poslova, što u radno vreme nikako ne bi smela da radi. Dobijanje bilo kog neophodnog dokumenta kojim ćete dokazati da ste živi, da možete da putujete, da dižete kredite i ostalo, izgleda ovako: Ispred svakog šaltera stoji odštampano obaveštenje šta vam je sve od dokumenata potrebno. Kada sve to pribavite i srećni i presrećni stanete pred šalter, boginja preleti stručnim pogledom preko onih papira i saopšti da vam treba još jedan papir koji nije na spisku neophodnih. Pobunite se na šta boginja zaštićena staklom od virusa, pljuvanja, lošeg zadaha i ’vatanja za gušu, počne da se čudi gde vam je bio mozak kad prostom logikom niste shvatili da vam treba i to što nemate. Pošto se toj istoj boginji - šalterskoj službenici izređate na prededovima, muževima, ljubavnicima i budućim pokoljenjima, odlazite da nabavite i taj nedostajući i neophodan papir. Predate i čekate. Neophodan vam dokument ćete dobiti za, otprilike, dva meseca, i to vašom krivicom, to jest onda kada ona zaboravi šta ste joj sve opsovali ili ogugla na isto. Iz ovoga možete zaključiti da jedan državni papir morate da kompenzujete sa još desetak svojih i još sve to morate da platite. I onda stvarno treba da budete srećni jer je moglo da se desi da je osoba koja treba da vam izda traženi papir na bolovanju, a niko drugi to ne bi mogao da vam završi. Šalterski posao je neverovatno težak i odgovoran, a svi naši šalterski službenici su usko specijalizovani tako da njihovim odlaskom na bolovanje kompletna služba kolabira. Ukoliko se desi da šaterska službenica ode na bolovanje pre nego što izmolite svoje papirče kad se vrati sa istog videćete da joj terapija koju je primala, (ako je uopšte primala, jer u devedeset odsto slučajeva nisu bile bolesne već su okopavale njive, mrzelo ih da rade…) uopšte nije pomogla i da je kod nje došlo do vidnog odumiranja nervnih ćelija, jer nikako ne može da se seti ni ko ste, ni šta vam je ono trebalo, a ni gde je smandrljala vaš predmet. I postavi vam najgluplje pitanje na svetu – A šta sam vam tad rekla? Rasprava sa vama će je toliko iznervirati da će najverovatnije ponovo otići na bolovanje. Uopšte šalterske službenice su u proseku više na bolovanju nego što rade i to da im se ne računa porodiljsko sa sve trudničkim. Ako vam se slučajno desi da izgubite neki od važnih dokumenata, na primer rešenje o razvodu ili kupoprodajni ugovor, sasvim normalno da odete do nadležne službe i zatražite fotokopiju. Prvo će vas upitati da li znate da morate da čuvate svoja dokumenta, na šta ćete vi retardirano odgovoriti da znate, ali da se eto desilo i onda počinje višeminutni monolog kako ste stvarno retardirani (kao da vi niste tu) i kako oni nisu dužni da čuvaju vaše papire. Pošto podnesete zvanični zahtev za željenim dokumentom, danima ćete obigravati ne bi li ste ga dobili, a onda ćete saznati da se vaš predmet nalazi u arhivi. Ako niste znali šta je arhiva, to vam je mesto koje je obično dislocirano od nadležne službe, pod obavezno poplavljeno i puno pacova, tako da tamo niko ne sme da uđe, a ako bi i ušao ne ume da se snađe. Možete da mi ne verujete ali pojedine arhive koje su za vreme bombarodavanja sakrivane i sklanjane u nečije vikendice još uvek su u tim vikendicama. Bar mi tako rekoše- to je kod direktora u vikendici. On je možda njima tim dokumentima ložio vatru, i možda će se vaditi na bombardovanje a možda i neće. Al’ da mu je vikendica zarasla u korov to je sigurno. I da ste vi jedini kome treba baš taj papir je još siugrnije. Osećaćaćete se krivimi za bombardovanje i za korov. Ostaje nejasno zbog čega postoje arhive, kad od njih nema nikakve vajde. Ako budete imali ludu sreću, pa ipak pronađu papir koji vam je neophodan, šalterske službenice nikada, ama baš nikada, neće zaboraviti da vam napomenu da treba da im se zahvalite za ono zašta su već plaćene i to najmanje u u vidu čokolade od trista grama. Te čokolade, inače, nisu planirane za decu nego za šalterske službenice. Kada pođete na neki šalter najbolje je da odmah kupite tu neophodnu čokoladu, tako ćete možda pre doći do željenog papira. Naravoučenije ne postoji. Šta god da pokušate, sa druge strane bilo kog šaltera će vas sačekati nadrndana šalterska službenica koja je loše spavala, kojoj je mala plata, kojoj je otpao nokat, vetar joj pokvario frizuru i kojoj vi uopšte niste u opisu radnog mesta, a možete da pokušate samo ako ih uhvatite. Šta god da piše o pauzi koja bi trebalo da traje pola sata, zaključićete da traje puno radno vreme. Ako odete pre pauze, izašle su ranije. Ako odete posle, izašle su kasnije. Prosto je nemoguće ukapirati kada je pauza. Ovo sam pisala pre dve godine kad mi je trebao jedan običan papirić. Do danas se ništa nije promenilo. Opet mi treba jedan papirić. Ne baš ovaj ali tako nešto.

Sve ribe se oduševljavaju kitom

Mahlat — Sat, 14 Nov 2009 16:00:06 +0000

A moj muž ajkulama. Dobro, nije riba pa mu se da i oprostiti dok je samo stvar u oduševljavanju. Malo o neostvarenim snovima. Ja ih nemam. Nije da sam skromna, ma nisam uopšte, i nije da sam videla sve što sam htela ali ne razmišljam o tome jer ako krenem ima da me obuzme histerija kako ću i šta ću, znam mene. I boriću se svim mogućim sredstvima da dobijem ono što mi je palo na pamet. O pretnjama da ne govorim. I plakanjima kako sve jesu samo ja još nisam. Sedim i pravim se bogznakako kontenta dok se ne steknu finansijski uslovi za ostvarenje navodno neostvarivih snova. Kao, nema veze, biće u drugom životu. E, al’ moj mili muž crče da zaroni medj’ bele ajkule. I ne prestaje da priča o tom nekom budućem egzotičnom horor putovanju tokom kog će on da zaroni a ja gore na obali il’ na nekom čamcu da predem crnu vunu, da histerišem i arlaučem – vadite ga, vadite ga! I sve tako kad je neka emisija o tim fascinantnim stvorenjima ja moram sa njim da gledam i na silu da se zaljubljujem u te ajkule. I da slušam ispovedanja onih koji su gricnuti pa pretekli. I da se divim kako normalno žive uštopovani kao predratni jorgan. Sva sam istraumirana. On nit’ romori nit’ govori, vidim već zaronio i nije ga stra’. Utripovao da one jedva čekaju njega i da su bogzna kako miroljubiva bića, jedva čekaju da neko zaroni pa da se ispozdravljaju sa njim i zajedno obrnu neki krug. Gledam i zamišljam kako mi od muža vraćaju rezanca. Priupitah ga sinoć – ’Oćeš, bre, da ti kupim akvarijum sa zlatnim ribicama, šta izvoljevaš, kakve bele ajkule, si normalan. Može i pirana ako si baš zapeo. Je l’ gledaš ti američke filmove, tamo u ključnoj sceni svaki dobar dasa seli gaće i akvarijum, niko se ne baca medj ajkule. Eventulano se veru negde, skijaju, paraglajdiraju, normalni, bre! ’Odma me optužio da nemam razumevanja za njegove neispunjene snove pa se ja povukla u ćoše da slučajno ne počne da se kaje što me oženio. I tako razmišljajući reših da od sutra počnem da cvilim za tim kitom. Kad mogu sve ribe mogu i ja. Opaliću da kukam da ’oću kita. Crvenog. Sa zelenim tufnama. Da miriše na jagode. Sa’ću da menjam kita kroz padeže, ono – kita, kitu, kitom... tek da vidim koje varijante mogu da dobijem. I da čekam da se hazbend doseti. Ako se doseti i doskoči mi, vala, ću da skupljam pare za to panoramsko razgledanje okeanskih dubina u društvu stvorenja koja nisu evoluirala još od dinosaurusa.

Bog, istorija i srpski marketing

Mahlat — Sun, 15 Nov 2009 09:44:24 +0000

Gore, na nebu koje ne postoji, sedi Bog. Tvorac, umetnik, mudrac i svevideći sudija. Češka bradu koja je odavno prestala da raste jer bi se već vukla po zemlji i gleda šta se radi i priča ovde dole. I ćuti. Dosadno mu nevidjeno pa iz te dosade povremeno sruši kocke kojima se igra i pošalje na zemlju neki zemljotres ili cunami. Ili poplavu. Obično u najsiromašnije i najnerazvijenije krajeve, valjda misli da je gre’ota da ruši impresivne gradjevine i da remeti lagodan život onima koji mu najviše veruju. Ovi drugi ionako žive prilično neuslovno pa računa i nije neka šteta. Čuo koliko se ovde trubi o iskorenjivanju siromaštva i gladi, računa aj’ da pripomogne. Bog je biće sa neverovatnim osećajem za pravdu, tačno zna kom tasu na vagi da udari čvrgu i uspostavi trenutno narušenu ravnotežu. Većina njegovih sledbenika ga se plaše i žive po njegovim uputstvima strogo se pridržavajući njegovih deset zapovesti, ne d’o bog da neko prekrše, znaju da im ne bi oprostio. Ovde dole, na svim stranama sveta i svim meridijanima a naročito na ovom parčetu živi mnogo ljudi, verujućih, koji pričaju šta im padne na pamet istovremeno lupajući šakom o sto i govoreći – JA tvrdim; živi mnogo onih koji prave sranja i uništavaju sve čega se taknu dok njihove lične imperije rastu, zaštićeni nekim vrhom, partijom, tudjom glupošću i pravednim bogom, naravno. Čine strašne zločine, ne krivična dela – to je u ovoj zemlji diskutabilno, nego zločine, prema pojedincima, čitavom društvu i onima koji se još nisu rodili. Ovi drugi ih posmatraju, godinama, i jednog trenutka kažu – Aman, bre, dosta! Dosta laži, dosta prevare, dosta sranja! Što je mnogo mnogo je! Zeštićeni samo baci prema masi jedan pogled pun gadjenja i nerazumevanja i saopšti da neće da kaže ono što bi trebao da kaže. I poruči – Ko vas, bre, jebe! Ko ste vi da ja vama nešto objašnjavam! Ja znam šta radim, bog sve vidi pa ako proceni da nisam radio kako treba on će i da mi sudi. Ukapiraš da on sa bogom ima dil kakav ti nemaš i kakav ne umeš da napraviš. Nisu te naučili. Šta ti posle toga možeš da misliš o tom bogu sa kojim on ima dil ne smeš ni da kažeš da ne bi uvredio nekoga ko to razume. Ti možeš da nastaviš da živiš čudeći se, ne krstiš se odavno – vidiš da od ta posla nema ništa, i da pokušaš da odgonetneš kako je devedesetih godina onaj spasitelj srpskog naroda uspeo da vaskrsne boga i uputi ga baš medju one kojima je potreban. I kako se bog primio ko svoj medju svojima. Al’ dobro, to je jedno od čuda koje kao običan smrtnik ne možeš da razumeš. Ostaje ti da čekaš da se sretneš sa bogom. I da se plašiš da l’ će da te prepozna. Ili da sumnjaš da gore sede dvojica – jedan pravi a jedan ovaj njihov. I da gore još jednom dobiješ po nosu što bi bilo u redu. Ko nije uspeo da se izbori za pravdu ovde dole ona gore neće otvoriti oči. I dok bog gore igra šah ovde se dešava istorija. Učiteljica života. Svakodnevni proces od kako je sveta i vijeka koji piše sam sebe. Što je pogrešno. Istoriju pišu pobednici. U realnom vremenu zapisuju ono što će u budućnosti biti prošlost. I učiteljica. Radi kao učiteljica u seoskoj školi gde u jednom odeljenju sede djaci četiri razreda. Niti može svima isto da se posveti niti stigne nečemu da ih nauči. Uglavnom, za ono što nikako nije jasno, ovaj trenutak može da kaže da će to postati kristalno jasno jednog dana kad ovaj trenutak postane istorija. Prosto. Ostaje samo da čekaš da stigne istorija. I da vidiš šta ti se dešavalo onda kad nisi imao pojma. I da se lupiš po čelu – Bato, al’ sam bio glup, bilo mi pred očima a ja nisam vid’o. Tvoj život je ono što će istorija dokazati. Dotle, sedi, trpi, ćuti i kukaj što je nekome upala sekira u med a tebi u govno. To jeste nepravda samo još treba provaliti čija je. Rezime – sve ono što bog vidi istorija će dokazati. Sudjenje se neće održati pošto u pravosudju postoji zastarevanje. Naravoučenije – Istorija je buduće vreme kad je za ono zašta ste u realnom vremenu mislili da je rano – isuviše kasno. Bio sam al’ šta mi vredi. Pisala Mahlat u realnom vremenu leta gospodnjeg 2009. Naspavana, spremna da potroši još jednu nedelju u nepovrat. Inspirisana neverovatnim marketingom koji prati H1N1. Učite, dragi moji. Kako ovo rade tako rade sve ostalo. Gospodin ministar zdravlja izjavio da će Srbi dobiti najkvalitetnije vakcine što logično dovodi do toga da postoje i manje kvalitetne, da one koje ćemo dobiti nisu nigde u svetu pokazale neke neželjenje efekte. Vid’o čovek. Priustvovao hemijskom mućkanju pa sme da tvrdi. I da će Srbi medju prvima u svetu dobiti vakcine. Na tenderu ’’pobedio’’ monopolista. Svi ostali treba da otpuste svoje službenike, to, bre, niko nema tender stručnjake kao monopolista, pokupio sve najbolje. Ovi ne umeju nida nude, ni da se bore, ni da pobede. Do pre dva dana H1N1 je bio fatalan samo za hronične bolesnike i decu koja nisu stekla imunitet. Sa pojavom sumnje u vakcinu od jutros su ugroženi i zdravi i gojazni, plavooki, crnokosi, nema ko nije. Evenutualno manekenke. Izjavio gos’n Predrag Kon, aktuelni promoter H1N1. Potkrepio izjavom da će istorija dokazati njegove tvrdnje. Ono znate – ovaj trenutak će u budućnosti biti jasan, saglediv i služiće kao učiteljica. Ko još nije naučio kako da se odnosi prema javnosti, odnosno svojoj ciljnoj grupi – učite! Kome će suditi bog i istorija nije moguće sagledati u ovom trenutku.

I smrt ti ogade

Mahlat — Sun, 15 Nov 2009 21:46:52 +0000

U ovoj zemlji u kojoj su ti već ogadili život i u kojoj se svakodnevno pitaš da li nekim stvarima postoji kraj a lepo znaš da svemu jednom dodje kraj. Samo se ovde ne nazire. U ovoj zemlji ne možeš imati dostojanstven život a samim tim ni dostojanstvenu smrt. I smrt je postala sredstvo manipulacije. Patrijar Pavle je dve godine ležao u sterilnoj sobi. Kad neko ima godina koliko ih je imao on i kad leži u potpuno sterilnim uslovima sasvim je logično da po njega sve može da bude fatalno. Nažalost, bio je u onom životnom dobu kad telo više ne može da nosi nakupljene godine. Pre godinu dana je objavljena vest da je patrijarh zamolio Sabor da ga razreši dužnosti. Onda su ga ’’umolili’’ da povuče ostavku jer su posumnjali u njenu verodostojnost. Već onda mi je bilo prilično muka od svih onih koji su ga zlostavljali svojim prljavim igrama jer tog trenutka nije bilo pitanje verodostojnosti njegove molbe već naknadnog klanja oko toga ko će ga zameniti. Bio je žrtva podeljenosti crkve! Sramno. Danas mi je muka isto kao onda. Ne mogu da procenim šta je veća vest – to što je patrijarh preminuo ili šta o tome misli Boris Tadić. Ne postoji ni jedna stvar koju neće iskoristiti da bi crpio energiju ovog naroda. Ni jednu njegovu izjavu nisam razumela - da je odlazak patrijarha i njegov lični gubitak a naročito onu da se u ‘’teškim i kompleksnim trenucima kroz koje je prolazila Srbija konsultovao sa patrijarhom i dobijao njegovo mišljenje’’. Privilegiju da dobiješ nečije mišljenje treba iskoristiti pa razmisliti o tome što si dobio. Ne mogu da razumem zbog čega nemaju poštovanja prema smrti onoga kome nisu dozvolili da umre dostojanstveno. I ne mogu da razumem da u Srbiji sve, baš sve, ima svoju cenu. Kad neko umre, neko koga ste toliko poštovali, treba razmisliti šta bi rekao, da može, i bar malo se uzdržati.

Lešinari

Mahlat — Mon, 16 Nov 2009 09:42:55 +0000

Oko preminulog patrijarha se od juče skupljaju lešinari. Tudja smrt je u Srbiji uvek bila nečiji politički poen. Istorijski dokazano. Svi Srbi su od juče ujedinjeni u licemerju. I nikoga nije sramota. Patrijarha proglasiše za sveca a od juče ga skrnave. Ali, većina Srba nije čula za svetogrdje. Samo zato što nikada ni u šta nisu iskeno verovali. Nažalost, patrijarhova smrt je samo još jedna ružna slika patetične Srbije. Ko veruje u boga ne bi smeo da bude ovoliko licemeran. Dosadiće bogu praštanje.

Ako ne može sad može naknadno

Mahlat — Tue, 17 Nov 2009 08:31:56 +0000

Danima se ne ogledam, ne ličim, brate, na sebe. Uglavnom izgledam k'o da me je neko pumpao. Malo podnadulo i izobličeno. Tako podnadula ja sam vam upućena na milog mi i dragog druga koji je uvek tu u časovima tuge, samoće, elementarnih i političkih nepogoda od -30 do +50, to jest, na televizor sa svim mogućim normalnim i nenormalnim programima i sa morem neobrazovanih i glupih voditelja koji su uhvatili Boga za onu stvar čim su stali ispred kamere. Nešto bi da saznam al’ me obaveste da mogu naknadno da saznam. Ne može odma’. Dok se dogovore. I tako mi drug saopšti da nam je zemlja i sve ostalo u nastajanju pa da je normalno da ima i dečije bolesti. Dakle, dragi moji, vi koji tvrdite da ste Srbi odvajkad, samo da znate da ovde još traje organogeneza, da ova zemlja tek nastaje, tako da je nekako logično da mi kao narod i ne postojimo. Ako se rodi možemo da se nadamo da će imati i te dečije bolesti dok ne poraste. Imajući u vidu da je termo-centar u ranom detinjstvu prilično nerazvijen malo mi je frka da ova zemlja ne doživi fras od ovolike vrućine. O ostalim dečijim bolestima da ne govorim, biće tu i kašljucanja i kašljanja, i temperatura, i povraćanja, i alergija al' steći će imunitet sto posto. Mnoge akutne bolesti će u ovoj zemlji postati hronične a sa hroničnim bolestime se, kako znamo, živi. Doduše po malo izmenjenom režimu al' i to je ovde normalna stvar. Nedavno mi je saopštio da je političar najhumaniji poziv na svetu. Dakle, kad nas ovi naši političari ono u zdrav mozak oni to rade vrlo humano. I ne osttimo. Šta narod zna! A nije ni bitno jer saznah kako je većina ljudi u ovoj našoj zemlji još nepismena. Eto! Da l' se misli na seksualnu nepismenost il' na političku ne znam, al' sve mi se čini da se ipak misli na onu pismenost koja podrazumeva da znate da čitate i da pišete. Kako ova zemlja postiže da joj u 21. veku većinsko stanovništvo bude nepismeno je stvar za proučavanje. E, al' to što ja znam da čitam i da pišem ne znači i da sam pismena. Očigledno. Na primer, potpuno sam geografski i ekonomski nepismena. Šta drugo da pomislim kad čujem da su '' u Srbiji plate najviše u regionu a da je to posledica platnog bilansa.'' O kom se regionu radi nije mi jasno. Da l' o bivše jugoslovenskom, da l' o balkanskom, da l' o istočnoevropskom, o kom god da se radi u ovo ne mogu da poverujem, u platni bilans u zemlji u kojoj je sve disbalansirano može da poveruje samo neki Eskim kome je sve jedno i kolike su nam plate i kakav nam je platni bilans. Što se plata tiče mora da smo članica zemalja Beneluksa a ako uzmem u obzir koliko smo pismeni, to jest, da smo nepismeni, mora da smo u sred Australije. Sedimo među Bušmanima (ni njih nisu uspeli da civilizuju i opismene), kuliramo i čekamo da neko izbaci kroz prozor flašicu Coca-Cole pa da je zavrljačimo pravo na Boga. Izgleda da se uspavao od kako je pao na teme pa da ga malo razdrmamo da vidi šta se ovde radi. Kad se sve ovo pomeša i protrese dobije se nešto nalik na koktel. To vam je ono što je strašno popularno zadnjih godina – pijete a nemate pojma šta pijete. Za debele pare dobijete nespojivu kombinaciju . To vam je danas život u zemlji Srbiji – zemlji u nastajanju. Sve ovo možete da preživite, uz autosugestiju, samo ponavljajte: ''Nije mi ništa, nije mi ništa...'' I ne zakerajte. Što reče Mića Turčin - ''Zimi mi hladno a uleti mi vruće!'' Zlo bi bilo da je naopako. Ima i takvih zemalja. Onih koje nisu prve u regionu. Ni po čemu. Naknadno ćete biti obavešteni kako vam je bilo i šta vam je uletelo. Ništa čudno u zemlji u kojoj se naknadno živi. Naredne zime ćemo slušati kako nam je bilo ove. Strpite se malo. I vodite računa šta će da vam uleti. Hvala gos'n Nadžaku na ideji. Funkcionalno pismena Mahlat

Tange kao sredstvo osvajanja

Mahlat — Wed, 18 Nov 2009 09:10:15 +0000

Do pre jedno dvadesetak godina, vodila se ozbiljna bitka izmedju majki i ćerki oko gaća. Ćerke su stasavale u devojke kojima je postajalo bitno kakve će gaće nositi kao svoje ogledalo, znak emancipacije, pokazatelj da su svesne toga koju ulogu gaće imaju u muškom životu pa su gaće tako dobijale na plitkosti. Skraćivale se. Majke su zanemarivale to da im ćerke rastu i da umeju same da se obuku pa su uporno trčale za ćerkama, preneražene plitkoćom gaća i naricale – Propašće ti jajnici, upropastićeš bubrege, čuvaj jajnike... Što se majki tiče ćerke su trebale da nose gaće s’ rol kragnom. Za svaki slučaj. Što zbog jajnika što zbog drugih stvari. Pojedine su obećavale gaćoslobodu sa punoletstvom – kad postaneš punoletna radi šta ’oćeš. Nego ako nastavim sa ovim otići će mi post u drugom pravcu. Elem, pre dvadesetak godina tanga gaćice su u bataljonima probile granične obruče i osvojile srpsko tržište. Danas ih nose i majke i ćerke. Ma, ko stigne, možeš da ih vidiš na guzama koje ti odma’ izazivaju patnju što nemaš i ti istu, i na guzicama da zažališ što su uopšte izmišljene. Kad ih obučeš – ako se ne vide – kao da ih nisi obukla. Ima varijacija na temu, prosto se pitaš šta će još pasti nekom ludaku na pamet da gurneš u dupe, d’izvinete, i da će da te ubedjuje da je to seksi. Varijacija na temu koliko god hoćeš, od perlica do perja. Ove s perjem su koštale kao jato koka nosilja pa još malo više. Pa ja kao treba da ih obučem, pa to kao seksi, pa se moj muškarac oduševi kad počne da leti perje, tako me ubedjivao jedan dok sam buljila u te gaće. I onda ja snesem jaje. Valjda bi tako trebalo. Žene obično neće da priznaju da je prvo oblačenje tanga gaćica priličan stres, vole da ubedjuju da su se rodile u tangama. Kakav je stres teško je opisati, otprilike kao kad biste obukli košulju naopako i zakopčavali se pozadi. I onda idete ulicom, frka vam da li su svi dugmići zakopčani a ne smete da proverite. I imate utisak da svi vide da ste naopako obučeni. Posle se navikneš. I nisi siguran da l’ uopše imaš gaće, osećaj je isti. Srodiš se s tangama. Povremeno čitam kakve su tange hit sezone, koji print, što moram da imam ako hoću da budem in, kako će dečko, muž ili ljubavnik, da crkne od sreće kad vidi kako pratim modu, pa će tme pohvaliti i svima pričati kako sam ga raspametila. Ne ja nego gaće. Kako kapiram, ja bih tu bila prateći detalj oko gaća. I jutros pročitah da i ako nemam tange ’odma kupim jedne za prve sastanke. Sa dečkom, mužem ili ljubavnikom. I kako da se ponašam u tim tangama na prvom sastanku. Ako ’oću da osvojim dečka, muža ili ljubavnika. Ako neću, ne moram da kupujem tange a najbolje bi mi bilo da ne odem na sastanak. Na prvom sastanku nema seksa! Dobro, to znam – da ne pomisli da sam laka roba. Ali moram da izgledam seksi. Tek da mu zagolicam maštu kako će da bude kad me bude bolelo uvo da l’ misli da sam laka roba. Treba - da obučem te tange i da se osećam seksi. Tako seksualno osećajna da mu pričam kojim se sve sportovima bavim od skijanja, preko kuglanja do skakanja bandžijem, opet tek da mu zagolicam maštu kako se ponašaju te moje tange. Na tom prvom sastanku treba ostanem odevena celu noć! Ja se inače, čim se ogrebem za sastanak odma’ svlačim. Tako celonoćno odevena da mu bildujem ego i govorim mu kako je najbolji i najveći. Čoveku kojeg ne poznajem, tek došla da ga upoznam. Ima da padne na dupe od sreće. Osećajno seksi da mu naglasim ono da nema seksa na tom prvom sastanku, ali da ga sve vreme dodirujem, što tamo što ovamo, da mu pokažem da sam moderna i cool. Da se slučajno češem o njegovo rame. Kako se izvodi to slučajno češanje o rame čoveka koji sedi preko puta tebe nisam pametna. Mislim mogu se očešem al’ ne umem slučajno. I na kraju, pošto sam obukla tange koje ne treba da mu pokažem što je čista greo’ta, treba suptilno, da on ne pomisli svašta, al’ direktno da mu nagovestim da ja, cool žena, imam na svom cenjenom dupetu tanga gaće. To će da ga raspameti, ima da me sanja odavde pa do večnosti. To neće da traje ne znam kol’ko jer će on odma sutra tako raspamećen da me pozove i kaže mi kako sam žena njegovog života i da me zamoli za još jedan sasanak. Pos’o gotov. Treba da pristanem. I mogu da odem bez tangi. Mislim, to je već drugi sastanak, on osvojen, mogu, bre, da radim šta hoću. On će samo da misli na one tange koje nije ni video. Šta ću ja tu, dok on mašta o mojim tangama ne znam.

To što sam rekla

Mahlat — Wed, 18 Nov 2009 19:36:45 +0000

Blogovanje ume da bude super, smisliš, napišeš, pustiš u prostituciju pa kako ko shvati. Ponekad se preneraziš pojedinim shvatanjima al’ dobro to je rizik svakog javnog objavljivanja. Al’ povremeno se pojavi neko i pita – Je li a šta si mislila sa ovim što si napisala? Tupi sve s namerom da na kraju napišem da nisam mislila to što sam napisala nego da sam mislila baš onako kako njemu odgovara nego nisam umela da se izrazim. Ma, paz’ majku mu! Još ako bih uputila izvinjenje zbog onoga što mislim a što sam mislila nemajući pojma da će tamo neko da se uvredi za koga takodje nemam pojma da postoji, ih bila bih super. Ne podnosim kolektivna mišljenja, kolektivne euforije, kolektivne histerije, kolektivne depresije, ništa što je kolektivno! Gotovo! Nemam kolektivnu glavu, neću da hodam u koloni. Sa većinom koji povremeno pročitaju šta sam napisala nemam ništa. Pojma nemam da postoje. Dodjite, pročitajte, kažite ako imate nešto da kažete, šta god vam je volja, samo me ne pitajte šta sam htela da kažem jer sam to već napisala. Neću povući napisano i neću promeniti mišljenje sve dok se ne steknu uslovi za menjanje. Ko misli da je talentovan da mi ga promeni obnoć – zajeb’o se. Gradila sam ja to godinama da bi tek tako neko mogao da mi kaže – Ne misliš to što misliš samo ti se pričinjava, sa’ću ja da ti skinem mrak sa očiju, ima sutra da budeš nov, opamećen i prosvetljen čovek. Žena. Neću ničemu da gledam kroz prste zbog toga što mi nismo jedini na svetu, što se neke stvari rade i u svetu, što gledam provereni scenario, aman! A čim neko pomene da se u svetu radi nešto što ovde ne može da se primi bez obzira koliko ga neguješ i zalivaš pozovu se na pet stotina godina pod Turcima. Ne može, bato, tol’ko smo bili pod Turcima, ne možemo se oporavimo. Jesam izrod – izrod sam. Ostali, kome je volja, samo polako, u kolonu, jedan po jedan. Ne gurajte se, ima mesta za sve. Nemojte samo posle da se iznenadite kad vidite gde ste stigli. Neću da kažem šta sam htela da kažem. Sem da mi je prilično muka ovih dana. Od tih pokušaja – aj’ im napravimo dete. Kad vidim koliko njih ne koristi ništa od kontraceptivnih sredstava prenerazim se.

Ali to je nepristojno u ovom času

Mahlat — Thu, 19 Nov 2009 06:24:56 +0000

Pa onda ništa. Računajte da je ovaj blog po savetu RRA privremeno skremblovan.

Mali izveštaj sa lica mesta

Mahlat — Thu, 19 Nov 2009 12:51:46 +0000

Vreme - 13:oo Mesto - Bulevar oslobodjenja Izveli ih sa posla Kolona, slabo vidljiva, nažalost, fali mi visina Ovako pravi vernici ispraćaju patrijarha Toliko o onome - Verujem da govorim u ime svih Srba. Ovaj poluskremblovan post se ne odnosi na sve Srbe nego na one Srbe.

Miran san

Mahlat — Sat, 21 Nov 2009 06:56:50 +0000

Htela sam da pišem nešto o odrastanju, osećaju zaštićenosti, toplote, mira, onome što su me učili, kako rasteš na onome što ti kažu i na onome što prećutkuju. O porodici, odakle sve treba da krene i gde sve treba da se završi. O mirnom snu. O nekim slikama koje imam u glavi i koje pokušavam da nastavim, da ih nateram da se kreću i da ih napravim neprolaznim. Htela sam o tome kako je strašno biti odrastao, kad od onog ko je ušuškan, zaštićen, postaneš onaj u koga gleda neko drugi i kome ne smeš da oduzmeš taj osećaj kojim si sam bio blagosloven. Kako je strašno kad prestaneš da budeš dete, ne zbog toga što si u nekim godinama nego zbog toga što nema onoga čije si dete bio, što više ne postoji ono krilo u koje možeš da uskočiš ne razmišljajući da li je spremno da grli, sluša, teši, bude ograda izmedju tebe i sveta. Eto, to sam htela. Najverovatnije da pojasnim sebi zbog čega se bunim. Valjda zbog toga što znam da se nisam juče rodila, što nosim u sebi taj otpor protiv svega i svih koji pokušavaju da me ubede u suprotno. A opet, divim se onima koji se uvek radjaju ponovo, sa novim sloganima, novim sistemima, novim herojima, kojima je lepo a koji su meni neprihvatljivi. Htela sam da prošetam kroz ovaj post jednu malu devojčicu u beliim dokolenicama, sa belim mašnama u kosi i da objasnim kako je strašno kad nekoga uče o andjelima a ne pomenu mu da postoje i djavoli. A sve na šta te ne upozore, kad se pojavi, može da te pojede. Na različite načine. Htela sam nešto o mirnom snu – kako je najvažnije probuditi se čistog srca. U ovom trenutku ne mogu, brinem tudju brigu, nažalost, jer se pitam kako se pojedini ljudi uopšte usudjuju da zaspe. Danas ljubimac i ja slavimo. Nažalost, danas nam neki ljudi neće čestitati. Pisala sam o tome. Današnji dan treba da podnese takve stvari. Onda mu, kad prodje, treba dodeliti medalju kao i svim herojima. Danas će neko pozvati tek da nam upropasti dan, da nas još jedanput obavesti kako živimo mimo boga, reda i pravila. Danas nam neko neće dati da živimo. I pozivaće se na tog boga koji mu je to saopštio a koji sa tim nema nikakve veze. Nas dvoje treba da ostanemo jaki a ja pametna. Skoro pa neizvodljivo. Srce ponekad nadjača razum. Ja sam juče oborila sve svoje rekorde u brzini, trčanju, tome na koliko je mesta moguće stići u samo jednom danu i na kraju u plakanju. Sad se osećam isto kao posle svakog velikog plakanja. Ko bi rekao... I nisam uspela da napišem ono što sam htela. U meni se bude neke slike. Nikad zaboravljene samo malo uspavane. Kad progutam sve ove knedle koje mi stoje u grlu i uspem da pišem a da mi se oči ne pune suzama napisaću nešto o tom mirnom snu. Treba da volim današnji dan. I da ga nekako zaštitim. Umesto onoga što sam htela da kažem, ko još nije pročitao ovo - neka pročita. Piše toliko toga. Negujte svoje slike. Mnogo je zdravije nego da vam ih crtaju drugi. Gospodinu Radoviću hvala za to što je pomogao da kroz mene ovih dana protiče ono što nisam uspela da stavim na papir. Bar ne danas.

Šta i ko

Mahlat — Sun, 22 Nov 2009 09:13:44 +0000

To je samo internet Kažu meni kad god misle da mutim bistru vodu. I to oni koji tačno znaju šta je internet – igračka za malu decu, lek za asocijane, frustirane i ostale koji su sebe precizno dijagnostifikovali pa na internetu lažu i glume, odnosno imaju nešto što je kao život a u stvari nije. Ovo ponovo dovodi do onoga - Pusti internet, gledaj od čega se živi. Savet da gledam od čega se živi mi uvek izaziva dizanje kose, često ga čujem (pusti politiku, pusti cene, pusti afere, pusti ovo, pusti ono) jer to znači – gledaj ti da ti neko ne zapuši tu slamku koja još proviruje iz mulja u koji si potonuo, nema veze što ne vidiš, ne čuješ, ne možeš da kažeš i da mrdneš – dišeš, šta ćeš više. Internet je javno dobro Obavestili me oni kojima se nešto svidi, kopiraju ga i podmetnu kao svoje. Internet jeste javno ’’dobro’’ ali nije javna imovina, moja motika je moja motika. Možeš da gledaš kako okopavam i sadim ali svoju brazdu moraš da obradjuješ sam. Javno dobro je samo u smislu da je proces obrazovanja, do prvog zamaha motikom, besplatan. Ko je bre taj Pitaju me kad god kažem da je neko nešto napisao i da bi to trebalo pročitati. Krenem pa stanem. Treba da objasnim da sam nešto pročitala ’’na internetu’’od koga se ne živi, na nekom blogu gde svako može da piše šta hoće i da objasnim u dve reči ko je taj koji je nešto rekao a nije zvezda Velikog brata, Farme,Trenutka istine, Grand parade ili Dnevnika. Da bi bio neko moraš da budeš precizno identifikovan, da se zna šta jedeš, šta sanjaš, koga varaš i ko te vara, imaš li prljave snove, pa teko onda da te uzmu u razmatranje. Ono što si rekao i dalje ostaje nevažno. Važno je raspraviti KO SI TI da o nečemu imaš mišljenje pa povrh toga i hrabrosti da ga javno izneseš. Majke ti, jesi čula ono To što obično nisam čula je neka nevidjena glupost oko koje raspravljaju svi, od dece, preko seljaka i radnika do poštene inteligencije pokušavajući da izvagaju da li je glupost ili ne pa im se u tom vaganju otrgne i dobije veličinu životnog pitanja i obično nosi ime neke pevaljke ili političara dok sve drugo postaje nevažno. Razlika izmedju onoga što se čuje i što se pročita je nemerljiva. Čuo sam – je igra gluvih telefona u kojoj je svako ko je čuo nešto dodao ili oduzeo pa preneo dalje, nema onoga ko nije čuo, ne sme to sebi dozvoliti ispašće otpadnik roda svoga ujedinjenog u gluposti. Pročitao sam – je intimna delatnost koja podrazumeva tri nebitne stvari - tekst, čitaoca i proces mišljenja. Dosadno do zla boga. To je samo blog Rekli mi kad sam pisala o nedopustivom ponašanju koje podrazumeva kradju, laganje, pljuvanje, sve oblike kažnjivog ili necivilizovanog ponašanja. Isto kao kad neko krene iz kuće i kesu sa smećem ne baci u kontejner nego je spusti pored najbližeg drveta, pljune gde hoće, istrese nos, pokaki se u nekom haustoru. Ovo je moj blog Kažu svi oni koji ne vole da se pridržavaju osnovnih pravila civilizovanog ponašanja. Vi sa vašim blogovima odmah da odustanete, otrčite u knjižaru, kupite svesku i olovku, sveska najbolje da bude ona sa katancem, pljujte, psujte, vredjajte, lažite, kradite pa sve to zaključajte i sakrijte ispod kreveta. Tek tad je sve to samo vaše na način na koji želite da bude vaše. Inače nije. Komentari su nevažni Da su nevažni ne bi ni postojala ta opcija. Ponekad komentar pobedi tekst koji je komentarisan. Ako je blog proces – akcija izaziva reakciju – tek tad sve dobija smisao i tek tad postaneš svestan da sa one strane sedi čovek koji misli. Nepoklapanje mišljenja nije negativan komentar. Ko si ti - jeste. Usput – ko si ti – i nije komentar nego odraz tudje gluposti. Šta imaš ti od tog blogovanja Krv kroz vene. Osećaj da nije sve izgubljeno. Fascinanta bića iz virtuelne stvarnosti koja misle! O čemu god. Ajde, bre, i ne poznaješ te ljude Aha. Pojma nemam gde žive, šta jedu, jesu li noćas imali seks, koga varaju i ko ih vara, kolika im je plata, ko ih gura i koga guraju, ko su im bili očevi i čija prokletstva nose, sve ono što se inače zna za ljude i što mora da se zna. Pazi s kim se kačiš tamo, internet je leglo prevaranata Aha. Paziću. Na inernetu možeš da paziš što se za taj ''pravi'' javni život ne može reći. Tu već ne mogu da zaobidjem prevarante. Svi su prevaranti. I oni mi kroje kapu. Na internetu, blogujući, pokušavam sama da je iskrojim, po meri svoje glave. Pošto je svaki moj post reakcija na nešto, rekoh to već, ovaj se nikako ne odnosi na one koji pomisle da se odnosi na njih. Odnosi se na sve one koji pomisle da se na njih nikako ne odnosi. U tome leži suština blogovanja. Šta je ponekad mnogo važnije nego ko. Ko uspe da razume šta može se naknadno pozabaviti sa ko.

Kad je bajka red je da poljubac budi

Mahlat — Sun, 22 Nov 2009 23:31:42 +0000

Zašto svaka princeza mora da ima princa Zato što priča u suprotnom ne bi bila bajka. Zato što neko mora da spase princezu od rmbačenja, zle maćehe i da je probudi i stoletnog sna. Zato što su princezu učili da se svaka patnja kad tad isplati. Zato što su princezu učili da se sve bajke završavaju srećno i dok se ne pojavi princ nema kraja. Zato što su princezu učili da i nije prava princeza dok se ne pojavi princ, tek onda o sebi može misliti kao o princezi. Zato što sa pojavom princa princeza može da izvoljeva i da je žulja zrno graška. Zato što princeza onda ima ’’ledja’’ i postaje neko i nešto. Zato što princeza može da se proserava jer zna da ima ’’ledja’’. Zato što je princezu strah da kaže ’’ja’’, kad kaže ’’mi’’ to ima značaj. Zato što svaka princeza mora da ima nekoga ko će joj ispuniti sve želje koje oni koji je najviše vole nisu mogli. Zato da bi princeza pred sobom i čitavim svetom imala potvrdu da postoji. Zato da bi mogla da se sveti, onako na sitno, za šta inače nema muda. A i nije lepo. To da princeza ima muda. Zašto nije dobro da princeza mnogo leti Zato što leteti ne znači biti ptica. Zato što princ može da odjaše. Zato što ni patuljci nisu toliko glupi pa da stalno nasedaju na istu foru. Zato što poljubac čini čuda samo u bajkama. Zato što se isti polovi odbijaju bez obzira koliko im se čini da se privlače. Pol u ovom slučaju nema veze sa onim u gaćama. Zato što kad sto puta ponoviš bajku ona postane bljutava pa više sa njom ne možeš da varaš malu decu. Zato što princeza nikad ne sme da zaboravi da je nekad držala metlu. Zato što usisivač nije krajnji životni domet. Zato što je fora u tome da bude princeza sama od sebe a ne zahvaljujuči princu. Zato što svako ko je pao sa konja više nije konjanik. Zato što nije lepo da princeza čeka princa da bi imala seks sa celim svetom, treba da ga ima sa princem. Zato što se kruna ne stiče, sa njom se radja. Zato što je onda sve k’o fol. Zato što svaka pristojna princeza treba, kad sretne princa, da padne na dupe a ne na glavu.

guza11_normal

Mahlat — Mon, 23 Nov 2009 07:15:24 +0000

I Google ima dušu

Mahlat — Mon, 23 Nov 2009 20:13:16 +0000

A imam i ja. Već pisah šta mi se mota po administraciji al’ toliko sam fascinirana da moram ponovo. Ma, oduševljena sam kako ljudi komuniciraju s Google-om , k’o s najrodjenijim, sve ono što ne smeju nikome kažu njemu. Pući će, bre! Ono što sam se sekirala da ću na Googlo biti poznata samo po penisu više ne važi. Sad je tema pušenje, to postalo nešto moderno. Popušila sam mu – Bravo, odševljeni smo i Google i ja. Kako da mu popušim – Ja neću da ti kažem, šta će Google da ti kaže živa nisam. Popušila sam mu šta sad misli o meni – Otkud mi, bre, znamo, pitaj njega. Teba li da mu popušim – Treba! I sve tako varijacije na temu – Ja bi, no mi frka kako ću i šta će on da misli. Tema dva – PMS Jel moram da imam PMS – Ne moraš al’ u modi je. Mogu li i u trudnoći da imam PMS – Teško, kad nemaš menstruaciju ne možeš da imaš predmenstrualni sindrom. Imaju li muškarci PMS – Nemaju, oni imaju drugu vrstu ludila. Koliko traje PMS – 25 dana ostalih 5 otpada na MS. Tema tri – oženjeni muškarci Kako da prepoznam oženjenog muškarca – Ima rogove! Šta, bre, ima da ga prepoznaješ. Posle ćeš samo da se sekiraš. Nije mi rekao da je oženjen – Stoka! Zvala me njegova žena – I šta ti rekla, ’leba ti? Rek’o mi da će da se razvede – Eeee, i? Rek’o mi da nije imao seks sa ženom godinu dana – Laže, bre! Kako da mu kažem da ga volim kad je oženjen – E, jebi ga, nemam odgovor. Ako neko zna neka napiše kako mu reći kad je oženjen, to valjda mora drugačije nego neoženjenom. Ja iscrpljena. Kako se Google oseća samo on zna. Kad skupim živce moraću da prenesem šta pitaju Google, koje travke mirišljavke da mu daju, gde se stavljaju muške gaće, šta znači kad muškarac nosi bokserice, ove muške gaće su nevidjen problem. Ovo gde se stavljaju muške gaće moram i ja da ukucam, nikako mi nije jasno. Pa da ih stavim gde treba da vidim šta će da bude. Daleko bilo, sve ludača do ludače. Da sam muško bila bih sva istgraumirana. I bežala bih od žena k'o djavo od krsta! Nego da pitam, ne mogu da odolim, šta znači kad nosite bokserice :mrgreen:

Nemam svoje mišljenje, mogu da uzmem tvoje?

Mahlat — Tue, 24 Nov 2009 07:56:29 +0000

Nemam mišljenje Je izjava. Kojom pitani želi da kaže da nije siguran u ono što misli, to jest, da se možda ukakio a da se možda i nije ukakio al’ sto posto zna da će da se usere ako kaže svoje mišljenje. Ja obično navalim k’o blesava – kako, bre, nemaš mišljenje, kako neko može da nema mišljenje, nisu to pare, kaži mi – neću da ti kažem - a ne nemam mišljenje. Ovo je direktna posledica življenja u Srbiji ili saveta: pazi, i zidovi imaju uši use i u svoje kljuse tri puta meri jednom seci gledaj svoja posla što svi moraju da znaju tvoje mišljenje, ćuti i uživaj. Naravoučenije – možeš da uživaš samo ako nemaš mišljenje. Zaključak – svi imaju mišljenje samo što su naučeni da zbog mišljenja mogu da nadrljaju. Ja sam mišljenja Je izjava, takodje. Kojom taj što je mišljenja u stvari ne govori šta misli nego sebe negde svrstava u neko kolektivno mišljenje a da ostali ne mogu da provale ni kog je on mišljenja, belog ili crnog, a ni kolektiv. Takvi me oduševljavaju: vlada je mišljenja odbor je mišljenja mi smo mišljenja. Naravoučenije – mi smo mišljenja uvek upućuje na poremećaj mišljenja odnosno odsustvo racionalnosti. Da utvrdiš ko devojci napravi dete od ovih što su mišljenja nema pojma, ili sto babica – kilavo dete. Mi smo mišljenja je u stvari štit, brani od posledica – nisam mislio ja, šta mene prozivate, mislio sam mi. Zaključak – ko ima nameru da pravi sranja neka bude mišljenja. Ja mislim Opet izjava ali ovaj put nekoga ko misli da treba da kaže svoje mišljenje. Njega prvo saslušaju a onda ga zalepe da nije u pravu, da nema pojma, da lupa gluposti i to naročito ako je rekao nešto što ovi drugi nisu očekivali, dozvolio sebi da misli drugačije. Onaj koji misli istog trenutka bude obavešten da ovima koji ga slušaju nije jasno ko je on – Ko si, bre ti, da ti o tome misliš! Ima ko će o tome da misli. Zaključak – da bi stekao privilegiju da izneseš mišljenje moraš da brendiraš ime i prezime. Nije važno kako. Naravoučenije – nemoj se mešaš u pos’o zaduženima za mišljenje. Šta ti misliš Pitanje kojim onaj ko pita traži da mu kažeš da je u pravu. Obično vezano za neku njegovu životnu situaciju koju nit’ si video, nit’ razmotrio al’ uputno je da misliš kako nema zbora da je on negde pogrešio kako biste ostali prijatelji. Naravoučenije i zaključak ne postoje. Samo odgovoriti – u pravu si. Ko može. I na kraju ponovo – Nemam mišljenje. Ovo često koriste oni koji su nivo. Neće da misle. Ne žele nekoga da počaste svojim mišljenjem. Nikakvim. To je, jebote, privilegija da oni o nečemu, više o nekome, kažu svoje mišljenje. Žele da kažu kako je tamo neko niko i ništa u odnosu na njih i kako oni nikada, ni pod kakvim uslovima ne misle o njemu. Takvi me oduševljavaju. To je isto kao ono – to me ne interesuje, ja sam malo iznad toga, prevaziš’o sam, neću se trošim. Svaka čast! Kad je neko već prevazišao i izdigao se iz mase mora da ima mišljenje. Mislim, ako misli da treba da bude mera nečega mora odgovorno da se ponaša. A reći svoje mišljenje je prva odgovornost. Al’ dobro, teškodostignuti nivo nosi sa sobom kurčevitost, šta ćeš. Ja sam Mahlat. Imam mišljenje o svemu što me taklo, što sam videla, čula, uradila, što su drugi uradili. Čak i o onome o čemu vrlo malo znam. Koliko znam toliko mišljenja imam, toliko mi je kavalitetno, al’ ga imam. Nikad neću biti nivo. I na samom kraju – Ne znam šta da mislim... Ko god ne zna neka pita nekoga, možda će mu neko dati precizne instrukcije. Pa neka nas obavesti kako je to kad dobije mišljenje na dar. I ispod kraja – neverovatno je to da svi oni koji nemaju mišljenje, neće da misle ili ne znaju šta da misle uvek dobro znaju šta misle drugi. Ja se često iznenadim kad čujem šta mislim. Ni sanjala nisam da sam tako plitkomisleća. Ali šta da očekuješ od nekoga ko ne misli i neće da misli. Misli ono što ne misli - neće da misli ono što misli - pa te obavesti da ti svakako ne misliš kako treba u vezi onoga o čemu on ne misli uopšte. Ja treba da rešavam tu zagonetku. I sve sam ludja.

Le voix de femmes

Mahlat — Wed, 25 Nov 2009 06:30:24 +0000

Kad žena kaže ''ne'' – misli ''možda'', kad kaže ''možda'' – misli ''da''. Ne znam koji je veliki mozak ovo smislio ali, koji god da je, ovo je ušlo u opštu upotrebu kad god neko hoće da dokaže da i nije važno šta žene misle a još manje šta govore. I tako je svuda. Bez izuzetka. Mnogi se i danas trude da dokažu da žene nemaju mozak i da su samim tim niža bića. Do pre četrdesetak godina u ovoj zemlji je bio na snazi zakon o ''restrikciji'' abortusa. To je značilo – ostanete u drugom stanju, podnesete molbu da izađete pred neku komisiju a onda tamo nadugačko i naširoko objašnjavate kako ste i u kojoj pozi ostale u drugom stanju ,dok dva-tri brkata gospodina klimaju glavama i čudom se čude kako vam se to uopšte desilo. Bilo je kako oni odluče. A pre tačno dvadeset godina se neki pametnjaković dosetio da predloži ponovno uvođenje ovakvog zakona. Lekari koji su konsultovani su bili listom ''za'' objašnjavajući kako je abortus najkomplikovanija hiruška intervencija s obzirom da se obavlja na slepo i u totalnom mraku. Da čovek ne poveruje kad pomisli koliko su se pojedini obogatili radeći te iste mračno-slepe intervencije i to povećih trudnoća. Teolozi su takođe bili ''za'' što ne čudi imajući u vidu da oni abortus smatraju ubistvom. Ovaj predlog nije prihvaćen da li što naše pravo ovo ne smatra ubistvom, ili zbog nečeg drugog, ne znam . E, ali ovakav zakon je još uvek na snazi u pojedinim zemljama. Ne može žena kako ona hoće. Sve u svemu, žene žive u vrlo čudnom svetu u koji su zalutale i iz koga ne umeju da odu. U Indiji još uvek ritualno spaljuju udovice a silovana žena gubi čast. U pojedinim islamskim zemljama silovanoj ženi su potrebna četiri svedoka da bi to isto silovanje i dokazala. Nije zabeleženo da silovatelji vode svedoke a žene koje su silovane obično nisu unapred obaveštene tako da ih i ne pripreme na vreme. I da ih imaju ne znam kako bi prošle s obzirom da u Pakistanu, na primer, svedočenje žena vredi upola manje od svedočenja muškaraca. I dan danas negde ženama zašivaju vagine i osporavaju im osnovno, obično, fizičko pravo. Uopšte, žene celog sveta su se decenijama borile za pravo na orgazam. I taman kad su se izborile, iz Amerike nam je, pre gubara i ostalih buba, pre bombi, nekako sa dolaskom SIDE i promene klime (priznaćete, mnogo je lakše promeniti nešto u vazduhu nego na zemlji), stigao izveštaj o tome da žene sa fakultetom imaju manje šansi da se udaju, da one koje rade postaju neplodne, usamljene i nesrećne, da pate od srčanih smetnji i gubitka kose! Dok god, bilo gde u svetu, postoje ovakve stvari koje pokušavaju da dokažu da žena nije trebala društveno da evoluira postojaće i oni koji će je ’’učiti pameti’’, pokazivati ’’gde joj je mesto i ’’ko joj je gospodar’’. I žene će to, kao i do sad, nositi kao krst jer ih ubedjuju da im je to sudbina, da bolje nisu zaslužile, da im nigde neće biti bolje, da im je život uvek u tudjim rukama. I nosiće to kao ličnu sramotu, tako su naučene. A to ih sprečava da dignu glas i kažu NE.

Guska u magli

Mahlat — Thu, 26 Nov 2009 03:26:11 +0000

Ja, bre, živeh u jednoj evropskoj metropoli i ni jednom se ne izgubih. U Beogradu se izgubih drugi put. I ko zna kolio ću puta još da se izgubim sve dok milom mužu ne postane sumnjivo pa donese odluku da me prati i radi mi kao navigator. Prvo pao mrak a sa mrakom i magla. Ovih dana je tako, taman svane ono već pada mrak. Pokušala da pitam gde je ulica koja mi treba i kakve sam sreće troje nije iz tog kraja, lutaju kao ja. Četvrti me pitao kako se ta ulica zvala ranije. Otkud znam! Garantovano po nekom oslobodiocu samo ne znam po kom i iz kog rata. Onda sam našla ulicu u kojoj mi je trebao broj 45. Krenula od 19-tog, stigla do 33-ćeg i odmah posle njega je bio 74-ti. Odma me obuzela histerija, em fale brojevi em su na istoj strani i parni i neparni. Opet zaustavih nekog čoveka on poče da mi objašnjava kako je tu nešto bilo, pa nije bilo, pa niklo novo, pa niko ne zna kako je niklo, samo sam ga zaobišla. I onda sam se muvala okolo, skretala, vraćala se, pa se opet vraćala i na kraju pojma nisam imala gde sam. Pozvala ljubimca i on odma’ počeo da arlauče, nije me ni saslušao. Onda sam morala da referišm kog djavola tražim u tom kraju i kako ne znam gde sam. Pa sam dobila napad da tresnem slušalicu što sa mobilnim ne možeš nikako. Isključila se i mudro pušila u mrklom mraku, obavijena maglom, kao da se smirim. Umesto da se smirim počela da me hvata panika. Opet pozvala ljubimca koji se opet drao i rek’o mi da uzmem taksi. Taksija, normalno, ni od korova. I onda ugledam druga čiku milicajca pa se prisetim kako su mi kao maloj govorili da se obratim prvom čiki u plavom ako se izgubim. Krenem prema njemu sve vežbajući – ja sam Mahlat, od muža tog i tog, adresa mi je ta i ta, vodi me kući ka’te molim. Pridjem i kažem deseto – kaži brate gde je ovde ulica iz koje uletoh u ovu zonu sumraka. On, na moju radost, nema pojma. Reče mi da je iz Velike Plane. Pa šta ćeš ovde, bog te ubio?! Čuva ulicu, tako nešto, al’ kako se ta ulica zove, nema pojma. I onda nalete taksi. Ono što sam tražila nisam našla. Ljubimac me preslišavao tri puta, sve unakrst ne bi li me uhvatio u laži. Ja malo razmišljala da l’ da se zarozam i izvatam ga na suze al’ suze izdajice ni jedna nije htela da kapne ko u inat. Danas ja u centru i ugledam tablu – ulica ta i ta. Ispod tri naziva kako se zvala od koje do koje godine, sve zavisno od političkih prilika i toga kome se trebalo uvlačiti u dupe. Zevala u onu tablu kao u retku prirodnu pojavu. Nije ni čudo što niko živi ne zna kroz koju ulicu prolazi a boga mi ni u kojoj živi. I večeras, taman kad sam počela da se vraćam u normalu i tešim sebe da nisam baš tolika guska nego da je društveno politička situacija takva, telefon. Po ko zna koji put sam slučajni uzorak, potencijalni dobitnik nečega, čega reći će mi na kraju ako odgovorim na tri laka pitanja. I taman kad sam pomislila koju oblast da biram, istoriju ili geografiju, u kojoj da briljiram, ona mi izredja pitanja – kako se zovem, koje sam godište i da li sam udata. Sve sam znala i dobila sam magnet za vodu koji će mi uručiti na svečanoj večeri u restoranu koji se nalazi u ulici toj i toj, koja se ranije zvala drugačije, da se ne zbunim. I tako mi je pao mrak na oči. Jelte, koliko traje predavanje koje ću morati da odslušam i da li je meni svečane večere evoluirao od bečke šnicle bar u običan ćevap, sunce li vam, neću bre magnet, ni dormeo jastuk, ni plac u Dominikanskoj republici, ništa! Ponajmanje neću da tražim ulicu koja se nekad zvala onako kako se danas ne zove! Hoću da živim normalno, da mi se ulice zovu Maršala Tita, Bulevar AVNOJ-a, Moše Pijade, Sedam sekreara SKOJ-a , tako nekako. I neću ništa besplatno zato što neću nikome da budem besplatna reklama. Ko hoće da ga reklamiram ima da plati. Ljubimac me belo posmatrao i konstatovao da nije imao pojma kakav sam dilvljak i da mu nije jasno šta su mi krivi ovi što magnetišu vodu. I tako sam ja konstatovala da neke stvari neće evoluirati nikada al’ da ja vrlo lako evoluiram od guske u divljaka. Neosetno. U roku od nekol’ko sati.

Da se ne zaboravi

Mahlat — Thu, 26 Nov 2009 10:04:56 +0000

Povodom teksta o Slobodanu Tomiću, studentu, žrtvi slučaja ‘’Čiji si ti, mali’’, koji sam linkovala na Twitteru A ako se dobro sećate studenti su, prošle godine, svoja prava oko upisa na budžet morali da reše protestima i šetnjama i to je trajalo čitav oktobar i dobar deo novembra prošle godine. Ove godine je isto. Da vas podsetim da su posle protesta, sedmorica studenata FNP-a koji su učestvovali u pregovorima sa narodnim poslanikom Jagodom Jorgom i predstavnicima skupštinskog Odbora za prosvetu, dobili obaveštenje da je protiv njih pokrenut prekršajni postupak zbog ’’neblagovremenog prijavljivanja nadležnim organima skupa u pokretu’’ kao ’’suorganizatori protestnog skupa studentata Fakulteta političkih nauka’’. Od njih sedmorice dvojica su dobila po još jednu prijavu zato što su tokom protestne šetnje predali sat poslanicima skupštine Srbije da bi ih podsetili da ističe vreme za rešavanje pitanja upisa studenata u narednu godinu. Nije mi poznato kako je nazvano ovo predavanje sata, kao kakvo delo je kvalifikovano – kao uvreda časti ili nešto drugo. Podaci su im uzeti iz ličnih karti ostavljenih na ulazu a ne tokom legitimisanja, znači na kvarno. U slučaju Miladina Kovačevića čitava stvar je dobila oblik neplaćenog kafanskog ceha ili bili smo, jeli, pili i bili pa je sad red i da platimo. Samo, što mi koji ćemo učestvovati u ovom plaćanju nismo bili. Ni pili. A ni bili nikoga. Ali, svaki kafanski račun mora da se plati, je l’ tako?! Nema kafane iz koje će vas pustiti a da ne platite ceh a Srbija će još i da časti! Državna tajna Vlade da će sa milion dolara otkupiti slučaj Kovačević je tada procurela u javnost. Da bi ovo bila državna tajna Vlada bi morala da ima poseban, slobodan, budžet kojim može da plaća tudje gluposti a da to niko od gradjana Srbije ne zna. Ne znam ni zašto bi pokušaj izgladjivanja odnosa sa Amerikom bio državna tajna, ako se, kako oni kažu, radi samo o tome. Vlada Srbije je, dakle, od Amerike, otkupila ovaj sudski slučaj da bi se ovom momku sudilo ovde. Ako do toga dodje, sudjenje će proći sa ukorom – no, no, nije to lepo, nemoj to više da radiš. A onda će mu neko dodeliti orden. Neko od onih ko ga je već proglasio srpskim herojem. Pre svega toga dobio je ponudu za posao, kao primeran momak i uzor naraštajima koji dolaze. Ovaj momak je inače proširio imidž Srbije po svetu da u njoj žive samo varvari, nešto slično što je već pre neku godinu radio Slobodan Milošević busajući se u grudi velikosrpstvom. Jer, nemojte da zaboravite da je ovaj američki student pobegao jer je tamo bio anatemisan kao Srbin a ne kao siledžija. Tako je rekao i napravio pun pogodak, ušetao je svim velikosrbima u sažaljiva srca. Posle špekulacija da nije uradio to zbog čega je pobegao, pa da jeste, pa šta ima veze jer onaj koga je patosirao i bacio u komu je samo jedan običan Jevrejin a jedan Jevrejin manje više nije ništa, došli smo do toga da to, ipak, jeste uradio. Jer da nije ne bi Vlada plaćala ono što ne mora a ni proglašavala ovaj sramni slučaj državnom tajnom. Novinari su u to vreme bili na udaru jer su narodu obelodanili ovu državnu tajnu. Polako ali sigurno išli smo ka onome što smo imali za vreme Miloševića i Tita – ne može da se piše kako jeste nego kako treba. Onda novinarstvo kao slobodnu profesiju možemo slobodno da ukinemo pa neka vesti pišu partijski poslušnici. I došli smo, pre par meseci. Ako vama, moj narode nije muka od Vlade, gluposti, državnih tajni, meni jeste, odavno. Ovde se svačija mahinacija proglašava tajnom, sve što ima veze sa novcem je državna tajna. Setite se samo ugovora u vezi autoputa Horgoš – Požega i to je Velja Ilić proglašavao državnom tajnom. I Svetim pismom. Da se prekrsti čovek i levom i desnom. Narod u ovoj zemlji samo služi da plaća tudje cehove. Cehove svoje nesposobne vlasti. To što su ovim plaćanjem želeli da poboljšaju zategnute odnose vam samo pokazuje kakav nam je rejting kad smo dozvolili da jedan student kome ova zemlja nije bila dobra za studiranje a koji se sad u njoj krije iza svih nas poremeti inače dobre diplomatske odnose. Po čemu je ovaj slučaj značajniji za sve nas od slučaja Kosovo ne mogu da provalim. Neka i ovo rešavaju mirnim, diplomatskim, putevima kojih imamo koliko hoćeš a o sposobnim diplomatskim pregovaračima koji idu po svetu i svadjaju se s kim stignu da ne govorim. Ili neka procene koliko kod Amerikanaca košta Kosovo pa neka plate. Pre dva dana sam pročitala kolika je plata ministra policije, imenom Dačić Ivica i ministra sa penkalom imenom Božidar Djelić što me i nije iznerviralo. Ali kad sam pročitala kolike su im dnevnice i koliko puta su putaovali psiha mi je ozbiljno bila ugrožena. Njihove dnevnice su od 50 do 100 eura, 50 valjda za zemlju, 100 za inostranstvo. Kad još objaviše gde su sve uspeli da se vuku po svetu dok država tone lepo izračunaš da je od njihovih dnevnica bar dvadesetoro studenata moglo da predje na budžet. Zamislite vi šta će jednom ministru koji putuje besplatno, besplatno jede, nema nikakav trošak, dnevno sto eura. Da bi valjda sekretarici mogao da kupi parfem. Istovremeno vas ubedjuju da ste vi sa 400 eura plate u ovoj zemlji bogati i da se ne čudite što se može desiti da na to bogatstvo plaćate porez. I sad imamo slučaj ovog momka koji će propasti pre nego što je pokušao da uspe jer, eto, papirologija nije kako treba a on će štrajkovati gladju. Šta drugo da radi. Onda će, najverovatnije da počne sam sebi da seče prste pa će ga stručnjaci proglasiti labilnom osobom. Država istovremeno trubi na sva usta, koliko god ih ima u vladi da oni vode računa o svakom gradjaninu! Ravnopravno! Onako kako vodi o studentima pa im šalje prekršajne prijave što su se uopšte usudili da se bore za svoja prava. Kako vodi računa o Romima. O bolesnoj deci koja ne mogu da se operišu u inostranstvu jer država nema para. O ratnim vojnim invalidima iz ratova koje Srbija nije vodila a kojima nisu isplaćene dnevnice pa štrajkuju gladju. O radnicima fabrika koje su prodali. O svima onima za koje nikako nema para. Siromašna je država. Onako kako su za vakcinaciju protiv gripa prioritetni poslanici a ja nikako da odgonetnem zbog čega. Ako vam nije jasno o čemu se ovde radi odgovor je vrlo prost: sve ugrožene socijalne grupe su socijalni slučajevi a država nije socijala ustanova. Slučaj Miladina Kovačevića spada pod troškove reprezentacije. Slučaj Dačić spada pod hrnočnu srpsku sekiraciju da se ‘’ne upusti’’ pa da se sekiramo koje ga brige more ako primetimo da je oslabio neko kilo. A i imidž zemlje je u pitanju, mora čovek da se isprsi ako reši da pozove glavnog u Interpolu na piće, šta je u tom slučaju 100 eura. Postajem zla!

Spomen ploče i ostalo

Mahlat — Fri, 27 Nov 2009 08:55:27 +0000

Užičani več poduže traže da se u centar Užica ponovo postavi bista najvećeg sina naroda i narodnosti koje je izrodila ondašnja Jugoslavija, druga Tita bez kolone, a koji je uklonjen pre osamnaest godina sa dolaskom novog vremena koje je nalagalo da ne mogu postojati dva najveća sina i da se istorija zaboravi. To kod nas moderno, kad god se peko noći rodi nov sin onaj stari mora da se sahrani iako je već mrtav a istorija da promeni tok unazad što ne može al’ ovde ima da može. Devedesetih godina su toliko rušeni i sklanjani spomenici što sam ja smatrala sramotom ovog naroda. Ako su spomenici simboli odredjenog vremena red je i da stoje da nas na ta vremena, kakva god da su bila, podsećaju. Ako su pečati istorije e to, boga mi, ne može da se promeni. Istorija je pečatirana i gotovo. Možete da je krijete ona se i dalje vidi. U centru Kragujevca postoji spomenik štafeti postavljen u znak sećanja da je Kragujevčanima palo na pamet da optrčavaju zemlju i tako pokažu ljubav prema Titu. Posle je to postala tradicija. Pa je nekome palo na pamet da se ona devedesetih ukloni kao kragujevačka sramota. Stoji i danas al’ me stalno žulja ta ideja o uklanjanju. Park heroja iliti popularnije Veliki park, takodje u Kragujevcu je devedesetih godina obezglavljen, obnoć su poklonici vaskrslih četnika rešili da tu ne treba da stoje spomenici partizanskim herojima. Glupost da je nema. Kad god čujem da je negde uklonjen neki spomenik prenerazim se. Šta se time postiće nije mi jasno a savršeno mi je jasno da time nismo ni pametniji, ni drugačiji, ni bolji. Da smo samo narod koji se svoje istorije stidi. Kako rekoh ona je nepromenljiva a ako se već stidimo ti spomenici treba da stoje kao opomena da ne zaboravimo. Jok, bre, mi mnogo volimo da zaboravljamo i pravimo se pametniji nego što jesmo. Skoro se ubismo smejući se spomeniku Bilu Klintonu. Pa šta, taj narod misli da mu treba dići spomenik i neka ga dižu. Umesto da se smejemo njima treba da se smejemo sebi, nama šta padne na pamet neće nikom drugom. A, brate, mi smo ipak narod koji voli da postavlja spomen ploče, diže spomenike, divi se sopstvenoj gluposti, otkud nam pravo da se podsmevamo nekomd rugom. Šta god da je u pitanju. U Žitištu je pre dve godine podignut spomenik Rokiju Balboi. Em glupo, em Roki Balboa uopšte ne postoji al’ digoše ga. I nek’ im stoji, neka se krste ispod njega, nek mu se klanjaju, oni valjda znaju čime ih je Roki zadužio. Pre dve godine, takodje, žitelji sela Gojna Gora koje se nalazi na obroncima planine Maljen tkrili su spomen ploču tadašnjem ministru Velimiru Iliću, garantovano su ga i osveštali pošto je i to moderno, kojom mu, citiram ’’neizmerno zahvaljuju na razumevanju i dobroti’’ što je asvaltirao put od 8 (i slovima – osam) kilometara koji povezuje Čačak i Divčibare a prolazi kroz to njihovo selo. Vama samo ostaje da se pitate koja je to vukojebina kad ih je osam kilometara puta postavili spomen ploču. Kao da ih je oslobodio. Doduše, možda ih je oslobodio muka a to zaslužuje i više od jedne spomen ploče. I da se vratim na Kragujevac, prošle godine aktuelnom i neprolaznom gradonačelniku Kragujevca palo je na pamet da na ulasku u grad iz pravca Batočine postavi ogroman krst, zaboravih o koliko se metara radilo al’ bilo je nešto mnogo. Ja zblanuta. On lepo istupi, objavi da je tu njegovu ideju blagoslovio vladika a kad je on blagoslovio to mora da je mogo pametno i da taj krst treba da stoji na ulasku u grad jer je simbol Kragujevca – krst! Ja od zblanute prerasla u glupu. Šta bi s tom idejom nemam pojma, malo sam dislocirana al’ kad god idem u mili mi grad ja žmurim na ulasku, mož’ biti da nikne preko noći neki krst nebu pod oblake, lepo bih umrla. I onda, kad uporedim Rokija, osam kilometara i ovaj krst koji još stoji u ideji sa rušenjem spomenika koji stvarno svedoče o prohujalim vremenima na ovim prostorima ne znam šta je gluplje, uklanjanje starih spomenika ili podizanje ovih modernih. Kod nas još uvek ide sve po sistemu ''čupam pa sadim''. Hoću reći, čupa se drveće, sade se hipermarketi, ruše se stari spomenici da bi se postavili neki novi. Koji ništa ne govore sem koliko smo glupi. A mi hoćemo da brendiramo zemlju kao zemlju duge i plodonosne istorije, zemlju naroda koji pojma nema od kad je na ovim prostorima što mora biti da je od velikog praska. Dinosaurusi pa mi. Nemojte da zaboravite da je glas o tadašnjoj Jugoslaviji a sa njom i Srbiji, po svetu proneo Tito. I da je ona zemlja a sa njomi Srbija onda bila nešto, da su svi koji su dolazili posle Tita radili samo na urušavanju imidža Srbije a sve u najboljim namerama. Da imamo samo jednu istoriju i da nju ne možemo da zamenimo a očigledno nismo sposobni da otkrijemo ko ju je napisao pa da se tako i ponašamo. Ali, ko god da je pisao mi smo mu verovali i shodno tom verovanju dizali spomenike. To ne treba da se zaboravi, ne može da se zaboravi i treba da ostane. Zato i prolazimo ovako kako prolazimo, nemamo pojma šta hoćemo i kako želimo da se prikažemo. Stalno hoćemo da smo novi. I da pratimo trendove. To se sa istorijom ne može. Glupo je ubijati je. Sad kad je dolazio Medvedev, obnovismo spomenik Crveoarmejcima. Nisu oni uopšte važniji za srpsku istoriju od Tita i partizana a njih bismo da zaboravimo. To je naša sramota. Spomenici opominju, pored toga što svedoče.